Odgovarajte na pitanja o seksu

Autor: Biljana Tasić

Deca odrastaju i sazrevaju brže nego što bi roditelji to želeli. Međutim, roditelji ne treba pitanja svojih mališana o seksu da dočekaju nespremno ili da se nelagodno osećaju kada deca počnu da se raspituju kako se prave bebe.



Specijalista kliničke psihologije prof. dr Ljiljana Klisić za „Blic“ upozorava da ne postoje instant saveti za roditelje kako da sa decom razgovaraju o seksu, jer je svaka osoba različita.
Psihički i fizički razvoj deteta, kao i razvoj seksualnosti, zavisi od atmosfere u porodici i odnosu roditelja prema životu.
- Malo dete nema toliko razvijenu inteligenciju, pa u početku mnoge stvari, uključujući i odnose među ljudima, doživljava preko osećanja roditelja - kaže dr Klisić i objašnjava da je za razvoj deteta važno kako roditelji prihvataju seksualnost i da li se vole na način koji je adekvatan u njihovoj kulturi.
Bez obzira na to iz koje sredine potiču, za roditelje je najvažnije da ostvare blizak kontakt sa decom, da imaju sluha za njihove potrebe, što će im olakšati da shvate kakva su interesovanja dece i kakvi odgovori će ih zadovoljiti. Prof. dr Klisić kaže da su roditelji u gradu otvoreniji, ali otuđeniji, dok su oni iz manje urbanih krajeva više u skladu sa sobom i prirodom, ali da se obično pridržavaju krutih normi.
Od sredine, običaja, pravila takođe zavisi i kako roditelji razgovaraju sa devojčicama, a kako sa dečacima.
- U primitivnoj i patrijarhalnoj sredini kakva je naša, normalno je da o ovako osetljivoj temi tate pričaju sa dečacima, a mame sa devojčicama. Za gradsku sredinu i malo naprednije intelektualce je normalno i obrnuto - smatra dr Klisić.
Ona ističe da je najidealnije ukoliko oba roditelja mogu komotno i na zdrav način da se uključe u razgovor o seksu sa detetom bez obzira na njegov pol.

Kako da pronađete odgovor
Kada dete počne da se raspituje o seksu i ljubavi, treba mu odmah odgovoriti na način prilagođen dečjem nivou.
- Najveća greška je izbegavanje razgovora na temu seksa - kaže dr Klisić.
- Maloj deci treba dati objašnjenje na najjednostavniji način, bez preopširnih odgovora.
Odgovor na pitanje kako se rađaju bebe, a koje najčešće postavljaju mala deca, treba da bude jednostavan i uopšten, i najbolje je objasniti da dete nastaje iz ljubavi mame i tate, bez suvišnih detalja. Tokom razgovora najvažniji je kontakt roditelja sa detetom i razumevanje, dok je sam sadržaj odgovora manje bitan.
Roditelji treba da budu svesni da nakon privih pitanja o seksu, ljubopitljivost dece i zainteresovanost za seks neće prestati. Kako deca odrastaju, postavljaće sve više pitanja. Detaljne razgovore o promenama na telu, reprodukciji, trudnoći, sa decom treba voditi tek početkom puberteta.

Najčešće greške roditelja
Kada će, u kojoj meri i na koji način roditelji sa decom razgovarati o seksu zavisi od sredine u kojoj ta porodica živi i od opšte atmosfere u porodici. Ipak, dr Klisić upozorava da je najgore rešenje izbegavati razgovor sa detetom i pokazivati otvoreno užasavanje od razgovara na tu temu u stilu: „Juuu, o tome ne pričamo u ovoj kući!“. Greška je i ako sa malom decom na ovu temu ne razgovaraju na način koji je prilagođen njihovom uzrastu, već ih opterećuju suvišnim detaljima. Brojne su stvari koje decu zbunjuju i njih im treba razjasniti, a ne dodatno ih zbuniti. Takođe, dr Klisić ističe da decu ne treba suviše plašiti pričama o seksu, neželjenoj trudnoći, brojnim polnim bolestima, nego ih racionalno informisati i podržati u pravilnim izborima i u zaštiti.
Ovakvi pogrešni pristupi roditelja, kao i negativno doživljavanje života i ljubavi samih roditelja, mogu kod deteta kasnije da dovedu do straha koji se odražava u raznim seksualnim disfunkcijama.

Seksualno obrazovanje
Ukoliko su roditelji emocionalno nepismeni i ne mogu detetu adekvatno da govore o seksu, deca informacije o seksu mogu da nadoknade objašnjenjima iz škole, od rodbine, vršnjaka. Poslednje „Dureksovo“ istraživanje „Lice globalnog seksa“ pokazalo je da je neophodno uvođenje seksualnog obrazovanja u škole čak i za decu mlađu od 12 godina. Isto istraživanje ukazalo je na potrebu roditelja da se i oni sami informišu o seksu u većoj meri kako bi mogli da imaju što više udela u seksualnom obrazovanju svoje dece.

Izvor: Blic

Pomozite mališanima da brzo progovore

Autor: B. Tasić


Mališani od rođenja pokušavaju da komuniciraju sa svetom i, naravno, pre svega sa mamom i tatom. Da biste bolje razumeli svog mališana, pročitajte savete britanskih stručnjaka koji će vam pomoći da jednostavnim aktivnostima pomognete mališanima da što bolje komuniciraju.

Podstičite bebu da proizvodi samoglasnike, tj. da proizvodi konsonante i vokale i da ih spaja, jer se tako dobija „m“ i „a“ - „ma“; „t“ i „a“ - „ta“;“p“ i „a“ - „pa“...
- Ohrabrujte pokušaje uspostavljanja kontakta očima koji je povezan s govorom i imitaciju vokalizacije koristeći različite uzorke i emfraze. Kao primer možete da navedete povisivanje tona glasa kako biste pokrenuli pitanje:
- oponašajte smeh deteta i facijalnu ekspresiju (izraze lica)
- učite dete da oponaša radnje, na primer pljeskanje rukama, stiskanje usana kao da dajemo poljupce
- pričajte sa detetom dok ga kupate, hranite i oblačite. Opisujte šta radite, kuda idete, šta ćete raditi kada dođete na to mesto i koga i šta ćete videti
- učite dete da prepoznaje boje
- učite ga da prebroji neke stvari
- koristite gestove kao da mašete „pa-pa“
- podstičite onomatopeje, na primer izgovorite „vau-vau“ i pokažite sliku psa, „mijau“ - pokažite sliku mačke..., tako radite na audio-vizualnoj percepciji (glas - oko)
- podstičite pokušaj komunikacije
- čitajte detetu. Ponekad čitanje samo opisuje slike koje se nalaze u knjizi (slikovnici), tako da te slike prate pisane reči. Birajte knjige koje su pune boja, sa što većim slikama i koje nemaju puno detalja. Pitajte dete „Šta je ovo?“ pa ga podstičite da imenuje i pokazuje poznate stvari u knjizi.

