Ako ti je dosadno, produzi do Trebinja, lokalno stanovnistvo ce ti biti od velike pomoci kad im izlozis svoje stavove, mozda cak pocnes da funkcionises kako treba. Jedino ako nisi statirao u Kustinim filmovima...
Sad, kad smo to razjasnili, tema:

Kusturica odustaje od austrougarske kule

Proslavljeni reditelj Emir Kusturica, koga su bošnjački mediji optužili da "ruši kulturno bogatstvo Trebinja" uzimanjem kamena sa ruševina austrougarske kule za potrebe "Andrićevog grada", izjavio je da odustaje od namere da koristi taj kamen i da više neće tražiti pomoć.

Kusturica je, u intervjuu "Glasu Srpske", kazao da je imao čvrsto obećanje da će moći da koristi kamenje kule, koja nije pod zaštitom države i da o tome ima i potvrdu Zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa.


"Iz te zabune došlo je do ovoga, ali treba prestati o tome pričati. Mi smo se povukli, nećemo više tražiti pomoć", rekao je Kusturica koji realizuje projekat "Andrićev grad".


Kusturica je kazao da ne razume takve reakcije i da on i njegova ekipa nisu lopovi i kriminalci, kao što je neko hteo da ih predstavi.


"Moja ideja je bila da kamen očerupane austrijske karaule stoji u državnom objektu jer firma Andrićev grad ima koncesiju i opet će na kraju, po isteku te koncesije, ostati državi. A to je, očigledno, bila moja greška", rekao on.


Izrazivši žaljenje zbog svega što se desilo, Kusturica je izrazio nadu da će, kada "Andrićev grad" bude gotov i bez tog kamena iz austrijske karaule, možda neki od njih shvatiti da to nije bila zla namera.


"U osnovi te namere ne postoji zlo, nego dobro, utoliko nas i Bog vidi, a on sve zna i on će nam pomoći da završimo. Do 28. juna je pola grada gotovo i to će verovatno biti jedan od svetskih rekorda u tako komplikovanoj gradnji. U 2014. godini biće gotova druga polovina", rekao je istaknuti svetski reditelj.


Upitan da li će odustati i ako trebinjski parlament odobri korišćenje kamena sa razrušene austrijske kule, on je kazao da mu ne pada na pamet više da bilo šta tamo traži.


"Mi ogromne pare trošimo, privatne i državne, da bismo imali veličanstven rezultat i da bi našem narodu ostala građevina inspirisana literaturom našeg najvećeg pisca i jednog od najvećih svetskih pisaca. Potpuno je bespredmetno da me neko zbog toga gleda s podozrenjem...", kazao je Kusturica.

Izvor: Blic

Povuko Kusta rucnu, vidi da Srbima ne mozes bas sve prodati 

sto si bre toliko ogorcen.... ovo je neko "desavanje" na ovim prostorima, sto je retko..... jel sad po tebi ovi prostori treba potpuno da zamru i da se nista ne radi ?

P.S. sta ti hoces da kazes svojim postovima, da treba sve da zamre..... vecina tvojih sagovornika ovde, zivi ovde...... sta trebamo da pomremo da bi se ti osecao bolje (sto se toliko osecas lose ? i silujes unistavanje-pljuvanje ovog naroda u Srbiji) malo me podsecas na aneu  , ne vidim korist (licnu) u takvom ponasanju, sem u  izduvavanju licnih-kratkorocnih frustacija......

O kakvom zamiranju pricas 

Iako nisam često na ovom forumu, hoću da podelim nešto sa vama što ima veze sa Kusturicom.

Kratka emisija o Andrićgradu.

hxxp:|| www. youtube. com/watch?v=hovRHKyyi68

Pogledajte!

svaka cast coveku koji uvek nesto radi


No,

---

Idejni tvorac Andrićgrada Emir Kusturica smatra da su polemike o finansiranju izgradnje ovog grada samo prolazna faza, nastala zbog nerazumevanja da je reč o nacionalnom projektu većem od politike i vremena u kojem živimo.





"To je nesporazum koji za mene uopšte ne postoji. Ja uopšte ne razumem o čemu je tu reč. Kad neko kaže tražimo da sve bude transparentno, tvrdim da je baš tako, jer je moguć uvid u svu dokumentaciju oko izgradnje Andrićgrada, pa i onu finansijsku, u kojoj je naznačeno gde je svaka marka potrošena", rekao je Kusturica.

 On je napomenuo da je Andrićgrad već počeo da živi, što potvrdjuje prvo proslava Nove godine, a onda i činjenica da nema Višegradjanina koji nije zavirio u ono što grad od kamena nudi.

