Emocionalna inteligencija, Lorens E. Šapiro

Šta je EQ, koliko je bitan i kako ga unaprediti?

Knjiga Emocionalna inteligencija, Lorensa E. Šapira, zasnovana je na istraživanju koje je obavljeno na univerzitetima, bolnicama, savetovalištima, kao god i na iskustvima dosadašnje nauke koja tretira ovaj osetljivi problem.
Termin emocionalna inteligencija prvi put su upotrebili 1990. psiholozi Piter Salovej sa Harvarda i Džon Majer sa Univerziteta Nju Hemšir. Bio je korišćen ua opisivanje emocionalnih osobina koje se čine značajnim za uspeh: empatija, izražavanje i razumevanje osećanja, kontrolisanje temperamenta, samostalnost, prilagodljivost, omiljenost, rešavanje problema razgovorom, upornost, ljubaznost, nežnost, poštovanje. U javnost je ovaj koncept uveo Danijel Goulman 1995. bestselerom Emocionalna inteligencija. Iste EQ osobine koje su važne u vaspitavanju dece, važne su kasnije na radnom mestu ili u braku, u stvari, važne su i u samoći kad se razračunavamo sa svojim psihičkim energijama koje često nije jednostavno kanalisati. IQ je mnogo lakše izmeriti nego EQ. Vekslerova skala inteligencije meri i verbalne i neverbalne sposobnosti, uključujući pamćenje, rečnik, razumevanje, rešavanje problema, apstraktno mišljenje, percepciju, obradu informacija i vizuelno-motorne veštine. Opšti faktor inteligencije, ovako izmeren, smatra se stabilnim posle dobi deteta od 6 godina. EQ je nejasnija kategorija i egzaktno ju je teško uhvatiti, ali bez obzira na to EQ jeste koncept od izuzetnog značaja. Salovej i Majer su EQ definisali kao sposobnost praćenja svojih i tuđih emocija. Iako ne možemo izmeriti stepen samopouzdanja, empatičnosti ili brižnosti oko drugog, vrlo lako ćemo zapaziti ova svojstva (ili njihovo odsustvo) u svojoj deci i naslutiti njihov nemali značaj. Često među političkim vođama možemo prepoznati prvorazrednu inteligenciju i drugorazredni temperament i obrnuto. Retki su na javnoj sceni ljudi sa idealnim odnosom karakternih i intelektualnih osobina, a i kad se pojave, ispostavi se da su odveć valjani za društvo koje im nije doraslo... Ono što je ekstremno važno jeste činjenica da je EQ mnogo manje genetički predisponirana od IQ-a. To roditeljima i obrazovnom osoblju pruža mogućnost da posreduju tamo gde je priroda bila škrta. U poslednje vreme od, recimo, pola veka učinjeno je mnogo na opamećivanju dece, IQ se povećala progresijom Flinovog efekta, ali ako EQ merimo mentalnim zdravljem i drugim sociološkom statistikom, možemo zapaziti da se današnja deca nalaze u mnogo gorem položaju od prethodnih generacija. Društvene promene su neminovne, tempo života jeste ubrzan, svedoci smo tehnološke revolucije interneta koji je ubrzao komunikaciju do neslućenih razmera, ipak mi i dalje možemo da uradimo puno toga, možemo da vaspitanjem oblikujemo srećan, zdrav i kreativan naraštaj. Šapiro kaže da je ključ u promeni neuroanatomije mozga. Šta to znači?

Kako funkcioniše mozak?

Postoji korteks (često ga imenuju i neokorteksom) i režni sistem zadužen za emociju. Najkraće rečeno, njihova kooperativnost određuje EQ. Korteks, doslovno misaona kapa, debljine oko 3 mm, obmotava velike cerebralne hemisfere mozga, karakteristika je prvenstveno ljudskih jedinki i predstavlja naš evolutivni profit u trgovini sa vremenom. To je misaoni deo mozga, pomaže nam da imamo uvid u svoja osećanja, da ih (i osećanja i uvide) analiziramo i profiltriramo u neki logični red. Režni sistem, o kojem se često govori kao o emocionalnom delu mozga, leži duboko u cerbralnim hemisferama i reguliše emocije i porive. To je jezgro mozga koje reaguje brže i silovitije. Ovaj sistem uknjučuje i hipokampus gde se odigrava emocionalno učenje i gde su smeštena emocionalna sećanja, i amigdalu koja se smatra emocionalnim kontrolnim centrom. Postoje specifične emocionalne funkcije delova mozga, ali njihova interakcija, u stvari, određuje emocionalnu inteligenciju. Korteks nam omogućava da procenimo naše emocije i instinkte i da odreagujemo u skladu sa društvenim kontekstom u svakom smislu. Džejms Kagan, psiholog sa Harvarda, razvio je teoriju da temperament deteta odražava specifično urođeno emocionalno kolo u mozgu. Naime, bojažljivo dete rađa se sa amigdalom koja se lako pobuđuje, verovatno zbog nasleđene predispozicije i, ako se neuroputevi između amigdale i korteksa ne razvijaju, imaćemo društveno inhibirano, stidljivo, fobično dete. Preterano osetljiv emocionalni mozak se, međutim, može smiriti i zaslugu za to će imati vaspitanje. Kagan smatra da se može bukvalno promeniti to kolo unutar mozga. Preterano zaštitnički stav prema detetu, onemogući će mu da kroz teškoće stvori neuroputeve do svog korteksa. Neprestalno izlaganje teškoćama i izazovima (naravno, u razvojnim granicama), može stvoriti izuzetno međudejstvo mentalnih energija. Npr. decu moramo učiti ne samo iščitavanju emotivnih poruka kroz govor, tj. verbalizovanju emocija, nego i govoru tela, pogleda, izraza lica, tona glasa, energičnosti stava i sl. Ranjivu decu ne treba preterano štititi, nego im dozvoliti da pokrenu svoje mehanizme (i odgovornosti) u filtraciji stresa. Takođe, neprestalno hvaljenje i podrška može da štete, umesto da koriste, ako se ne vezuju za objektivne uspehe ili za ovladavanje nekih određenih veština naše dece tj. učenika. EQ, kao i IQ, ima svoje razvojne odrednice. Do sedme godine deca veruju u svoje sposobnosti, a tek između 8. i 12. godine stiču realističniji uvid u to šta stvarno mogu, a šta ne, i šta mogu postići većim ili manjim naporom. Shvatanje da napor može da nadoknadi sposobnosti, postaje kritičan faktor u vaspitanju dece. Stoga, ako nagrađujemo napor mnogo više nego uspeh, naša deca mogu razviti dobre radne navike i druge veštine vezane za rad i trend koji je stavio znak jednakosti između unutrašnjeg zadovoljstva i društvenog uspeha dovesti konačno u pitanje. Konačno, ako naglasimo i samo jedan aspekt emotivne inteligencije, efektom grudve koju valjamo po snegu, stvari će se menjati na bolje i EQ će rasti.

---

Ključna reč je odgovornost

Postoje 3 opšta roditeljska stila: dikatatorski, blagi i atoritativni roditelj.
Deca iz diktatorskih porodica imaju najniži stepen samopoštovanja u poređenju sa decom iz porodica druga dva tipa. Blagi roditelji su odveć popustljivi, pasivni kad treba da se postavi ograničenje i uzvrati na neposlušnost, jer očito nemaju jasne ciljeve. Autoritativni roditelj uspeva da dovede u ravnotežu jasna ograničenja sa intimnom porodičnom atmosferom. Roditelji koji imaju autoritet daju smernice, ali ne nameću krutu disciplinu, objašnjavaju svoje postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka, uvažavaju samostalnost svoje dece, ali i zahtevaju visok standard odgovornosti prema porodici, drugovima, široj zajednici. Ključna reč je: odgovornost. Studije pokazuju da deca ovakvih roditelja imaju visok stepen EQ, samouverena su, samostalna, maštovita, prilagodljiva i omiljena. Naravno, uglavnom su roditelji mešavina ova navedena tri tipa, u nekim aspektima strogi, u nekim blagi. Koje su onda strategije da se zauzme optimalni stav prema detetu?