Izvor: Blic

Аутор: Монахиња Магдалина


Лични пример родитеља у васпитању


Циљ хришћанских родитеља и учитеља, који би требало да сачувају макар и у дубини свести, мора бити надахњивање деце на личну љубав према Христу и Пресветој Богородици. Ако дете одраста поштујући Христа и Пресвету Богородицу као личности које воли, онда ће та љубав утврдити његово срце у Богу: чак и ако касније прође кроз сумњу, чак и ако се удаљи од Цркве, оно у срцу неће бити против Христа, а то може да буде довољно за његово спасење.


Религиозно васпитање деце остварује се превасходно личним примером и молитвеном атмосфером љубави у дому. Тиме се дотиче дечје срце, и дете без објашњења прихвата молитву као нешто најприродније: не тражећи логичке доказе, оно бива свесно Божјег присуства.

Из житија светих често можемо да видимо како је на судбину овог или оног светитеља утицао неки праведник. Свети Нектарије се, на пример, увек сећао љубави своје баке и начина на који је она, у молитви, стајала пред иконама. У делу привођења детета ка Богу љубав, молитва и лични пример увек су далеко ефикаснији него речи - они, заправо, и дају силу речима. Никада не смемо да заборавимо да нико није у стању да другој личности наметне љубав према Богу. Уосталом, не бисмо ни желели да је другачије: ми желимо да Бога љубимо слободно, и то желимо читавом човечанству.

Када покушамо да деци речима објаснимо нешто о Богу, и када не можемо да пронађемо одговарајући начин за то, или када разговор пође другим током, не би требало да по сваку цену истрајавамо на објашњењу: требало би да следимо надахнуће од Бога и расположење дечјег ума. Својој деци нећемо помоћи само речима, него и својим „корачањем“ пред Богом. Ми своју децу надахњујемо да љубе Бога и учимо их да траже вољу Божју. Ако су деца научена да љубе Бога, све остало ће им се додати (в. Мт 6,33).

Код деце у православним породицама (а од тога нису изузете ни свештеничке породице) понекад се примећује својеврсна „презасићеност“ од сталног слушања разговора о Богу или о црквеним питањима. Оваква деца, из пристојности, могу да наставе да слушају, али не можемо а да не приметимо да такви разговори њима ни најмање нису занимљиви, да су уморна од њих и да би желела мало да „предахну“. Исто тако, на часовима веронауке, код деце можемо да приметимо неједнаке способности и расположење да слушају о Богу. Ми покушавамо да надахнемо, али никако не смемо да намећемо. Једно исто дете може у једном тренутку бити више, а у другом мање духовно пријемчиво. Понекад се дешава да неко питање посебно занима децу, и то у духовном смислу може бити далеко плодотворније него испуњење програма предавача. Истински успех таквих предавања не састоји се у томе колико су чињеница деца запамтила, него у томе да ли су она са предавања отишла носећи у срцу дубоко уверење да је црквени пут - пут истинског живота. Имена и чињенице су само посредници помоћу којих ће се деци предочити ова истина. Најбољи учитељи су они који су у добрим односима са децом. Деца су често спремна да приме потпуно категоричан одговор од оне одрасле особе чију љубав осећају и чијем мишљењу верују. „Ништа није толико поучно као ово: љубити и бити љубљен“ (св. Јован Златоуст).

Иконе су веома важне за децу, јер ће посредством њих упознати и заволети Христа и светитеље. Требало би да дете од најранијег узраста, изнад кревета или у својој соби, има своје иконе Христа, Пресвете Богородице и светитеља. Иконе децу подстичу да постављају питања, на која саме иконе и одговарају. Одрасли толико воле да се изражавају речима и да све рационализују, док деца посредством икона могу да прихвате чак и дубоке богословске тајне - ако, на пример, упореде икону Распећа и Васкрсења. Деца, наравно, нису у стању да адекватно објасне шта су схватила, али њихове речи и израз лица јасно сведоче да је то сазнање допрло до њиховог срца и свести. Икона у великој мери може да помогне и на часовима веронауке, али према њој се свагда мора сачувати дужно поштовање као према предмету који захтева побожност, чак и ако се у средиште пажње поставља њен педагошки аспект. Исто тако, деци се од најранијег узраста може усадити љубав према Светом Писму и житијима светих. Требало би да деца увиде да су и Свето Писмо и повести из житија и данас од насушне и животне важности за њихове родитеље и учитеље, а што је много важније од тога колико ће текстова прочитати и колико ће историјских чињеница запамтити. Неминовно је да се деца, током школског образовања, упознају и са уметничком, и са народном књижевношћу, али при том треба да разумеју да Свето Писмо и житија захтевају њихову посебну пажњу.

 

О послушности

У општењу са децом, и родитељи и педагози би требало да се руководе молитвом. Чак и у најобичнијим ситуацијама, родитељ би требало да изнутра призове Бога - нека то буде и кратко, па чак и без речи - и да затим следи оно што му Бог положи на срце да каже или да учини. Одлука или реакција не би толико требало да дођу размишљањем, колико срцем и молитвом. Нека се одрасли, одговарајући на дечја питања, руководе молитвом, исповедајући пред Богом да је једино Њему познато шта је за то дете најбоље у датој ситуацији. Говорећи о поучавању деце, св. Јован Златоусти је указао на то да се све садржи у личном примеру. Речи и особености речи које изговарају родитељи неминовно утичу и на речи деце. Свети Златоуст каже да ће се дете, уколико у речима родитеља чује увредљиве или насилне тонове, и само томе научити.