 "Mislim da do prevazilaženja tih nesporazuma mora doći, zato što je Andrićgrad veći projekat od naših ideja i svega onoga što se izgovaralo. Moram reći da za mene nesporazuma nije ni bilo. Andrićgrad je u osnovi dobra namera i ona mora da se tako čita", istakao je Kusturica.

 On je naglasio da nema nijednu političku ideju koja se suprostavlja aktuelnoj vlasti u Višegradu i podsetio da su odbornici na svakoj sednici lokalnog parlamenta glasali praktično za sve što se uradilo u Andrićgradu.

 "Pokušavam da dociljam o čemu je tu reč, jer nemam izvor koji bi mogao da mi to kaže i šta su njihovi problemi. O tranpranetnosti ovde nema šta da se priča, jer je svaki džak cementa ušao u račune. Jedino ne može pre vremena da se priča o završnom računu, jer on za prošlu godinu ide u martu i do tada ima mnogo posla", pojasnio je Kusturica u intervjuu Srni, preneli su banjalučki mediji.

 On je naglasio da po pitanju utroška sredstava, koja potiču iz fondova, viškova ili kredita, nema nikakvog problema. "Andrićgrad je projektovan na 30 miliona KM. Možda će biti potrošeno milion-dva manje ili više, to se sada još ne zna, jer je to i nemoguće znati. U svemu tome paradoksalno je što će celi Andrićgrad, koji će imati i pozorište, koštati kao što je koštala rekonstrukcija Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

 Jer, ako Andrićgrad na ovolikom broju kvadrata, a biće ih na kraju negde oko 24.000, u sebi sadrži i pozorište, a koštaće koliko rekonstrukcija Jugoslovenskog dramskog - to je zapravo najbolji odgovor na sva pitanja o transparentnosti", konstatovao je Kusturica.

 Proslavljeni srpski režiser je istakao da se ne treba dići helikopterom u vazduh pa videti šta je sve uradjeno u Andrićgradu, već je dovoljno proći ulicama i spustiti se u podzemlje pa videti o čemu je tu zapravo reč.

 "Ova utvrda, ova slovenska kulturološka tvrdjava treba u budućnosti da generiše znanje, da od Višegrada napravi raskrsnicu svetova, kao što je bilo u literaturi. Mi hoćemo to da napravimo u stvarnosti i mislim da ćemo u tome uspeti", istakao je Kusturica.

 On je rekao da priča o Andrićgradu ulazi u svoju drugu fazu, iako su u prvoj "neverne Tome" klimale glavom i pretpostavljale da do toga na kraju neće doći.

 "Moja zamisao je bila da u istorijski grad, u kojem je u školu išao Ivo Andrić, tvorac jednog od najvećih romana u istoriji Balkana, a možda i sveta, izvučem nešto iz tih segmenata literature što bi i njemu godilo kada bi se probudio i prošetao ovuda. Takodje, želeo sam da ovaj grad zaokruži vremena koja su se tu “slagala”, da dobije ono što zaslužuje, a to je arhitektonska zdanja koja predstavljaju različite carevine i periode", istakao je Kusturica.

 On je najavio da će već sredinom naredne godine biti završen hotel, zgrada hidrocentralne i plato koji spaja taj trougao.

 Ipak, vrhunac “cele price” biće crkva, replika Visokih Dečena koja bi početkom naredne godine trebalo da bude “u kamenu”.



b92

jos ponesto

e jedite svi ono sto se ne jede.
ti svi zlotvori su ubijali i rusili srpsko. sram vas bilo olosu izdajnicki. sada su vazniji turci i austrogari koji su gradili tvrdjave da robe srbe.


sram bilo olos koji prica protiv srba.

"Odustajem od prejeftine javnosti“


Beograd -- Emir Kusturica odlučio je da se povuče iz javnosti nakon gostovanja u Utisku nedelje na B92. Kao razlog povlačenja naveo da je javnost postala "prejeftina".

Kusturica je naveo da neki tvrde da je on postao pisac, a neki da nikada nije ni bio reditelj.

"Čovek provede čitav život pokušavajući da ostavi trag, a na kraju ga samo pometu. Ta faza u kojoj se nalazim je vrlo značajna“, rekao je reditelj u Utisku nedelje.

Na pitanje zašto se u studiju pojavio sa bradom, Kusturica je odgovorio da je to zbog uloge u filmu, gde glumi monaha koji „svaki dan izlazi na brdo i prosipa kamenje“. On kaže da se radi o nastavku uloge trodelnog filma, priče „o zmiji koja spasava život čoveku, o ženi koja se žrtvuje za čoveka, i o čoveku koji se žrtvuje za sve“.

