Roditelji koji previše brinu

Razvoj detetove ličnosti daleko više ugrožava preterana zabrinutost roditelja nego sve one opasnosti od kojih roditelji strahuju


Za neke roditelje podizanje deteta zaista predstavlja (pre)veliku brigu. Opterećeni su gotovo svime što se događa u njegovom odrastanju i skoro u svemu vide opasnost koja bi mogla da ugrozi život i zdravlje njihovog deteta.

Čak i manje neprijatnosti za njih su alarm za uzbunu, tako da čim dete kine odmah ga vode kod lekara, za svaku lošu ocenu trče kod učitelja, a ako dete ispolji makar i najmanju negativnu osobinu već smatraju da je skrenulo "sa pravog puta".

Ljudi iz okoline često pokušavaju da reaguju na njihovu preteranu brigu i skreću im pažnju da je njihovo ponašanje upadljivo, međutim sve ove akcije uglavnom ostaju bez odjeka jer nespokojni roditelji imaju potpuno obrnutu percepciju. Oni smatraju da nedovoljno prate razvoj svog deteta, da nisu dovoljno uključeni u njegove aktivnosti i da bi trebalo više da kontrolišu šta se sa njim zbiva, pogotovo kada nije pod njihovim direktnim nadzorom (u vrtiću, u školi, kada ode kod druga i sl.).

Roditelji koji previše brinu ne retko izgledaju izmučeno i iscrpljeno, mada su u celoj toj situaciji veći mučenici od njih upravo njihova deca. Ona vrlo brzo prestaju da ispoljavaju samostalan duh i postaju zavisna od ponašanja i stavova svojih roditelja, često se osamljuju u grupi vršnjaka i deluju kao da su "u grču". Kasnije, dete brižnih roditelja i samo počinje da biva preterano zabrinuto.

A još kasnije, ono počinje da živi u stalnom strahu da će pokazivanjem bilo kakve samostalne inicijative još više produbiti zabrinutost svoje mame i/ili tate ili ih naljutiti. U adolescenciji ova deca počinju da ispoljavaju naročitu vrstu bunta, pošto više ne mogu da podnesu stalno proveravanje i kontrolu koju njihovi roditelji sprovode nad njima. Taj bunt se sastoji u tome da mlad čovek počinje da krije od roditelja sa kim se druži i gde izlazi, a često i da ih otvoreno laže – ne da bi sam pridobio neku korist od toga, već da bi zaštitio svoje roditelje od svega onoga što njih uznemirava i čini nespokojnim. Tako, na kraju, kulminacija roditeljske brige izrasta u nešto potpuno obrnuto – odsustvo uvida u detetov stvaran život i gubitak iskrene komunikacije u porodici. Ako ste se prepoznali u ovim primerima i ne želite da dočekate opisani "rasplet", pokušajte da na vreme prekinete sa takvim ponašanjem i na zdravim osnovama podižite dete. Neki od načina da to postignete su:

Radite na podizanju sopstvene sigurnosti. Najčešće preterano brinu nesigurni roditelji, odnosno oni koji često sumnjaju u svoje sposobnosti ili postupke. Ako niste baš uvereni da je način na koji podižete dete ispravan, pogledajte šta rade drugi roditelji, razmenite svoje iskustvo sa njima pa pronađite onaj model koji vam izgleda najprikladniji. Možete se još pomoći i stručnom ali popularno pisanom literaturom, koja nudi savete i rešenja za razne "pedagoške" situacije, ili potražiti pomoć stručnjaka.

Prihvatite da je vaše dete kao ostala deca. Iako je svako dete skup "neponovljivih osobina i karakteristika", ono i dalje zadržava obilje sličnosti sa ostalom decom. Zato ga pustite da se privikne na društvo vršnjaka, igra istih igara kao oni i uključi u zajednički život sa njima. Na kraju krajeva, dozvolite mu i da se izloži istim rizicima kojima su izložena i druga deca. Samo tako će vaše dete naučiti da se pravilno brine o sebi i preuzima na sebe odgovornosti u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima – što vama treba da bude dovoljno jasan signal da smanjite svoju brigu na razumnu meru.

I upamtite: Razvoj detetove ličnosti daleko više ugrožava preterana zabrinutost roditelja, nego sve one opasnosti od kojih roditelji strahuju.


SAVET STRUČNjAKA

psiholog Majda Janežić
Izvor

ZNAČAJ PRVOG ODVAJANJA DECE OD RODITELJA

 

Odsustvo deteta iz porodičnog okruženja je njegov prvi veliki iskorak u svet odraslih.  Kako će njegovo odvajanje proći zavisi od porodičnih, emotivnih odnosa, kao i od pripreme za to odvajanje.

Od sedmog meseca pa nadalje, svako odvajanje deteta od majke izaziva veliku paniku kod deteta, pa se preporučuje, zbog važnosti za emocionalno zdravlje izbegavanje odsustvovanja majke  od deteta do druge godine života, kada ono može da razume i prihvati da će se mama i vratiti.  Vrlo postepeno dete je spremno da prihvati duže intervale razdvojenosti.  Kada će dete biti spremno za duže odvajanje je individualno pitanje kod svakog deteta, a u mnogome zavisi od roditelja i porodičnog okruženja.

Priprema u vrtiću

Pripreme u “Prozorčiću” se odvijaju paralelno, na više nivoa. Pre svega pripremaju se deca u vrtiću sa vaspitačima i stručnim timom saradnika, zatim kod kuće sa roditeljima, i pripremaju se roditelji sa stručnim saradnicima.

Priprema u vrtiću podrazumeva učestale psihološke radionice sa raznovrsnim temama (ja i drugari, spavam bez mame i tate, ljubav bez granica, čega se plašim, kome verujem), kao i planiranje raznovrsnih aktivnosti i igara u prirodi, kroz koje se deci razvija osećaj poverenja u sebe i okolinu, kao i radoznalost, kreativnost i mašta.

Psihološke radionice se realizuju i sa decom čiji je izbor da ne idu sa drugarima i vaspitačima u cilju podržavanja njihove odluke i poštovanja izbora i slobode da donose odluke i da u skladu sa sopstvenim željama i potrebama mogu sledeće godine da donesu i drugačiju odluku.

Uloga roditelja

Zadatak roditelja je da čuje odgovor deteta na pitanje: da li želi da ide sa drugarima na putovanje, a to znači da je roditelj zaista prisutan i da prati i ono što mu dete govori, kao i ono što dete želi da mu kaže, jer dileme deteta mogu biti najraznovrsnije, od toga da li će brat, sestra spavati u njegovom krevetu, do brige da li će biti i dalje voljeno ako nije prisutno.

Neophodno je čuti njegove razloge za i protiv i proveriti da li postoji ambivalencija (ide mi se i ne ide mi se), šta se iza nje krije i naravno obezbediti podršku koja  stabilizuje  dete u osećaju sigurnosti i prihvaćenosti.

Važno je da dečiji izbor bude prihvaćen i podržan.