У васпитању детета, послушност би од најранијег узраста требало да се укорени као неотуђиви, природни део живота. Далеко је лакше да се навика на послушност укорени од првих корака у животу детета. И у том случају пример родитеља има првостепени значај: уколико дете не примети да они уважавају вољу једно другога, онда се ни оно неће научити послушању. У духовном смислу, послушање је животно неопходно. Деци која га не задобију у најранијем детињству, касније ће бити веома тешко да га прихвате. Деца која увек поступају по својој вољи, и којој се дозвољава да се понашају јогунасто, имајући за циљ да добију оно што желе и када желе, неће моћи да науче ни да воле, јер је послушање израз љубави. Послушање нараста са зрелошћу. У почетку, оно значи: „Учини оно што ти је речено“, али за одраслу особу оно значи: „Због љубави, дај предност вољи другога“.

Игре и задаци које постављамо пред децу не би требало да увек буду лаки за извршење, као што таква не би требало да буду ни решења проблема. То је један од порока савременог доба - тежња да се избегне све што захтева борбу, труд, па чак и молбу за помоћ. Неки педагози сматрају да ће дете, уколико не буде успешно у свему, развити комплексе. Извесна мера успеха и задовољства је неопходна да би се подстакли и поднели напори, али је понекад подједнако потребно и присуство тешкоћа као могућности да се испитају сопствене снаге. Неопходно је, такође, да се понекад поднесе и пораз. Духовно је нужно да се научимо трпљењу, подношењу непријатности и смирењу. И опет, родитељски пример и овде има велику важност. Деца се уче посматрајући реакције својих родитеља у случајевима њихове болести, губитка блиских особа, финансијских губитака итд.

Поред свега, деци се мора омогућити да у кући помажу у ономе што одговара њиховим способностима, чак и ако су још исувише мала да би уистину била корисна, чак и ако су задаци још исувише сложени за њих да би их испунили како треба. Посредством тога, деца ће се научити обавезама које ће касније постати њихове сопствене и, што је, најважније, научиће се самоодрицању. То ће им помоћи да долично процене оно што одрасли чине за њих. Међу карактеристичним обележјима хришћанског живота у свету су и великодушност, гостољубље и милостиња према онима којима је она потребна. Ове особине могу се укоренити у децу још од најранијег узраста. Веома је важно да дете научи да оно што поседује подели са другима и да учествује у гостољубљу.

 

О кажњавању деце

Дотичући се мера кажњавања деце, св. Јован Златоуст каже да родитељима више доликује да своју децу кажњавају строгим тоном гласа и упозорењем, него мерама физичког деловања. Чини се, међутим, да Свето Писмо и Свети Оци не забрањују телесно кажњавање - напротив, они упозоравају на прекомерну попустљивост, која ће искварити дете. Ове речи св. Јована Златоустог разоткривају смисао телесног кажњавања у контексту родитељске љубави. „Гневите се, али не грешите“ (Еф. 4,23). Ако је гнев неопходан после кротких прекора који нису уродили плодом, онда то мора бити гнев љубави који не потиче из жеље за доминацијом, него из жеље да дете научи шта је добро, а шта лоше. Гнев не сме да буде одушак нашим страстима, него педагошко оруђе. Свети Јован Златоуст каже: „Чим приметиш да претња твог приговора делује на дете, уздржи се, јер је нашој природи потребна благост“.

Ако су се добри односи између детета и родитеља већ успоставили, ако им дете верује и ако их поштује, онда ће понекад бити довољан и строг израз лица да би дете знало да је начинило неки прекршај. Забележен је случај да је свети Силуан у младости пао у грех, а да му је отац сутрадан рекао: „Сине, где си био јуче, моје срце је патило?“. Ове кротке речи урезале су се за читав живот у Силуанову душу.

Дисциплина треба да буде разумна и праведна. Њен циљ је да дете научи да разликује добро од зла. Деца су врло осетљива кад је у питању правичност, и силно их збуњује када примете да се њихови родитељи разјарују због сваке ситнице, или кад оштри прекори дођу без икаквог упозорења. Ако одлучимо да упозоримо пре него што казнимо, онда то наше упозорење не сме да превазилази оквире онога што уистину можемо да учинимо. После кажњавања, морамо показати своју спремност да опростимо, јер се код деце често јавља осећање да их родитељи не воле када се лоше понашају.

Не треба волети грех, него онога који је сагрешио. Требало би да за децу наша љубав према њима представља образац Божје љубави према човечанству. То значи да, ако дете призна своју кривицу и покаже своје покајање, и ми морамо ублажити своје прекоре или казну. Дете треба да осети радост повратка „блудног сина“, јер су управо такви и наши односи према Богу. Дете никада не би требало прекоревати нити га кажњавати тако што ћемо прибећи Христовом имену. Ми смо дужни да за своју децу сами по себи будемо довољан ауторитет, и нипошто не смемо Христа претварати у полицајца који кажњава. То ће учинити да дете осети одбојност према Христу: на пример, када се разболи (или када види да је неко болестан), оно ће сматрати да га то Христос кажњава за неки грех или ће, када учини нешто лоше, сматрати да га Он у том тренутку не воли. Наравно да уопште није тако: Христос не одбацује грешнике, Он је и умро ради њих.

Радећи на дисциплини и послушности, не смемо да заборавимо на лични развој детета и његовог карактера. Наш педагошки задатак не састоји се у томе да ломимо или поништавамо вољу детета, у потпуности потчињавајући његову личност својој. Иако дете, док је сасвим мало, треба да научи да чини оно што му се говори, наш коначан циљ је да у њему развијемо самопожртвовање и поштовање према ближњима. Ако потиснемо вољу детета, лишићемо га онога што представља обавезан чинилац слободне људске личности и нужно оружје хришћанина у борби за живот. Човеку је нужна његова воља да би остварио свој пут у овом свету, да не би остао у потпуној зависности од породице: та претерана зависност обично се испољава у време када особа напушта породични дом и постаје одрасла. То морамо имати на уму када покушавамо да укротимо тврдоглавог несташка. Понекад је, опет, добро да прихватимо предлог детета, чак и ако је сасвим мало. Педагошки посматрано, није нимало мудро ако стално нешто забрањујемо. Уместо тога, могли бисмо да понудимо алтернативу или да пронађемо компромис.

Забрана често доводи до супротне последице: дете још више почиње да тежи ономе што је забрањено и не може да престане да размишља о томе. Одлучна забрана ће, када је уистину потребна, имати више успеха ако се у одређеном броју случајева детету допуштало да учини ово или оно, а посебно уколико је дете већ научило да може да верује нашем мишљењу.

