Ne zatrpavajte decu obavezama

Sve više aktivnosti oduzima im bezbrižno detinjstvo. Psiholozi: Roditelji ne brinu o mališanama, već o svojim ambicijama.



Posle treninga kung-fua brzo na čas klavira, a pred spavanje, onako za opuštanje dvočas - šaha. Engleski je ponedeljkom i sredom, francuski petkom, a latinski (za napredne osmogodišnjake) subotom. Uz sve to mora se naći mesta za tenis. I tako sve do puberteta dok se deca ne opamete i nauče da - ne slušaju roditelje.

 Čitava generacija klinaca odrasla je uz sjajnu dečju seriju "Metla bez drške" i grohotom se smejala nesrećnoj Sofiji kojoj mama Veroslava jedva uspeva da u raspored između baleta i francuskog "uglavi" pola sata igranja. Isti ti klinci u međuvremenu su postali roditelji baš po meri Veroslave iz "Metle bez drške". Nikada u Srbiji nije bilo više roditelja koji su ubeđeni da će im najveći životni neuspeh biti ako njihova deca ne budu, u najmanju ruku, pobednici Vimbldona. Sve što sami nisu uspeli, a i ono što njima nije ni palo na pamet da pokušaju, nameću svojoj deci, pišu "Novosti".

 "Nije to tako nova pojava, još je Žorž Bernar Šo pisao o tome ", kaže za "Novosti" psiholog Vladimir Nešić. "Naravno da roditelji mogu i treba da podržavaju decu i da ih donekle usmeravaju, ali moraju da imaju meru u tome i da brinu pre svega o njihovom interesu, a ne o svojim ambicijama. Ne smeju da primoravaju decu da se bave stvarima zbog kojih se ne osećaju prijatno ili da previše očekuju od njih. To vrlo lako dovede do kontraefekta i deca gube motivaciju. Olport je pisao da deci treba postaviti visoke ciljeve koji će ih pokrenuti, ali ne previsoke zbog kojih će odustati."

 Otkako je Novak Đoković samouvereno zaseo na vrh svetskog tenisa, klinci u Srbiji najviše "stradaju" od, kako se nekad govorilo, belog sporta. Malo je roditelja koji ne maštaju o vimbldonskoj travi, a u svakom nespretnom zamahu svog klinca vide bekhende i slajsove dostojne najboljih tenisera. Teniski stručnjaci ne mogu da žive od roditelja koji, istina, ne žale para, ali očekuju nemoguće.

 Visoko na listi omiljenih dečjih aktivnosti (omiljenih, naravno, roditeljima) jeste i učenje stranih jezika. Pre nego što nauče da govore, mališani kreću u različita engleska, nemačka i ruska zabavišta. Valjda im je u ovom globalnom svetu važnije da progovore na nekom svetskom jeziku, a za srpski - ko još mari.

 "Došli smo u situaciju da deci pravimo CV još od rođenja", priča za "Novosti" Dragana Ćorić, iz udruženja "Roditelj".

 "Ako je nečije dete prohodalo ili progovorilo pre našeg, odmah smo u panici. Roditelji se ne nadmeću onim što su sami postigli već dostignućima svoje dece. Ako nečije dete ne osvaja nagrade od malih nogu, roditelji misle da u nečemu greše. Sve ranije upisuju decu na razne kurseve i školice uzimajući im tako dragocene dve ili tri godine bezbrižnog igranja."

 Dečji psiholozi kažu da roditelji moraju da prate kako različite aktivnosti utiču na njihovu decu, na uspeh u školi, raspoloženje... Ako im neki sport ili hobi ne prijaju, jednostavno treba da potraže drugi koji će ih učiniti srećnim.

 (MONDO)

Trogodišnjaci cene dobar savet

To što naučimo u detinjstvu ponavljamo celog života, kaže autor knjige za najmlađe „Dobri saveti”



Bolan, buran, ali i presudan period u razvoju čoveka – to je detinjstvo, kaže Simeon Marinković, pedagog i autor nove knjige „Dobri saveti” iz edicije „Šta sve Ana zna”, namenjene deci od tri do osam godina.

Svaka knjižica iz ove edicije „Kreativnog centra” posvećena je jednoj od tema za koju dugogodišnji nastavnik Simeon Marinković veruje da se mora savladati u najranijem dobu: poštovanje starijih, pažnja u saobraćaju, zdrav život, preporučena ishrana, čuvanje prirode, kućni poslovi, drugarstvo, dobrosusedstvo... Najnovije izdanje „Dobri saveti” u stihu i rimi obrađuje pravila ponašanja, bonton koji savladavaju najmlađi – deca rano idu u krevet, pre jela peru ruke i ne provode vreme gledajući TV, već igrajući se sa vršnjacima u prirodi.