U zavisnosti od emotivnog odnosa roditelja i deteta, podrške roditelja detetu u razvoju njegove samostalnosti zavisi i ponašanje deteta, njegovo emotivno stanje, u vremenu dok je odvojeno od porodice.

Roditeljska ravnoteža

Roditelji koji su spremni da održe svoju ravnotežu i prepoznaju svoj emotivni sadržaj (strahove, brige, očekivanja, potrebe) i zainteresovani su za načine kako da se sa njima ponesu, vrlo brzo uvide da  preveliko izlaganje deteta, kao i prevelika zaštićenost dovodi do psihološkog onesposobljavanja deteta. Sa takvom svesnošću roditelji, po pravilu, ostave ”sebe kod kuće” i ne dozvole detetu da ponese sa sobom ono što mu je preteško - brigu o njima koji ostaju.

Takva deca bez viška “prtljaga”, uživaju u odvojenosti, raduju se povratku, imaju ispunjen dan i miran san.

Benefit odvajanja

Iskustvo nam je pokazalo, kao i mnogobrojne reakcije roditelja, da deca po povratku kući pokazuju visok stepen sigurnosti, samostalnosti, samopoštovanja, ponosa, kao i dublji osećaj za pripadanje i bliskost, što nas podržava u odluci da školicu u prirodi realizujemo i ove školske godine.

Izvor

 

Kako nastaje star - malo dijete?

Star - mala djeca su djeca za koju, dok ih slušate i gledate, niste sigurni je li greška u slici ili tonu. Osoba je niska, no glava joj je proporcionalno velika, pa je očito da se radi o djetetu. Međutim, po onomu što i kako priča, čini vam se da su centimetri tu krivo raspoređeni. Takvo je dijete previše socijalizirano za svoju dob: vrlo je pristojno, pažljivo, ozbiljno i uredno.

Kako nastaje star - malo dijete? Nekad su, zapravo, sva djeca bila star - mala. Naime, sve do otkrića mikroskopa vjerovalo se da je dijete potpuno formirano već u spermiju ili jajašcu i da do rođenja - samo raste: tako se u udžbeniku embriologije s kraja 17. st. može vidjeti crtež spermija - punoglavca u kojem čuči dijete. Srednjovjekovni su slikari portretirali djecu, čak i novorođenu, s facijalnim karakteristikama i proporcijama odraslih ljudi. Bio je to odraz onoga što se događalo na socijalnom planu: djeca su rano ulazila u svijet odraslih, radeći već u dobi od šest ili sedam godina. Smrtnost je bila velika pa se roditelji, znajući za to, nisu previše niti trudili obratiti pozornost na specifičnosti dječje ličnosti: postupali su prema njima kao prema sebi ravnima.

Kako je sa star - malom djecom danas? Sve je isto kao i kod običnog, malog, djeteta - negdje do kraja druge godine. U trećoj godini djeca počinju intenzivno oponašati odrasle, prije svega roditelje. Druga djeca, ako ih u okolini ima, služe još tada samo kao kulise: netko tko se pored njih igra i komu se, eventualno, može oteti kakvu zanimljivu igračku.

Pri kraju treće godine raste zanimanje za zajedničku igru s drugom djecom. Problem nastaje ako te druge djece nema. Tada dijete:

    * igra se samo
    * zamišlja prijatelje i u mašti se igra s njima
    * i dalje se pretežno druži s roditeljima (djedom i bakom) osobito ako i oni to potiču: Bolje ti je da se igraš samnom.

Tako odrasle osobe i nadalje ostaju glavni dječji modeli: djeca uspješno kopiraju njihovo i verbalno i neverbalno ponašanje. Po samoj prirodi stvari to se češće događa ako su roditelji stariji: duže su čekali dijete i sada ga pretjerano zaštićuju, stalno su mu za vratom - u strahu da ga druga (zločesta i okrutna) djeca ne udare, ne rasplaču, ne zamažu... Zbog toga djetetu radije uzimaju dadilju nego da ga daju u vrtić - gdje još može pobrati i silne boleštine. Što se tiče ljudi s kojima se druže, većina ih već ima stariju djecu - koja zbrišu van kad male napasti stižu u posjetu.

Često je to jedino dijete u obitelji ili dijete koje je rođeno više godina poslije prethodnog. Razvitku star - malog djeteta pogoduje i dominantan stav jednog ili oba roditelja spram djeteta, a zbog kojeg se oponašanje takvog roditelja još dodatno učvršćuje.

 Posljedice: Kad se, zbog polaska u školu, star - malo dijete napokon odvoji od obitelji, može imati poteškoća u prilagodbi na drugu djecu tj. drugi ga mogu odbacivati, potsmjehivati mu se, optuživati ga za ulizivanje odraslima. Potpomognuta podrškom roditelja Zavidni su ti jer si bolji od njih, takva si djeca postavljaju vrlo visoke ciljeve, nastoje biti u svemu savršena, no zapravo su osjetljiva i bojažljiva, osobito u društvu vršnjaka, te bez dovoljno samopouzdanja. To ih može onemogućiti u postizanju ciljeva koji bi bili u skladu s njihovim sposobnostima.

Da li, i kako, spriječiti da vam dijete bude star - malo? Nema sumnje, takva su djeca obično jako slatka, osobito ako se zovu Shirley Maclean ili glume malog lorda Fontelroya. No, u životu s ove strane ekrana, a za dobro samog djeteta, treba mu dozvoliti da bude - samo dijete. To ne znači da ga ne treba poticati da bude pristojno i uredno. To samo znači da i pristojnost i urednost imaju u dječjoj dobi svoje granice: nitko vas neće optužiti da ste loš roditelj ako vam dijete ne pozdravi s ljubim ruke, milostiva ili mu više hrane bude oko ustiju nego u njima. Od druge djece, doduše, može dobiti vodene kozice ili gripu, možda može naučiti i poneku psovku, no naučit će i komunicirati sa sebi jednakima: boriti se za sebe i surađivati s drugima. Zato, ako i ne ide u vrtić, osigurajte mu dovoljno društva vršnjaka: u susjedstvu, u parku, u igraonicama pri dječjim knjižnicama...

Izvor

Klinci koji rade po svome

Dr. James Dobson prvi je u uveo izraz – dijete jake volje, Jasper Juul ih naziva autonomna djeca, popularne knjige govore o djeci koju je teško odgajati, a vaši prijatelji ili rodbina znaju reći da su nemogući, tvrdoglavi, neposlušni... a možda i neodgojeni.

Jesper Juul ih opisuje kao djecu koja su već od rođenja samostalnija i odlučnija nego većina djece. U knjizi Znati reći 'Ne' mirne savjesti navodi da njihovo ponašanje karakterizira neprihvaćanje onoga što roditelji smatraju brigom i savjetovanjem. Za njih je presudno da imaju mogućnost izbora reći "ne" prije nego kažu "da".