Govoreći o odluci da se više ne pojavljuje u javnost, Kusturica navodi da je on "medijski mrtva ličnost".

"Bio sam povređen zbog te priče o parku prirode. To je bila reakcija na završni akt, da je neka DRI došla i otkrila da ima u proceduri neka greška...a ne zna javnost da je taj život tamo proveden pod pritiskom. Završni akt te priče je da sam povređen činjenicom da sam unosio u infrastrukturu u Srbiju mnogo više...pojavljivanje u medijima pomaže nekoj sujeti koju više nemam“, kaže Kusturica.

"Nisam ljut na DRI"

On kaže da je do sada čekao rezultate internacionalne revizorske grupe.

"Ustanovljeno je da je vrednost učinjenog dva miliona i 700 hiljada evra, a da je država dala milion...odakle tih milion i sedamsto? To je unesena vrednost. Sada je pitanje kako DRI koja dođe može da maši taj milion i 700 hiljada...ne kažem zbog tih para...ja sam radio ono što sam radio i kada sam bio mali...hteo da sam da to oko mene živi. Ali kako je moguće da neko dođe u nečiju kuću i da ustanovi da je napravljena proceduralna greška od 7.000 evra, a da ne primeti da je uneseno u tu kuću još milion i sedamsto hiljada“, kaže Kusturica i dodaje da se nije on uvredio zbog toga.

Kusturica navodi da je "neko poslao" revizora koji je očigledno imao zlu nameru, ali nije naveo o kome se radi.

"Nisam se ljutio na DRI nego na eksploataciju. Živimo u dobu pakosti i eksploatacije koja nema granice", rekao je Kusturica i kao primer naveo to da kada treba da se promoviše njegova knjiga, nema ga u javnosti, a kada se desi "proceduralna greška", onda na dnevniku njegova "glavetina" se pojavljuje.

"To je ta javnost koja je prejeftina da bi u njoj učestvovao, i to je javnost od koje odustajem“, kaže Kusturica.


"Nemam motivacije da se više borim"

Govoreći o prijateljstvu sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, on kaže da ono nije dokazano u praksi.

"Upoznao sam ga na velikom mitingu, i videli smo se posle još dva puta. Ideja o eksploataciji nikla je bila razlog da dođem u predsedništvo, i pokušao sam da mu objasnim mnoge stvari, između ostalog i ideju da je otvorena mogućnost ispitivanja nikla, i da mu objasnim da je to smrtonosno, i da u svetu ne postoji, postoji na par mesta, ali Srbija je poznata po neažurnosti...Posle nije bilo razvoja u odnosu“, kaže Kusturica.

Na pitanje ko je zlonameran prema njemu u slučaju sa izveštajem DRI, Kusturica kaže da ne zna.

"Ne mislim da je direktno to Nikolić uradio, ali u našim uslovima ideje i informacije se generišu iz ambijenta koji se stvara...ušao sam u spor sa gospodinom Bačevićem, a oni su prijatelji, ali...to je pitanje prošlosti“, kaže Kusturica i dodaje da nema više volje ni motivacije da bori kao što se borio dok je bio upravnik parka Mokra gora. Kusturica dodaje da je njegov naslednik sjajan čovek.

Moj naslednik je jedan Sloba, divan čovek, znamo se dugo. Drago mi je, on je čovek prirodnjak, radio je u jednom parku prirode, ali je napusti ljut, ali sada mu se sviđa. Nije loše biti direktor parka prirode, ali loše je biti na klizištu da neko uvek može da ti podmetne, da na tom klizištu odeš gde ne treba“, kaže Kusturica.

"Beograd nekada bio kao Njujork"

Kusturica dodaje da je Beograd do „pre nekoliko meseci“ bio grad koji je podsećao na Njujork, grad koji je „prihvatao sve što je valjalo po obodima Balkana“.

"Novi Beograd koji propušta priliku da prvih šest meseci obeleži 200 godina Njegoša. Da li je to koncipiranje, da se insistira na Konstantinu već šest meseci, a propušta se prilika da se obeleži 200 godina tragičnog junaka kosovske misli. Beograd zaboravlja, da unošenje nematerijalnih dobara...kada dođe Džoni Dep, to je ono što se zove intelektualna svojina koja se ne vrednuje. Beograd i njegova kultura postaje prostor u kome se deponuju eksponati iz prošlosti“, kaže Kusturica.