– Sve se zasniva na edukaciji roditelja i vaspitanju dece da bi mališani uživali u srećnom detinjstvu – smatra Marinković.

„Dobri saveti” su devet od jedanaest planiranih naslova o devojčici Ani koja čitaoce vršnjake podučava šta je dobro, a šta loše, šta se sme, a šta ne. Autor smešta Anu, njenog brata i njihove roditelje u različite životne situacije. Čitaoce vodi u park i na igralište, uči ih pravilima za stolom, suočava sa autoritetima i željama druge dece.

– To što naučimo u detinjstvu ponavljamo celog života. To su temelji koji ostaju zauvek i zato je važno da se rano savladaju.

Marinković, koji je radio sa decom svih uzrasta, ali i sa studentima koji su se obrazovali za profesore, veruje da već trogodišnjak mora da zna u kojim prilikama treba da kaže „hvala” i „izvini”. Knjiga je, ipak, namenjena i prvacima, a autor primećuje da je rado čitaju i deca od osam godina.

– Stariji će ove „lekcije” savladati na višem nivou, ali deca do osam godina uživaju da uče uz slike i stihove.

Zato je Dušan Pavlić crtežima ilustrovao knjigu, dok je Marinković svoje pouke pisao u rimi.

– Deca tog uzrasta vole stih jer ona žive u igri i ritmu, i prija im muzika rime.

Za sve svoje savete Marinković veruje da su životna pravila koja se lako uče, jer su deca „kao sunđeri”.

– Ali to ne znači da su naivna i da će prihvatiti bilo šta što im ponudite. Najmlađi su bili moji prvi recenzenti i oni su mi ukazivali na to šta je u knjizi dobro, a šta ne. Deca znaju mnogo i dobro prosuđuju – zaključuje autor.

Mali Brazilci uče iste lekcije

Simeon Marinković se već decenijama bavi razvojnom psihologijom, pedagogijom i svim navikama koje deca stiču vaspitanjem. Iskustvo u radu sa najmlađim mališanima sažeo je u „Dobrim savetima” koji su prevedeni na druge jezike.

– Poslednji su mi se javili Brazilci. Oni su preuzeli celu ediciju. Preveli su moj tekst i iskoristili iste ilustracije za svoje izdanje.

J. Stevanović

Izvor

Ko se hvali, taj se (ne) kvari

Pohvale su veoma važne pri odgajanju deteta, ali ponekad mogu imati negativne posledice po detetovu sliku o sebi. Pripazite kada i kakve poruke hvale upućujete svom detetu.



Pohvale koje su usmerene ka detetu kao osobi, a ne ka onome što dete radi, imaju veliku moć u izgrađivanju detetove pozitivne slike o samom sebi. Za razliku od pohvale detetovog postupka, na primer: "To si pametno uradio", pohvala deteta kao osobe: "Ti si zaista pametan", kao neka vrsta etikete se "prilepljuje" za njegov identitet.

 Kako dete veruje u roditeljsku procenu, njihove pozitivne izjave o tome kakvo je ono kod njega stvara osećanja samopouzdanja i samopoštovanja.

 Novija istraživanja su pokazala da pohvaljivanje deteta može sasvim neočekivano da ima i negativne posledice po detetovu sliku o sebi. Ustanovljeno je da - kada se deca puna samopouzdanja suoče sa teškoćama u stvarnom životu - mogu da počnu da misle da su zapravo nesposobna. Razlog je u tome što deca ne razumeju pohvale na isti način kao odrasli.

 Kada dete kome je pohvaljivana pamet, prihvati da jeste pametno, ono će očekivati da iz njegovih usta u svakoj situaciji izlaziti neka pametna misao. Kako je to nemoguće iz jednostavnog razloga što detetovi spoznajni kapaciteti nisu još razvijeni i što nema dovoljno informacija i znanja, dete će praviti greške zbog kojih će početi da sumnja da je zaista pametno, piše "Politika".

 Zbog dečje sklonosti razmišljanju u crno-belim kategorijama, ono će verovatno početi da misli da je glupo. Iako roditelji nastavljaju da ponavljaju deci da su pametna, deca im više ne veruju i osećaju se kao prevaranti koji su razočarali roditelje.