Dr. Dobson opisuje podrobnije:
• ne prihvaćaju riječi poput "neomoguće"
• mogu se s vama raspravljati do vaših krajnjih granica samo da bi isprobala gdje su
• pravila shvaćaju samo kao smjernice
• iskazuju veliku kreativnost kako bi došla do cilja
• ne rade stvari samo zato što ih i svi drugi rade
• odbijaju poslušati bez uvjetovanja – uvijek pregovaraju
• nije ih strah probati nepoznato
• i na neke sasvim male zahtjeve reagiraju vrlo burno
• rade onako kako oni misle da bi trebalo

Za roditelje su autonomna djeca problematična jer neprestano osjećaju kako im nisu dorasli ili da se njihova ljubav odbija. Roditelji često za njih kažu da bi svojom snagom mogli promijeniti svijet, a da sigurno njih svijet promijeniti neće.

Okolina takve djece često se nađe zatvorena u klopku isticanja "loših" karakteristika – tvrdoglavosti, neposlušnosti i slično, onako kako ih oni vide kad pred njih stavljaju neke zahtjeve, pritom zaboravljajući da imaju dijete čvrstih uvjerenja, spremno na isprobavanje drugačijih načina i jakog duha. To nisu karakteristike umilnog i poslušnog djeteta, ali su karakteristike dobrih vođa i osoba koje vjeruju u svoje snove i njihovo ispunjenje.

Zahtjevan roditeljski zadatak
Biti roditelj takvom djetetu znači prihvatiti zadatak usmjeravanja sve te energije u pravom smjeru. Istina je da autonomno dijete razvlači, prelazi i briše neke roditeljske granice, da za odgoj često ne pale ustaljene procedure i načini kao kod sve ostale djece. Zato nije lako biti njihov roditelj.

Autonomno dijete svaki zahtjev stavlja pod upitnik te testira stavove britkim i jasnim zaključcima. Time-out metode ne pale jer ili ne žele ući u sobu ili unište sve u sobi ili nađu neku zabavu da im ta soba postane mjesto zadovoljstva. Uzimanje privilegija isto tako ne pali jer mrtvo hladna zaključe da im ionako tv/kompjutor i slično ništa ne znače. Rasprave su poput dobacivanja loptice u tenisu, na svaki roditeljski zaključak oni ih imaju još tri. Iako to sve izgleda kao pubertetsko ponašanje, to su djeca koja su još mnogo godina do puberteta. Samostalna i autonomna, ona se po mnogočemu ponašaju kao zreli, odrasli ljudi s jakim osobnim integritetom i samosviješću.

Autetntičan pristup pali

Juul navodi da im treba prići 100% autentično i rasterećeno pedagoške manipulacije. Slikovito bi se moglo reći da tamo gdje se druga djeca radosno prepuštaju šopanju serviranom hranom, autonomnoj djeci treba pustiti da sama izaberu što će jesti.

U odnosu s djetetom treba uvažavati njegov temperament, ali i voditi brigu o svojim reakcijama i ne shvaćati njihove ponašajne probleme osobno. To su djeca koja svaku situaciju istražuju, preispituju uvažene obrasce, pokušajima i pogreškama grade svoj svijet. U odnosu s njima treba imati puno takta i prostora za pregovaranje, na primjer, ako im kao roditelj uputite zahtjev da pospreme igračke, oni će se na taj zahtjev ili oglušiti ili će se vrlo jasno pobuniti – reći će jasno i glasno – ne!

Samo bez nametanja

Ako vi kao roditelj ustrajete u svom zahtjevu dijete će još više ustrajati u svojem stavu. Ono što može spriječiti sukob je dogovor. Iskažite svoju želju da se soba pospremi i pitajte dijete kad je spremno to učiniti – za 5 ili 10 minuta ili pola sata. Ostavljanje mogućnosti da njegova odluka bude presudna, dobar je način da spriječite negodovanje i sukob. Demokratski princip u sebi sadrži fini balans između poštovanja i discipliniranja.

Dr. MacKenzie navodi da je osnovna karakteristika autonomnog djeteta osim drugačijeg temperamenta i drugačiji način učenja. To su djeca koja moraju učiti na vlastitoj koži, ona moraju osjetiti konzekvence vlastitog ponašanja i vlastitih izbora. Prirodne posljedice njihovih odluka i ponašanja su još jedan efikasan način odgoja, kao i logične posljedice njihovih odluka. Na primjer, ako je odlučilo da će voziti bicikl bez kacige, onda ćete vi donijeti odluku da nema vožnje - jer je to logična posljedica njegove odluke.

Ključ uspješnog života s autonomnim djetetom je u prihvaćanju. Autonomna djeca će prihvatiti roditelje tek kad nauče kako da im se bez nametanja, motiviranja, objašnjavanja ili manipuliranja stave na raspolaganje.

"Kada roditelji puna srca kažu 'da' njihovoj osobitosti, ta će djeca prestati govoriti 'ne' njihovoj brizi i odgoju", smatra Juul.

Izvor

Iz knjige: Odgajam li dobro svoje dijete

Vječno je pitanje i uzrok mnogih bračnih svađa: do koje bi granice brižni roditelji trebali popuštati i štititi svoju djecu? Kako bi se zdravo psihički razvijala, djeci su, uz puno ljubavi i pažnje, potrebne svakodnevne male frustracije iz kojih uče kako svladavati prepreke u životu, kako doći do onoga što žele, kako se utješiti kad nije po njihovu, kako uzeti u obzir druge ljude itd. Ako im to oduzmemo i ako zadovoljavamo trenutačno svaku njihovu potrebu i maksimalno izbjegavamo svaku mogućnost da budu uznemirena i frustrirana, oduzimamo im vrlo dragocjene i vrijedne prilike da nešto nauče.

Podređujući sve, pa čak i vlastite potrebe svojoj djeci, može se dogoditi da ih naučimo neke stvari koje nismo željeli - npr. da su uvijek na prvome mjestu i da drugi ljudi nisu važni ili, pak, ako uče od nas kao modela, da je u redu podređivati se drugima i ne zauzeti se za sebe. Katkad roditelji mogu zaista pretjerati u podređivanju svog života potrebama djece. Neki urede stan poput vrtića, svaka je prostorija igraonica, i sve je prepuno igračaka. Ili predugo dopuste djetetu korištenje bočice, umjesto da je oduzmu do druge godine.

Je li moguće da otežavamo razvoj svoje djece očekujući premalo, a davajući previše - previše igračaka, previše im pomažući i miješajući se u to kako će se ponašati. Pri stalnom pokušavanju da ih zaštitimo od nevolja, sputavamo njihovu priliku da se pripreme za svijet odraslih. Ne davajući im određene granice, smanjujemo mogućnosti razvoja ličnosti naše djece. Sve je više roditelja koji ne znaju svojoj djeci reći NE jer se boje da će ih, ako to učine, manje voljeti.