Pogledajmo:
Pozitivno staranje

Pozitivno staranje je davanje emocionalne podrške detetu na način koji ono jasno prepoznaje i pretpostavlja aktivno učešće u emotivnom životu deteta. Otvoren i brižan odnos prema detetu ima dugoročan efekat na razvijanje pozitivne slike deteta o sebi, na uspešno nošenje sa problemima, i, nećete verovati, na njegovo fizičko i mentalno zdravlje! Dr Rasel Berkli, jedan od vodećih stručnjaka za probleme poremećaja pažnje učenika, preporučuje da se roditelji pozabave svojom decom barem 20 minuta dnevno i da za to specijalno vreme stvore opuštenu atmosferu entuzijazma i uvažavanja, što podrazumeva da se dete pohvali za primerno ponašanje, ali da se izbegava laskanje (Ti gradiš zaista veliku kulu! Ne: Ti najbolje gradiš kule! Napravio si najveću kulu! i sl.); da se učestvuje u aktivnostima igre i da se proprate (opišu) emocije deteta, ma kakve one bile (Izgleda da ti se baš sviđa što se ona dvojica rvu! Nisi ljut, izgleda da baš uživaš!); da se ne postavljaju pitanja i ne izdaju naređenja.

Pozitivna disciplina

Mnogo je teža od pozitivnog staranja. Ona počiva na nekolikim principima:
- sačiniti jasna pravila i držati ih se (zalepiti ih na vidno mesto)
- dati upozorenja i uputstva kad se dete ne ponaša kako treba
- hvaliti i odobravati lepo ponašanje, ignorisati razmaženo ponašanje kome je cilj da se privuče pažnja
- razgovarati o vrednostima, pravilima
- za prekršeno pravilo primeniti odgovarajuću kaznu (treba biti istrajan i održati ono što je obećano, prema tome, i ne pretiti nečim što se ne misli uraditi)
- prekoreti dete ali ne tako da ono stekne rđavu sliku o sebi (grditi ono što je učinilo a ne njega lično)
- dopustiti detetu da doživi logične posledice svog pogrešnog ponašanja (osim kad su one opasne)
- primeniti tzv. tajmaut kao disciplinsku meru što podrazumeva da se dete izoluje na kratko (za svaku godinu života po jedan minut, npr. trogodišnje dete za kaznu tri minuta boravi u ćošku)
- oduzimanje privilegija za stariju decu (zabrana gledanja TV-a, video-igara, zabrana telefonskog razgovora, poseta drugova i sl.)
- ispravno ponavljanje neke akcije koju je dete odradilo aljkavo (npr. ulazak bez pozdrava i bacanje stvari i školske torbe treba da se izvede 20 puta na ispravan način) Ova tehnika donosi brze rezultate!!!
- bodovanje ponašanja sa jasnim i realnim pravilima o tome šta donosi pluseve a šta minuse; pri tome se ne boduju pozitivna ponašanja koja treba da su deo pozitivnih navika, kao što je pranje zuba, nameštanje svog kreveta i tome sl. Pozitivni bonus se može i unovčiti.

TV i kompjuter - jeftine dadilje

Šapiro misli da se ove aktivnosti moraju svesti na zdravu meru. Istraživanja pokazuju da mali Amerikanci u proseku (kad se sati saberu) provedu jedan ceo dan u sedmici ispred TV- a. On preporučuje TV dijetu (uključiv i igrice na računaru) od dva sata dnevno! Roditelji treba malo da zavrnu rukave pa izvade društvene igre iz fijoka, pozajme knjige iz biblioteka, sačine listu hobija, upišu decu na neku sportsku aktivnost.

Moral

Temelj vaspitanja Šapiro vidi u moralu. Deci treba govoriti šta je dobro a šta loše i na toj podeli opstojavati, ali jednako i sami roditelji moraju da porade na svom karakteru, da sve ne bi ličilo na parodiju (ono kad roditelj koji puši uči dete da je pušenje štetno, alkoholičar insistira na neuzimanju alkohola...) Pored toga što deca treba da razvijaju interesovanje, obzir i osećaj odgovornosti za dobrobit i prava drugih kroz dobročinstva, samilost, nežnost prema ojađenima, treba da znaju i za osećaje srama, krivice i prezira prema kršenju moralnih normi.

Podsticanje empatije

Sposobnost uživljavanja ili primećivanja emocija drugih pružaju veću mogućnost za intimu u odnosima (sa supružnicima, prijateljima, decom). Stručnjaci za razvojnu psihologiju ističu da postoje dve komponente empatije: emocionalna reakcija prema drugima (razvija se tokom prvih 6 godina) i spoznajna reakcija (stepen shvatanja perspektive onog drugog dece starije od 6 godina). Imati osećaja za osećaje drugih spada u veštinu empatije EQ. Dečaci su susretljivi jednako koliko i devojčice, ali su spremniji kod fizičkog tipa aktivnosti, dok su devojčice sklone da budu od psihološke pomoći. Kada su deca neljubazna, neobazriva ili čak okrutna, razlog treba potražiti u porodici. Ako želimo da naše dete ima osećaja za druge, treba da podignemo rampu očekivanja. Sopstvene želje i potrebe ograničene su potrebama i željama drugih. Pravi čovek, veli Šapiro, ponizan je i suzdržan, osetljiv na osećanja i razmišljanja drugih. Naša deca treba da se uče čojstvu. A roditelji se, u stvari, plaše dečjeg neslaganja i odbijanja.Ako želimo da naša deca budu brižna i odgovorna, onda to od njih moramo očekivati! Već bi i trogodišnje dete trebalo učiti tome da pomaže u jednostavnim poslovima. Ciceron je rekao: Ljudi se ni na koji način ne približavaju bogovima koliko čineći dobra dela drugima! Jednostavna dela, ispunjena obzirnošću, duboko utiču na ljudski život naših bližnjih. Nežnost treba učiniti porodičnim i ličnim projektom. Kad brižnost postane navika, deca je se neće moći zasititi. Altruizam je hrana za dušu i naša deca se altruizmu mogu naučiti.

Iskrenost i integritet
 
Deca počinju da lažu čim progovore, ponekad i pre! Do treće godine deca nemaju razvijenu ni spoznaju, ni jezik u tolikoj meri da primete da postoji direktna veza između onoga što govore i onoga što rade. Do četvrte godine shvataju da je laganje u cilju obmanjivanja loše i postaju fanatični borci za istinu reagujući gnevom ako ih roditelji u nečemu ne ispoštuju. Kako rastu, deca uče razliku između vrsta laži. Najgora je ona laž kada se govori neistina da bi se izbegla kazna. Nije loša laž koju izgovaramo da bismo poštedeli nečija osećanja. (Baš si elegantna u toj haljini!) Altruistička laž je ona kojom nekome pomažemo. (Nije on kriv što je upao u baru, ja sam mu rekla da dođe bliže!) Adolescenti najčešće lažu da bi zaštitili svoju intimu ili da bi izbegli neprilike. Laganje hrani međusobno nepoverenje, ono je znak nepoštovanja osobe kojoj je laž upućena. Hronična laž lako prerasta u druge oblike delikvencije. Često se laže stroži roditelj da bi se zaštitio onaj blaži. Deci se ne mora reći baš sve, postoje stvari koje ona i ne treba da znaju, ali to im se onda baš tako i predoči.

