Djeca koja kasnije progovore



Do 18% djece širom svijeta progovore kasnije nego njihovi vršnjaci, ali većina njih razvije sposobnost govora do vremena kada krenu u vrtić (do tri godine starosti), navodi se u studiji objavljenoj u posljednjem izdanju magazina Pediatrics.

U nastojanju da se ispitaju mogući psihološki problemi kod djece koja sporije razvijaju svoje verbalne sposobnosti, australski istraživači su ispitali povezanost kašnjenja u govoru (kod djece do dvije godine) i mogućih drugih problema u ponašanju kasnije u djetinjstvu i adolescenciji.

Većina roditelja je upoznata sa razvojnim fazama djeteta. No, pedijatri kažu da se svako dijete razvija drugačije, a naročito u pogledu razvoja govora ili vještine hodanja.

Prije nego je urađena ova studija, istraživanje je pokazalo da određena ponašanja, uz spor razvoj govora, mogu dovesti i do drugih problema kasnije u djetinjstvu.

U australskoj studiji, istraživači su pratili više od 2.800 obitelji od rođenja djeteta pa do njegovog/njenog 17. rođendana, posmatrajući ponašanje i emocionalni razvoj. Otkrili su da djeca koja su kasnije progovorila (nakon drugog rođendana) imaju nešto izraženije emocionalne poteškoće u odnosu na vršnjake koji su progovorili ranije. Ipak, kod većine onih koji kasno progovore ne postoji rizik od emocionalnih problema kasnije u adolescenciji i odrasloj dobi – kažu istraživači.

Autori studije su zaključili da se djeca koja kasnije progovore razvijaju sasvim normalno, emocionalno i fizički, te da činjenica da se govor razvio kasnije ne utiče na sveukupni razvoj i zdravlje djece. Ipak, istraživači napominju da postoje raniji znanstveni dokazi o povezanosti kasnog razvoja govora i problema kao što su stidljivost, anksioznost, te neki druge psihološke smetnje koje mogu biti preteča ozbiljnijim problemima u odrasloj dobi.

Izvor

Nestašna deca rastu u inteligentne ljude

Poslednjih godina u Srbiji je sve više dece s poremećajima u učenju. Predsednik Komiteta svetske Mense za darovitu decu dr Ranko Rajović savetuje roditeljima da svojim mališanima ne zabranjuju da skaču po krevetima, barama, da se prevrću, jer je dokazano da upravo te instinkivne igre utiču na razvoj mozga deteta i inteligencije.



Najnoviji podaci iz svetske Mense govore da dete sa malo fizičke aktivnosti ima smanjene duboke strukture mozga koje učestvuju u kognitivnim (saznajnim) procesima, rekao je Rajović i savetovao da deca, posebno u predškolskom uzrastu do pete godine, što više skaču, trče, borave u parku, prirodi.

 U Srbiji je sve više mališana sa poremećajima u učenju (disleksija, disgrafija) poremećajima govora, 90 odsto dece nepravilno drži telo i niko ne shvata da će sve to kasnije da utiče na njihove kognitivne sposobnosti, upozorio je Rajović u izjavi Tanjugu.

 Dokazano da se 50 odsto sinapsi (funkcionalna veza između nervnih ćelija) razvija do pete godine, upravo kroz aktivnosti i igru, koja često smeta roditeljima, upozorio je on.

 Na primer, dete od dve godine često skače po krevetima, a to roditelji ne dozvoljavaju, da ne upropasti madrac od 300, 400 evra. Ili recimo deca hodaju po niskim ogradama, bankinama, skaču po blatu, vrte se oko sebe, penju se gde god stignu, naveo je on.

 "Pošto im ne damo to da rade, pravimo novu grešku, jer deci dozvoljavamo da nekoliko sati provedu uz kompjuter", upozorava Rajović, jedan od autora Mensinog "NTC sistema učenja", koji je u upotrebi u nekim našim, ali i stranim školama i vrtićima.

U Srbiji, 70 do 90 odsto dece u svojoj sobi ima TV, kompjuter, video igrice, a zna se da preterano gledanje televizije, igranje video igrica, može da ošteti razvoj ukupnih sposobnosti deteta, rekao je on.