Ne može se sa sigurnošću utvrditi jesu li danas djeca "razmaženija" nego prije, no u jednom istraživanju na velikom uzorku roditelja, njih čak 60 posto izjavilo je da su njihova djeca prilično razmažena. Mnogi roditelji kažu kako žele otvorenu komunikaciju, a ne diktatorska pravila. Žele svojoj djeci do određene mjere biti prijatelji. Ali katkad ta želja ima visoku cijenu: nemogućnost postavljanja granice kad je dijete treba.

Roditelji danas imaju mnogo više prilika razmaziti svoju djecu nego prije. Žene imaju djecu u sve kasnijoj dobi - i to jedno ili dvoje. Prije tridesetak godina rađale su prosječno troje djece. Stoga roditelji mogu posvetiti više pažnje svakom djetetu - i više im priušte.

Oni prosječnih primanja svojoj djeci mogu priuštiti televizor u sobi, vlastitu telefonsku liniju i mobitel. Gledano iz perspektive djeteta, svijet se počinje okretati oko njega. Očekuje od roditelja da mu sve to priskrbi. Još jedan velik problem jest stalna odsutnost roditelja zbog prevelike zaposlenosti i zauzetosti. Roditelji se zbog toga nerijetko osjećaju krivima pa djeca mogu zatražiti što god žele, a roditelji će im to dati kako bi to malo vremena kad su skupa sve bilo savršeno.

Jedan očit, ali i težak način da se izbjegne štetna popustljivost, je postavljanje čvrstih granica. Znači dati djeci razumna, ali čvrsta pravila i strukturu te ih se pridržavati. To uključuje i učenje djece prihvatljivim načinima ventiliranja frustracije koju mogu osjećati. Pitanje postavljanja granica općenito se pojavljuje od vremena kad dijete počne puzati, a to može biti jako teška promjena.

Iako se čini teškim, postavljanje granica jedan je od najvećih načina izražavanja roditeljske ljubavi. U užurbanom ritmu u kojem živimo roditelji često popuste jer je to jednostavnije i brže za njih. No, to uzrokuje probleme kasnije. Ako je djetetu jedan dan nešto dopušteno, a onda za to isto drugi dan bude kažnjeno, ono ne zna gdje su granice i dokud može ići. Također, posao roditelja je da nauče djecu biti strpljivom i čekati nagradu.

Postoji i fenomen roditeljske ljubavi koji bismo mogli nazvati "uklanjanje svih teškoća". Najprije počinje sa sitnicama. Dijete uči hodati, ali roditelji ga i dalje nose. Hrane ga, iako ono pokazuje želju da to čini samo. Ono što bi mogli učiniti umjesto toga je da, kad dijete pokaže želju za više samostalnosti, ohrabre ga u tome i na taj način grade osjećaj samopouzdanja i vjere u vlastite sposobnosti.

Kako dijete odrasta, važno je dopustiti mu da iskusi posljedice svojih pogrešaka. Današnji roditelji često uvjeravaju svoju djecu da, što god učine, nije pogrešno. Manifestira se, primjerice, tako da brane svoje dijete koje je istuklo nekog u školi ili oštetilo tuđi predmet, odbijajući prihvatiti odgovornost za to. Djeca tako propuštaju priliku da nauče nešto iz određene situacije.

Mnogi roditelji pogrešno smatraju da ne mogu biti bliski sa svojim djetetom i istodobno postaviti granice. To nije točno - štoviše, jasne granice i otvorena komunikacija održavaju odnos iskrenim i bliskim. Kad dijete inzistira na tome da gleda video ili počinje moliti za lizalicu baš prije ručka, zapitajte se što želite da ono nauči iz toga. Želite li da nauči da uvijek može dobiti ono što želi ako to dovoljno uporno traži?

Nemojte previdjeti korist od obavljanja svakodnevnih kućanskih poslova. Neki roditelji zaboravljaju da se odgovornost uči. Oni vjeruju da će, kad djeca odrastu, sama od sebe to postati ili da će ih u školi to naučiti. Ali djeca trebaju, prema njihovim sposobnostima u određenoj dobi, malo po malo preuzimati na sebe određenu odgovornost. U suprotnom, mogu početi smatrati da se od njih ništa ne smije tražiti.

U mnogo slučajeva očevi i majke zbog vlastite teške prošlosti žele djeci priuštiti sve što sami nisu imali ili ih žele zaštititi od bolnih osjećaja koje su nekad davno sami osjetili na svojoj koži. Tada u biti sami sebi postajemo roditelji kroz našu djecu. Djeca uglavnom osjećaju na svojoj koži kad roditelji ispravljaju vlastitu prošlost.

Adolescenti čiji su roditelji previše popustljivi i koji ugađaju svim njihovim željama, u pravilu u školi prolaze loše i češće uzimaju droge i alkohol, za razliku od onih čiji roditelji potiču u njima samostalno i odgovorno ponašanje kao stalne smjernice u odgajanju.

Jeste li previše popustljiv roditelj?

Neki od znakova u ponašanju djeteta koji vam mogu pomoći da procijenite jeste li previše popustljivi:

    Dijete plače ili iz bijesa baca stvari dok nešto ne bude po njegovu. Ovakav ispad bijesa je normalan u drugoj ili trećoj godini, ali ne i kad dijete navrši petu ili šestu godinu
    Dijete ima problema u zadržavanju prijatelja i igranju s drugom djecom. Djeca kojoj se previše popuštalo imaju teškoće s poštovanjem tuđih osjećaja, zbog čega ih vršnjaci ne prihvaćaju. Kad vaše dijete preraste puzanje, obratite pozornost na to kako dijeli stvari s drugima, kako vraća tuđe stvari, i kako napreduje u drugim socijalnim vještinama.
    U vašu kuću jedva mogu stati sve igračke, a ono i dalje traži još. Poučite dijete da ne može dobiti uvijek što poželi.
    Dijete je pretilo zbog popuštanja u ishrani, npr. previše brze hrane, sendviča, slatkiša itd. Te teškoće naravno ne moraju imati veze s vašim stilom roditeljstva - nego mogu biti uzrokovane razvojem.
    Djete očekuje da za njega učinite neke stvari koje može i ono samo. Zapitajte se, činite li stvari za koje je vaše dijete dovoljno veliko da ih učini samo? Roditelji često nisu svjesni svih sposobnosti svog djeteta.

Osjećaj krivnje - kad je u redu da kažete "sad je dosta!"

Zamislite situaciju u kojoj vas dijete četvrti put u sat vremena naziva na posao s pitanjima što da radi, ili hoće li ga pojesti čudovište iz ormara. Nakon što provedete sate na telefonu, možda se na kraju izvičete: "Zbilja ne znam što da više učiniš. Suoči se s tim i prestani me nazivati!" Prekipjelo vam je i viknuli ste... Isti tren javlja se dobro poznati osjećaj krivnje, koji u vama izaziva želju da opet što prije popustite.
Što bismo trebali učiniti u situaciji poput ove? Nema jednostavna odgovora - svaki je dan odgovor drukčiji. Koncept superroditelja - biti sve i učiniti sve - zaista je iscrpljujući i ima golemu cijenu.