 Deca misle da ako je neko urođeno pametan i sposoban, da mu sve mora glatko teći, bez ikakvog napora i truda. Ulaganje napora i truda da se savlada neka veština je za dete dokaz gluposti i nesposobnosti. Zato deca izbegavaju sve one aktivnosti u kojima su u početku nespretna, koje zahtevaju ulaganje truda da bi se postigao rezultat.

 Rešenje ovog problema nije uzdržavanje od pohvaljivanja u stilu "Ko se hvali, taj se kvari", već da se nastavi sa pohvaljivanjem detetovih osobina, uz posebno naglašavanje i pohvaljivanje truda koji je dete uložilo da bi postiglo napredak.

 Novija istraživanja pokazuju da naglašavanje i pohvaljivanje truda daje rezultate i kod školske dece. Mnogi pogrešno veruju da su matematičke sposobnosti deteta izraz urođene inteligencije, tako da se mire sa "činjenicom" da ako detetu taj predmet "ne ide".

 Međutim, kada su ovakvoj deci održali nekoliko predavanja o tome kako mozak radi kao mišić kojeg što više trenirate, to se on više razvija, kao i da je znanje matematike posledica uloženog truda u vežbanje, deca su u relativno kratkom roku dramatično popravila ocene.

 (MONDO)

Deca dobro i loše razlikuju već sa tri godine

Mala deca koncept "dobrog" i "lošeg" razumeju mnogo bolje nego što odrasli pretpostavljaju.



Deca ne samo da savršeno razumeju koncept "dobrog" i "lošeg", već im je to jasno u mnogo mlađem uzrastu nego što se ranije mislilo. Osim toga, shavataju i zašto u nekim slučajevima određena grupa mora da se pridržava drugačijih pravila nego ostali.

 Ovo otkriće je slabašna uteha za roditelja čiji dvogodišnjak urla na sav glas zbog nečega što mu nije dozvoljeno da uradi, ali je svakako dokaz da su deca "bistrija" i da znaju više nego što se to ranije mislilo.

 Deca takođe razumeju i da različite grupe ljudi mogu imati drugačija pravila ponašanja od ostalih, recimo da će se ljudi koji govore neki jezik koji nije maternji jezik deteta o kojem je reč možda ponašati drugačije.

 "Svaki roditelj prepoznaje ov aj fenomen - mala deca insistiraju da ljudi poštuju pravila - ali ono što je iznenađujuće je koliko su u sasvim ranom uzrasti sposobni da na sofisticiran način ponašanje prilagode datim okolnostima", kaže Majkl Tomaselo iz Instituta za evolucionu antropologiju "Maks Plank".

 U nedavno sprovedenom istraživanju, dvogodišnjaci i trogodišnjaci su posmatrali lutku, koja je "najavila" da će u određenom trenutku uraditi nešto, ali je sama radnja koja je usledila bila drugačija od one koju su deca očekivala na osnovu ranijeg iskustva.

 Mali ispitanici žalili su se na ovo "kršenje pravila", naročito trogodišnjaci, koji su imali primedbe u stilu "Ne može to tako, ne ide tako. Treba to da uradi... (sa objašnjenjem na koji način treba da se vrši ta radnja, u zavisnosti od konkretnog primera)."

 Druga studija pokazala je da deca "pravila" igre primenjuju samo na članove sopstvene društvene grupe, recimo samo među osobama koje govore isti jezik koji govori i dete.


 Rezultati ukazuju na činjenicu da iz dečje perspektive "naša grupa" potpada pod određena pravila i da se očekuje da se ta pravila poštuju.

 Psiholozi kažu da to dokazuje da deci nisu neophodna eksplicitna verbalna objašnjenja odraslih da bi shvatila da određeno ponašanje predstavlja kršenje društvenih normi. Da bi usvojili norme ponašanja, potrebno je samo da klinci vide da mama, tata i druge osobe iz njihovog okruženja očekuju da se stvari odvijaju na određeni način.

 Deca, dakle, ne samo da razumeju norme ponašanja u sasvim ranom uzrastu, već su sposobna da ih prilagode i kontekstu koji donosi određena životna situacija, piše "Dejli mejl".

 (MONDO)

Pričajte deci bajke

Bajke ne gube na popularnosti. Naprotiv. One danas služe kao podloga za bezbrojne filmove, knjige i serije.



Volfgang Mider istražuje bajke. One i danas oduševljavaju milione zbog osnovnog načela borbe Dobra i Zla. Za svoj rad Mider je dobio Evropsku nagradu za istraživanje i očuvanje bajki.