 Ako pogledamo samo video igrice ili sedenje pored računara, to može da bude veoma štetno, jer, prema najnovijim podacima, deca u Srbiji dnevno igraju po tri, četiri sata video igrice ili su za kompjuterom, što automatski znači da se smanjuju pojedine struktre mozga i to ne samo sinapse u kori velikog mozga, već i duboke strukture mozga, istakao je on.

 Ukoliko dete koje dnevno provede nekoliko sati gledajući TV, uz kompjuter i video igrice nema druge kompenzatorne aktivnosti (trčanje, skakanje, provlačenje, boravak u prirodi...), onda gotovo sigurno ulazi u rizik za pojavu nekog od razvojnih poremećaja.

 "U suštini, sve više je očigledan uticaj spoljašnje sredine i pogrešne stimulacije, pa je obaveza svih nas koji se bavimo ovim problemima - da edukujemo, pre svega, roditelje, a onda i vaspitače i učitelje", smatra Rajović.

U okviru "NTC sistema učenja" postoje seminari za vaspitače, učitelje, a uključeni su i roditelji. Program se primenjuje tri godine u Srbiji, a pre mesec dana započeta je i saradnja sa UNICEF-om.

 U Evropi, u 14 država primenjuju NTC program učenja, koji je u Srbiji akreditovan u Zavodu za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, a radi uz pomoć Saveza učitelja Srbije i Društva vaspitača Vojvodine.

 (Tanjug)

Roditeljske GREŠKE

Nije jednostavno - Odgajanje dece nosi veliku odgovornost. Osim što vodite brigu o njima, morate da im budete i dobar uzor. Vi ste ti od kojih će da uče, a deca su sklona usvajanju navika roditelja, i dobrih i loših



Budimo iskreni, niko nije savršen i svi imaju neku lošu naviku koje bi trebalo da se oslobode. Neke od njih tiču se samo vas i nikome ne škode, ali kada je reč o lošim navikama koje utiču na vaspitanje deteta, mogli biste da imate velikih problema ako ih ne stavite pod kontrolu.

Donosimo vam top pet loših roditeljskih navika kojih se, radi dobrobiti svoje dece, odmah morate rešiti.

1. Vikanje na decu

Ponekad je stvarno teško ne vikati na decu, posebno kada im sto puta ponovite da nešto treba da urade, a oni se ponašaju kao da govorite zidu. To je frustrirajuće, ali morate da naučite da to držite pod kontrolom. U suprotnom, šaljete im poruku da je u redu vikati kada se suoče s emocionalnim situacijama. Ako osetite poriv da vičete, odmaknite se nekoliko minuta od njih ili problem rešavajte sledećeg dana kada se emocije malo slegnu. Naučite da razgovarate s decom na mirniji način. Pregovarajte i pronađite način da rešite problem, bez vike i vrištanja.

2. Prigovaranje

Deca ne rade uvek ono što im kažete, čak i ako znaju da bi trebalo, ali prigovaranje nije rešenje. Ako ne žele da napišu domaći zadatak, odredite određeno vreme u danu kada će morati da ga urade. Kada su gotovi, ostaje im još vremena za ono što vole da rade pre odlaska na spavanje. Ako ne žele da sređuju sobu, odredite im konkretan zadatak (prikladan uzrastu) i kada su gotovi, mogu da se igraju ili rade ono što ih raduje.

3. Psovanje pred decom

To je vrlo ružna navika koju će deca sigurno da pokupe ako niste pažljivi. Samo zato što ne psuju pred vama ne znači da to ne rade u školi ili pred prijateljima. Na kraju krajeva, ako to rade mama i tata, onda je u redu da to rade i oni, zar ne?

4. Ignorisanje ili omalovažavanje emocija

Neki roditelji ne shvataju da i deca imaju osećanja i da ih vrlo lako možete povrediti. Ignorisanje deteta dok pokušava da komunicira s vama može biti vrlo štetno. Ako su uznemirena zbog nečega što se dogodilo u školi ili s prijateljima, roditelji moraju da shvate da je to u dečjem životu najvažnija stvar u tom trenutku, čak i ako se vama čini sasvim beznačajnim.

5. Prekršena obećanja

S vremena na vreme dogodiće se da prekršite obećanje koje ste dali deci. Na primer, obećali ste im da ćete dan provesti u prirodi, ali neočekivani preokret upropastiće vam plan. Ali, redovno i nepromišljeno kršenje obećanja moglo bi u vašu decu da usadi nepoverenje kojeg kasnije možda neće moći da se oslobode. Nemojte davati obećanja za koja ste sigurni da nećete moći da ih ispunite. Ako niste sigurni, obećajte da ćete dati sve od sebe, ali pobrinite se da shvate da to nije garancija.




