Jedna od legendi koja se još uvek prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku  za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

....nastaviće se

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.


....nastaviće se

Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".



...nastaviće se 

Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
 U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.

Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka...

Da se malo otisnemo u svet Maya....

U Palenqueu, nalazi se svetiste posveceno kukuruzu, tvari od koje su, prema ucenju Maya, sacinjeni ljudi ovoga svetskog razdoblja....u istoriji americke poljoprivrede kukuruz zauzima poseban polozaj, kao sto vec rekoh malo pre. Izazivao je (i izaziva i dan-danas) divljenje zbog svoga postupnoga rasta...

"Nauka o kukuruzu" u Maya, kako bih mogla nazvati, u mnogom je smislu oblikovao njihov zivot i nije se samo odnosio na uzgoj kukuruza. Manuskripti podrobno opisuju razvoj kukuruzne letine, kao i zrtve koje mu valja prinositi na svakom stupnju razvoja. Jedan od glavnih razloga zbog kojeg su Maye strancima pruzale otpor bilo je ocuvanje tradicionalne privrede u kojoj glavno znacenje ima kukuruz. Cak i danas u Yucatanu seljaci raspravljaju o ispravnosti zrtvovanja kukuruza za pravljenje secera, sto je usev koji donosi gotovinu, na nacin koji nas podseca na mit o stvaranju coveka iz kukuruza.
Kao i u predaji Maya, kukuruz se u tolteckim zapisima javlja u ljudskom liku i bog kukuruz Cinteotl prikazuju istovremeno kao biljka i kao covjek....toliko o kukuruzu....ima jos....

Chippewa Indijanci, poznati i kao Ojibwe


http://www.astraiaborders.com/indijanci.htm

Rec je o tvorcima kise, pa kaze:

Prema tolteckom predanju, gospodar kise i vode je Tlaloc. On ima izbuljene oci i zubata usta (poput lutke koja prikazuje kisu kod plemena Hopi). Briga oko sticanja naklonosti bogova kise jednako je stara kao i ratarstvo, i širom Srednje Amerike na kamenim natpisima i u drugim, veoma strim tekstovima,pojavljuju se likovi koji predstavljaju Tlaloca. Tlalocova velika snaga iskazala se u spustanju voda odozgo, kao i u pripovesti o poplavi koja je zavrsila prvo doba sveta. Presavijeni manuskript Laud prikazuje ga kao toliko mocnoga, te je kadar sluziti se sa svih Dvadeset znakova obreda. U ruci drzi zmiju munje; iz usta mu izlazi jaguarova rika-grom, koji ima kucu na Nebu i hvata vetar, vlasnistvo svoga protivnika Quetzalcoatla kako bi smirio zrak u kojem ce pasti kisa.

U religiji Tolteka, a jos vise Azteka, Tlalocovu kisu ljudi nisu dobili besplatno. Dobivena je na temelju pogodbe, u zamjenu za krv prinesenih zrtava cije ce suze podrazavati i tako potaknuti kisu. Pre no sto umre, zrtva ce zamisljati svoje putovanje Tlalocanu, "kuci od quetzalova perja", Tlalocovu boravistu u sredistu Neba, a proci ce na svom putu kroz "mesto bestelesnoga", boraviste "strasnog princa", ili gospodara Mrtve zemlje. To je podzemlje udaljeno cetiri dana puta, ili cetiri godine u duhovnom vremenu, od zapadnog obzorja.

Inke su narod koji se razvio relativno nedavno...nijedna od juznoamerickih civilizacija nije vladala umecem pisanja, pa iz tog razloga, sve znanje koje ja znam o kulturi Inka pociva iskljucivo na arheoloskim dokazima.

Medjutim, kulturu Inka su u vrijeme spanskog osvajanja podrobno opisali spanski hronicari (spaski konkvistadori pogubili su njihovog cara 1533. g.), jer su, u svojoj brizi za pokrstavanje, posebno obratili paznju na "idolatrijska" verovanja i obrede naroda koje su susreli.