 Bajke ne gube na popularnosti. Naprotiv. One danas služe kao podloga za bezbrojne filmove, knjige i serije. Tržište je preplavljeno. "To, međutim, dovodi do toga da svako čita druge priče i da ne poznajemo svi iste bajke. Nedostaje veza“, kaže istraživač bajki Volfgang Mider. On je optimista i ne sumnja u to da li će bajke i ubuduće biti sačuvane. Njega brine samo kako će one biti širene, a kako prihvatane.

 Dobitnik Evropske nagrade za istraživanje i očuvanje bajki 2012. već više od 40 godina se bavi značenjem i širenjem bajki. Kao američki Nemac on poznaje dve kulture i proučava pre svega uticaj nemačkih bajki u svetu, piše DW.

 "Nemačke bajke i dalje imaju izuzetno značenje. Gotovo da nema zemlje u kojoj se ne mogu naći klasične bajke braće Grim“, kaže Mider. Iako su stare priče prilagođene današnjem vremenu, suština je sačuvana. "Najčešće su odabrane bajke sa čarobnjacima i pozitivnim, didaktičkim završetkom. Naravno, one uvek imaju nešto zlo u sebi. Ali, kod bajki je lepo to što ima pravde i Dobro na kraju pobeđuje."

 Načelo Dobra i Zla nalazi se i u modernim pričama, kao što je ona o Hariju Poteru. To je ono što oduševljava mlade ljude i što ih ponovo podstiče na čitanje. To je ista šema u različitim varijantama, najjednostavniji princip na svetu.

 Mider kao primer navodi svoju najdražu bajku braće Grim - "Zvezdani taliri“ (Sterntaler). "U njoj se prenose vrednosti kao što su nada i pravda, koje uvek nailaze na dobar odjek.“ Ali, ne samo to. Bajke govore istine o čoveku, zbog čega vrede za sva vremena i sve kulture. U bajkama se obrađuju izvorni problemi, dakle sasvim obični ljudski problemi u poetskom, simboličnom jeziku. S time svi možemo da se identifikujemo, bez obzira na granice.

 U digitalnom dobu promenio se način komunikacije. "Ono što je ranije trajalo decenijama, danas se širi veoma brzo. Pitanje je samo hoće li opstati osnovni oblici bajki i izreka. One najčešće brzo nestaju. Ali, preko interneta može tačno da se utvrdi koliko je nešto prihvaćeno.“

 To što se bajke i priče mogu pronaći svuda, utiče i na pripovedanje. Priča se gotovo uopšte više ne pripoveda, ona se konzumira - u bioskopu, na televiziji ili na internetu. "Ako neko nekog na ulici zamoli da ispriča bajku, gotovo niko to neće znati. Iako bajku znamo, nismo navikli da je pripovedamo“, kaže Mider.

 Promenila su se i očekivanja u pogledu slikovitosti jezika i brzine pričanja. Filmovi postaju brži, a kontekst i radnja kompleksniji. Opšta poplava bajki učinila je suvišnim zajednički aspekt pripovedanja. Ipak, u novije vreme, Mider uočava novi trend svesnog pričanja bajki u školama. To je važno kako bi se mladim ljudima pokazalo da ih nešto povezuje. S obzirom na današnju politiku nameće se pitanje: možemo li kao ljudi zaista da izađemo na kraj s time da drugima ne pomažemo. Mislim da bajke svojim jednostavnim porukama, kao što je spremnost na pomoć, nesebičnost i spremnost deljenja, daju jednostavan odgovor“.

 Volfgang Mider objavio je više od 200 publikacija i oko 500 članaka na temu bajki, priča i izreka. Na univerzitetu u Vermontu predaje germanistiku i folkloristiku. "Kod svojih studenata želim da otvorim lični pristup bajkama. Zašto čitamo bajke? Koji sistemi vrednosti se u njima opisuju? Pokušavam da i u nauci budem posrednik između kultura.“

 Miderova skromnost razoružava. Uprkos brojnim međunarodnim priznanjima, on nije siguran da zaslužuje Evropsku nagradu za istraživanje i očuvanje bajki, koja će mu biti uručena danas, u bavarskom Folkahu kod Vircburga. U stvari, teško da postoji neko na svetu ko je toliko uticao na istraživanje baki i izreka kao on.

 (MONDO)

Prednosti i mane "baka-servisa"

Podeljena su mišljenja oko toga da li dete dati u jaslice kada navrši godinu dana. Većina roditelja koji imaju izlaz u vidu baka-servisa pre će se odlučiti da dete do treće godine ostane u porodičnom okruženju.