Niko ne kaže da je roditeljstvo lak zadatak i svi prave greške. Ali, važno je na koji način se nosite s njima. Iz njih treba da učite i da se menjate da se iste greške ne bi stalno ponavljale. Tada ćete znati da ste dobar roditelj. Ako imate bilo koju od gore navedenih loših roditeljskih navika, ili neku koja se nije našla među ovih pet, učinite sve od sebe da ih se rešite i zamenite onim pozitivnim od kojih vaše dete može da ima koristi.

Izvor

Kako razviti ambicioznost kod dece

Većina roditelja želi da ima dete postane uspešno u životu, a većina smatra da je jedna od presudnih osobina za postizanje uspeha ambicioznost. Psihologija se delimično slaže sa tim, mada, naravno, stvari nisu tako jednostavne. Tajna uspeha nije tako jednostavna i on ne zavisi samo od jednog, pa čak ni od nekoliko faktora, nego je veoma složeno ponašanje, multifaktorijalno uslovljeno, a ambicioznost je jedna od osobina potrebna za ostvarenje tog cilja. Svi znamo da postoje velike individualne razlike u ciljevima koje različite osobe postavljaju pred sobom. Neko sebi postavi za cilje nešto što se druge osobe ni ne usuđuje da zamisli ili poželi. I u tome između leži jedno od mogućih objašnjenja zašto su neki ljudi uspešniji od drugih. U psihologiji i pedagogiji ambicioznost se često dovodi u vezu sa tzv. nivoom aspiracije.

Šta je to nivo aspiracije i šta ga određuje?

Razlike u dostupnosti ciljeva koje ljudi sami sebi postavljaju nazivamo razlikama u nivou aspiracije. Ljudi biraju zadatke, ciljeve, pa čak i zanimanja, s obzirom na to koliko napora treba uložiti da se oni izvrše ili postignu. Na nivo aspiracije utiče mnogo faktora.  U glavne spadaju: procena osobe koliko će mu cilj pružiti zadovoljstva, koliko ima šanse da ga ostvari, te uspeha ili neuspeha koji je ranije doživela u pomenutoj aktivnosti. Dalje, na nivo postavljenih ciljeva utiče i to na koga se ugledamo, koga uzimamo za uzor, tj. sa kim se uporedjujemo. Ako se osoba uporedjuje sa nekim koga smatra manje vrednim ili manje sposobnim od sebe, a taj postiže visoke ili više rezultate nego sama osoba, i to pri tom u nekoj aktivnosti koju ona ili društvo veoma cene, osoba će podići svoj nivo aspiracije. Dalji faktori su: opšti nivo aspiracije u sredini u kojoj osoba živi, važnost koju zadatak ima za pojedinca, zainteresovanost za zadatak koji se treba izvršiti, pojedine osobine ličnosti. Veze između nivoa aspiracije i osobina ličnosti ukazuju na to da je nivo aspiracije povezan sa inteligencijom. Takođe, povezana je i sa osobinama kao sto su: radoznalost, istrajnost, fleksibilnost, kao i sa određenim osobinama temperamenta.

Dakle, kako vaspitati dete sa visokim nivoom aspiracije, tj. sa ambicioznošću da sebi postavi uspeh kao cilj u životu?

Odgovor na ovo pitanje ćemo dobiti ako pogledamo po čemu se razlikuju porodice u kojoj odrastaju deca sa visokim nivoom apsiracije od onih sa niskim nivoom aspiracije. Visok nivo aspiracije javlja se u porodicama koje ističu standarde uspešnosti i podstiču svoje dete da samostalno reši svoje zadatke. Za razvoj visokog nivoa aspiracije potrebno je da roditelji imaju aktivnu ulogu u postavljanju detetu različitih intelektualno razvojnih zadataka, zatim je potrebno ohrabrivati dete i ulivati mu osećaj samopoštovanja. Istraživanja pokazuju da su majke dece sa visokim nivoom aspiracije posebno orijentisane ka stimulisanju aktivnosti svoje dece, njihovom stremljenju ka težim zadacima, samostalnom izboru prijatelja, razvijanju takmičarskog duha i iznad svega, nastoje da što manje ograničavaju svoju decu. S druge strane, majke dece nižeg nivoa aspiracije, ispoljavaju veću restriktivnost, ne ohrabruju samostalnost dece, zbog čega ona pokazuju zavisnost od roditelja.