Ништа не можемо очекивати уколико будемо стално одговарали на дечје жеље, али, исто тако, не смемо допустити ни да огорченост постане трајан елемент у односу детета према нама. У неким случајевима мора се показати одлучност, али таква ситуација захтева расуђивање и молитву. Ако пак детету саветујете да за оно што жели да учини затражи благослов духовног оца, немојте заборавити да и ви сами треба да делујете у сагласности с оним што каже свештеник.

Веома је важно да дете код својих родитеља види и осети једнодушност. Једноставније речено, уколико између оца и мајке дође до неке несугласице, онда се свим силама треба трудити да деца виде да је она мирно разрешена. У дечјем присусутву нису допуштене никакве свађе, чак ни пребацивања. Чак и без речи, деца осећају када су односи међу родитељима напети и пате због тога. Никад се не сме догодити да дете послужи као посредник међу родитељима. Једнодушност међу родитељима је од насушне потребе како за добро самог детета, тако и за његов будући породични живот.

Дом и школа

Велики део свог детињства деца проводе у школи и родитељи, наравно, морају да знају шта се тамо догађа. Неопходно је да се упознају с учитељима и да одлазе на родитељске састанке, јер је и то један од начина да се постави мост између породичног и школског живота, да се превазиђе онај „удвојени“ живот какав воде многа православна деца. Родитељи морају да сазнају чему уче њихову децу и каква је потенцијална штета од неких општих поставки (које се често излажу у виду „општеприхваћених закона“) у области религиозног васпитања, биологије, историје, итд. Својој деци не можемо пожелети да се препиру с предавачима, али не би требало ни да се плашимо могућности да упознају нове идеје - на нама је да им помогнемо да буду опрезни. И опет, „једино што је потребно“ јесте наша молитва за нашу децу, молитва да их, док су у школи, Бог сачува од свакога зла и да им подари да напредују у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк 2,52).

Један од проблема савременог образовног система састоји се у томе што децу учи да се једни са другима надмећу у успеху, чиме се само потхрањује гордост. Одрасли би требало да покажу задовољство и да похвале дете онда када се оно потруди да учини све што је могло, а не онда када превазиђе остале.

Онај, који се трудио свим силама, а ипак се није нашао на очекиваној висини, не би требало да се због тога осећа мање вредним. Најзад, интелектуалне способности су само један од многих природних дарова које човек добија од Бога, док, уопштено говорећи, савремено друштво подстиче интелектуално надарене људе да се преузносе над осталима.

Будући да деца доста времена проводе у школи, на православним родитељима је да се потруде да целу породицу окупе око трпезе. Свети Јован Златоуст сматра да је веома умесно ако са децом за трпезом говоримо о историји и примерима из Светога Писма. Време обеда је изврсно време да породица буде заједно, да заједно обедује и разговара, уместо да се то време помрачи, на пример, гледањем телевизијског програма.

 

***

Очеви и мајке, потрудите се да ваша деца, чим почну да говоре, науче и неколико божанствених речи! Нека науче да се свакога јутра и сваке вечери осењују крсним знамењем и да се моле, колико је то у њиховој моћи. Најважније је да деца уче на родитељском примеру. Деца брзо прихватају оно што виде, и тешко родитељима од којих деца могу да прихвате само оно што је лоше!


Превод са руског језика

Антонина ПантелиЋ



Извор: преузето са сајта pravoslavlje.rs

Ne sprečavajte seksualnu radoznalost

Sprečavanje detetove seksualne radoznalosti lako se može pretvoriti u seksualnu ograničenost.



Autor: Tjaša Babič
Izvor: Intimate Medicine

Dečja se seksualna radoznalost javlja vrlo rano

Deca svoju radoznalost prema seksualnim razlikama i svojim organima počinju pokazivati vrlo rano. Dive se prsima, hvataju se za svoje polne organe, pokazuju ih.

Deca to čine vrlo opušteno i neopterećeno, dok roditelji reaguju na različite načine. Samo retkima pođe za rukom da ne zatru dečju radoznalost.

Dakle, deca su izvrgnuta raznim reakcijama od crvenjenja lica njihovih majki, preko zabranjivanja pa do fizičkog kažnjavanja. Deca prihvaćaju takve reakcije i oponašaju ih, ali one se u njih i "ugrađuju", jer oponašanje je za decu vrlo važna tehnika učenja.

Tako deca postanu suzdržana i seksualno radoznala - u zabranjenom smislu. Primerena je reakcija vrlo važna, kako bi se dete razvilo u odraslog čoveka koji prihvata sebe i druge. Seksualna se radoznalost može vrlo lako pretvoriti u seksualnu ukočenost.

Seksualna ukočenost

Seksualna ukočenost ne znači da je neko stvoren za sado mazohističke igre, a neko drugi nije (ali problem nastane kada se dvoje takvih nađu u partnerstvu). Teškoća je kada se ne radi o odluci da nešto ne želite prihvatiti, već vas je toga strah i ne možete izraziti svoju seksualnost. Uz strah prisutan je i osećaj krivice, zbog toga što to ne želite. Seksualna zakočenost izvor je većih problema u zapadnim društvima.

Kako ponovno probuditi seksualnu radoznalost?

Postepeno. Nerealno je očekivati kako ćete se jednog dana probuditi oslobođeni svojih spona. Mnogi se prisiljavaju i pretvaraju da su nešto što nisu. Ali to deluje samo neko vreme.

S vremenom će vas istina tresnuti po glavi. Osećaj krivice i srama mogu biti još veći. Dakle, ako osećate da želite promene, prihvatite se posla - i još nešto- nemojte se menjati zbog drugih.

Ako sami ne osećate potrebu za promenom, može vam se dogoditi da ćete partneru zameriti zato što vas je na to naterao.

Izvor: B92

Da li moje dete ima tik
Autor: CDC/MA | Foto: Shutterstock | 12.11.2009. - 05:00



Ako primetite da mališan duže od jednog meseca ima nevoljne i energične pokrete i ispušta određene glasove koji mogu da se jave iznenada - pojedinačno i u seriji - na primer, žmirkanje, trzanje ramenima, kašljanje, lajanje, groktanje i izgovaranje nepristojnih reči, reč je o tikovima. Postoje motorički tikovi, koji se odnose na pokret, i vokalni (glasovni) tikovi. Veoma izražena kombinacija ova dva oblika jeste Turetov sindrom, koji podrazumeva najmanje dva motorička i jedan vokalni tik.