"Ako je Andrić pisao da je Njegoš tragični junak kosovske mislim, ideja o kosovu, u parafu koji je postignut, taj junak više ne živi. Ne želim da optužujem ovu ili onu vlast“, rekao je Kusturica.


"Ne želim da se bavim politikom"

Reditelj smatra da je sa jedne strane Tomislav Nikolić održao "brilijantan govor u Hagu" da bi onda kasnije rekao da su svi koji žive u Bosni Bosanci.

"Nisam ja političar. Ja to govorim kao čovek koji nema nameru da se bavi politikom. Želim da budem konstruktivan“, kaže on i dodaje da nema nameru da se svađa sa Nikolićem.

"Znam da ne želim da učestvujem i zato je pošten potez da neko ko nema veru u to sto se čini ne može da bude činovnik te vlade“, kaže Kusturica. Reditelj dodaje da nema potrebu da "minira njihovu vlast, ni njiovu vladu" već da samo želi da se izražava slobodno.

Kusturica je dodao da se odriče svih para koje bi dobio od države za Kustendorf, i za svoje filmove, i da smatra da je to "džentlmenski". On dodaje da ne veruje da se neko nasekirao zbog toga, i dodaje da je problem ako ne znamo da naša tradicija "nije samo za konzerviranje, nego za odvijanje našeg života".

Kusturica navodi da ima „majčinu mudrost“ da je bavljenje politikom „stalno stajanje na odronu koji može da te odnese gde ne treba“.


"Država je ukinula umetnike“

Reditelj smatra da je se „njegova misija“ privodi kraju, pošto počinje novi vek koji postaje najsmrtonosniji za ono čime se on bavi. On navodi da je izvršen atentat na umetnost, da su političari zauzeli pozicije umetnika, čija se reč nekada čula.

"Ta ideja o autonomiji koju čuva umetnost, doživljava eroziju. Kao što se naš glas nekada čuo, te politčke elite se ne trude da pridobiju nikog od tih ljudi...Promenilo se vreme“, kaže Kusturica.

"Vreme uticaja umetnika na javnost je prošlo. Ne žalim za tim, ali treba da se konstatuje“, smatra Kusturica.

On objašnjava da su se uslovi promenili, pošto film ne može da bude isti medij koji je bio pre 15 godina, sada kada na YouTube-u može da se "sve dobije za 15 sekundi".


"Nema naroda bez mitologije"

Kusturica dodaje da je Kosovo nezaobilazna tema, ali da se postavlja pitanje odakle potreba da se to pitanje baš sada reši, u ovom trenutku, ako se u prošlosti pokazalo da je nerešivo.

"Ni prošla vlada nije učinila više, ni ona iza nje...niko nije amnestiran niti posebno kriv. Krivicu ne treba tražiti ni locirati je tako, istorija će pokazati šta je bilo tamo...Ali zašto da se resava u avgustu, a ne u junu sledece godine? Ne treba da se fokusira i lepimo na nekog krivicu. Sve se to odvija pod idejom reklamnih kampanja“, rekao je Kusturica.

On je dodao da nijedan narod ne postoji bez mitologije, i da ako izgubimo kulturi, izgubićemo i sebe.

Govoreći nedavnom slučaju kada su se u javnosti pojavili snimci na kojima je navodno vladika Kačavenda, Kusturica navodi se "narod digao na sveštenika" , a da sa druge strane su u redu filmovi o homoseksualcima i gej parada. Na konstataciju da je crkva ipak trebalo da se oglasi povodom ovog slučaja, Kusturica navodi da je crka institucija večnosti.

"Crkva je konzervativna institucija...njima je hiljadu godina ništa. Oni komuniciraju sa večnošću. Oni su van tih senzacija. Ne branim ja crkvu, ona će se sama odbraniti. Ali da tako često izlazi i da priča koliko tu ima homoseksualaca", kaže Kusturica i doda je da je to nepotrebno posebno u vremenu "gde je na snazi uzništavanje nacionalnih idioma, gde je crka na izrazenom mestu“.

Emir Kusturica je najavio da posle večerašnjeg intervjua neće davati izjave medijima, i da će da se povuče iz javnosti.

Međunarodna zajednica je isterala većinu Srba s Kosova, ali je vlast u Srbiji sporazumom u Briselu preostale sunarodnike "ostavila neprijatelju", rekao je Kusturica dan pre poslednjeg intervjua na B92.