Bake i deke mogu da razmaze decu, to je istina, ali njihova pomoć u čuvanju mališana do treće godine je dragocena. Ta deca rastu u porodičnom okruženju što pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje i stabilnost, kažu psiholozi. S druge strane, mališani koji odrastaju bez baka-servisa samostalniji su i ranije nauče da se izbore za sebe.

 Podeljena su mišljenja oko toga da li dete dati u jaslice kada navrši godinu dana. Većina roditelja koji imaju izlaz u vidu baka-servisa pre će se odlučiti da dete do treće godine ostane u porodičnom okruženju, piše "Blic".

 "Uzrast do tri godine je period kada su deca još okrenuta manjem broju ljudi i to su uglavnom značajne roditeljske figure, roditelji, bake, deke... Mališani su još nespremni za kolektiv i često tuguju, pate, plaše se, odbijaju grupu i razvijaju nesigurnost od koje se brane ili povlačenjem i odbijanjem, agresivnošću ili upadljivom pasivnošću. Premali su da shvate nužnost boravka u vrtiću, te ostavljanje doživljavaju kao roditeljsko napuštanje", objašnjava za "Blic" Darka Krsmanović, pedagog i psihoterapeut.

 Ona smatra da ostajanje u poznatom okruženju može da bude važno upravo za stabilnost i samopouzdanje deteta, a to je i te kako potrebno za kasnije uključivanje u kolektiv.

 "Bilo bi dobro kada bi se roditelji, bake i deke usaglasili oko osnovnih roditeljskih veština i pravila koja su važna za svakodnevno funkcionisanje, naročito ako žive u istom prostoru, Ako se roditelji slažu u pogledu vaspitanja dece sa svojom decom, onda su vrlo pogodni za čuvanje unuka, U suprotnom, prednost u postavljanju pravila treba da imaju roditelji, jer su deca pre svega njihova odgovornost", naglašava Krsmanovićeva.

 "Detetu prijaju jasni zahtevi, kao i pohvale i nagrade kada ih ispoštuje, ali će isto tako prihvatiti i kritiku i kaznu ako su pravične. Naravno, nemoguće je postići potpunu usaglašenost, pa ne treba brinuti zbog sitnijih razlika. Važno je samo da roditeljske figure budu dosledne i da se uvek isto ponašaju prema detetu u isitim ili sličnim situacijama.

 Sa druge stane, deca koja već sa godinu dana krenu u jaslice, a posle i u vrtić, daleko se brže i lakše uklapaju sa drugom decom.

 Marina Kostić, direktorka Predškolske ustanove "Palilula", radila je kao vaspitač 25 godina i njeno radno, ali i roditeljsko iskustvo, pokazuje da dete već sa godinu dana treba da se uključi u društveni sistem vaspitanja.

 "Ta deca se mnogo ranije osamostaljuju, stiču higijenske navike, bolje se emocionalno i intelektualno razvijaju. Kasnije uključivanje u kolektiv jedino je opravdano zbog zdravstvenih razloga, u slučaju kada dete ima slabiji imunitet i bolešljivo je", kaže Kostićeva za "Blic".

 Deca iz jaslica sa tri godine daleko se bolje prilagode na vaspitača od deteta koje do tada nije bilo u kolektivu.

 "Moguće je da dete koje čuvaju bake bude prezaštićeno. Često bake i deke sputavaju decu u razvoju, tako da dete nema mogućnosti da proba nešto što deca u vrtiću već rade. Ali ne može se cela slika generalizovati. Ne može se reći da su sva deca koju su čuvale bake razmažena i nesamostalna, svako dete je priča za sebe. Ima baka i deka koji su strogi u vaspitanju, manje popustljivi nego roditelji", objašnjava Kostićeva za "Blic".

 U čitavu priču treba uključiti i stav pedijatara koji glasi da decu u kolektiv treba uključiti što kasnije. Pedijatar Dragana Šarenac kaže da roditelji, ukoliko su u mogućnosti, decu što kasnije uključe u kolektiv jer je dečji imunitet, posebno u prve dve godine, izuzetno osetljiv.

 "Ne mislim da je vrtić loše rešenje, niti da je baka servis loše rešenje. U zavisnosti od toga kako smo pripremili dete, za bilo koju od ovih varijanti, i koliko smo jasni u postavljanju ciljeva roditeljstva pred sebe, imaćemo manje ili više problema sa rešenjem koje smo odabrali", kaže pedagog Darka Krsmanović.