Intima i strah roditelja

Jedna od najvećih napetosti između roditelja i dece jeste sve veća potreba deteta za intimom i sve veća potreba roditelja da zaštite dete i kontrolišu ga, s druge strane. Pre nego što intima postane deo borbe za vlast u kući, može se razgovarati na temu odgovornosti roditelja da se deca zaštite od loših uticaja ili obrnuto. Izgradnjom poverenja i otvorenosti, dete će imati manje potrebe da nešto krije. Na kraju krajeva, može se napraviti lista onoga što roditelji treba da znaju i onoga što ne treba da znaju, što bi adolescentu ipak pružilo osećaj intime koji je, konačno, prirodna potreba.

Negativne emocije: stid i krivica

Greška koju, po ovom autoru, prave previše popustljivi roditelji je u tome što se negativne emocije pokušavaju da neutralizuju ili ignorišu kao loše i nepoželjne. Negativne emocije stida i krivice deo su široke palete osećanja i ne moraju biti prognane. Gubitkom jedne boje, gubi se i milion drugih nijansi. Ako se osećaj krivice javlja kad dete smatra da nije zadovoljilo svoj standard, onda on može biti podsticajan. Šapiro podvlači da su istraživanja, a i iskustvo svakog od nas, dokazali kako se negativne emocije bolje pamte, svi se, naime, jače sećamo situacija u kojima smo doživeli u detinjstvu neku sramotu ili osećanje krivice zbog nekog nevaljalstva i to zato što je prilikom doživljavanja ovih emocija korteks zaobiđen a doživljaj zapamćen u amigdali, centru za emocionalno učenje. Ispada da iskustvo u koje je uključeno neko ekstremno osećanje, ima značajniji i neposredniji efekat na razvoj ličnosti. Izazivanje osećanja stida treba smatrati legitimnom strategijom kad sve druge zataje, a ispostavilo se da kod mladih delikvenata, koji často pate od odsustva empatije, ovaj metod ostavlja i emocionalno i saznajno zaveštanje. Metod se može smatrati humanim tek ako je reintegrativan tj. ako se podrazumeva kajanje, oproštaj i ponovno prihvatanje, dakle, ovo je vid obrednog oproštaja gde je zapravo pažnja usmerena na grižu savesti kojoj je funkcija da bude budni korektivni faktor u ponašanju.
 Pošto postoji previše zloupotrebe ovih emocija, potrebno je biti vrlo obazriv, te je poenta u tome da se nađe mera u tome šta je u najboljem interesu deteta. Moralne emocije se mogu probuditi sistemom jasnih pravila i jasnih kaznenih poena. Dete, koje nije obeshrabreno kaznom, treba samo da sačini listu sopstvenih kazni za svako pravilo. Ako neodgovorni postupci vašeg deteta povrede nekog drugog, ne treba se ustručavati od prirodne emotivne reakcije (ispoljavanja nezadovoljstva i sl.) i primerene kazne. Takođe, ne treba odmah požuriti sa utehom. Veliku pažnju treba posvetiti izvinjenjima. Ako treba i pisanim. Izvinjenje ne sme biti formalno, već iskreno, i na zahtevu za iskrenim razumevanjem, pokajanjem i izvinjenjem se mora ustrajati.

 

Najuzbudljivija otkrića moderne psihologije - spoznajne terapije

Misaone veštine EQ, tehnike za uspešno pravazilaženje razvojnih problema

Um - iscelitelj duše i tela

Čitav vek psihoterapeutima je jasno da se od misli možemo razboleti; u teoriji je zabeležen niz metoda da se ovaj proces obrne. Misaoni deo mozga može da spreči i emocionalne i fizičke probleme (um ima svojstvo da leči i izleči), a ono što je najvažnije je to da se ove tehnike mogu savladati i bez dugogodišnje terapeutske brige i da se danas nalaze na spisku neophodne spoznajne opreme svakog čoveka, kao što se čuvaju u riznici mudrosti svekolikog čovečanstva. O njima je ovde reč.

Ni crno, ni ružičasto

Sve veći niz stresnih situacija nameće potrebu da osim intelekta koristimo i emocionalne i društvene veštine. Razlog zbog kojeg pušači uživaju u duvanu, narkomani u drogama ili, napokon, običan svet u onome što mu više smeta no koristi, i pored svesti o štetnosti loših navika i postupaka, leži u pogrešnoj upotrebi logičnog mozga, odnosno u emotivnom mozgu i samoobmanjivanju. Nasuprot tome, realistično razmišljanje je objektivno, ni crno, ni ružičasto. Ono predstavlja posmatranje sveta tačno onakvim kakav on jeste i podrazumeva odgovor na situaciju primerenim odlukama i ponašanjem. Decu ne treba štititi od grube stvarnosti već je sopstvenim primerom učiti da se i sa najtežim sitaucijama čovek može suočiti.

Najkritičniji sastojak u vaspitavanju dece - vreme

Roditelji često žele da vole svoju decu, govore da ih vole, ali njihovi postupci govore suprotno. Pokazatelj roditeljske ljubavi je vreme provedeno sa decom, brižnost i empatija, fizički kontakt, činjenica da li roditelji uživaju u društvu svoje dece ili su nervozni i odsutni. Roditelj ne treba da skriva svoja osećanja, niti svoje greške i ne treba da se plaši iznošenje istine na videlo. Iako su svi užurbani i u stalnoj trci za zaradom, pa čak i u trci za odmorom i ličnim potrebama, ogromna je usluga koju deci pružamo posvećujući im vreme, recimo, čitanjem pred spavanje. Psiholozi se slažu da su priče za laku noć od izuzetnog značaja za psihički razvoj deteta. To mogu biti bajke, pesme, ili, pak, priče tzv. pozitivnog modelovanja, kojima decu upućujemo na rešavanje problema i razvoj zdravog odnosa prema sebi i okolini.

Realni optimizam

Pozitivan stav je navika razmišljanja u kojoj se sagledava povoljnija strana problema i daje joj se prednost. Vrsta vakcine protiv mnoštva životnih problema. Optimistična deca su uspešnija u školi i fizički zdravija. Optimizam je veština EQ koja može da se nauči. Po mišljenju Martina Seligmana Optimističko dete, optimista veruje u trajnost srećnih dešavanja, procesa koji imaju srećan kraj i preuzima odgovornost za dešavanje dobrih stvari. Ako se desi nešto loše, realističan je u proceni koliko je on sam kriv. Nasuprot njemu, pesimista misli da su dobri događaji privremeni (Marfi sa svojim zakonima), loši procesi su trajni i predvidljivi. Pripremljen za najgori mogući scenario, pesimista greši i u pripisivanju krivice. Uvek krivi sebe ili sve i svakoga.
Na osnovu testiranja 16.000 ljudi svih uzrasta, Seligman dolazi do zaključka da je negativan stil razmišljanja poprimio razmere epidemije u društvu našeg doba. Aron Bek sa fakulteta u Pensilvaniji prvi je razvio sistematski tarapeutski sistem kojim dokazuje da se logička misao može istrenirati da kontroliše emocionalnu. Prvo, razmislimo na koji načim kritikujemo dete. Treba biti precizan i akcenat staviti na krivo ponašanje ili stav, a ne na samu ličnost deteta. Umesto da uputimo kritike tipa: Stalno dolaziš prljav! Nikad ništa ne učiš! Zašto si uvek tako bezobziran/ besan/ neodgovoran?Milion putasam ti rekla da to ne radiš! (Uvek, stalno, redovno,nikad, ništa su neprijatelji br. 1 razgovora i vaspitavanja.), možemo reći nešto konstruktivno: Napiši barem tri načina na koji možeš da rešiš taj problem! Ovim se ukazuje na to da je problem rešiv. Kazna je neprecizna ako npr. kažemo Ostani u sobi i razmisli o svom ponašanju! jer dete samo neće sedeti u sobi i dumati na temu šta je to krivo učinilo a još manje će doneti odluku o tome da se popravi.