B92


Video ovde Klik

Nova knjiga Emira Kusturice


Crna slova, beli papir

muharem bazdulj

Sto jada (Novosti, Beograd, 2013) je naslov nove knjige Emira Kusturice. Nakon velikog uspeha autobiografije Smrt je neprovjerena glasina, slavni režiser je napisao knjigu priča. Četiri priče (od ukupno šest) kao da čine konture labavog romana koji izvire sa margina Kusturičinog životopisa, ali dve, možda najbolje, deo su nekog drukčijeg i neobičnijeg književnog sveta

S drugom se knjigom, kažu, dokazuje jesi li ili nisi pisac. Jedna knjiga može i da ti se omakne, kao što se, za života, rekao bi Edvard Ficdžerald, svakom može omaknuti da napiše deset ili dvanaest pjesama, samo ako su zvijezde u pravoj konstelaciji. Takve te pjesme, međutim, ne čine pjesnikom, kao što te ni jedna (jedina) knjiga ne čini piscem. Za to je potrebno nešto više. Otud dolazi ta mistifikacija "druge knjige", rasprostranjena i među akademskim proučavaocima književnosti i među novinskim kritičarima i među kafanskim znalcima. Prva (dobra) knjiga može, znači, da ti se omakne, ali sve ti je džaba ako sa drugom – omaneš. Pred nama je, dakle, druga knjiga jednog pisca, ali je posljednja stvar koju možemo očekivati to da se o njoj sudi na način na koji se sudi o drugoj po redu knjizi nekog drugog pisca. Razlog za to je jednostavan. Autor knjige Sto jada, šestodijelne zbirke pripovijetki koja se ovih dana pojavila pred čitaocima u izdanju beogradskih Novosti, je Emir Kusturica.

DVA PISMA IZ 1994. GODINE: U uvodu intervjuu koji je Kusturica dao "Vremenu" 2004. godine, Stojan Cerović je zapisao: "Bilo je nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih." Od objavljivanja citiranih rečenica prošla je skoro puna decenija, a broj "nekih gnjevnih ljudi" u Sarajevu i Beogradu koji Kusturicu drže negdje pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih nije se smanjio, nego, reklo bi se, i povećao. Posljednja ilustracija toga jest demonstrativno povlačenje sarajevske pozorišne režiserke Selme Spahić iz konkurencije ovogodišnjeg Sterijnog pozorja, a sve zbog činjenice da će festival otvoriti – Emir Kusturica. U obrazloženju stoji da se Kusturičinom participacijom u činu otvaranje festivala pristaje na nacionalističku retoriku te joj se daje legitimitet. Ovo se valjda smatra samorazumljivim, pa Spahićeva ne navodi nijedan dokaz za svoju tvrdnju o Kusturici kao prominentnom protagonisti "nacionalističke retorike". Ovakav njen čin aklamacijom je pozdravila sarajevska umjetničko-intelektulna čaršija, uz nipošto zanemarljivo aplaudiranje svojih beogradskih drugara. Niko, međutim, javno nije postavio pitanje zbog čega se participacija Emira Kusturice u kulturnom životu smatra legitimacijom nacionalističke retorike, dok, samo primjera radi, ni Selmi Spahić ni bilo kome od njenih mentora i fanova ne smetaju festivalsko-teatarska združivanja sa, recimo, Zilhadom Ključaninom. Možda i ne znate ko je Zilhad Ključanin? Radi se o jednom od najizvođenijih bh. dramskih pisaca u poslijeratnom periodu, dramatičaru čije su drame postavljane na gotovo svim scenama na kojima je Spahićeva gradila karijeru i simbolički kapital, autoru čiji tekstovi su bivali predlošci za predstave koje su se po festivalima najnormalnije takmičile sa onim koje je režirala Selma Spahić, a da njen istančani moralni živac nije ni zaigrao. Usput, Zilhad Ključanin je 23. februara 1994. godine pisao: "U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašallah! (...) Srbin se približava čovjeku samo onda kada je mrtav. Ili zatvoren." 24. marta iste godine, tačno mjesec dana nakon što se Ključanin radovao i zahvaljivao Bogu zbog 500 srpske siročadi u Ugljeviku, nakon što je precizno dijagnostički utvrdio da se Srbin (svaki Srbin) približava čovjeku (dakle, još ne biva ljudsko biće, nego nešto manje ili više blisko tome) samo kad je mrtav ili zatvoren, Emir Kusturica je objavio tekst Rasimu, mučeniku, o Rasimu iz Lopara, rudaru kojeg su, ovo su Kusturičine riječi, "četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali". (Usput, navedene tekstove dijeli tek mjesec dana, a Ugljevik i Lopare samo nekoliko kilometara.) Kusturica svoj tekst završava ovako: "Trebalo mi je da vidim mučenika Rasima iz logora i da emocionalno pregorim i zaboravim sve politike i istorije svijeta... trebalo mi je da vidim blage oči koje pitaju – zašto Emire – i da shvatim da nema te istorije i predistorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka. To svi znaju, ali Rasimovo lice kazuje bol svih stradanja u Bosni... I dok tumaram svijetom bosanske muslimane ubijaju ne kao sezonske berače pamuka, nego samo zato što su muslimani. Znam da stradaju i drugi, ali sigurno muslimani najviše. Tumaram tako svijetom, nosim svoj posljednji film sa sobom i golemi čemer u duši. Pomiren sa smrću govorim i pišem od srca..."