Kada je reč o tiku
Na postojanje poremećaja ukazuju žmirkanje ili pravljenje grimasa koje se ponavlja, kao i pokreti neprimereni situaciji (npr. učestalo plaženje jezika). I nevoljno ispuštanje glasova i psovke koji se ne mogu dovesti u vezu sa temom razgovora, ali i nakašljavanje i oponašanje životinjskih glasova ukazuju na postojanje tika.

Nije opasan
Često su tikovi prolazni i nestaju već posle nekoliko nedelja ili meseci. Oko 50 odsto dece koja imaju tikove pre 18. godine više ne ispoljavaju simptome. Ako dete veoma pati zbog tikova ili ako poremećaj traje duže od godinu dana, treba potražiti savet lekara.

Kako nastaju
Tikovi se uglavnom javljaju u dečjem uzrastu - uglavnom pre 18. godine života. Naučnici pretpostavljaju da se iza ovog poremećaja krije oboljenje mozga, ali još nije definitivno utvrđeno šta je pravi uzrok. Primećeno je da se ovaj poremećaj javlja među članovima jedne iste porodice, ali nauka još nije uspela da genetskim testovima dokaže njegov nasledni karakter.

Šta ih izaziva
Za razliku od epileptičnih napada, tikovi nisu trzaji koji se javljaju iznenada i neočekivano, već uglavnom dolaze do izražaja kada je dete pod stresom. Ono oseća kada će tik nastupiti i ponekad nakratko čak može i da ga zaustavi. Međutim, potiskivanje tikova uglavnom uzrokuje njihovo pojačano ispoljavanje. Tada dete tik doživljava kao olakšanje i opuštanje.

Lečenje
U okviru kognitivno-bihejvioralne terapije pacijenti uče da se ophode prema poremećaju. Ako su tikovi veoma izraženi, lekari često prepisuju lekove - neuroleptike, koji se, recimo, daju obolelima od šizofrenije, a u ređim slučajevima antidepresive. Lekovi počinju da deluju već posle nekoliko dana i bar delimično suzbijaju tikove.

Da li je tik uvek psihički poremećaj
Ne. Jednostavniji oblici, kao što su stalno nakašljavanje ili žmirkanje, ne predstavljaju psihički poremećaj i ne otežavaju svakodnevni život obolelih. Međutim, tikovi sa više simptoma, npr. ako dete istovremeno ispušta glasne zvuke, mogu da se jave zajedno sa oboljenjem prisilnih radnji ili poremećajem pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).

Stres je pravi okidač za tikove
Većina tikova koje teško možete da primetite i koji se javljaju u kraćem razdoblju nestaje sama od sebe, kao što se i pojavila. Takve tikove roditelji najčešće mogu da povežu sa nekim promenama u životu mališana, koje su uzrokovale stres, kao što je polazak u vrtić, selidba ili dolazak brata ili sestre. Ovi tikovi mogu da se pogoršaju u anksioznim stanjima ili ako je dete umorno. Ako primetite da tikovi ne traju duže od mesec dana, nije potrebno da potražite stručnu pomoć.

Tikovi i inteligencija
Osobe koje pate od ovog poremećaja su podjednako inteligentne i mogu da postignu iste rezultate kao i ljudi koji nemaju ovaj poremećaj. Često čak imaju bolju sposobnost reagovanja, razumevanja i dobro dugoročno pamćenje. Osim toga, imaju izražen smisao za matematiku i dobre verbalne sposobnosti.

Izvor: Blic

Najbolji su strogi, ali nežni roditelji
Autor: E. B. | Foto: shutterstock | 12.11.2009. - 05:00

Deca čiji su roditelji strogi, ali često pokazuju ljubav najbolje su pripremljena za život, pokazuje najnovije istraživanje.



Istraživanje koje je sprovedeno u Velikoj Britaniji otkrilo je da su deca prema kojoj su roditelji postupali s ljubavlju, ali strogo, bolje uspela u životu od ostale dece. U istraživanju je učestvovalo 9.000 porodica koje su naučnici ispitivali i posećivali tokom osam godina.
Strogi roditelji koji u vaspitanju kombinuju ljubav i disciplinu imaju važnu ulogu u budućem uspehu svoje dece.
Takvi roditelji, kažu stručnjaci, pripremaju decu za uspeh u životu.
- Roditelji treba da odrede pravila i da ih se dosledno pridržavaju jer će jedino na taj način deca da znaju koja su im ograničenja i kako treba da se ponašaju - izjavila je Sonja Sode, vođa istraživanja.
Stroga roditeljska ljubav pomaže deci u razvoju ključnih veština kao što su emotivna kontrola i empatija, što im mnogo pomaže u kriznim životnim situacijama, ali i svakodnevnim aktivnostima.
Otkriveno je i da su roditelji boljeg imovinskog stanja vaspitavali decu upravo na takav način, dok su siromašniji roditelji bili popustljiviji.

Izvor: Blic

Trogodišnjaci vole da glume plač



Trogodišnjaci obožavaju da glume plač. U jednom momentu postanu svesni da im je to savršen alat za manipulaciju i počinju da plaču bez suza čim im se nešto ne dopadne.

Glumljenje plača nije isto što i pojava kada dečji glas pređe u zastrašujuće cmizdrenje. Ovaj oblik ponašanja je puno ozbiljniji i iritantniji.
Stručnjaci tvrde da svako ponašanje koje uvek zadobije pažnju roditelja ima tendenciju da raste i razvija se. Ukoliko prihvatite da to ponašanje postoji i reagujete na njega ili kaznom ili popuštanjem, faza „glumim da plačem“ će se nastaviti, a vi ćete iz situacije u situaciju sve više da gubite mogućnost da ovoj fazi stanete na kraj. Psiholozi predlažu da se u trenutku kada se takvo ponašanje uoči pažnja roditelja odmah preusmeri na nešto drugo, pa makar to značilo i trenutni izlazak iz prostorije. Ponašanje će u sledećih nekoliko dana verovatno da se još pogorša i možda će postati nepodnošljivo, ali ukoliko želite da nestane, ne smete da popuštate. Na kraju nesnosne nedelje uz sebe ćete imati dete koje razume da njegova manipulacija nema prolaz.


Izvor: Blic[/img]

Mi imamo 27 meseci i baš ovih dana smo pokušavali to da radimo .... Ja kažem: "Aljoša a gde su suze?" on se odmah smiri, pokrije oči rukama (postidi se) i zbriše u svoju sobicu. 