 A roditelji ipak sami moraju sve izneseno da "stave na vagu" i odluče šta je za njih prihvatljivije, baka-servis ili vrtić.

 (MONDO)

Kako nastaju razmažene generacije

Pojmovi voleti dete i vaspitati dete potpuno su se spojili i poistovetili. Negativna posledica toga je stvaranje egocentričnih i narcisoidnih odraslih osoba.



Pre pola veka psihoanaliza i druge psihoterapijske škole uverljivo su dokazale da su ona deca koja su odrasla bez roditeljske ljubavi izrasla u neurotične ličnosti. Na osnovu te činjenice, stvorena je pretpostavka da je za detetov pravilan razvoj i njegovo buduće mentalno zdravlje najvažnije da mu se dovoljno pokazuje da je voljeno.

 Pretpostavlja se da ako nedostatak ljubavi izaziva neurozu, da bi njeno pokazivanje i davanje tvorilo mentalno zdravlje. To je razlog zbog kojeg se mnogi roditelji kojima je stalo da budu dobri veoma trude da detetu što više i što češće pokazuju ljubav, kao i da izbegavaju svaku situaciju u kojoj bi dete moglo da se oseti nevoljenim ili nedovoljno voljenim.

Posledica je da su se pojmovi voleti dete i vaspitati dete potpuno spojili i poistovetili. Odbačen je nekadašnji, srednjoevropski model vaspitanja koji je preporučivao disciplinovanje uz istovremeno izbegavanje pokazivanja ljubavi, a ustoličen je savremeni model koji preporučuje pokazivanje ljubavi, a disciplinovanje dece čini neostvarljivim.

 Posle više decenija dominacije ovog permisivnog, popustljivog načina vaspitanja, suočeni smo sa njegovim negativnim posledicama. Umesto da tvori mentalno zdravu decu koja su sposobna za samostalni život, ispostavilo se da model tvori egocentrične i narcisoidne odrasle, zainteresovane samo za svoje uživanje, nesposobne da vole, nedovoljno sposobne da kontrolišu impulse i zbog toga sklone nasilju, uzimanju droga, alkohola.

 O ovim i čitavom nizu drugih problema koji su nastali kao posledica popustljivog vaspitanja, veoma dokumentovano piše psiholog dr Arik Sigman u knjizi "Razmažena generacija”. Sigman nas opominje da smo unutar zapadnog civilizacijskog kruga napravili tragičnu grešku kada smo poistovetili ljubav i vaspitanje, te da je krajnje vreme da te pojmove ponovo razdvojimo, piše "Politika".

 Danas je jasno da smo bežeći od preterano socijalizovanog deteta otišli u nesocijalizovano dete, od neuroze u narcisoidnost. Lek nije povratak na staro jer nije ljubav ta koja kvari decu. Kvari ih nedostatak disciplinovanja.

 Plašeći se da ih deca neće voleti, savremeni roditelji su usvojili dečje definicije da je ljubav sve ono što kod deteta izaziva prijatnost, a da neljubav izaziva neprijatnost.

 Moramo ponovo da kolektivno učimo, uključujući i ponekog stručnjaka, da disciplinovanje dece nije izraz neljubavi, nego upravo ljubavi.

Pomozimo deci da shvate da postoje i veoma korisne stvari koje su neprijatne, a koje dete mora da nauči i usvoji. I zato je nova formula vaspitanja: ljubav plus disciplina.

 (MONDO)

Kako pripremiti dete za vrtić

Vreme je da i vaše dete krene u vrtić. Pomozite mu da što lakše prođe kroz period adaptacije.



Kroz proces prilagođavanja prolazi svako dete, bilo da je beba ili trogodišnjak. Na vama je da ga pripremite za polazak u vrtić kako bi što pre zavoleo novo mesto, vaspitače i drugove.