Budimo svjesni toga da postoje dani kad sve možemo i dani kad nam ništa ne ide od ruke. I to je jednostavno tako. Svaki dan donosi nove i izazovnije životne krize u kojima je potrebna roditeljska mudrost. Neki put se osjećamo dorasli krizi, a katkad ne uspijevamo.
Važno je znati da nema savršenih roditelja, i da takvi uostalom djeci i ne trebaju. Djeci su potrebni, recimo to tako: "dovoljno dobri roditelji", a prije svega roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koje izražavaju svoje osjećaje i potrebe i koji ih neće štititi od života niti biti njihove žrtve. Možda su neke od najvažnijih lekcija koje možemo naučiti djecu: uživati u životu i prihvaćati sebe sa svim svojim nesavršenostima.

Izvor

Седам разлога зашто не тући децу

У 29 земаља кажњавање деце батинама је противзаконито. Ипак иако се многи родитељи декларативно згражајвају над том „васпитном мером“, чињеница је да велика већина њих ипак редовно практикује батине сматрајући да је то много бржи и делотворнији начин решавања проблема од разговора с дететом о његовом понашању. Батинама родитељ није уштедео на времену већ дугорочно дете изложио многим ризицима.

1. Деца уче и копирају понашање својих родитеља. Физичком агресијом над сопственим дететом, долази до тога да дете аутоматски преузима тај узорак понашања као методу решавања проблема. То се најчешће види у адолесцентском добу када дете врло често буде насилно према својим вршњацима. Истраживања су показала да су највећи криминалци као деца били систематски физички злостављани од стране својих родитеља или старатеља.

2. Лошим понашањем дете реагује у скалду са својим годинама, јер оно не може адекватно да аргументује зашто се са нечим не слаже. Једини начин који познаје је бунт и непослушност. Разлози за то могу бити недостатак сна, лоша прехрана, недостатак пажње, осећај неправде… Непослушношћу дете реагује на одређену ситуацију са којом се не слаже, а реакција родитеља никако не би смела да буде у облику физичког кажњавања.

3. Физичко кажњавање нарушава везу између детета и родитеља јер није природно осећати наклоност према особи која вас физички повреди. Ударити дете, када се и чини као делотворно решење, заправо то није јер делује једино на бази страха и само је питање времена када ће се дете почети опирати том страху и батинама.

4. Многи родитељи никако да науче како физичко кажњавање деце није једина а ни правилна метода васпитања. Они који су неспособни да успоставе друге облике васпитања детета, јер на пример немају довољно времена и стрпљења за дијете, врло често користе батине као једину методу, што је опасно и дугорочно оставља озбиљне ране првенствено на психи детета.

5. Љутња и фрустрација коју дете не може адекватно да испољи, сакупља се у детету и кад-тад ескалира. Бунтовни и љути адолесценти нису „пали са неба“. Ударити дете можда има резултата у раним годинама његова живота, али године акумулирања незадовољства и страха те последично ескалација насиља и са дететове стране су ипак превелика цена.

6. Батине деци руше самопоуздање. Дете се осећа несхваћено и повређено а то може да води и до дугорочнијих проблема са сном, мокрењем у кревет, мањком апетита, што су врло јасни знаци дететове депресивности.

7. Ако су батине једина метода васпитањ када је непослушност у питању, запитајте се какав сте родитељ и јесте ли уопште дорасли том одговорном задатку. Свако може да удари дете, но не може свако стрпљиво разговарати с дететом и указивати му на грешке у понашању. Такве методе изискују много више пажње, стрпљења и посвећености детету, а многи родитељи се оправдавају како једноставно немају довољно времена за то. Ако немате довољно времена за своје дете, за кога имате?

Dnevnik

Razmisljah se da li da otvaram novu temu ali mi je nekako vise za ovde 

Pohvale delotvornije od kazni

Jedan od najvaznijih zadataka roditelja jeste da detetu nametne ogranicenja i da ga nauci da pravi razliku izmedju dozvoljenog ponasanja i onoga koje je neprihvatljivo. To, medjutim, nije nimalo lako, jer svaki uzrast je prica za sebe. Tako roditelji sasvim malog deteta nailaze na drugacije probleme od onih koji muce roditelje adolescenata. Ali, i jedne i druge ovi problemi zbunjuju, frustriraju, pa i plase. Cesto se i jedni i drugi zale da ne znaju da rese neki problem sa svojim detetom, bez obzira na njegov uzrast. Da li da samo koriste pohvale, ili i grdnje, pretnje, kazne

Alem Kazdin, profesor psihologije na Univerzitetu "Jejl" i strucnjak za poremecaje decjeg ponasanja, smatra da se kaznjavanjem ne moze mnogo toga postici. - Ukoliko roditelj zeli da kazni svoje dete i tako ga nauci sta nije dozvoljeno, on mora da povede racuna da ta kazna ne bude prestroga i da ne traje suvise dugo. Mnogo je bolje dete pohvaliti i nagraditi kada se lepo ponasa, nego ga kazniti kada pogresi jer kazna gotovo uvek vodi ka eskalaciji provokacija i poostravanju sankcija- istice profesor Alem Kazdin. Tako je sasvim pogresno kada roditelj kaznjava dete tako sto mu namece odredjenu aktivnost, ili mu zabranjuje izlaske i druzenje sa vrsnjacima. Deca, narocito ona mladjeg uzrasta, od tri do pet godina, daleko bolje prihvataju sistem dobijanja pozitivnih poena, za vrednovanje njihovog ponasanja, narocito ako to podrazumeva simbolicno nagradjivanje u vidu omiljenih slatkisa kada postignu zadati cilj.

- Grdnje, uvrede i pretnje upucene deci predstavljaju jedan oblik zlostavljanja koji kasnije moze dovesti do nastanka ozbiljnih psihickih problema- smatra profesor psihijatrije na Univerzitetu "Harvard" Martin Tajcler. On istice da svaki oblik vikanja, verbalnog ponizavanja, ismevanja i konstantnog kritikovanja moze kod deteta dovesti do pojave depresije ili nekontrolisanog besa, a kod adolescenata znacajno uvecava rizik od bolesti zavisnosti. Naime, naucno je dokazano da takvo ponasanje roditelja negativno utice na normalan razvoj detetovog centralnog nervnog sistema. Naucnici sa Kraljevog koledza iz Londona ustanovili su da je detetov um veoma osetljiv na verbalne napade, narocito u periodu ranog puberteta. Do tog zakljucka oni su dosli na osnovu snimaka mozga magnetnom rezonancom dece uzrasta od 11 do 14 godina koja su bila izlozena verbalnom zlostavljanju. Ti snimci otkrili su promene u strukturi veza izmedju dve mozdane hemisferekoje nagovestavaju da se kod takve dece cesce javljaju psihicki problemi. Dakle, svako ispoljavanje agresije prema detetu ozbiljno ugrozava njegov psihicki razvoj i rusi temelje njegovog pozitivnog odnosa sa roditeljima. Zato Dzon- Kabat- Cin, direktor Klinike za smanjenje nivoa stresa iz Masacusetsa naglasava da su uzajamno postovanje i saosecajnost temelji dobrog vaspitanja. Zato svim roditeljima porucuje: " Ne prisiljavajte dete da ispuni sva vasa ocekivanja. Prihvatite ga onakvim kakvo jeste. Uvek cete mnogo vise postici ako mu date licni primer i nagradite ga za dobro ponasanje. Sto manje ga kritikujte i nikada ga ne vredjajte i ne ismevajte!