Misaoni ping-pong

Dete će preuzeti model ponašanja i razmišljanja svojih roditelja, zbog čega je potrebno da sami roditelji izmene svoje negativne stavove. Postoji igra koja se zove misaoni ping-pong. Problem se identifikuje a zatim se dva glasa sa dva različita predznaka (+,-; đavolak i anđelčić) izražavaju o problemu sa svojim pozitivnim, tj. negativnim tvrdnjama. Ako je problem, npr: imam jedan iz matematike, ne ide mi matematika, pozitivna tvrdnja ne može biti: Mogu ja sve! Ja sam najbolji! i sl. jer to ne odgovara istini. Niko nije u svemu najbolji i niko ne može baš sve. Pozitivan stav bi bio: Uz malo truda svaki dan, postoji velika šansa da popravim ocenu. Negativan komentar, recimo: Čemu trud? Ionako ću opet dobiti jedan. Ili: Matematika je dosadna. Pozitivna tvrdnja: Sigurno ima i zanimljivih knjiga o matematici, nešto ilustrovano, ili, može doći moja najbolja drugarica i pokazivati mi zadatke... Kroz uvid o tome kako um funkcioniše, misaoni ping-pong nas uči da prepoznamo negativne uljeze, okrenemo se pozitivnim rešenjima i izaberemo i automatizujemo pozitivan stav. Realnim optimizmom deca se pelcuju protiv raznih psihičkih problema i zato ovu tehniku treba utrenirati u jednu od elementarnih životnih strategija.

Plan borbe s problemom

U rezervu strategija kojima se menja hemija mozga treba uvrstiti i definisanje i eksterniranje problema tj. neprijatelja. Ako se neko dete plaši, može da izoluje svoj strah, da ga personalizuje, upozna, pobedi tj. prevaziđe. Strah od lifta, mraka, stepenica... (recimo, jedan dečak je svoje neprijatelje nazvao Robert, po osobi koja ga je maltretirala). Narativna treapija polazi od pisanja problema i što više aktivnosti kojima se problem distancira od deteta. Evo jednog plana borbe s problemom:

- Ime problema:
- Vrste rata i strategije protiv problema
- Podmukli napad (prići problemu na nov i lukav način)
- Gerilski rat (sva sredstva su dozvoljena)
- Poprište borbe:
- Najpogodnije vreme:
- Saveznici:
- Slobodna zona:
- Mirovni sporazum (sa čim se može živeti, a sa čim ne):
- Kad je rat završen?

Razgovor sa samim sobom

Po mišljenju psihologa Lorensa Kolberga deca prolaze kroz pet faza korišćenja razgovora sa samim sobom. Na početku je to jedan oblik samozabavljanja, dok dete ponavlja reči, stihove. U drugoj fazi mala deca opisuju svoje aktivnosti, daju primedbe sebi kao da razgovaraju sa nekom drugom osobom. Između pete i sedme godine deca razvijaju unutrašnji govor i mogu se čuti kako postavljaju sama sebi pitanja i kako vode sebe kroz akciju. U četvrtoj fazi ovaj unutrašnji govor prerasta u misli, deca mrmljaju sebi u bradu. U petoj fazi unutrašnji dijalog je postao potpuno nem. Međutim, neka deca ne koriste unutrašnje misli da bi izašla na kraj sa problemima. Impulsivno kreću u akciju bez razmišljanja ili su im misli mutne, kontradiktorne ili samodestruktivne. Mnogi terapeuti zagovaraju samorazgovor kao način učenja novom ponašanju. U knjizi Pozitivni samorazgovor za decu Daglas Bloh savetuje roditeljima da zapišu niz tvrdnji koje pomažu deci da prihvate svoje prednosti i ograničenja, da kažu ne drogama, kontrolišu stres, uznemirenost, tremu. Dečaka Isaka, Šapiro navodi rečitu ilustraciju, maltretirao je drugi dečak po imenu Tim. Scenario koji je Isak trebalo da upamti su sledeće reči:

- Siledžije su u stvari plašljivci koji vole da plaše drugu decu.
- Ja mogu da izađem na kraj sa Timom. Mogu jednostavno da mu kažem Pusti me na miru!
- Dao sam mu na znanje koje će biti posledice njegovog ponašanja.
- Znam kako da dobijem pomoć ako mi bude potrebna.

Ponavljanjem misli stvara se aktivnost u neokorteksu, višem moždanom centru koji sprečava emocionalni mozak da oslobodi hormone, jer hormoni zapravo šalju signal telu da odgovori pojačanim radom srca ili mučninom u stomaku. Naročita situacija, strepnja pred kontrolni zadatak, npr, treba da pokrene unutrašnji dijalog pre nego što krene panika iz emocionalnog centra. Učenik sebe vodi kroz problem, umesto da bude uznemiren. Kada se automatizuje scenario samopoštovanja i sigurnosti u sebe, dete je gotovo nepodložno uznemirenju od strane svog hipersenzibilnog emocionalnog centra.

Govor slika

Kad dete padne i povredi koleno, može da zamisli kako mu je privezan hladan oblog sa ledom na bolno mesto; ako treba da vadi krv ili primi infuziju, pomoći će mu ako zamisli da je njegova ruka otišla na spavanje. Govor slika je važno oruđe u smanjenju psihološke i fizičke patnje. Odvraćanjem pažnje misaonog dela mozga, slike koje prizivamo direktno slabe impulse i bol. Intenzivna koncentracija na sliku pokreće unutrašnji sistem samoizlečenja. Patriša Megrat, autorka knjige Bol kod dece kaže da ovo odvraćanje nije samo taktika diverzije bola, već pre smanjenje bola stvranjem prirodnih analgetika. Decu treba naučiti da stvaraju mentalne slike kao pripomoć u mnogim teškim situacijama. Setimo se osetljivog dečaka iz siromašnog i razorenog doma, Danila Kiša, koji u Ranim jadima umesto da stoji ponižen pred apotekarom jer traži lek a novca nema, zamišlja kako ide kroz livadu i živopisno nas vodi kroz mirise i boje svoje fantazije, i ne samo da nije na gubitku u igri sa životom nego ograničenje superiorno nadilazi. (Primeri savlađivanja problema: frustracija zbog teškog domaćeg zadatka - olovka je začarana ali gubi snagu ako ne dodiruje papir; glavobolja - dete zamišlja svoju glavobolju kao bubanj koji bubnja, vizualizuje kako se bubanj umotava magičnom ćebadi sve dok se ne utiša.) Vrhunski sportisti koriste maštu a vizualizacija, uverljiva kao da u njoj učestvuju sva čula, pokazuje da je ova tehnika neosporni pomoćnik u postizanju odličnih rezultata. Šapiro ističe da je govor slika veština koju bi sva deca trebalo da nauče, pored učenja lepom ponašanju, negovanju prijateljstva ili isticanju svojih prava. Da se upregne snaga slika, može pomoći nekoliko sledećih vežbi:
- Detetu se pusti blagotvorna, smirujuća muzika, na koju ono evocira slike.

