Узалуд су од ране зоре сејмени галопирали по околини, заустављали и малтретирали сваког на кога наиђу. Тајна оста нерешена. Дође и вече. Дрхтећи од страха, саветници седе прекрштених ногу. Гледају пред себе. Врте бројанице. Чекају да бег проговори. „Алаха ми, чини ми се да данас нисте ништа паметнији него што сте били јуче. А видите, ја нисам чекао да ви откријете ко нам поби оне момке. Нисте ви у стању да откријете ни ко вам се у чарапу посрао. Ал’ нађох неког ко то можда може.“ Бег махну руком према стражару: „Уведите је.“

***

  Чекајући да је изведу пред бега, гатара се домишљала како да се извуче из неприлике. У себи је претресала могуће грехе због којих су је ухапсили:  „Признаћу да сам гатала, прорицала судбину, продавала амајлије и неке дрангулије ... остало нећу. Тако.“ Одлучила је да прећути да је управо она пронашла првог мртвог сејмена. И не само пронашла, него му је и мало олакшала кесу са сребрњацима. У ствари, сасвим је олакшала.
     Пред бегом отпоче причу. Рече да су, побивши збег, сејмени  између себе поделили плен. По повратку у варош наишли су на њу. Трампили део плена за неке амајлије и ђинђуве. Бег је прекиде: ”Где ти је тај еспап?“ „ Роба као и свака друга. Како дошла тако и отишла. Трампила за мало кафе и грумење соли.“ Бег се намршти: „Шта се у народу прича? Ко поби оне сејмене?“ Гатари лакну.  За оно што народ прича није она одговорна. Одлучи да мало замути воду. Ко зна, могла би се ту још наћи и нека корист за њу. Лов у мутном је био њен занат. „Честити беже! Караконџуле! Нико други него караконџуле!“
   Опасно тихим гласом, бег је приупита:“ А по чему ти знаш да су то биле те ... , како рече?“ Гатара живну: -  „Караконџуле! Јасно је као дан! Сва три су нађена у зору. Затекла их караконџула касно у ноћи ван куће, зајахала им на леђа и терала их да је целу ноћ носе свуда унаоколо. Док нису мртви пали. Ето.“
  Најближи саветник се нагну према бегу и прошапта: „Ова циганка је негде са југа. Тамо кажу да су караконџуле са ликом старице са наказним лице, светлим очима, великим и оштрим ноктима и гвозденим зубима. А понекад имају и лик лепе девојке.“ 
Још тишим гласом, бег упита гатару: „ И шта нам је сад чинити?“ „Пресветли беже, амајлије од тисовог дрвета! Нема боље заштите од караконџула...“ Бег јој не даде да доврши: „Претпостављам да ти, сасвим случајно, имаш гомилу тих амајлија. Од тисовог дрвета. А кад ти понестане тог еспапа, биће добре и оне koje нису од тисовине.“
   Осетивши да јој се измиче тло под ногама гатара поче да петља: „Има још нешто што ти нисам рекла! По народу се прича да је Милицина девојачка кошуља уклета. Ко је такне неће зору дочекати. Кошуљу треба наћи и што пре спалити. Бела је, са везеним ружама.“
   Бега издаде стрпљење: „ Доста, жено! Ни речи више! Водите је у апсану. Нека вам каже коме је еспап продавала. После тога, ударите јој двадесет батина и нека иде куд је ноге носе. Ако буде у стању да иде.“
  Гатарину вриску и преклињање прекиде долазак телала. Бег се окрену према њему: „Гласниче, какве ми веселе гласе доносиш? Да није нађен још који мртав сејмен?“ Клањајући се, гласник промуца: „Јесте. Нађоше једног јутрос. Али није само он мртав.“ Бег скочи на ноге: „И ко још? Говори! Ко још?“ Гласник једва изусти: „Мртво је и пола његовог засеока.“   

***
   Прође неколико дана. Прича о мртвој Милици која скупља сватове стаде да јењава. Заменише је приче које су причане уз логорске ватре путујућих цигана. Преношене од уста до уста, нарастале су и добијале чудовишне облике. По једној од њих , кривац за све је био Јавишта, дух који се јавља у разним облицима али углавном воли да узима облик утваре, вампира или вукодлака. Други су, опет, одбацивали ту претпоставку и убеђивали себе и друге да је у питању Чохани, дух мрака и смрти. Било је и оних који су били убеђени да је зло чинила Рукија, женски дух који нити стари нити се подмлађује. Ови последњи су били у мањини и надгласани јер је свима познато да Рукија живи у рупама под земљом и убија само оне који се приближе рупи или упадну у њу. А свима је било јасно да има много више мртвих него што има рупа у околини.


***
    Број мртвих је растао из дана у дан. Растао је и број муслиманских породица које су бежале из  махала и одлазила на села у своје чифлуке. Срби и остали живаљ нису имали где да побегну те су остајали у својим кућама молећи се Богу да их зло мимоиђе. Испрва тихо, а затим све гласније крену прича о жени са козјим ногама која ходи кроз села и махале, пева и песмом мори људе. „Морија! Ништа друго него Морија!“ Тако су са ужасом говорили једни другима. А добро су је памтили из прича својих предака. По њима, из Истамбула, кроз османске луке дошао је, заједно са робом, крзнима, руном, кожама, медом, свежим и сувим воћем, брашном и обућом, незвани гост – Морија. Куга. 