Potrudite se djetetu pružiti što jači osjećaj "neograničenosti".

Zatim ih pažljivo i nježno uvedite u svijet koji ste stvorili. Pazite čime ćete napuniti njihovu memoriju. Djeca pamte sve što vide, sve što čuju i iskuse. Zašto ih pljesnete istog trena kad napuste maternicu? Mislite li zaista da je to jedini način da se pokrene njihov stroj? Zašto ih čim se rode odmah oduzmete majci, jedinom biću koje znaju i žele? Zar vaganje, čišćenje i ostalo ne može pričekati koju minutu da novorođenče osjeti sigurnost i utjehu majčina naručja, one koja mu je dala život?

Zašto dopuštate da najraniji utisak vašeg djeteta bude nasilje? Tko vam je rekao da je to dobro za vašu djecu? I zašto skrivate slike ljubavi?

Zašto svoju djecu učite da se srame i osjećaju nelagodu pred svojim tijelom i njegovim funkcijama time što skrivate svoje vlastito tijelo i govorite im da se ne smiju dirati na način koji im poričinja zadovoljstvo? Kakvu poruku im odašiljete o zadovoljstvu i kakvu lekciju im dajete o tijelu?

Zašto djecu dajete u škole u kojima je dopuštena i poželjna konkurencija, gdje se nagrađuje ako si "bolji" i "najviše" učiš, gdje se uspjeh ocjenjuje, a napredovanje svojim tempom u skladu s mogućnostima jedva odnosi? Što vaše dijete shvaća ih svega toga?

Zašto svoju djecu ne učite pokretu i glazbi, radosti umjetnosti i čaroliji bajke, čudesnosti života? Zašto ne otkrivate ono što se prirodno nalazi u djetetu umjesto da ga punite onim što je njemu neprirodno?

I zašto svojoj mladeži ne dopustite da se uče logičkom i kritičkom mišljenju, rješavanju problema, kreativnosti, pri čemu bi se koristili svojom vlastitom intuicijom i unutarnjim znanjem umjesto da im servirate pravila i zaključke društva unatoč tome što se pokazalo da prema tim pravilima nema daljeg napretka.

Napokon, podučavajte pojmove, a ne predmete.

Izradite novi plan i utemeljite ga na tri ključna pojma:
Svjesnost
Poštenje
Odgovornost

Naučite svoju djecu da su to pojmovi iz najstarijih vremena. Neka rade na tome do zadnjega dana. Utemeljite na njima svoj cijeli obrazovni model i smjestite poduku duboko u njima.

U tome okviru trebalo bi podučavati i matematiku. Aritmetika i geometrija nisu apstrakcije, nego najosnovnije oruđe živih bića u svemiru. Učenje svih vještina računanja trebalo bi staviti u kontekst širega životnog iskustva na način koji skreće pažnju na ključne pojmove i njihove izvedenice.


"Razgovori s Bogom 2", Neale Donald Walsch

Zaštitite svoje dete od licemerja u društvu

Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović

Svi želimo da naše dete odraste u zdravu i srećnu osobu. Ali, kako ne živimo u savršenom svetu, društvo će pred nas pre ili kasnije postaviti teška iskušenja i ozbiljne zadatke. Svet se menja i poneki roditelji ne mogu da predvide kako će okolnosti koje u njihovom detinjstvu nisu postojale oblikovati dete. Ponekad smo toliko rastrzani između zahteva deteta i zahteva okoline da lako uđemo u dečije emocije i ispraznimo svoje nezadovoljstvo na detetu.

Dete je naizgled mnogo lakše kontrolisati nego društvo, pa ćemo često biti u iskušenju da od njega zahtevamo da se prilagodi, bez pravog objašnjenja i uprkos njegovim osećanjima. No, tu grešku platićemo kroz slabiji kvalitet odnosa kad dete uđe u pubertet i odraste, a možda i kroz nesreću samog deteta.

Pritisak vršnjaka relativno je lakše objasniti detetu: ono ne doživljava drugu decu kao autoritet, te premda ga njihovo ponašanje može boleti, biće svesno da ga odrasli ne bi odobrili. Donekle je lako i pružiti otpor uticaju medija, kroz česte i iscrpne razgovore s detetom i objašnjavanje detetu na koji način mediji njime pokušavaju da manipulišu. Ako dete ne podlegne manipulaciji medija, neće doživeti kazne i osvetu. No šta činiti kad se prema detetu grubo i štetno ponašaju upravo odrasli, i to oni koji bi trebalo da mu budu pozitivni autoritet?

********

Premda se na rečima govori o učenju pozitivnih vrednosti, tolerancije, razgovora i slično, neretko, dok se to zahteva od dece, upravo oni koji bi o tome trebalo da vode najviše računa posle roditelja, koriste svoj položaj autoriteta radi kontrole, nezrelih odušaka ili izbegavanja priznavanja grešaka.

********

 

* Slučaj iz života

Evo šta se, na primer, dogodilo Ivani. U pitanju su dve situacije koje jasno razotkrivaju kako društvo pristupa deci.

Najpre, Ivana je pozvana na razgovor u školu, jer je njen desetogodišnji sin na času rekao nastavnici da nije pristojno što mu je upala u reč. (Nastavnica ga je prekinula dok je, odgovarajući na pitanje, razmišljao kako da nastavi rečenicu.) Drugi prigovor razrednog starešine bio je da je - kosa njenog sina predugačka (dete ima kosu do brade). Razredni starešina se prema Ivani postavio prezirno i s visoka, govoreći joj da „njen sin treba da nauči da poštuje autoritete“ i da „očito roditeljsko vaspitanje ne funkcioniše“.

Umesto da se takva vrsta pažnje pridaje deci koja su agresivna i bezobzirna prema drugima, napada se dete koje primenjuje pravila komunikacije koja će mu svi autoriteti zdušno sugerisati – jedini je problem što ono traži i od autoriteta da se toga drže. Umesto da pravila komunikacije i međuljudske vrednosti budu na prvom mestu, ovim se pojedina osoba zbog svog položaja postavlja iznad njih. Umesto osmeha, razgovora s detetom i objašnjenja nesporazuma, pribegava se agresiji i drastičnom etiketiranju.