- Na apstraktnim slikama treba da potraži prepoznatljive oblike.
- Posle posmatranja neke slike, žmureći se priseća detalja.
- Zavezanih očiju, dete miriše predmete (pomorandžu, parfem, biljku) koje posle traba da nacrta.
- Prisećanje prošlih događaja i opisivanje prijatnih scena zatvorenih očiju...

Rešavanje problema

Često nemamo poverenja u svoju decu da će sama rešiti neki problem, već brzopleto ulećemo u pomoć i donosimo odluke umesto njega (Ono je još malo! Imaće prilike u životu da se suoči sa nesrećama sveta... i sl.) Rešavanje problema deteta je sastavni deo odrastanja i deca u njima uživaju i, napokon, mi jednostavno nemamo prava da im to uzmemo. Mislilo se, takođe, (s osloncem na Pijažea) da rešavanje problema ima više veze sa IQ nego sa EQ. U knjizi Deca rešavaju probleme Stefani Tornton navodi niz istraživačkih studija koje pokazuju da su deca sklona rešavanju problema a uspeh u tome više zavisi od prethodnog iskustva nego li od pameti. Dakle, sa svakim pozitivnim iskustvom u rešavanju problema koje možemo predočiti deci, mi gradimo skladište činjenica na koje će se ona moći osloniti u sledećem sličnom izazovu. Ali, da bismo mogli da učimo dete postupnom rešavanju životnih problema, sami moramo biti primer. Prava je misterija koliko su ljudi ljubazniji čak i sa slučajnim prolaznicima u odnosu na svoje najbližnje, pred kojima su slobodni da razotkriju svoja najgora lica. Zašto bi neko bio uspešan menadžer u firmi, izlazio na kraj sa najvećim poteškoćama, a u kući, čim se pojavi, izgubio živce i interes za i najmanji nagoveštaj problema?
 Kad roditelj prezume odgovornost za svoju predsedavajuću ulogu u kući, on automatski modeluje buduće odgovorno ponašanje svoje dece. Slede šest osobina roditelja - menadžera malog porodičnog preduzeća:

- Imati viziju, smer i ciljeve
- Biti efikasan u rukovođenju
- Držati porodicu usredsređenu na ciljeve
- Uzeti u obzir potrebe drugih
- Podržavati napredak
- Očekivati uspeh i ostvarivati ga

Postupak rešavanja problema možemo predstaviti u pet faza. (Identifikacija problema, alternativna rešenja, analiza svih rešenja, izbor najboljeg rešenja, naknadna provera ispravnosti rešenja) Jedna činovnica velike firme, majka troje dece, dolazi kući napeta i nervozna. Njene kolege pravnici zatrpavaju je poslom jer je neophodno da se završi jedan veliki posao. Ona se ne buni jer očekuje unapređenje. Identifikovala je problem - previše posla. Alternativna rešenja: a) da kaže kolegama da je preopterećena; b) da donosi posao kući; c) da se u firmi privremeno angažuje ispomoć kako bi se posao završio. Posle zajedničke analize sa ukućanima, odlučila se za poslednje rešenje. Ispostavilo se da je donela pametnu odluku. Dala je primer svojoj deci da su problemi rešivi.

MDRP - Mogu da rešim problem

Tehnika MDRP se koristi više od dvadeset pet godina i pokazala se kao uspešna kod više hiljada dece koju su smatrali impulsivnom, neosetljivom, agresivnom ili asocijalnom. Suština tehnike je u tome da se nauči jezik rešavanja problema. Na karticama se pišu parovi reči i uvodi se manji broj parova da bi se posle skup proširio: neki/svi; pre/posle; sada/kasnije; pravo/pogrešno vreme; (Ovo nije pravo vreme za čitanje priče, posle večere je pravo vreme) pravo/pogrešno mesto; (Da li je izvan kuće pravo mesto za raspravu ili je pravo mesto u kući? Dobro, onda ćemo raspraviti kod kuće.) ako/onda; (Ako zadirkujem decu, onda mi neće dati da se igram sa njima. Ako budem fin, hoće.) fer/nije fer (Fer je kad stariji brat ostaje napolju duže, ali nije fer kad preskače domaće zadatke)...

Kratak spoj
 
Neka deca, iako puna ideja kako da reše probleme, imaju strah od ovog ili onog, od odbacivanja, ruganja i sl. Kod interpersonalnih problema, postoji kratak spoj između logičkog i emocionalnog mozga. Neurološkim terminima rečeno, amigdala gubi sposobnost da poveže puteve sa korteksom, oslanjajući se samo na svoju emocionalnu logiku. Emocionalna logika je ponekad dovoljna za rešavanje određenog tipa problema, ali u mnogim slučajevima, kada su uključene jake emocije, samo hladnokrvna pomoć korteksa vodi ka nalaženju realnih i efikasnih rešenja.

Brainstorming iliti moždane oluje

 Traženje solucija može da se uvežba na nivou igre sve dok se ne dobije automatska mentalna reakcija na problem. Brainstorming se bazira na pronalaženju velikog broja rešenja, posle čega se odabere neko najadekvatnije. Naglasak je na igri i kreativnosti, ali i na automatizaciji izbacivanja rešenja bez prethodnog mozganja. Lorens Šapiro navodi kako je sa jednom grupom dece u vrtiću napravio pravi mali kovitlac ideja. Podeljena u dve grupe, deca su prvo smišljala za šta se sve zelena korpa pored stola vaspitačice može upotrebiti. Svaka grupa je trebalo da navede po 20 rešenja. Ideje su pljuštale i zabavi nije bilo kraja. Posle je odabran set rešenja koja su imala smisla. Zatim je iznet sledeći problem: Šta da radiš kad te neko zadirkuje?(psiholog je dobio sledeće odgovore: uzvrati; kaži vaspitačici, isplazi mu se; udalji se; pitaj ga zašto to radi) Poželjno je igrati igru s problemima koja se odnose na konkretna dečja iskustva, ali na kraju treba naći najbolje rešenje, jer osim izvlačenja na videlo mogućih scenarija, jednak akcenat se stavlja i na izbor onog koji je najprimereniji. Važan je oslonac dece na prošla iskustva i strategije, ali je neophodno napuštati ustaljene pristupe. Dok deca posmatraju i slušaju jedni druge, uče o zajedničkim pretpostavkama i značenjima i posebno o tome šta se smatra dobrim a šta lošim u široj društvenoj zajednici. Moždana oluja je naročito korisna kad se deca zaglave na nekom od interpersonalnih problema.

Tika-taka-tup

To je igra iks-nula gde se pravo na potez dobija ukoliko se da neko smisleno rešenje za problem zapisan na karticama. Pitanje je vezano za neko opštepoznato iskustvo koje se postavlja kao problem (npr: šta da radiš ako ti sestra uzima stvari, ako tvoj najbolji drug odjednom ne priča sa tobom, ako ne možeš da kupiš nešto što jako želiš, ako si dobio slabu ocenu itd) Igrač, koji nije unapred naoružan rezervom mogućih rešenja, biće znatno hendikepiran. Odgovori se uredno beleže, tako da posle deset odigranih krugova može da se stekne širi konceptualni uvid o problemima.