***
  Бег Ченгић је имао право да испред свог имена стави реч „хафиз“, која је означавала онога који наизуст зна цео Кур’ан. Иако беше моћан и надасве мудар човек, није себе превише уздизао нити се превише поносио. Знао је да „овај бијели дуњалук“ није ништа друго него привремени свет из кога се једног дана мора прећи у ахирет – вечни свет. А док је још ту где је, ваљало  је решавати свакодневне проблеме. Своје, а и туђе. Куга беше нешто са чиме није умео да се носи. „Божија воља!“ беше све што је могао рећи. Разумео је да је куга стигла из далека, преношена робом. И да вероватно има неке истине у томе да је Милицина кошуља била заражена: -  „Идући из руке у руку ширила је заразу. Само ми није јасно како се гатара није заразила. Шта је са њом? Је ли у животу?“ Слуга се баци пред бегове ноге: - „Честити беже, у апсани је. Опоравља се од батина. Каже да је од куге спасио Бибија – свети дух.“ Бег се насмеја: - „Јел’ то онај што му цигани често наздрављају?“ „Јесте, честити беже! Баш тај.“ Бег одмахну руком: -„Глупости и празноверје! Куга не бира и не штеди никога. Опустеше наша села. Сад се Срби у њих насељавају. А ни они нису прошли без белаја. Донесоше им путујући трговци кугу у манастир Житомислић а одатле се она прошири и на околна села. Нема нам друге, ваља чекати да зло прође само од себе. А дотле, затворите капије, појачајте страже, и не пуштајте никога страног. Неће ни ово довека.“
   Бегову пажњу привуче улазак Фатиме, његове најстарије кћери. На лицу му се појави широк осмех, као и увек кад би угледао своју љубимицу. Погледавши је мало боље, осмех му се следи.  На себи је имала жуте димије, црвен јелек и прелепу белу кошуљу са извезеним ружама.
***
   Лазар доли вино себи и Јовану : - „У опустела муслиманска села населише се Срби. Имања, чифлуци, осташе у муслиманским рукама. Срби су на њима живели и плаћали данак и порезе. Исто као и данас. Моји стари су вазда били непокорни. Неки од њих су били харамбаше, вође хајдучких чета, секли су Турке и отимали плен. Турци су их прогонили па су често бежали у планину. Селили се из једног у други крај. Остаде прича да се у овај крај доселила моја баба, Ђука. Живела је са децом у пећини, која се данас зове Ђукина пећина. После су саградили кућу. Мој отац Симо је, осим мене, изродио још два сина, Видака и Јована.Твог имењака. Кад дође моје време, ожених се Маријом, скућисмо се и сад смо ту где смо. Ето, то је цела прича.“
   Јован се почешка по глави: -„ Лепо. Све си нам испричао, ама, мени се чини да ивер не пада далеко од кладе, мора бити да си и ти у некој вези са овим данашњим хајдуцима. Прича се да је једна чета у близини, повише нашег села. И да овде има јатаке...“
   Марија цикну: -„Остави се Јоване шале! Мало ли је глава одлетело због погрешне речи. Треба ли нам да Турци чују ...“ Лазар је прекиде: - „ Нема од тога ништа. Није Јован будала. Зна какво би нас зло снашло. Уосталом, немам ја ништа са  харамбашом Новаком. То су само сеоске приче.“
   Опраштајући се са домаћинима Јован се окрену према Лазару и тихо рече: -„Знам ја да ти немаш ништа са харамбашом Новаком Гребостреком. Нека тако и остане. Да нам не би куће гореле и нејач кукала. Зато ти и дођох вечерас. Да те упозорим. И памети дозовем. Ако већ није касно.“

Пролог
  Чинио сам ствари које су пољуљале једно моћно царство. После су рекли да сам изазвао Велику источну кризу. Или да сам макар био један од оних који су то урадили. Можда и јесам. И како је до тога дошло? Дуга је то прича. Пљачкао сам и убијао. Превртао све што ми је дошло под руку. Зашто? Због борбе за слободу? Не верујем. Пре ће бити да сам то чинио због једног  девојчета. Због једног погледа и једног осмеха. Оног истог који ме је прогањао и од кога сам бежао и срљао из једне невоље у другу. Да ствар буде још гора, и осмех и поглед и девојче су били турски.
- „ Рушио си турско царство због турског девојчета?“
  Ваљда. Или је бар тако на крају испало. Дуга је то прича. И замршена. И ништа од тога се није десило одједном. Слагало се постепено. Једна ствар је вукла другу. Низало се све то као перле на огрлици. А огрлица свакаква, само не лепа. Понегде крвава. И тек по неки бисер у њој. Ништа се није дешавало одједном и ништа нисам планирао. Оно што сам планирао обично се није дешавало. Па сам убрзо одустао од планова. Пустио сам да ме води оно нешто изнутра. Оно је одлучивало уместо мене. И довело ме ту где сам сад.
- „На лепо те место довело. У ров на Солунском фронту.“
   Да. У блато и крв. А опет, чини ми се да из блата и крви никад нисам ни излазио. Из блата смо изашли, у блато ћемо се вратити. Тако кажу.     
-„ Не кажу блато, него прах.“
Од праха до блата треба само мало воде. А, дао Бог, овде киша данима не престаје. Воде колико хоћеш. Да је бар толико воде било тамо, у мом родном крају. Можда не би било глади. Можда не бих отишао у хајдуке. Можда не бих постао харамбаша. Можда ми руке не би биле крваве. Да је било воде. А опет, можда би све било исто. Ко то може знати?
-„ Шта би са девојчетом?“
Шта би могло бити? Ошину ме погледом. Онако искоса. Као кад сабљом сечеш... Само што рез од сабље понекад зарасте. Све остало је исто.   
-„ Причај нам, старино. Ноћ је дуга. До зоре је још далеко.“