JA, STRAŠNA REČ: Postoje ljudi kroz čije se živote istorijske epohe simbolički prelamaju, manje njihovom zaslugom ili krivicom, a više zarad nekih racionalno teško objašnjivih okolnosti. Emir Kusturica je jedan od takvih ljudi. U valjda najgore ratno vrijeme, pred kraj druge ratne zime, kad su, ali bukvalno, ratovali svi protiv svih, Kusturica je pisao da nema te istorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka. Inspiratori potkivača danas vladaju uz odobravanje međunarodne zajednice i međunarodnoj zajednici uvijek podobnih intelektualaca, dok se Kusturicu proglašava simbolom "nacionalističke retorike" i izlaže ga se ostrakizmu. Znakovita je u tom smislu medijska recepcija njegove autobiografije Smrt je neprovjerena glasina. Kusturičini ogorčeni neprijatelji uglavnom su je kudili, a da je nisu ni pročitali. Kritičarske pohvale su pak najčešće bivale površne i rutinske. Knjigu su, međutim, prigrlili čitaoci, pa se prodala u preko stotinu hiljada primjeraka, a zainteresovala je i strane izdavače, i to mnogo više nego svi ti silni romani ambicioznih ovdašnjih literarnih činovnika betonski tvrdo uvjerenih u svoju genijalnost koju veliki svijet samo što nije prepoznao. Cinik bi vjerovatno rekao da i interes publike i interes stranih izdavača manje imaju veze sa kvalitetom Kusturičinog pisanja, a više sa žanrom autobiografije. Biografije i autobiografije slavnih ljudi, pa još i – kako se to kaže – kontroverznih, hitovi su uvijek i svuda. Bio bi to, međutim, pogrešan ugao gledanja. Smrt je neprovjerena glasina jest valjda i najmanje moguće estradna verzija (auto)biografije Emira Kusturice. ("Čitalac koji bude očekivao pamflet ili dnevnopolitički traktat neće u ovoj knjizi naći ono za čime traga ili će, da si opravda očekivanja, iščitavati ono što želi iz njenih posve marginalnih dijelova. Svojom knjigom Kusturica zapravo mapira vlastitu intimnu geografiju." – vidi "Vreme" broj 1035)

Oni koji prate lokalnu medijsku industriju i koji imaju dobro pamćenje sjetiće se da je nekoliko mjeseci ili godina uoči izlaska svoje prve knjige Kusturica najavljivao da će se ona zvati Jao meni što se može čitati i kao Ja o meni. Pomenuta caka koja bi suptilno ukazivala na žanr knjige na kraju nije iskorištena, ali jadi su, evo, ipak ušli u Kusturičinu (bio)biobliografiju. Pošto knjigu otvara moto preuzet od Ive Andrića, nije teško prisjetiti se Andrićevog zazora od (auto)biografskog, od strašne reči "ja". Iako ovaj put ispisuje zbirku priča, paradigmatski fiction žanr, da se razumijemo, Kusturica ne odustaje potpuno od strašne reči "ja" koju bismo mogli identifikovati s njegovom vanknjiževnom osobom. Četiri od šest priča iz ove knjige (To ti je tako, pa ti vidi, Olimpijski šampion, Pupak su vrata ljudske duše te Stranac u braku) pisane su u prvom licu jedine, a pripovjeda ih isti narator: mladi Sarajlija Aleksa Kalem, sin Brace i Azre, koji u Beogradu ima tetku što živi na Terazijama, blizu restorana Dušanov grad. Na prvi pogled bi se reklo da Kusturica poslije autobiografije ispisuje autobiografski intoniran roman, ponešto izlomljene strukture. Njemu je, međutim, očito stalo do toga da ne piše roman, nego zbirku priča. Otud i potreba da se razbije kontinuitet sage o Kalemovim; pomenute priče u knjizi nisu, naime, spojene u jedinstven blok, jedinstvo im razbija priča U zmijskom zagrljaju. (Četiri priče o Kalemovim po redoslijedu u knjizi su druga, treća, četvrta i šesta, peta se, rekli smo, zove U zmijskom zagrljaju, a knjigu otvara naslovna priča – Sto jada.)