Pronalaženje izuzetaka

Navesti dete da samo reši problem može se i nalaženjem izuzetaka neke konfliktne situacije. Ako se dete žali da mu se svi u razredu rugaju, može se krenuti u potragu za izuzecima. Na kraju, ispadne da se rugaju možda dvojica-trojica mališana, a da je na raspolaganju drugih barem dvadeset i pet učenika koji to ne čine i sa kojima se može naći zajednički jezik. Kad učenici govore da je škola užasna, treba ih upitati kad nije tako užasna. Preusmeravanjem pažnje na neki pozitivan momenat u sklopu odnosa prema nekome ili nečemu pruža mogućnost kontrolisanja emocija koje je kao iskustvo i strategija važno ne samo u detinjstvu.

Mnogo puta nam je poznato rešenje nekog naročitog problema a da toga nismo ni svesni. Kao da se rešenja nalaze pod ključem, a mi ključ nemamo. Promena perspektive u razmišljanju često je taj ključić uspeha. Kada se deca suočavaju sa problemima i izlaze iz njih naoružana iskustvom, njihovo samopouzdanje raste.

Ključna podrška roditelja

Najsuptilniji oblik rešavanja problema je razmišljanje kao sredstvo za ostvarivanje cilja. Zavisi od sposobnosti logičnog planiranja niza aktivnosti. Ruski psiholog Lav Vigocki uviđa da se deca najbolje uče rešavanju problema tako što im se u presudnom trenutku priključi kompetenti vodič, roditelj, psiholog, neko ko je za dete provereni autoritet. Pripremni program dr Arnolda Goldštajna navodi sledećih sedam faza učenja starije dece kompetentnosti u rešavanju složenijih problema u životu:

1. Važnost razmišljanja o stvarima
2. Identifikacija problema
3. Prikupljanje informacija iz lične perspektive (uključiv mišljenje, činjenice i informacije koje nisu poznate)
4. Prikupljanje informacija iz perspektive drugog (šta drugi eventualno misle, osećaju, odlučuju)
5. Razmatranje alternativnih strategija i prepreke koje iz nekih procesa mogu isplivati
6. Procena ishoda i posledica, predviđanje odgovora na neke reči i dela
7. Savladavanje celog rešenja korak po korak i istrajavanje na pronalažanju rešenja koje izgleda kao najbolje
Ovim fazama decu treba da uče njihovi roditelji, međutim, starija deca će se retko obraćati roditeljima da im pomognu u rešavanju nekog ozbiljnijeg interpersonalnog rešenja ukoliko temelj za takav odnos nije u ranijem dobu već uspostavljen i ako postoji podozrenje da će roditeljska pomoć samo pogoršati stvari, što je, na žalost, čest slučaj.

Na relaciji međusobnih potreba i očekivanja ključ je RAVNOTEŽA

Socijalne veštine EQ, tehnike za uspešno prevazilaženje problema socijalizacije

Društvene veštine

Da bi funkcionisalo efikasno u društvu, dete mora da nauči da prepozna, protumači i odgovori primereno na socijalni podsticaj okruženja. Mora da prosudi kako da pomiri svoje potrebe i očekivanja sa potrebama i očekivanjima drugih.

Socijalizacija

Proces socijalizacije deteta je sučeljavanje urođenog socijalnog poriva i roditeljskog odgovora na njega. Čak i vrlo mala deca razlikuju se u načinu reagovanja na okolinu. Prirodno, roditelji više vremena provode sa decom koja su društvenija, ali i ona manje društvena mogu se naučiti primerenim društvenim ponašanjem, samo što zahtevaju više strpljivosti i pažnje odraslih.
Roditelji ni ne shvataju koliko rano deca postaju svesna i osetljiva na društvene nijanse. Predškolska deca usvajaju veštine ne toliko u porodici koliko u interakciji sa drugom decom. Pokušajima i greškama ona otkrivaju koje su strategije delotvorne. U mnogim slučajevima društveni problemi postaju značajniji od problema u školi. Odbacivanje vršnjaka samo doprinosi slabijem uspehu u školi i povećanom riziku od delikvencije u adolescentskoj dobi. Srećom, društvene veštine je moguće naučiti.

Više od razgovora

U društvu omiljena deca umeju da se postepeno približe nepoznatim vršnjacima, lelujajući prvo neko vreme na periferiji a potom stupajući u akciju - manevar koji manje omiljena ili omražena deca ne znaju da izvedu. Evo spiska veština koje omogućuju uspešno vođenje konverzacije:

- Izražavanje svojih potreba i želja
- Poveravanje (govoriti o stvarima koje su nama interesantne)
- Moduliranje razgovora prema signalima i rečima drugih (šta i kako govori druga osoba - konverzacija je nalik ljuljašci i potrebne su dve osobe da bi igra funkcionisala)
- Ispitivanje, radoznalost pram drugog (saznati što više stvari o drugome koje on želi da poveri)
- Nuđenje pomoći i sugestija (obratiti pažnju na to šta onaj drugi želi)
- Poziv u zajedničku igru
- Davanje pozitivne povratne informacije
- Zadržavanje na razgovoru koji je važan onom drugom
- Pažljivo slušanje i traženje dodatnih informacija
- Odražavanje osećanja druge osobe
- Izražavanje zanimanja za drugu osobu
- Slušanje tuđih ideja
- Izražavanje privrženosti i odobravanja
- Izražavanje empatije
- Nuđenje pomoći i primerenih sugestija

Roditelji mogu pospešiti razvoj društvenih veština sopstvenim primerom prilikom uspavljivanja, u toku šetnje, komunikacijom jedan na jedan. Ove razgovore karakteriše realno samootkrivanje, poveravanje misli i osećanja, grešaka i neuspeha, problema i rešenja, ciljeva i snova.

Teško je ne voleti osobu koja vas zasmejava

Duhovita deca su uspešnija u svojim društvenim interakcijama. Osećaj za smešno razvija se još u prvim nedeljama života. Stavljanje knjige ispred lica i brzo sklanjanje može da izazove bebin smešak. Mala deca uživaju u doslovnom fizičkom (čaplinovskom) humoru. Vremenom se razvija osećaj za simbolički karakter reči. Prosto nazivanje nečega pogrešnim imenom (ili luckaste reči u nekoj potpuno besmislenoj konverzaciji...) mogu da izazovu salve smeha. Sa pet godina deca se već bore da ovladaju i sadržinom i formom šale. Uobičajeno je npr. videti da se učenici u razredu takmiče u poznavanju viceva. Ispričati nekome vic, znači potvrditi mu društveni status jer takvu privilegiju neće dobiti manje važni članovi društva. Mladi počinju svoje neformalno seksualno obrazovanje upravo pričanjem šala. Između desete i četrnaeste godine stiče se još veća finoća na nivou forme. Npr. jedan jedanaestogodišnjak je postavio sledeće pitanje svojoj nastavnici: Koja je razlika između posude za kuvanje i WC šolje? Nastavnica je odgovorila da ne zna. Onda neću doći kod vas na večeru!, odgovorio je pubertetlija. Vicevima se, kako vidimo, mogu testirati i granice autoriteta.

Tresni stres u glavu

Decu treba podsticati da se šale i da pronalaze humor i u najtežim prilikama. Humor je superprovodnik za negativnu energiju. Njime se može kanalisati, relativizovati i neutralizovati nepoželjni naboj, strah, gnev, prezir. Sve može biti tema. Roditelji mogu organizovati nedeljnu seansu za pričanje viceva. Oni sami su detetov model ugledanja. Mogu se smejati i visokim računima kao neželjenim gostima koji svaki mesec kucaju na vrata ili ubaciti duhovitu repliku usred svađe. Kao klovn, ćutljiva osoba može gestom i mimikom iskazati svoj zabavljački nerv i u slast se prepustiti zdravom i neobuzdanom smehu. Nisu svi bogomdani zabavljači, ali svako dete se rađa sa predispozicijom da prepozna i razume smešno.