Koja je najbolje strategija

Prvih godinu dana

Tokom prve godine zivota za normalan razvoj svake bebe je presudna veza sa majkom koja mu pruza zastitu i ljubav. Svako nasilno odvajanje od majke negativno utice na bebin razvoj.

Od 1. do 3. godine

U ovom uzrastu najvaznije je da roditelj detetu pruzi utehu ako mu je potrebna. Za pravilan razvoj malisana uzrasta od prve do trece godine veoma su vazne pohvale.

Od 3. do 5. godine

Dete ovog uzrasta cesto i kritiku shvata kao izraz poklanjanja paznje. Ponekad ona kod njega moze podstaci negativno ponasanje. Stoga, ukoliko bas morate da intervenisete budite odlucni i dosledni, ali nikako prestrogi ili agresivni. Jer, ako na svaki detetov nestasluk prvo reagujete vikom, a kasnije popustite, nista necete postici.

Od 5. do 8. godine

Da biste malisana ovog uzrasta naucili lepom ponasanju morate mu pre svega pruziti dobar primer. Izmedju pete i osme godine dete je izuzetno osetljivo na svaku kritiku, ili kaznu pred drugima, pa to maksimalno izbegavajte.

Od 8. do 11. godine

Dete ovog uzrasta roditelj treba da nauci da iskazuje sopstvena osecanja i da mu pruzi utehu ako iz nekog razloga oseca strah ili razocarenje. Eventualno nasilnicko ponasanje deteta od 8. do 11. godine roditelj ne sme, niti moze, spreciti batinama! Radije razgovarajte sa detetom i licnim primerom mu pokazite kakvo ponasanje od njega ocekujete.

Od 11. do 14. godine

Vreme je da roditelji postepeno smanje kontrolu nad detetom. Neka ogranicenja svakako treba ukinuti, dok kod drugih roditelji moraju ostati vrlo odlucni i dosledni. U ranom pubertetu i decaci i devojcice su veoma osetljivi na verbalne uvrede. Bes i gnev roditelja na detetovo nedolicno ponasanje samo produbljuje jaz i jos vise ga udaljava od njih.

Z. Dulic

Izvor: Vecernje Novosti

Šta posle razvoda

Zbog razvoda roditelja, deca postaju tužna, usamljena i anksiozna, što se odražava i na njihove akademske sposobnosti, otkrila je američka studija.

Promene u detetovom ponašanju uočili su s početkom brakorazvodne parnice i razdvajanju roditelja, jer dok su roditelji usprkos nesuglasicama živeli u zajedničkom domu, dete nije “podbacivalo” u školi. Mogući uzroci narušenog samopouzdanja i izolovanosti deteta od ostalih vršnjaka, koje mogu da ostave trajne posledice na njegov društveni život, su i međusobna optuživanja roditelja o krivcu za razvod.

Izvor: Blic

Šta sve podrazumeva roditeljstvo?

Roditeljstvo je jedna od najvećih odluka koje donosimo u životu. Nekada supružnici ne gledaju u samu srž stvari. Bilo bi veoma korisno da pričate sa svojim partnerom o budućoj deci pre nego što se venčate ili isplanirate taj korak. Ako ste već u ozbiljnoj vezi i razmišljate o detetu, nudimo vam nekoliko važnih tačaka za razmišljanje:

1.Uzmite u obzir statistiku: u 3 ujutru je hranjenje, u toku bebinog života menjaćete oko 10 000 pelena i, ako sada rodite bebu, to vas može koštati mnogo više nego što vaša trenutna plata može da podnese. Raspitajte se koliko koštaju svi potrebni rekviziti za bebu. Prema istraživanjima u Americi, od bebinog rođenja do njene 18 godine, roditelji na nju potroše više od 250 000 dolara.

2. Bebu valja želeti, a ne smatrati je potrebnom. Nemojte bebi davati posao pre nego što stigne na svet, “poslovi” poput spašavanja vašeg braka ili skrašavanja vas i vašeg supruga, ispunjenje neispunjenih snova…nisu dečiji zadaci. Bilo bi korisno da vi i vaš partner preispitate motive i želje, pre nego što se odlučite na korak roditeljstva.

3.Zapamjtite: svako voli kuce i mace, ali oni jednom postanu veliki psi i mačke. Isto tako, predivne bebe postaju jednog dana tinejdžeri. Preispitajte se da li ste fiksirani za stadijum bebe ili ste spremni za sve što dolazi s njenim odrastanjem.

4. Upamtite – čak i ako ste srećni u trenutnoj situaciji u vašem domu, prinova može narušiti ravnotežu. Trebalo bi da vodite računa da zadržite zdravlje i sreću vaše porodice i dece koju već imate. Ne naprežite situaciju novim detetom ukloliko mislite da to može da ugrozi vaš dosadašnji život.

5. Odluku o prinovi je potrebno da donesu oba partnera. Oboje bi trebalo da se osećate prijatno po pitanju bebe. Ne forsirajte vašeg partnera na takve stvari. To sve može da vodi ljutnji, nezadovoljstvu, slabljenju vaše veze i izgradnji sredine koja će biti nepovoljna za dete.

6. Ako jedno od vas želi bebu, a drugo je zabrinuto oko finansijskih ili drugih prihoda, upitajte se da li ste spremni da snizite nivo kvaliteta vašeg dosadašnjeg života zbog bebe. Ako jeste, pregovarajte oko budžeta i napravite kompromis tako da oboje budete zadovoljni.

7. Ako ste u nesporazumu sa vašim partnerom, dobro razmotrite da li je taj nesporazum produkt toga što ne dobijate odgovor od nje/ga ili što ne dobijate odgovor koji želite. Da li ne želite da čujete/ ne prihvatate mogućnost da vaš partner ima drugačije mišljenje ili se možda potajno plašite da vam partner nije dovoljno posvećen?

8. Ne osećajte se kao krivac ako nemate želju za detetom. Mnoge žene misle da nešto nije u redu s njima ukoliko ne žele da imaju dete. Pa, nije tako. Nema ničeg pogrešnog u mogućnosti da niste spremni ili voljni da imate dete. Možda će se vaše želje promeniti, možda nikada neće. Čak iako se ne promene, nema tu ničeg lošeg. Vi imate pravo da donosite izbore, a posebno izbore koji se tiču tako važnih odluka, kao što je podizanje malog, krhkog bića, koje će dug niz godina biti zavisno od vas.