Dakle, zaključak koji se nameće je da trebate:
-razvijati samopouzdanje kod svoje dece stalnim ohrabrivanjem i pohvaljivanjem
-razvijati takmičarski duh kod svoje dece ali na osnovama fer pleja
-razvijati nezavisnost i samostalnost kod svoje dece
-vrednovati uspešnost kako kod sebe tako i kod drugih ljudi
-poštovati njihov izbor oblasti u kojoj žele da se takmiče i postižu uspehe
-aktivno ga intelektualno stimulisati, na sve moguće načine koji su vam dostupni

Uspeh je moguće naučiti. Ako nismo te sreće da su nama roditelji svojim vaspitanjem postavili temelje za uspeh u životu, na nama je da iskoristimo znanje koje su nam psihološka istraživanja pružila i da kroz vaspitanje sopstvene dece učinimo sve u našoj moći da ih predodredimo za uspeh.

Izvor

Izgradite samopouzdanje kod deteta

Kažu da je za srećan život najvažnije da ste zadovoljni sobom, zato nemojte uskratiti svom detetu ovaj osećaj.



Evo koje korake bi trebalo da sledite od prvih meseci života vašeg deteta, ako želite da bude ispunjeno i zadovoljno sopstvenom ličnošću.

Slušajte svoje dete
 Detetu posvetite pažnju kad želi da vam ispriča nešto što smatra da je važno - svoju verziju omiljene bajke, delove iz crtaća, doživljaje sa drugarima - saslušajte ga i ne dozvolite da vam nešto drugo odvlači pažnju.

 Dok vam dete otkriva svoja razmišljanja i uživa u vašem društvu, potrudite se da uzvratite pažnju i budite u potpunosti prisutni.

Budite dosledni
 Kada izgovorite neku zabranu pred detetom, držite se toga, bez povlačenja. Važno je i da se potrudite da poštujete zabrane koje se odnose i na odrasle.

 Ako detetu branite da sedi na hladnom betonu, nemojte ni vi da pravite "sedeći prekršaj".

Nemojte prekršavati obećanja
 Roditeljska obećanja često "odu niz vodu" i deca grade sliku da data reč ne mora da bude ispoštovana.

 Trudite se da ispunite sve što jasno obećate detetu - vikend kod bake i deke, odlazak u pozorište, novu igračku...

Hvalite dete
 Pohvale roditelja imaju veliku moć. O sopstvenom detetu, u svakoj prilici, trebalo bi govoriti samo pozitivno.

Pohvalite dete kada nauči nešto novo i ohrabrite ga kada primetite da želi da se izrazi na određeni način. Hvaleći ga pokazaćete mu da je vredno i tako će početi sebe da ceni.

 (MONDO)

Hoću malo da budem sam

Svako od nas, odraslih, ponekad poželi da bude sam neko vreme. Tu potrebu imaju i deca, čak i sasvim male bebe.



Psiholozi kažu da, ako ne može da ostane samo, dete očigledno zavisi od okoline. Njegovo ponašanje je uglavnom takvo da pokušava da na sebe skrene pažnju odraslih, što vremenom postaje navika koja prerasta u karakternu osobinu.

 Dete treba naučiti da bude samo, što nije nimalo jednostavno. U početku, može da bude u istoj prostoriji, ali da se igra svojom omiljenom igračkom, uz prijatnu muziku. Kada se zaigra, ne treba ga prekidati, a kada procenite da može da ostane samo - napustite prostoriju na neko vreme.

 Krevetac je prvi lični prostor koji beba ima, ali je dobro da on zadrži svoju osnovnu namenu - da služi za spavanje. Ukoliko je beba nakon buđenja mirna i ne doziva plačem da je neko uzme, trebalo bi je ostaviti u krevecu izvesno vreme. Isto važi i za uspavljivanje, posebno tokom dana. Prisustvo majke ili druge osobe drži bebu budnom i odlaže spavanje.

 Ogradica je pravo mesto za igru. Čak i sasvim malu bebu, od dva-tri meseca, možete po nekoliko puta u toku dana da ostavljate samu na kratko, do pet minuta, u ogradici.