Sledi prica:

Mesto stvaranja, prema mitu Inka, jeste podrucje oko jezera Titicaca, jugoistocno od doline Cuzco.
Prema jednoj verziji, bog Viracocha stvorio je Zemlju i Nebo i nastanio Zemlju ljudima. Nije bilo Sunca i ljudi su se kretali u tami. Ali nisu poslusali svog stvoritelja i on odluci da ih unisti, preobrazivsi neke u kamen, dok je ostale utopio u poplavi koja je preplavila cak i najvise planine na svetu. Jedino su preziveli muskarac i zena koji su se nalazili u kutiji i koje je, kad se voda povukla, vetar odneo u Tihuanaco, glavno prebivaliste stvoritelja. Tamo on podigne sve narode i nacije, oblikujuci glinene likove i nacrtavsi odecu koju svaki narod treba nositi. Svakom je narodu dao jezik, pesme i seme koje treba sejati. Tad udahne zivot i dusu u glinu i naredi svakom narodu da sidje ispod zemlje i izadje na mesto koje mu je on naznacio. Neki su izisli iz spilja, drugi iz brezuljaka, neki iz izvora, drugi iz debala drveca. Svaki je narod podigao zrtvenik na mestu na kome se pojavio.
Kako je bilo tamno, stvoritelj stvori Sunce, Mesec i zvezde i naredi im da podju na otok Titicaca na istoimenom jezeru i da se odatle vinu u Nebo. Kad se Sunce u ljudskom liku uspinjalo na Nebo, obrati se Inkama i njihovom vodji Mancu Capacu, rekavsi: "Ti i tvoji potomci cete biti gospodari i na vama je da podredite brojne narode. Smatrajte me svojim ocem i bicete mojom decom i poštovacete  me kao svog oca".
S tim recima, dao je Mancu Capacu pokrivalo za glavu sa svojim znakom i stavio mu borbenu sekiru u ruke.
Na tom je mestu Suncu, Mesecu i zvezdama naredjeno da se uspnu na Nebo i da se smeste na svoja mesta i oni tako postupise.

http://www.hanksville.org/NAresources/

Ovo je jedan odličan site

pripovest o Branweni - govori o medjusobnom sklapanju brakova i ratu izmedju kraljevskih kuca Walesa i Irske.