Humor je apsolutni šampion u hrabrom sučeljavanju sa životnim nedaćama.

Drug moj nasušni

Od izuzetne važnosti su društveni odnosi deteta. Po mišljenju psihologa Harija Stek Salivena, prijateljstva među decom ostavljaju doživotne navike u odnosima sa drugima. Oko sedme godine dete počinje da izmiče uticaju roditelja i kako godine prolaze, sve više gleda na prijatelje kao na izvor ljubavi i podrške. Ali dok se emocionalna podrška u porodici podrazumeva, u interakciji sa vršnjacima ona dolazi kao nagrada. Razvojni časovnik ovde igra bitnu ulogu. Smatra se da se ova umeća usvajaju postepeno i ako izostanu, veštinu je u odraslom dobu mnogo teže naučiti.
U egocentričnoj fazi, između 3. i 7. godine, deca najčešće definišu prijatelje kao druge koji su istovremeno uključeni u slične aktivnosti ili su u komšiluku. Najbolji prijatelj je onaj koji živi najbliže. Između 4. i 9. godine nastupa faza ispunjavanja potreba, decu privlače oni koji dele igračku ili kolač, ali reciprocitet nije bitan kao u fazi koja sledi. Između 6. i 12. godine (faza reciprociteta) deca postaju sposobna da razmotre i razumeju potrebe onog drugog i izuzetno im je važno da im se pažnja, poklon, poziv ili naklonost, vraća u istoj meri. Ovu fazu karakteriše mreža istopolnih parova. Intimna faza nastaje između 9. i 12. godine kada se sklapaju prava bliska prijateljstva. Mnogi psiholozi smatraju da je ova faza temelj intimnih veza koje će doći kasnije. Strasno saučestvovanje u emocijama, problemima i konfliktima u ovom periodu formira duboku emocionalnu vezu koje se deca sećaju kao jedne od najznačajnijih u životu. Poveravanje privatnih činjenica ili osećanja koja nisu poznata drugima posebno je važan kriterijum ovog vida prijateljevanja.

Kako pomoći deci koja teže društvenoj izolaciji?

Odgovor je planirati aktivnosti u kojima će se nalaziti sa sličnom decom ili onom koja imaju slična interesovanja. Važno je pružiti im priliku da reaguju jedna na drugu. Izuzetno je štetno da deca u ovom uzrastu provode vreme samo sa roditeljima. U fazi ispunjavanja potreba važno je ojačati dragocena prijateljstva i nikad ne davati svoje mišljenje o drugovima naše dece nego pustiti da se kontakti razvijaju sami od sebe. Roditelji bi, takođe, trebalo da nalaze vremena za svoje prijatelje kako bi pružili živi primer ove značajne društvene kategorije. U fazi reciprociteta roditelji se povlače na marginu i sama emotivna podrška koju simbolizuju je dovoljna da se deca osećaju sigurno u interakciji uzimanja i davanja. Treba dozvoliti detetu da otrpi bol, da izgradi strpljenje, donese odluku o prekidu ili nastavljanju druženja. U ovoj fazi razmene osećanja i ideja deca obično imaju ozbiljnih poteškoća. Možemo im pomoći analiziranjem nekog filma tj. knjige ili životne situacije na tu temu; kratkom, duhovitom dramatizacijom razrešavanja nekog od interpersonalnih problema. Postavljajući se kao korektivni faktor kad su u pitanju jasne pozitivne vrednosti, u intimnoj fazi roditelji daju smernice, podstiču personalni i interpersonalni razvoj svoje dece, ali se još više povlače iz konkretnih detetovih relacija sa spoljnjim svetom.

Moj razred

Pošto nauči da sklapa pojedinačna prijateljstva, dete je sposobno da participira u grupi istog pola. Sa šest-sedam godina klinci počinju da uviđaju i cene to da pripadnost grupi jača njihovo samopouzdanje. Iako mogu da razviju snažna osećanja lojalnosti (moj razred, moj tim...) i dalje ih organizuju odrasli. Deci koja se presele potrebno je nekoliko meseci da u svom kraju postanu punopravni članovi grupe. Osnivaju se i tajni klubovi čija je jedina svrha status i postavljanje demarkacione linije između nas (krug upućenika) i njih (ostali svet). Od 9. do 12. godine interesovanje dece za grupu sličnih postaje preokupacija, a pošto je grupa istog pola, tema je najčešće onaj suprotni. Često je na sceni okrutna društvena igra žigosanja različitih i neuklopivih u šablon. Autsajderi su odbacivani zbog kulturoloških, fizičkih ili finansijskih razloga. Ova od društva izopštena deca najčešće upadaju u drugu krajnost - ili su previše zatvorena, ili su napadna, svadljiva, takmičarski nastrojena, odlučna i dominantna, što ih, bez adekvatne intervencije od strane mentora, još više udaljava i odvlači na marginu društvenih grupa i, ne tako retko, u tamnu zonu delikvencije. Problem se može preduprediti tako što roditelji i sami aktivno participiraju u sebi svojstvenim društvenim grupama, kako bi otuđeno dete shvatilo važnost socijalnih interakcija. Deca koja imaju teškoća sa uklapanjem u amorfne grupe, lakše će uspeti u užem, interesnom okupljanju, gde njihovi talenti i veštine dolaze do izražaja (sportski, šahovski, umetnički klubovi, muzičke, dramske sekcije, folklor i sl.) U razvijenim zemljama škole poseduju specifične kurseve na kojima se uči i vežba razvijanje veće društvene osetljivosti i svesti o tome na koji način ponašanje utiče na druge. Građansko vaspitanje u našim školama tretira jedan deo pobrojanih interaktivnih problema, baveći se neophodnim emocionalnim opismenjavanjem mladih generacija.

Maniri, molim lepo

Lepo ponašanje ne samo da ima svoju uravnotežavajuću društvenu funkciju, nasuprot turbulentnom skandalizovanju javnosti, nego je, takođe, i regulator odnosa koji čovek uspostavlja sa samim sobom. Maniri su u čvrstoj sprezi sa nasiljem, latentnim unutar nas i onim koji nam dotiče iz spoljnjeg sveta. Osoba koja u razgovoru dominira ignorišući potrebe drugog, ispoljava svoj unutrašnji disbalans i neumeće da aktivnim slušanjem sagovornika proceni meru svoje verbalne aktivnosti. Tako je i u svetu detinjstva i odrastanja. Patologija seže u problem poljuljanih ili izgubljenih vrednosti. Detinjstvo mora da se temelji na univerzalnim pozitivnim vrednostima jer, između ostalog, na osnovu njih mališani dobijaju mogućnost da kanališu svoju i fizičku i verbalnu agresiju. Moderni svet pati od erozije vrednosti, toliko da čak i elementarna podela na dobro i loše izgleda kao da je pukla po osovini. Ikone novog doba odavno prelaze granice pozitivnih modela ponašanja. Deca ne poštuju roditelje, učenici nastavnike, a u socijalnoj areni škole vlada bespoštedna borba za prestižem i pripadanjem odabranoj ''vrednosnoj'' grupaciji. Ma koliko ne želeli to da priznamo, maniri jesu važni i spadaju u dragoceni EQ arsenal. Učiti decu lepom ponašanju znači plivati uzvodno u matici mutnog vremena. Psihološka misao s polovine prošlog veka doprinela je unekoliko ambivalentnom stavu pram ovog pitanja. Fokus da se dete u procesu vaspitanja stalno dobro oseća doprineo je stvaranju egocentričnih generacija. Podeljenom pažnjom na sebe i drugog, svako se može naučiti elementarnom redu da ne zatrpa sagovornika svojim mislima, kao i da ne dozvoli da ga bilo ko iscrpljuje svojim. Učtivi signalizatori konverzacije pomažu struktuiranje komunikativnih činova.