 Za rani uzrast su pogodne igračke koje vise iznad glave i pokreću se uz muziku, a za stariji - da budu na dohvat ruke. Tako se beba navikava da boravi u ogradici, u kojoj kasnije provodi više vremena.

 Pošto je u ogradici podloga čvrsta, svakako je pogodnija od vašeg kreveta. On ne pruža adekvatne uslove, jer je dušek mekan, tako da beba ne može da se odupre rukama kako bi se odigla od podloge, i u tom položaju manipulisala igračkama.

 U ogradici će dete početi i da puzi, pre nego što ga stavite na pod. Da ima predstavu o veličini prostora kojim vlada, videćete kada se u prvim danima puzanjem kreće samo na ograničenom prostoru koji poznaje. Najčešće je to tepih, a tek nakon nekoliko dana počinje da silazi sa njega i istražuje preostali deo sobe.

 Tek kada dobro upozna sve ćoškove prostorije u kojoj provodi najviše vremena, krenuće u hodnik, i dalje - u "osvajanje" čitavog stana. Prvi izlasci na nepoznatu teritoriju traju kratko, a beba se vrlo brzo vraća u "svoj lični prostor", gde se oseća sigurno.

 Ako dete nema svoju sobu, obezbedite mu poseban kutak u zajedničkom prostoru. Dajte mu njegovu prostirku, policu ili kutiju za igračke... Neka to bude njegova "teritorija", gde ostali nemaju pristup.

 Ovo je naročito važno ako imate više dece: svako od njih mora da ima "sopstvenu teritoriju", gde će da se oseća sigurno. Na taj način, dete uči da postavlja granice - pre svega svoje, ali i da poštuje tuđe. Tako će razumeti kada mu budete objašnjavali da ne treba da uzima tuđe igračke bez pitanja.

 Da bi naučilo da poštuje tuđe granice, neophodno je da ima svoje vlasništvo, svoje mesto za stolom, lični pribor za jelo, nešto od odeće što samo ono nosi, igračku koja je samo njegova.

 Kuća, dvorište, vikendica - mesta su u okviru kojih dete treba da zna koji je prostor samo njegov, kako bi moglo da ga organizuje prema svojim potrebama.

 Ako pomislite na svoje detinjstvo, verovatno vam se javlja slika nekog "posebnog" mesta, gde ste bili okruženi svojim omiljenim stvarima, kao i osećaj sigurnosti koji ste imali boraveći na tom mestu, pa osigurajte isti osećaj svom detetu.

 Da biste bolje razumeli kako se dete oseća u velikom prostoru, zamislite da živite u stanu gde je sve desetostruko veće, kao da ste u ogromnom tržnom centru, u kojem pokušavate da nađete svoj mir i zaspite. Tako je i detetu u prostoru koji je za vas normalan.

 Da bi to nekako prevladalo, dete pravi "svoju kućicu" od prevrnutih stolica, čaršava prebačenih preko stočića, zavlači se ispod stola - i tamo se igra, provodi vreme u ćoškovima, ograđeno nameštajem.

 Deca takve stvari rade instinktivno, da bi se postepeno navikla na prostor u kome žive, a koji je napravljen po meri odraslih. Važno je da roditelji shvate ove potrebe dece i ne sputavaju njihove aktivnosti, naročito da im ne zabranjuju da se na ovaj način igraju, jer prave nered.

 Danas za to postoje namenski napravljene "kućice" i "šatori", mada i obična kartonska kutija od frižidera ili veš mašine može da bude adekvatna zamena za njih. Često je i bolja opcija, jer podstiče dečju kreativnost. Dajte mališanu praznu kutiju, i on će da je pretvori u zamak, podmornicu, svemirski brod... Pustite ga da uživa sam u svojoj "građevini", ali ga s vremena na vreme obiđite i proverite da li je sve u redu.

 (MONDO/Yumama)

Kako pomiriti decu i roditeljska pravila

Ako brzo popuštate od ustanovljenih pravila i zabrana, ili ne ispunjavate obećanja, pravite veliku grešku u odgajanju dece. Tajna uspešnog roditeljstva krije se u doslednosti.



Kada obećate detetu da ćete nešto učiniti, ispunite to, ili izbegavajte da obećavate nemoguće. Ako ne poštujete sopstvenu reč, gradite kod deteta osećaj da je u redu da krši data obećanja i da uverava druge u nešto što ne može da ispuni.