 Evo kratkog podsetnika kako da to i uradite:

 1. Polazak deteta u vrtić je veliki korak u njegovom osamostaljivanju, zato mu pomozite da stekne sigurnost.

 2. Volite svoje dete onakvo kakvo jeste, jer je prihvatanje temelj samopoštovanja.

 3. Budite dosledni u zahtevima, ali ne i kruti, označite detetu jasne granice.

 4. Imajte razumevanja za detetove greške.

 5. Poštujte mališanova osećanja, omogućite mu da ih ispolji i razume

 6. Ohrabrujte inicijativu kod deteta, nemojte da radite umesto njega ono što može samo.

 7. Pružite svom detetu dobar primer, jer ono najviše uči ugledajući se na vas.

 8. Realno mu predstavite vrtić i pripremite ga za ono što ga tamo očekuje.

 9. Upoznajte dete sa vaspitačima i prostorom vrtića.

 10. Odgovarajte iskreno na sva dečja pitanja.

 11. Podstičite igru i druženje sa drugom decom.

 (MONDO/YUmama)

MONDO TV: Nemoj da mi visiš tu ko džigerica

Ako vam je dosadilo da klincima stalno izgovarate rečenice poput ove iz jednog od naših kultnih filmova, uvedite decu u svet sporta što pre. Uz igru i rekreaciju sigurno će izgraditi zdrav sportski duh, a, ko zna, možda postanu pravi olimpijski pobednici.



Današnji klinci sve manje vremena provode igrajući se sa vršnjacima u prirodi, jer im pažnju odvlače popularne društvene mreže i sve interesantniji kompjuterski uređaji. I broj gojazne dece sve brže se povećava što dovodi do brojnih posledica - umanjen je razvoj motoričkih sposobnosti i deca se teže kreću, izbegavaju da trče ili da skaču.

 Ovakva situacija utiče na zdravstveni status dece, otpornost organizma, razvoj organskih sistema i funkcije organizma. Tako se nameće pitanje o zdravlju nacije u budućnosti, razvoju klubskog i nacionalnog sporta, procentu radno sposobnog stanovništva, kvaliteta života uopšte.

 Radi podsticanja i čuvanja sportskog duha, uskoro će u školama širom zemlje biti uvedene nove sportske aktivnosti, poput tenisa. I brojne specijalizovane škole sporta u zemlji rade na edukaciji roditelja i pripremi dece za ozbiljne sportske aktivnosti i redovnu rekreaciju.

 U potrazi za savetima koji će pomoći roditeljima da usmere decu prema sportu, MONDO je posetio beogradsku školicu sporta "Pokret za okret" i saznao na koji način klinci ulaze u svet sportskih aktivnosti i koja je uloga mame i tate u ovoj misiji.

 S obzirom na to da dete svoje sposobnosti najviše može da razvije do sedme godine važno je da se u predškolskom uzrastu postepeno navikava na obaveze koje ga čekaju u starijem dobu i na rekreaciju koja bi trebalo da bude nezaobilazan deo svakodnevnih aktivnosti.

 Prema rečima Gorane Vlaščić, psihologa školice sporta, uspešno upoznavanje deteta sa načinom života koji će mu omogućiti pravilan rast i razvoj moguće je samo ako se tome posveti ceo tim - roditelji, treneri škole i dete.

 "Zadatak roditelja nalazi se u razgovoru sa detetom i pružanju emocionalne podrške. Roditelji bi trebalo da upoznaju decu sa onim što ih očekuje, ali bez zastrašivanja i uz stalno ohrabrivanje dečijih postupaka," kaže Gorana.

 Osim razgovora bez zadrške, roditelji bi trebalo da pomognu deci u pripremi za aktivnosti koje ih očekuju i u organizaciji rasporeda aktivnosti kojima je dete okupirano.

 "Savetujemo roditelje da naprave plan dnevnih aktivnosti koji će biti prikazan crtežima i prilagođen uzrastu deteta. Jako je važna satnica, trebalo bi decu pripremiti na trajanje radnje kojom će se baviti. I, naravno, trebalo bi obavezno navesti igru kao nagradu za određenu aktivnost, jer je to ono čemu se deca raduju u ovom uzrastu", kaže Gorana Vlaščić.

Raznim i mnogobrojnim kretanjima, zabavnim i interesantnim igrama, jednostavnim vežbama kod dece se razvija koordinacija, ravnoteža, gipkost, snaga.

 Prema rečima Nenada Vukadinovića, trenera škole, program škole sporta nudi deci obaveznu rekreaciju dva puta nedeljno kada deca rade vežbe kretanja i oblikovanja tela, vežbe na spravama i sa rekvizitima, uz obavezno vežbanje na poligonima koji uz zabavu pomažu deci da se rekreiraju.

 "Bavljenjem sportom u detinjstvu povećava se sigurnost, više se veruje u svoje mogućnosti, bolje se rešavaju motorički problemi, deca postaju otvorenija. Sve se to prenosi na svakodnevni život i aktivnosti kod kuće, u vrtiću i na ulici, što značajno utiče na njihovo formiranje bolje strukture ličnosti i celokupno motoričko ponašanje", kaže Nenad.