9. Predstoji velika obaveza. Ako treba na brzinu da se odlučite za bebu, ne činite to. Bez obzira koliko dobro i detaljno se trudite da procenite vašu buduću ulogu i «žrtvu» i zahteve za menjanjem života koje će novorođenče doneti, niste ni blizu prave procene ili sveobuhvatne ideje. Roditeljstvo je nešto što se iskusi na licu mesta, do tada možete samo planirati. Ali, korisno bi bilo računati na verovatnoću da nećete biti u mogućnosti da baš sve isplanirate unapred.

10. Život je sačinjen od izbora. Vi sami birate svoje ponašanje, stoga i posledice tog ponašanja.Nemojte izabrati određeno ponašanje, ako niste u stanju da se nosite sa posledicama. Mnogo je lakše roditi bebu, nego podizati je.

Svi navedeni saveti su pruženi da bi vam pomogli da napravite što realističniju sliku o tome šta sve znači, i šta sve ne znači biti roditelj. Nijedna od ovih smernica nije apsolutna, ali je korisno da ih sve imate u vidu. Nijedna ne služi tome da vas obeshrabri, već naprotiv da vam omogući da realno sagledate stvari. Roditeljstvo značajno menja život. Ta promena mnogim spremnim i srećnim parovima predstavlja neopisiovo zadovoljstvo i srećni su što ulaze u novu životnu fazu. Mnogi nespremni parovi, međutim, ne naprave dobre «proračune» te posledično, umesto da uživaju u bebi i roditeljstvu, stvaraju probleme i doprinose porodičnom nezadovoljstvu. Preispitivanje želja i mogućnosti da se želje ostvare, te motiva i razloga iz kojih su motivi nastali su esencijalne životne stvari. Budući da roditeljstvo podrazumeva pridošlicu, te stvari postaju, možda, još esencijalnije.

Doprinesite sopstvenoj i sreći vaše bebe, tako što ćete biti realni i iskreni kako prema sebi, tako i prema partneru. Dogovor je, i u ovom slučaju, sredstvo izbora za donošenje odluka.

7 smernica za uspešno roditeljstvo «s predumišljajem»

roditeljstvo s namerom – jedna od najvažnijih i najuzbudljivijih odluka koje ćete doneti kao roditelj je definisanje ciljeva za vaše dete. Biranje, komuniciranje i izvođenje jasnih i uvremenjenih ciljeva za vaše dete daće mu smisao svrhovitosti koji vodi ovladavanju sopstvenim svetom i postizanju željenih odrednica u životu. Vaša definicija uspeha vašeg deteta mora da odražava interese, veštine i mogućnosti vašeg deteta, a ne vas samih. Dva cilja koja treba posebno da razmotrite su socijalizacija i autentičnost. Socijalizovanje znači pružanje pomoći detetu da postane odgovoran građanin, nauči kako da radi u slozi s drugima i razvije intimne veze pune poverenja. S druge strane, vi podržavate autentičnost deteta kada mu postavite ciljeve koji su u skladu sa njegovim mogućnostima, veštinama i interesima i talentima. Jedna od najvećih šansi za ispunjenje dobrog roditeljstva, jedan od najlepših poklona koji možete dati vašem detetu je da ga naučite kako da u potpunosti razvije svoju darovitost i kako da izgradi život oko stvari koje ga ispunjavaju.

jasno roditeljstvo - ovo pravilo je bazirano na principu da je komunikacija među roditeljima i decom esencijalna za građenje i održavanje produktivnog odnosa. Deci je potrebno da osete da imaju određenu moć i uticaj u okvirima granica koje ste stvorili u vašoj porodici. Osnovni način da kod dece stvorite ovo osećanje je da im date svoju punu, nepodeljenu pažnju i pažljivo merite da li ona žele da uzvrate. Ključ je u slušanju. Prečeste i preintenzivne komunikacije s decom nastupaju onda kada je kriza već na pomolu. Bitno je da pričate o kritičniom stvarima izvan stresne situacije koju sama kriza može da produkuje. Kada hoćete da razgovarate o vremenu izlaska s vašim detetom, učinite to pre nego što ono već zakasni kući. Vikanje kada se desi prekršaj nekog pravila je najsiromašniji vid komunikacije koju možete da vodite. Kada želimo da vodimo smislene razgovore s decom, uvremenjenost je najvažnija stvar koju valja imati na umu. Deca žele da ih čujete i da znaju da su njihova osećanja uzeta u obzir. Ona žele da znaju da mogu da zarade određena prava i privilegije ako učine ono što se očekuje. Ona žele da imaju osećaj izvesne moći, neku sposobnost da stvore ono što žele.

roditeljstvo putem pregovaranja – možete pregovarati na mnogo različitih načina. Prvo treba da procenite tip ličnosti s kojim se nosite. To će vam reći koji način pregovaranja treba primeniti. Iako imate buntovno dete, nije obavezno da mu priđete na strog način. Jedan od prvih koraka je učenje deteta bazi pregovaranja. Morate da budete sigurni da ono može da predvidi posledice svojih akcija i da ima osećaj odgovornosti za ishode koje generiše. Kritični koraci uspešnog pregovaranja su svedeni na nekoliko stavki:

suzite prostor za svađu

saznajte šta vaše dete stvarno želi

potrudite se da se nađete na sredini

budite precizni po pitanju dogovora i ishodišta rasprave

napravite dogovore i učinite ih kratkim (u početku)

 

roditeljstvo u toku – ako hoćete da se vaše dete ponaša prikladno, morate postaviti standarde ponašanje koje očekujete. Veoma često se dešava da se roditelji osvrnu samo na neželjena ponašanja i da se njihov stil roditeljstva svodi na žaljenje i reagovanje. Ako se fokusirate na razvijanje pozitivnih ponašanja kod vašeg deteta, onda negativna ponašanja neće biti tako preplavljujuća. Izuzetno je bitno da odredite tok kojim će ići vaše dete. Tok je bilo šta što pokazujete tokom ili odmah nakon određenog ponašanja, što će povećati verovatnoću da se to ponašanje ponovo javi. Potrudite se da nagradite dete kada se ponaša pozitivno. Ima mnogo ovakvih učenja u toku koja variraju sa godinama vašeg deteta. Nagrade mogu biti plišane životinje, DVD, TV, kompjuteri...kada jednom shvatite šta je bitno vašem detetu, možete putem toga da oblikujete njegovo ponašanje. Takođe je efikasno da napišete šta očekujete od vašeg deteta i koje posledice ono može da očekuje ako se ne ponaša prema planu.