 Ukoliko detetu branite da se penje na ogradu, ili da skače po krevetu, nemojte odustati od zabrane ni ako deseti put pokušava da sprovede svoju nameru u delo. Morate ostati pri svojoj odluci i istrajati, čak i kada dete počne da pravi scenu.

 Zamolite ostale ukućane da uvek stanu uz vašu odluku i izrečenu zabranu, jer tako detetu stavljate do znanja da je cela porodica složna u negativnom stavu prema onome što ono radi.

 Uspostavite porodična pravila i moguće posledice. Tako će deca bolje razumeti pravila, a imaće veći osećaj odgovornosti, jer su učestvovali u "izradi pravilnika".

 Neka pravila moraju biti jednaka za sve članove porodice. Ako uvek jedete u dnevnoj sobi, ne možete zahtevati od deteta da razume da mora da jede za trpezarijskim stolom.

 Kada se pravila odnose i na roditelje, potrudite se da ih ne kršite. Kada se to dogodi, ne zaboravite na "kaznu". Svi grešimo, ali važno je kako se borimo sa greškama. Zato prenesite svom detetu značaj priznavanja greške, posledica i vraćanja na pravi put.

 Ako dete prekrši dogovoreno pravilo, odmah reagujte i ukažite mu na posledice koje će morati da se sprovedu.

 Ne zaboravite da jasno definišete pravila. Ako zahtevate od deteta da bude uredno, objasnite mu šta sve podrazumeva taj zahtev. Možda će dete želeti da ispoštuje zahtev, a ne zna šta je sve potrebno da uradi, pa će uvek praviti iste greške.

 (MONDO)

Šta tišti roditelje tokom leta

Adekvatna zaštita od UV zračenja, lečenje čestih letnjih infekcija, najbolji način ispiranja rane... Leto nam donosi brojne dileme, ali i opasne zablude.



Nije lako roditeljima sa mališanima koji bi često sve da probaju i isprobaju, a letnji meseci su prava inspiracija za njihove nestašluke. Ali, često nije lako ni deci sa roditeljima koji veruju u svakakva mišljenja koja im ponekad bespoštedno serviraju prijatelji, komšije, rodbina...

 Evo šta muči većinu roditelja tokom letnjih meseci.

U toku kupanja deci može da uđe voda u uši
 Ovaj strah je besmislen! U toku prvih meseci zaista nije poželjno da novorođenčetu uđe voda u uši, ali ni tada ne treba stavljati vatu u njih kada se dete kupa. Dovoljno je da se bebina glava drži vertikalno, da se uvo ne bi napunilo vodom. Ali, i ako se to desi, dovoljno je štapićem sa vaticom posušiti spoljašnji otvor uva, a u toploj prostoriji voda će brzo ispariti, i sve će biti u redu.

 Deo uva koji zovemo spoljašnji slušni kanal stvara sekret - cerumen, koji je prilično smolast. Kod nekih mališana se više stvara, pa je jedini pravi način održavanja higijene ušiju njihovo redovno pranje. To podrazumeva da se, prilikom pranja kose, umereno snažnim mlazom mlake vode koja ne može da naškodi detetu, obavezno istuširaju uši. Cirkulacija vode u spoljašnjem slušnom kanalu odstranjuje višak "smole" i čisti uvo. Ovo bi trebalo raditi u ranim popodnevnim satima, tako da ima dovoljno vremena da se višak vode "odlije iz uva" dok dete na krene na spavanje.

 Uvo je zatvoren sistem, njegov spoljašnji kanal se završava bubnom opnom koja ne dozvoljava prolaz vode u njegovu unutrašnjost. Zato je strah roditelja besmislen, ali i opasan, jer će deca koja stvaraju višak cerumena imati problema. Ako ne peru redovno uši, u njima će se stvariti pravi čepovi koji mogu da budu bolni i neprijatni. Da bi se odstranili, radi se "vodoinstalaterski" posao - uši se ispiraju posebnim rastvorima, što ne boli, ali je neprijatno.