Učenje deteta da podilazi i popušta takvim osobama je prvi korak u njegovom budućem podilaženju i popuštanju poslodavcima i vladama koje ne poštuju ili aktivno krše njegova osnovna prava. Kao da nije dovoljno da sama struktura školskog sistema obeshrabruje detetovu spontanost, iskrenost i kreativnost; nego je dete izloženo i nezrelim osobama koje nad njim vežbaju svoj osećaj moći.

Iz ovoga ne treba shvatiti da su stvari crno-bele i da je u prosvetnim radnicima uvek problem. Sasvim je jasno da postoje brojni problemi s kojima se suočavaju prosvetni radnici, da postoje mnogi roditelji koji zanemaruju svoju decu ili aktivno brane njihovo neobzirno i nekulturno ponašanje. Ipak, poštovanje profesije nastavnika ne znači i ćutnju o primerima osoba koje izdaju i iskrivljuju ideale te profesije.

S obzirom da je upravo Ivana bila ona koja je učila sina da nije pristojno upadati u reč, naravno da se suočila s njegovom zbunjenom i povređenom reakcijom („Ali, mama, pa ti si mi rekla...“) kad je pokušala da mu objasni da u školi nije baš bezopasno tako slobodno govoriti.

* Podilaziti autoritetu?

Roditelj u takvoj situaciji može biti zbunjen: ako podrži dete i objasni mu da nije krivo, stvara rizik da se konfliktne situacije ponavljaju i da dete bude još više kritikovano, pa možda s vremenom postane žrtva osvete, kao što se upravo i dogodilo Ivaninom sinu. On je od iste nastavnice (koja mu je upala u reč) ocenjen trojkom, dok je dete koje je slabije znalo dobilo četvorku, a na pitanje zašto dobio je odgovor „Zato jer ja tako kažem!“ S druge strane, podstakne li roditelj dete da ćuti i prilagodi se, sam protivureči vrednostima kojima ga je pre učio, stvara unutrašnji konflikt u detetu i uči ga strahu i nesigurnosti u suočavanju s autoritetom.

Druga situacija vezana je za veronauku, koja umesto da propoveda ljubav i toleranciju, često te ideje koristi kao paravan za kontrolu, manipulaciju i zastrašivanje. Ivana je popustila pod pritiskom da njen sin pohađa veronauku, s obzirom na manipulativnu praksu da se čas veronauke stavlja u sredinu školskog dana umesto na kraju, pa dete koje ne pohađa veronauku ostaje izolovano i time postaje laka meta porugama i školskim nasilnicima. Dok je već u drugom razredu Ivanin sin dolazio sa veronauke uplašen zbog propovedi o paklenim mukama, u petom ga je veroučitelj javno prozvao što su njegovi roditelji razvedeni i što ne dolaze u crkvu. Treba dodati i to da je na početku petog razreda Ivanin sin izrazio želju da ne ide na veronauku, na šta su mu odgovorili da je za to trebalo da se odluči na kraju prethodne školske godine – o čemu decu niko nije obavestio.

Kako bi smanjili tenzije, Ivana i njen drugi suprug otišli su u crkvu, gde je veroučitelj izjavio da „dete treba u porodici učiti o moralnim vrednostima, a one su vezane za pravoslavnu crkvu“. Na takav stepen krutosti i netolerancije Ivana, u tom trenutku, nije uspela da nađe odgovor.

Roditelji u ovakvim okolnostima, neretko i sami, bez boljih veština komunikacije, pribegavaju bilo povlačenju i popuštanju, bilo ljutitim kritikama takvih osoba. S obzirom na već dovoljno nezrelo i detinjasto ponašanje koje takve osobe izražavaju prema deci, nerealno je očekivati da će one mirno saslušati kritiku. Svaka ljutita kritika takvu osobu će gurnuti još dublje u dečije emocije i izazvati još snažniji odbrambeni stav i želju za osvetom.

* Šta učiniti?

Šta se u ovakvoj situaciji može uraditi? Šta bi Ivana trebalo da uradi? Preporuka bi bila da sa navedenom nastavnicom razgovara direktno, ali izrazito smireno i bez optužbi. Ovoj nastavnici bi trebalo da ukaže na to koje će za nju biti dobrobiti ako se ne sveti na detetu: ako ona mirnom, kvalitetnom komunikacijom stvori u detetu stav poverenja i poštovanja, to će dete biti sklonije da sarađuje i mnogi izvori nepotrebnih sukoba će nestati. S druge strane, ako se stvori sukob i nepoštovanje kroz prisilu i nepravdu (naravno, ovde je potrebno pažljivo birati reči) to će i nastavnici biti teže.

Kvalitetan način komunikacije su i smirena, direktna pitanja poput: „Zbog čega je duža kosa zapravo problem?“ „Što vas brine?“, „Ne mislite li da se može sa detetom i drugačije komunicirati?“

********

Mnogi nezreli učitelji boje se da ako detetu dozvole bilo kakvo odskakanje izvan okvira, da će ubrzo nad njim potpuno izgubiti kontrolu. U stvarnosti je često upravo suprotno – poštovanjem detetove ličnosti i ponašanja koje nikome ne šteti, stvaraju se temelji međusobnog poverenja i izbegava stvaranje potrebe za inatom kod deteta.

********

 
Spomenutom veroučitelju mogu se postaviti pitanja ovakvog tipa: „Čime možete dokazati da pravoslavna crkva ima monopol na moralne vrednosti?“ „Čime možete da dokažete da učite decu ispravnim stvarima?“ „Zbog čega je problem što ne delimo sva vaša uverenja?“, „Ne mislite li da ideja ljubavi i tolerancije nije u skladu sa osuđivanjem ljudi koji drugačije razmišljaju?“

* Kako izaći na kraj sa nezrelim autoritetima?

Uvek će biti i osoba koje su dovoljno nezrele da će i na smirenu komunikaciju reagovati pojačanjem agresije, i to, naravno, prema detetu. Tada postoje druge vrste otpora: pisanjem članka za novine, obraćanjem razrednom starešini, direktoru škole ili ministarstvu, upisivanjem deteta u drugu školu (mada ni jedna nije savršena). Otvara se i sve više web-stranica na kojima pojedinci mogu izraziti svoje nezadovoljstvo.