POSVETE ĆOPIĆU I KAPORU: Aleksa Kalem je, književnokritičarskim žargonom rečeno, alter ego Emira Kusturice; on kao književni lik, kazano istim stereotipiziranim žargonom, i jest i nije Emir Kusturica. To je u književnosti čest i mnogo puta viđen postupak, postupak kojem su posebno skloni mladi pisci u svojim prvim knjigama. Kusturici je ovo prva fiction knjiga, pa to, u tom smislu, nije neobično. Ono što je neobično jest da ovoj njegovoj knjizi većina čitalaca prilazi sa predznanjem o Kusturičinom životu – što preko njegove autobiografije, što iz medijski posredovanih tračeva – pa će gotovo nužno naratora pretjerano poistovjećivati sa autorom. Kusturica je svjestan toga te se u nekim dionicama knjige s takvim čitaocem namjerno poigrava. U pričama o Aleksi Kalemu čitalac, dakle, nailazi na već poznate lajtmotive iz opusa – što filmskog, što književnog, što životnog – Emira Kusturice. To su, ponajprije, porodične veze, naročito odnosi između oca i majke, ali i odnos sina prema svakom od njih, i posebno i zajedno, ne zanemarujući ni različite rodbinske tangente. Sve četiri priče o Aleksi Kalemu dešavaju se sedamdesetih godina, u vrijeme njegovih tinejdžerskih godina te se iz njih naslućuje i nedovršen roman o odrastanju. Nije to bilo neko zaštićeno odrastanje, pod staklenim zvonom. Aleksa Kalem odrasta na ulici, među jalijom. U tom kontekstu, jedan od motiva knjige, otkriće ljubavi prema čitanju i književnosti, biva obojen posebnim svjetlom. Za Aleksu Kalema, kao i za silne dječake po jugoslovenskim malim mistima, čitanje nije bijeg od života, nego koncentrisani život. Po tim istim malim mistima, međutim, dječaci koji čitaju istovremeno se socijalizuju na ulici, a tamo vladaju oni za koje je čitanje mekušna i besmislena rabota. Nezaboravna je scena s početka priče Pupak su vrata ljudske duše s Miralemom, sarajevskim mangupom, koga mati tjera da čita Balzaka, da se obrazuje, da ne bi, poput oca mu, umro k’o hamal. Majka ga vezala šnjurom od pegle za stolicu, stavila knjigu pred njega, uz prijetnju: nema slobode dok knjigu ne pročita. Ovaj pošalje mlađeg brata kod mesara Rasima sa zadatkom da mu kupi sto pedeset tanko izrezanih komada stelje. Brat je bio zadužen da stavi po jedan komadić na svaku drugu stranu knjige. Taj isti brat to poslije ovako prepričava: "Stara sjela uveče preko puta njega na kauč, napravila veliku džezvu kafe i stala da pilji u njega. On gledo u onu stelju taman ko da čita i kada je htio da je pojede, fino bi se približio knjizi, ko da će da preklopi stranicu, a u stvari pojede jednu stelju. Pojeo sto pedeset komada stelje na trista strana Balzaka, a stara mislila da je pročito knjigu!" (Iz slične brazde je i sljedeći dijalog iz priče Stranac u braku. Kaže Crni: Da sam književnik prvo bih napisao sabrana djela! Pita ga Aleksa: A što? Ovaj odgovara: Kako što? Onda bih sa regala gledao kako domaćin kara domaćicu!) Kad se u takvim uslovima, među takvim ljudima, zavoli čitanje, to je drukčije nego kad se zavoli u literarnim sekcijama osnovnih škola. (Na jednom mjestu pominje se uzrečica s Gorice "Čita knjige, a mangup!" kao valjda jedina forma tolerisanja čitanja.) Uz sve ostalo, priče Pupak su vrata ljudske duše te Stranac u braku specifične su posvete Branku Ćopiću i Momi Kaporu kao dragim piscima i kao protagonistima Kusturičine izabrane tradicije. Pominju se tu i Karl Maj te Mato Lovrak odnosno Selindžer, kao početne i završne tačke privilegovane tinejdžerske lektire.