Dete ne treba da pije mnogo vode posle naporne igre
 Pogrešno! Bez vode nema života, a tokom igre i sporta ona mora da se pije da bi srce imalo šta da pumpa. Dete tokom igre gubi veliku količinu tečnosti, naročito tokom letnjih meseci. Žeđ je prirodna posledica gubitka vode i mališanu, naravno, ne treba uskratiti dragocenu vodu. Teško je opravdati ovu zabludu kod nekih roditelja, ali se oni najčešće brane strahom da će hladna voda dovesti do zapajenja grla kod deteta koje je znojavo. Ovo je, naravno, potpuno pogrešno, jer uobičajeno hladna voda, pa i ona iz frižidera nije uzrok upale grla.

 Decu treba savetovati da u toku igre piju manje količine tečnosti - bolje je uzimati manje a češće, čak i kada nisu mnogo žedni, nego da popiju litar vode odjednom. Treba im objasniti da će veća količina tečnosti odjednom, smanjiti njihovu sposobnost za igru. Prepun i "bućkav" stomak ipak nije prijatelj sporta.

Planinsko sunce je bezbedno
 Obično se zaboravlja da je, iako se zna da je planinsko sunce varljivo, UV zračenje jače sa porastom nadmorske visine. Razlog je prost - atmosferski vazduh je sve ređi, pa je i količina UV zraka po jedinici površine veća. Prijatna svežina na planini je samo varka i pomaže da se brzo i lako izgori. Zato je posebno važno da se dete dobro zaštiti baš na planini. A ako se kupa u jezeru ili bazenu, treba se ponašati kao da je na moru - posle svakog kupanja, ponovo mazanje!

Pod suncobranom ne može da se izgori
 Ultraljubičasti (UV) zraci prolaze kroz većinu običnih sincobrana. Naravno, to nije veliki udar na kožu kao kada je dete na suncu, ali ako satima leži nezaštićeno, može da "izgori". Zato je najbolje mališana redovno mazati zaštitnom kremom, i onda stvarno nema brige. Pored mazanja treba obratiti pažnju i na mogući vetar koji često duva pored mora. Iako je toplo, ne treba pustiti dete da se potpuno golo satima hladi na vetru. Lagana pamučna pelena preko grudu i karlice je sasvim dovoljna.

UV zraci ne prodiru kroz oblake
 Potpuno netačno! UV zraci prodiru kroz oblake i ako je dete dugo na plaži, može da izgori. A i kada se oblak pomeri, sunce se probije na nekoliko minuta. Kada se to ponavlja više puta, javlja se tzv. kumulativni (zbirni) efekat UV zračenja i crvenilo kože.

Jaki čajevi su odlični protiv povraćanja i proliva kod dece
 Prvo pitanje je šta detetu ne treba dati da pije kada ima stomačne tegobe. Lista zabranjenih napitaka je poduža, ali svi imaju zajednički nepovoljan efekat - nadražuju stomačić koje je već oštećen infekcijom ili trovanjem. Kiseli napici, gazirana pića, kao i ekstremno topli ili ledeni čajevi nisu dobri za dete koje povraća ili ima proliv. Takođe, jaki biljni čajevi - ruski, indijski itd, su totalno neprikladni za decu sa infekcijom želuca i creva jer sadrže mnogo kofeina. Kofein nepovoljno deluje na želudac, jer direktno stimuliše ćelije želudačne sluzokože koje stvaraju kiselinu. A ona dodatno oštećuju već napaćenu sluznicu detetovog stomačića. Još ako znamo da letnji virusi izazivaju gastritis (zapaljenje sluzokože želuca) koji je praćen povećanjem kiselosti u njemu, jasno je da deci ne treba davati da piju jake čajeve kada povraćaju.

Nije strašno ako dete proguta morsku vodu jer je ona uvek čista
 To nije uvek istina. U većim primorskim mestima nisu rešeni komunalni problemi, tako da se fekalne vode izlivaju neprihvatljivo blizu obale. Nažalost, morska struja može odneti ovo zagađenje i mnogo dalje.

 Ne treba biti ekspert pa uočiti prljavo more. Nažalost, opasne bakterije se ne vide, ali se veoma lako unose u organizam ako se morska voda proguta. Ovo je jedan od razloga oboljevanja velikog broja dece koja imaju infekcije organa za varenje praćene povraćanjem, prolivom i povišenom telesnom temperaturom.

 Zato nije dobro da se deca "nagutaju" morske vode, a na moru treba izbegavati i vodu sa česme. Flaširana negazirana voda je pravo rešenje.