Ako dete kao rezultat osvete nastavnika i završi sa nižim ocenama nego što bi trebalo, ipak je malo nastavnika toliko nezrelih da će se na taj način svetiti detetu koje nije agresivno i koje se uglavnom trudi. Možda će niža ocena doći iz jednog ili najviše dva predmeta – ako je više, a vaše dete se trudi da se korektno ponaša, uistinu je vreme da promenite školu! U tom slučaju, ne brinite i iskoristite to kao priliku da dete nauči da nije potrebno da sve bude savršeno. Jedna lošija ocena ili dve retko utiču na budućnost deteta; čak i ako jeste tako, činjenica je da postoji sve više načina na koje se osoba može kreativno ostvariti i stvoriti uspešan život bez tačno određenog fakulteta i tradicionalnih zanimanja. Treba ponoviti da je šansa da do problema s upisom na fakultet dođe isključivo zbog jednog do dva nesklona i nezrela učitelja izričito mala.

Drugi nivo suočavanja odnosi se na ono čemu ćete učiti dete. Roditeljima treba savetovati da ne insistiraju na „poštovanju autoriteta“ (nastavnica i nastavnika, učitelja itd.) nasuprot načelima komunikacije. Umesto toga, predlog je da se detetu objasni da pravila ponašanja važe za sve, ali da nisu svi ljudi savršeni i neki se iz svojih strahova ili frustracija nekorektno ponašaju, iskorišćavajući svoju poziciju za nametanje svoje moći. Ivana iz ove priče može sinu objasniti da se ta nastavnica boji gubitka kontrole, i da je taj strah vrlo verovatno naučila u detinjstvu i teško ga kontroliše. Zato treba s njom razgovarati smireno i bez optužbi, izbegavati ponašanje u kome se pokazuje inat. Radi prilagođavanja svetu koji nije savršen, ponekad je potrebno biti oprezniji i izbegavati nepotrebne sukobe, ali ne zato što nešto sa detetom ne bi bilo u redu. Isto tako, potrebno je savetovati detetu da sa svoje strane uloži trud da se ponaša korektno (što ne znači i podložno).

* Prilagodite razgovor detetu

Način na koji ćete razgovarati s detetom potrebno je prilagoditi njegovom uzrastu; od „Nisi ti kriv, ali ona se lako uznemiri pa joj nemoj davati povoda“ mlađem djetetu, do objašnjenja kako u dečijem uzrastu stvaramo neprijatna uverenja i potisnute emocije koje se i u odraslom dobu povremeno bude, što desetogodišnje dete može razumeti.

Često smo naučeni da mislimo da deca tako nešto ne bi razumela, međutim iskustvo psihologa kaže da deca itekako razumeju osećanja i vole da govore o njima. Uostalom, odmalena smo se svi suočavali i sa složenijim situacijama nego što je objasniti nezrelo ponašanje, pa bi prihvatali roditeljska objašnjenja čak i ako ih nismo potpuno razumeli. Deca su inteligentna – ono što im po pravilu nedostaje je iskustvo i objašnjenje, a ne inteligencija. Isto tako, deca koja se osećaju podržavanom i prihvaćenom neće imati potrebu da budu agresivna i inate se, pa se ne morate brinuti da ćete iskrenošću postići gubitak kontrole. Gubitak kontrole nad detetom daleko će pre biti posledica neiskrenosti, nepravde i licemerja nego objašnjenja s poštovanjem.

Nije potrebno štititi dete od svega i osigurati mu savršen život. Štaviše, izazovi i problemi teraju dete da razmišlja i razvija se. Neretko su najsnažniji i najnezavisniji ljudi oni koji su kao deca bili suočeni s brojnim izazovima. Setite se problema koje ste sami doživeli kao deca – mnogi od njih nisu ostavili dubljeg traga. Znatniju i trajniju štetu školska iskušenja mogu detetu naneti jedino ako nedostaje podrška roditelja, ili čak roditelji podržavaju omalovažavanje deteta i zanemarivanje njegovih osećanja. Dete koje ima razumnu i mudru roditeljsku podršku, može se suočiti s bilo kakvim izazovom.

* Roditelj i društvo

Jasno je da u današnje vreme uloga roditelja podrazumeva mnogo više posla i napora nego ranije. A pored toga uloga roditelja podrazumeva i zaraditi novac za svoju porodicu. Kako ta dva ukombinovati tako da niko ne trpi, a da ipak sve bude u redu? Kako usaglasiti potrebe društva i potrebe individue. Pogotovo kada je ta individua vaše dete?

Društvo u kome živimo, posebno ovo naše, često stavlja pred roditelje prevelike i kontradiktorne zahteve. S jedne strane treba odgajiti dete koje će biti srećno, zadovoljno i kompletna ličnost, a sa druge strane ono mora da se uklopi u nesavršeno društvo koje će često sve ove njegove osobine omalovažiti i zahtevati od njega da ih prikrije ili u potpunosti zanemari.

Savet roditeljima je da svom detetu pružaju podršku, da sa njim pričaju i da, koliko je to u njihovoj moći, ne dopuste da se sistem vrednosti koji im oni stvaraju uruši pod pritiskom sredine i/ili društva. Čak i ukoliko nezreli pojedinci koji su reprezenti tog društva insistiraju na svojim pravilima, vrednostima i na kraju, licemerju koje se promoviše – ne dozvolite da to utiče na vaše dete. Makar u onom stepenu u kome vi zaista možete nešto da učinite.

Naravno, jasno je da ima mnogo dece koja su u nekom smislu zanemarena od strane roditelja, roditelja koji su prezaposleni, koji nemaju vremena, a često ni veština da adekvatno odbrane svoje dete od licemerja društva ali ni da mu posvete dovoljno vremena. Takva deca će mnogo lakše podleći uticajima nezrelih osoba na pozicijama moći. Isto tako, mnogo će lakše postati problematična, deca koja će se loše ponašati i zanemarivati potrebe i osećanja drugih. I na kraju će ta deca odrasti u osobe koje vrlo lako mogu završiti na pozicijama moći iz kojih će graditi društvo onako kako misle da je najbolje. Nažalost to je jedan od najboljih puteva u licemerno društvo.

Ključ da do ovoga ne dođe je samo i jedino razgovor. Nemojte se plašiti da vas dete neće razumeti. Naravno, pokušajte da prilagodite razgovor detetu, nemojte očekivati obrnuto, ali važno je da znate da deca mnogo više mogu da razumeju i shvate nego što vi to od njih očekujete. Na kraju, setite se samo trenutaka iz vašeg detinjstva i koliko vas je nerviralo što ste imali utisak da „matorci misle da sam glup/glupa i da ništa ne kapiram“.
 
Izvor