 Osim obaveznog jednogodišnjeg programa, deca se vremenom upoznaju sa borilačkim sportovima, plivanjem, fudbalom, košarkom, odbojkom, rukometom, tenisom, a kada prilike to dozvoljavaju bave se skijanjem, jahanjem i klizanjem.

 Deca ranog uzrasta ne pripremaju se za vrhunske sportiste, ali programi školica za razvoj motoričkih sposobnosti pomažu roditeljima da spoznaju za koji sport su deca talentovana i šta bi im u budućnosti bila najbolja prilika za kvalitetnu rekreaciju ili moguću karijeru profesionalnog sportiste.

 "Redovnim testiranjem fizičke spremnosti pratimo razvoj deteta, a upoređivanjem 'rada na terenu', možemo da savetujemo roditeljima dalje usmeravanje deteta na određeni sport ili neku od rekreativnih aktivnosti poput plesa", kaže Sandra Živanović, trener škole.

 Za izgradnju ljubavi prema sportu i pobeđivanje straha od povreda i procene roditelja, trenera i vršnjaka, važno je pružiti detetu podršku, motivisati ga da odlazi na treninge i probuditi mu želju za bavljenjem sportom pokazujući mu sopstveni primer, uspešne sportiste i ukazujući na sve lepote koje sportski stil života donosi.

 (MONDO - D.Č.)

Princip prijatnosti



Kada se rodi, malim detetom upravljaju urođeni biološki programi. Takvu vrstu motivacije imaju i životinje i ona je veoma jednostavna: sve što je prijatno ocenjeno je kao dobro i korisno, a sve što je neprijatno je ocenjeno kao loše i štetno. Zato ovu vrstu motivacije, prema Frojdu, koji ju je prvi i opisao, nazivamo princip prijatnosti. Za razliku od životinja – koje su prirodnom selekcijom genetski pripremljene za život u određenom prirodnom okruženju koje je relativno stabilno i koje se stotinama godina ne menja – ljudi ne žive u prirodnom okruženju već u okruženju koje su sebi napravili, a koji zovemo ljudsko društvo.

Kada bi odrasla osoba počela da se ponaša isključivo u skladu sa principom prijatnosti, veoma brzo bi došla u sukob sa društvenim normama i bila ocenjena kao problematična, devijantna ili nenormalna. Cilj svakog roditelja jeste da pomogne detetu da odraste i da ga pripremi za samostalni život u društvu. Zato je roditelj taj koji tokom procesa odgajanja deteta treba da utiče da dete promeni svoju biološki programiranu motivaciju.

Roditelj treba da malo dete nauči dve osnovne stvari. Prva je da nije sve što je detetu prijatno istovremeno i korisno – da postoje i štetne prijatnosti. Druga je da nije sve što je detetu neprijatno istovremeno i štetno – da postoje korisne neprijatnosti. Ovo učenje se odvija kroz neizbežan, arhetipski konflikt roditelja i deteta. Dete u tom konfliktu zastupa biologiju, a roditelj zastupa društvo. Jezikom psihoanalize, to je konflikt principa prijatnosti i principa realnosti.

Za dete je ovaj konflikt bolan zato što pogrešno misli da ga roditelj voli samo ako mu povlađuje. Ono, u ime ljubavi, pokušava da roditelja podredi sebi i svojim željama. Svako roditeljsko „ne smeš!” i „moraš!” dete razume kao odbacivanje i to jasno izražava. Samo onaj roditelj koji je svestan svog cilja i neizbežnosti konflikta sa biološkim u detetu, može dobro da odigra svoju ulogu i uspešno odoli detetovim protestima i inteligentnim emocionalnim ucenama. Kada dete shvati da mora da se podredi roditelju, i da disciplinovanje nije negacija ljubavi, tada je prihvatilo princip realnosti.

Roditelj koji detetu nudi ljubav, ali i jasnu disciplinu, utiskuje se u detetovu psihu kao „unutrašnji roditelj” koji je u detetovom kasnijem životu izvor samoljubavi i samodiscipline. Ako roditelj želi da mu dete bude stalno srećno, mora da mu popušta, tako da nastaje popustljiv „unutrašnji roditelj”. Ovakvo dete kasnije ne može sebe da natera da radi ono što treba ili da ne radi što ne treba. Zato savremeni roditelji treba da odbace sladunjavu ideologiju stalno srećnog deteta, jer „bezkonfliktno” vaspitanje ne daje dobre rezultate.

Zoran Milivojević

Izvor