 (MONDO/Yumama)

Isključite TV, otvorite knjigu

"Čarobna kutija" je najdostupnija i najjeftinija dadilja, iako program obiluje nasilnim i agresivnim scenama. Pri tom se zanemaruju druge važne aktivnosti kao što su čitanje, sport, igranje i druženje. Isključite TV i otvorite knjigu, poručuju stručnjaci.



"Kao prvo se nameće pitanje sadržaja televizijskih emisija, crtaća, scena koje dete gleda i uticaja koje takvi sadržaji mogu imati na dete, a kao drugo, tu je i aktuelno pitanje gubljenja vremena koje deca dnevno provedu ispred malih ekrana.

 Naime, zabrinjavaju statistički podaci koji govore o tome da deca već na uzrastu od dve do pet godina provedu dnevno više od tri sata gledajući televiziju, zanemarujući pri tom igranje i druženje", kaže za "Alo!" pedagog Ksenija Sulejmanović navodeći da su preteranom gledanju televizije sklona deca koja su usamljena, zapostavljena, pa je to njihov beg od tuge i razočarenja.

 Danas preovladava mišljenje da nasilne scene aktiviraju agresivnost, ali koliki će uticaj biti zavisi i od drugih faktora: porodičnih odnosa, psihičkog stanja deteta, izloženosti nasilju u sredini u kojoj dete živi.

 "Naročito negativno na decu deluje nasilje koje nije kažnjeno jer mladima upućuje poruku da je to dobar način rešavanja problema i ostvarivanja ciljeva", poručuje pedagog.

 Šta preduzeti?

 Svakako ne možemo ukinuti gledanje televizije, ali možemo ga vremenski ograničiti, na sat vremena dnevno, izbegavati gledanje televizije za vreme jela, tokom posete prijateljima, kada je korisnije da se deca interaktivno igraju i druže.

 "Budite selektivni, preporučite detetu šta da gleda, gledajte i vi zajedno s njim kako bi ukazali na pozitivne vrednosti, kada ste u mogućnosti, komentarišite i zapitkujte dete o onome što se prikazuje, a što se tiče nasilnih scena, ukoliko ih vidi, obavezno objasnite da su to glumci i da nisu stvarno povređeni", savetuje Ksenija i dodaje:

 "Isključivanje televizije vikendom je odličan način da shvatite koliko televizija udaljava celu porodicu od korisnih aktivnosti. Uzmite zdrav odmor od televizije i ponovo se fokusirajte na aktivnosti kao što su čitanje knjiga, vežbanje ili druženje sa celom porodicom i prijateljima".

 (MONDO)

Klinci se ne "druže" sa kućnim poslovima

Tinejdžeri sve ređe pomažu roditeljima u obavljanju kućnih poslova, smatrajući da je njihova jedina obaveza u kući da srede svoju sobu.



Jedno britansko istraživanje pokazalo je da jedno od poetoro dece smatra da je sređivanje sobe i ličnih stvari jedina kućna obaveza dece, a troje od petoro dece za svoj "kućni rad" uglavnom dobija nagradu - slatkiše ili veći džeparac.

 Iako su današnji roditelji tokom svog detinjstva obavljali više kućnih poslova i to više od četiri sata nedeljno, novo istraživanje potvrđuje da su njihova deca uglavnom "pošteđena" takvog rasporeda, piše "Daily mail".

 "Roditelji su svesni da se način života menja i često kažu da je današnjoj deci život olakšan i da imaju sve, a izgleda da to zaista jeste realnost", kaže Lindzi Tejlor iz kompanije "Vileda" koja je sprovela ovo istraživanje.

 Prema njenim rečima, ne samo da deca provode malo vremena pomažući u kućnim poslovima već nisu uopšte svesni koliko je njihovim roditeljima teško da održe red na poslu i kod kuće.

 "U pojedinim domovima i jednostavne obaveze, poput nameštanja kreveta ili sređivanja igračaka, prepuštene su roditeljima", ističe Lindzi.

 Iako je slatkiš, ili džeparac, često jedini motiv za ulazak u svet kućnih poslova, angažovanje dece u svakodnevnom održavanju doma je idealan način za vaspitanje dece i upoznavanje sa osećajem odgovornosti i obaveza, a nagrade su pokazatelj da se svaki trud isplati.

 "Kućni poslovi su odlična prilika za upoznavanjem sa značajem novca i zarađivanja, pa decu slobodno nagradite simboličnim džeparcem", kaže Lindzi Tejlor.

 (MONDO)