Samomotivacija i put do uspeha ''korak po korak''

Nedostatak samomotivacije jedan je od najčešćih uzroka neuspeha u školi. Treba usvojiti nekoliko opštih principa, iskristalisanih decenijskim istraživanjem psihologa.

1) Dete moramo učiti tome da očekuje uspeh u školi
2) Prilagoditi obrazovanje interesima deteta i stilu učenja
3) Naučiti decu da cene stalni napor u učenju
4) Naučiti ih važnosti suočavanja sa neuspesima i prevladavanju neuspeha

Po mišljenju Martina Konvingtona, kada od naše dece očekujemo osrednji uspeh, ono se projektuje u skladu sa našom predstavom, nesvesno se zadovoljavajući osrednjim uspehom u školi. U uporednim studijama rađenim u Japanu i Americi, ispostavilo se da je ovo osnovna razlika između dve kulture koje pokazuju ogromnu disproporciju u uspehu školske dece. Mali Japanci imaju 60 više radnih dana, uče u proseku 4 sata dnevno (Amerikanci postižu isti broj časova na nedeljnom nivou) i manje koriste moderna pedagoška pomagala, odani tradicionalnom pristupu u nastavi (u Americi je procenat nepismenih 17, a u Japanu je nepismenost gotovo iskorenjena), ali majke u Japanu svojom prioritetnom odgovornošću smatraju uspeh deteta u školi. Tamo se od dece očekuje odličan uspeh, dok su Amerikanci vrlo skromni. Mi smo negde na sredini, ali kako da promenimo stvari na bolje? Učenje treba da bude prioritetnije od zabave, to je osnovno, potrebno je diskutovati sa decom na razne teme koje pospešuju povezivanje životnih činjenica u logičan red, isticati značaj određenih saznanja za konkretan život, raspravljati o dnevnoj politici, zajednički analizirati određene istorijske događaje, čije reperkusije se protežu na sadašnje vreme, ekonomsku situaciju, životni stil.
Aktivno učešće u dečjem učenju je od izuzetnog značaja ali ne na silu i ne nuđenjem gotovih odgovora. I životinje mogu da padnu u depresiju ako su naviknute na bespomoćnost. Neophodno je da dete samo donosi zaključke, procenjuje svoj rad (samo sebe ocenjuje), određuje svoje ciljeve, kreće se ka tim ciljevima korak po korak. Planiranje vremena je izuzetna strategija u učenju. Mnogo je lakše sesti za sto ako sebi kažete da ćete učiti narednih sat vremena, ili dva. A od gotovo neprocenjive važnosti u uspešnom učenju, pisanju ili bilo kojem drugom poslu je ako sam projekat podelite na faze i podfaze i realno ih rasporedite. Učenik često samog sebe sabotira kad pomisli koliko mnogo ima da uči. Umesto da ostavimo dete da se za kontrolni u petak priprema u četvrtak kasno uveče (najverovatniji scenario), bolje je da mu pomognemo da napravi svoj raspored i stekne sigurnost u planiranju vremena i istom kapital u emotivnoj banci iskustava.
 Dakle, 1) zadatak, 2) logične podfaze, 3) vreme trajanja podfaza!
Kad bi učenje bilo zasnovano na doživljaju, da se npr. uvod u istorijske pretpostavke drugog svetskog rata predstavi scenski dramskom predstavom u restoranu onog vremena, tako što će se kao dekor pojaviti relevantna umetnička dela, u dijalozima ekonomska kriza, vesti iz sveta i odnosi među polovima, naši đaci, koji su pripremili kratki komad, poneli bi neizbrisivu sliku doba, osim što bi se naučili timskom, kooperativnom radu, gde i gube i pobeđuju jedino kao zajednica. Ključni faktor u tome da li će dete naći motivaciju u nekom gradivu je koliko to veze ima sa njim lično i njegovim željama. U prethodnom predlogu do izražaja mogu da dođu i mali egzibicionisti i mali štreberi, i veseljaci i mrgudi, jer u projektu koji je dovoljno kompleksan ima mesta za sve.

Nekoliko završnih zapažanja
Kako su reči odgovorne za mali deo emocionalne komunikacije (samo 7%), neverbalna aktivnost je mnogo važnija jer je konstantna. Parajezička sredstva tj. naše telo i izraz lica (boja i jačina govora) stalno odašilju informaciju o tome kako se osećamo. Naš izgled utiče na druge da nam se približe ili da se udalje od nas (u ovo spada i način na koji smo odeveni). Dok razgovaramo, u proseku se gledamo od 30 do 60% vremena, i nepoštovanje ove norme može prouzrokovati socijalnu restrikciju. Svemu ovome možemo naučiti i našu decu. Možemo se igrati sa njima da pogode osećanja likova sa TV ekrana ili iz novina, da izražavaju određene emocije, naslikaju sebe osećanjem koje sami izaberu. Stalna pažnja na reakcije sagovornika i saobrazno i automatsko prepodešavanje i balansiranje u razgovoru čine osnov za tzv. aktivno slušanje, a ono je kvalitet na koji se i među odraslima retko nailazi.
I obuzdavanju temperamenta, preusmeravanjem pažnje na nešto drugo, brojanjem unazad ili dubokim opuštenim disanjem, deca bi se morala učiti. Bes je opasna emocionalna alternativa jer je sposobnost da se razbesnimo, potučemo i obezbedimo svoju teritoriju tokom evolucije jedna stvar, a nošenje oružja od strane maloletnika sasvim druga. Ono što podiže nivo serotonina u krvi (koji je zadužen za jake imunološke odgovore tela) su: fizičko vežbanje, niskokalorična ishrana između obroka, izlaganje svetlosti, čak i tmurnim danima, dovoljno sna i - smeh. Psihoneuroimunologija je disciplina koja koncept duha i tela postavlja u jedinstveni neurološki sistem. Neuropeptidi i receptori mozga povezani su sa emocijama koje nalažu telu kako da se ponaša, iz čega sledi da bi bolnicama trebalo da se razleže smeh jer on povećava broj T ćelija, antitela imunoglobulina A, gama interferona, hormona koji podstiče imuni sistem, B ćelija itd.

Na kraju, i PC računari mogu pospešiti EQ, zapravo programi koji su ustrojeni na principima pozitivnih životnih vrednosti. Spilberg i Švarckopf osnovali su za teško obolelu decu kompjutersku mrežu Zvezdani svet koji im je omogućio kiber-društveni život, izlazak iz izolacije i zebnje, i razgovor sa vršnjacima širom sveta koji imaju slične probleme, što sve zajedno pospešuje i bržu rehabilitaciju. Postoje i drugi softverski programi za učenje EQ veštinama. Evo imena nekih poznatijih: Moja vlastita priča, Tvorac stripova, Holivud i Viši Holivud, Kuća duhova Grema Vilsona, koja oslobađa straha, Šta misliš ko si i Prve impresije, programi koji Berklijevom skalom mere karakteristike ponuđenih ličnosti. Nasilne igrice, poslednje decenije tako popularne, ne moraju učiniti našu decu agresivnijom, ali ih neosporno čine ravnodušnom na patnje i stradanje ljudi. Zgodno bi bilo potražiti na Mreži i neke druge, razvojno atraktivnije, kojih danas ima u velikom broju i koje po vizuelnom doživljaju nimalo ne zaostaju.