29. NOVEMBAR: Ima u ovim pričama i sarajevske intimne geografije, i sličica buđenja Erosa, suptilnih i živih, odsjaja ženskih koljena (bljesnu noga ko nova mistrija, rekli bi danas na Gorici) i kolokvijalne geopolitike u formi u kojoj utiče na svakodnevni život tzv. malih ljudi i nesvakidašnjih (odnosno nepotrošenih) sjećanja na život sedamdesetih u socijalističkoj Jugoslaviji. Lako se dade zamisliti kako se na sagu o porodici Kalem sedamdesetih nakalemljuje i nastavak o njihovom životu u narednoj deceniji. To, međutim, ne znači da se imaginacija Emira Kusturice ograničava na direktne varijacije na vlastito proživljeno iskustvo. Dokazuju to dvije preostale priče u knjizi: U zmijskom zagrljaju te Sto jada. Priča U zmijskom zagrljaju je pomalo markesovska, ali nipošto na način epigonski. Kao da ju je napisao čovjek koji je izgubio pamćenje, a kome je prethodno najdraža knjiga bila Sto godina samoće. Njen magijski realizam više je u atmosferi nego u tendenciji. Priča se dešava u Hercegovini, ali je to više neki arhetipski jug nego konkretna Hercegovina. Fokner je izmislio Joknapatafu da izbjegne smještanje radnje u stvarni okrug Lafajet, a Kusturičin postupak ovdje nije toliko drukčiji; on kaže Hercegovina, da ne kaže negdje na jugu, negdje na Balkanu. Priča je arhetipska i dok je čitate stalno vam se čini da ste je nekad čuli, da vam je odnekud poznata, ali ne znate otkud. I nema to veze s činjenicom da su se neki od motiva iz ove priče pojavljivali u medijima u kontekstu Kusturičinog planiranog filma Ljubav i rat. Dublja je ta poznatost. A naslovna priča Sto jada opet nas vodi u sedamdesete godine dvadesetog vijeka, no ne vodi nas u Sarajevo, nego u Travnik. Njezin glavni protagonist je dječak po imenu Dragan Teofilović, koga svi zovu Zeko ("ne samo zbog toga što je volio da jede mrkvu"). Živi u travničkoj Ulici 29. novembra, a otac mu je kapetan prve klase u lokalnoj kasarni "Petar Mećava". Kapetan Slavo Teofilović već godinama zaboravlja sinov rođendan. To s rođendanom je, međutim, hičkokovski rečeno, tek mekgafin. Priča Sto jada je zapravo priča o velikoj (cjelo)životnoj ljubavi začetoj u djetinjstvu. Dragan Teofilović zvani Zeko i Milijana Gačić, pionirska prvakinja SR BiH u šahu, u tom smislu nisu previše drukčiji od Tenga Kavane i Masami Aomame iz Murakamijevog romana 1Q84. Meni je to, potpuno subjektivno govoreći, najmilija priča u knjizi. Književni Travnik, odavno mnogo veći od stvarnog, u njoj dobiva još jednu posvetu. Svaki Travničanin ima neku, često i sentimentalnu, uspomenu na Ulicu 29. novembra. Na neki čudan način, u dinamici grada, ona funkciniše slično kao beogradski Bulevar 29. novembra: istovremeno je, naime, i gradska ulica u strogom centru i frekventna međugradska cesta. (U kontekstu Beograda i Travnika, a i simbolike 29. novembra, ne mogu da odolim da ne pomenem da su ova dva grada oslobođena skoro u isto vrijeme: Beograd 20. oktobra 1944. godine, a Travnik dva dana kasnije.) Obe ove ulice se, međutim, službeno više ne zovu po 29. novembru. U Beogradu je to danas Bulevar Despota Stefana, dok je u Travniku to Ulica Šehida. (Termin šehid označava one koji su poginuli na Allahovom putu.) Simbolika ova dva preimenovanja govori nam puno o lomovima jedne zemlje i svih onih koji su joj pripadali, o stvaranju društava u kojima se može biti ili samo za despota Stefana ili samo za šehide. Najgore se tu lome oni koji i u jednom i u drugom vide nešto svoje, oni koji su, gdje god da su živjeli, zapravo simbolički živjeli u nekoj imaginarnoj ulici 29. novembra. To su oni čija slika svijeta nije crno-bijela jer sadrži i polutonove, oni koji odbijaju plesati na muziku klavira čije su tipke ili samo crne ili samo bijele, oni kojima je nakon gubitka domovine ostalo tek nekoliko akorda, nekoliko pejzaža i slika, snovita sjećanja na zaboravljeni ili izgubljeni zavičaj te jezik, arabeskni ples crnih slova po bijelom papiru. U pozadini buke i bijesa medijskih manipulacija i društva spektakla, takvima se obraća umjetnost Emira Kusturice.


Vreme

samo naprijed kusto, pusti lokalne primitivce da rade svoje..