roditeljstvo kroz promenu – roditeljstvo podrazumeva prihvatanje obaveze. To znači da je potrebno da budete spremni da radite sve što smatrate neophodnim za uspešno roditeljstvo. To podrazumeva da ćete, možda, doći u situaciju da uzmete dve nedelje odmora i ostanete kod kuće sa svojom decom. Možda ćete voziti jeftinija kola, živeti u manjoj kući, provesti odmor kod kuće. Budućnost vas i vaše dece je na ulogu. Ukoliko je u pitanju buduća dobrobit vaše dece ili rešavanje akutnih kriza koje su već izbile, trebalo bi da sve drugo zaista i bude «drugo», bar u kratkom periodu dok se stvari ne stabilizuju. Pre stabilizacije, dolazi do destabilizacije. Drastični problemi podrazumevaju drastične mere. To se zove rušenje ravnoteže jer se redefinišu uloge i čine velike smene u moći, što zaista može narušiti ravnotežu. Prodrmavanje porodice podrazumeva promišljeno planiranje. Neki načini da izazovete rušenje ravnoteže su zapisivanje obaveza, razvijanje sistema komunikacije, stvaranje sistema podrške i predviđanje mogućih otpora. Destabilizacija postojećeg sistema koji se nije pokazao kao povoljan za zdrav razvoj vašeg deteta i porodice je nužan korak pre nove stabilizacije koja će doći kada se redefinišu uloge i pravila. Destabilizacija je ponekad nužna, veoma je važno prepoznati kada do nje treba da dođe i biti spreman na promenu ušančenih i potencijalno štetnih obrazaca funkcionisanja, ma koliko truda i snage ta promena oduzimala.

roditeljstvo u slozi - ne treba da se takmičite sa TV-om, mobilnim telefonima i ostalim distrakcijama kojima vaše dete voli da pribegne. Najbolji način da ostvarite svoju misiju uspešnog vođenja srećnog porodičnog života je insistiranje na redefinisanju okruženja. Što pre počnete ovaj proces i što su vaša deca mlađa, to će uticaj biti dublji i biće vam lakše da učinite promene. Možete početi pravljanje liste 10 prioriteta u vašoj porodici. Onda načinite listu 10 stvari na koje gubite vreme u vašem domaćinstvu. Uporedite ove dve liste i uvidite da li je ili nije način na koji vaša porodica živi i ulaže vreme kongruentan. Ako način vašeg življanje nije kongruentan sa prioritetima, morate početi sa redefinisanjem i preuređivanjem vaših obaveza tako da one na vrhu liste prioriteta budu ispunjene.

roditeljstvo preko uzora – najbitniju ulogu u životu deteta igra roditelj istog pola. Tačno je da deca uče vikarijski, odnosno opservacijom roditelja i njihovih ponašanja i na osnovu posledica koje ta ponašanja nose. Ona obraćaju pažnju šta se dešava sa članovima porodice kada uspeju ili padnu na nekom zadatku i ta iskustva postaju referentni okvir njihovog života. To se zove modelovanje. Kroz vaše akcije, reči, ponašanja i ljubav, možete voditi vaše dete kuda vi želite. Pokažite mu kako da bude srećno, dobro balansirano i ispunjeno. Najbolje ćete to učiniti ako vas samo kao takve bude opažalo. Otarasite se negativnih stavova. Napustite autodestruktivne šablone ponašanja. Okrenite se pozitivnom stavu. Ukoliko i sami niste srećni i zadovoljni životom, vratite se na tačku rušenja ravnoteže i spremnosti na promenu, i zadržite se u tom segmentu redefinisanja života. Da biste zaista bili uspešan roditelj, potrebno je da imate u vidu sopstvena ponašanja i da u priličnoj meri budete samosvesni. Možda vaše dete negativno reaguje na neki vaš propust. U tom slučaju bi rušenje ravnoteže zapravo bilo u funkciji ispravljanja tog vašeg propusta. Deca su osetljiva i prilično zavisna od roditelja. Potrudite se da im budete dobar uzor, kako bi mogli da postanu «dobri ljudi».

Saveti za roditelje s problematičnom decom

Normalno je da tinejdžeri žele da budu nezavisni, ali nije tipično da odlaze u fatalne krajnosti i ulaze u opasnosti. Ako vaš tinejdžer ulazi u autodestruktivne situacije, trebalo bi da intervenišete. Bolje sprečiti nego lečiti.

Dozvolite Vašem adolescentu da se razvija i osamostaljuje, ali ga «držite na oku». Ukoliko ne budete pažljivi, šanse su da će intervencije uslediti već nakon izbijanja problema.



Evo objašnjenja i smernica za intervenisanje:

1. identifikujte uzrok – poznato je da tenejdžeri vole da istražuju nove stvari, ali oni ne prave stroge obrte u životu iz čista mira. Ako primetite drastične promene u njihovom ponašanju, za to postoji razlog. To mora biti uzročno – posledična situacija. Vi, kao roditelj, imate odgovornost da otkrijete šta se krije iza promene u ponašanju i stavovima Vašeg tinejdžera. To bi mogao biti neki skorašnji događaj, mada i nešto s dubokim korenima.

2. osvrnite se na prošlost – negativni događaji koji su se desili u drugoj, trećoj, četvrtoj godini, dakle u veoma ranom detinjstvu, utiču na formiranje ličnosti deteta. Vremenom deca postaju tinejdžeri koji žive s nekadašnjim bolom. Vaše dete može osetiti tugu ili bes, ali mu, takođe, može nedostajati sposobnost da izađe na kraj s tim osećanjima. U pubertetu ono zna kako da izrazi te emocije. Ali, u pubertetskim danima, to izražavanje može biti opasno (i po njega i po druge) i nositi sa sobom posledice.

3. slušajte i pričajte – u današnje vreme tinejdžeri imaju više prilika da donesu pogrešne odluke nego što je to bilo nekad. Ovo je razlog više da budete pouzdana i pozitivna osoba u životu vašeg deteta. Slušajte ga i oduprite se potrebi da sudite ili savetujete. Ponekad to samo odmaže. Iako tinejdžeri teška srca to priznaju, oni traže odobravanje, ljubav i utočište u svojim roditeljima. Ako se ne osete vredno, voljeno i shvaćeno kod svoje kuće, oni će potražiti drugo mesto na kom će zadovoljiti potrebu za pripadanjem, koja im je, u ranom adolescentnom dobu, preko potrebna

4. ponašajte se kao roditelj – posebno ako je Vaš tinejdžer već na stranputici. Topao odnos je idealan, ali ponekad morate uraditi i stvari koje vaša deca neće razumeti. Zapamtite: vi ste roditelj, a ne drug. Iako Vi zapravo i jeste najbolji prijatelj Vašem detetu, razlike u ulogama postoje i, Vi ste ipak roditelj, a dete je ipak dete. Vaša odgovornost je da osigurate dobrobit i sigurnost Vašeg deteta. Kada se umešate u opasnu situaciju u koju je upalo Vaše dete, ono Vas tada neće voleti, ali ćete time možda “spasiti” njegov život. Nemojte povlađivati. Uradite ono što je najbolje za Vaše dete.

Vi ste roditelj, a ne drug. Nemojte povlađivati. Uradite ono što je najbolje za Vaše dete.

Izvor