Bendigeidfran je imao svoj dvor u Harlechu u Walesu, i tamo su s njim zivela njegova braca Manawydan, Nisien i Efnisien, kad jednoga dana ugledase kako im se priblizava 13 brodova koji su pripadali irskome kralju Matholwchu. Kralj je dosao zatraziti ruku Bendigeidfranove sestre Branwen. Bendigeidfran sazove vece i oni pristadose na taj brak, kad smutljivac Efnisien pronadje Matholwchove konje i osakati ih zato sto je Bendigeidfran pristao na sestrino vencanje protiv njegove volje. Ljutit zbog uvrede, Matholwch htede otici, ali ga Bendigeidfran umiri nadomestivsi mu konje i jos mu dade zlata i srebra i carobni kotao koji vraca mrtve ratnike ponovno u zivot, iako nakon toga ostaju nemi.
Matholwch odvede Branwen u Irsku gdje im se rodi sin Gwern. Uprkos svemu, Irci su se zeleli osvetiti za uvredu nanesenu Matholwchu u Walesu, pa su Branwen poterali da radi u kuhinji, i stavili su zabranu na odvijanje prometa izmedju Irske i Walesa, tako da te novosti nisu do njih mogle dopreti. Branwen prevlada tu teskocu poslavsi bratu pismo koje je svezala ptici za nogu. Velsani skupise svoju vojsku i zaplovise prema Irskoj. Zbog svog visokog rasta, Bendigeidfran je gazio preko mora izmedju brodova. Irci se povukose iza Shannone i unistise most, ali Velsani predjose reku preko Bendigeidfranova tela i tako prisilise branitelje na pregovor.
Tada Irci sagradise Bendigeidfranu kucu - dosad ni u jednu nije stao - i sakrise svoje ljude obesene u vrece na svakom od stotinu stupova kuce. Ali Efnisien posumnja u izdaju i, otkrivsi ih, svima smrska glavu. Tada se obe vojske utabore radi pregovora i irsko kraljevstvo bi povereno Gwernu. Na to Efnisien baci Gwerna u vatru i dve strane zaratise.
Irci zapale vatru ispod kotla ponovnog rodjenja i bace u njega svoje mrtve da ih ozive. Videvsi to, Efnisien se baci medju mrtva tela u kotao, protegne se i kotao pukne. Velsani su dobili bitku, ali po uzasnu cenu. Prezivelo je svega sedmorica ljudi i Branwen.
Sam Bendigeidfran bio je smrtno ranjen i naredio je da mu se odsece glava i odnese na Belu planinu u London, gde je treba pokopati s licem okrenutim prema Francuskoj. Po povratku, Branwen se osvrne prema natrag i pogleda Irsku, te umre slomljena srca.
Preostala sedmorica provela su sedam godina svetkujuci u Harlechu, a potom se zadrzase u Pembrokeu osamdeset godina u blazenom zaboravu. Ali kada Heilyn, Gwynov sin, otvori vrata koja su gledala prema Cornwallu, oni se prisetise svojih rodjaka i vlastite nesrece. Vise nisu imali mira, pa podjose u London i zakopase glavu.
U Irskoj je pet trudnih zena bilo ostavljeno u nekom podrumu. One su rodile petoricu sinova, a kad su odrasli, svaki se sjedinio s majkom drugoga. Potom medju sobom podelise i zavladase zemljom. Tako se tumaci poreklo pet irskih provincija.

Evo jedna pricica iz vikinskog doba, a govori o kosmosu i haosu..


U pocetku sve sto je postojalo bese velika otvorena praznina zvana Ginnungagap. Na jugu je bilo toplo podrucje Muspell, a na severu hladno podrucje Niflheim...Muspel je ispunjen vatrom i toplinom, Niflheim ledom, mrazom i snegom. Zivot se javlja na mestu na kojem se vrucina juga susrece sa hladnocom severa u liku diva Ymira i krave Authumle koja je svojim mlekom othranila diva. Krava se hranila slanim ledenim kockama, a iz jednog bloka koji je liznula, pojavio se covek imenom Buri, i jedan od njegovih unuka je veliki bog Odin.
Odin je imao dvojicu brace. Nakon nekog vremena, ubili su diva Ymira. Njegovo su telo odneli u sredinu Ginnungagapa. Od njega su stvorili svet. Ymirova krv postala je more i jezera, njegovo meso zemlja, od kosti su nastale planine, a od zuba i vilica stijene. Od lobanje stvoritelji sacinise Nebo koje na sve cetiri strane drzi po jedan patuljak. Od iskri i plamena u Muspellu nastala je zeravica koja je postavljena u srediste Ginnungagapa umesto zvezda i planeta. Ymirov je mozak poskocio u Nebo i nastali su oblaci, a obrve su sacinile utvrde grada Midgarda unutar kojih su mogli ziveti ljudi.
Jednoga dana, Odin i njegova braca setali su duz morske obale. Prosli su pokraj dva drveta, Jasena i Brijesta. Od njih stvorise coveka i zenu podarivsi im duh i zivot, razumnost i moc kretanja, govora, sluha i vida. Bogovi ih odvedose da zive u Midgardu. Tada i sami sebi sagradise utvrdu koju nazvase Asgard. Izvan Midgarda i Asgarda i nadalje je bilo hladno podrucje Zemlje divova, ili Jotunheima, kao vecna pretnja svetu koji su stvorili bogovi.

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.



Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.



Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.



Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)
Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi n