Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 05. Apr 2020, 21:02:19
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 12
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Kratke price ljudi sa foruma  (Pročitano 78564 puta)
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
Pošto sam krenuo da pišem knjigu (planiram da završim do maja 2007 jer hoću da mi to bude za maturski) staviću ovde nekoliko poglavlja. I a poglavlja ću osakatiti pa ću ih kasnije staviti da ne bi strana sada bila kilometaska. A sad da li će iko pročitati... I naravno pošto sam polupismen ima gramatičkih grešaka...


Korona


                                   


Igra






Jokohama, 1935. godina



    „Sećam se tih sretnih dana kada sam još bio dečak. Bilo mi je 14 godina, a ja sam bio jedan od mlađih u našoj grupi. Naša grupa, odnosno družina je brojala pet članova. Svaki dan bi trčali od Velike Kuće pa do litica. Zašto, to ni sami ponekad nismo znali, ali se sećam da je prvi sa tim krenuo Hoši.
    On je te godine, tačnije u proleće, otišao u Tokio na obuku. Nekada se zanosio time; uvek je pričao kako će jednog dana da ode u „Veliki“ (tako smo mi nekada zvali Tokio) i da će tamo započeti svoju vojnu obuku. Još kao mali je govorio svojoj majci da se ne brine i da će je on štiti i braniti od svakoga ko bi joj želeo naškoditi. O ocu nije govorio nikome, osim meni. Hošiju je ostala samo majka. Imao je godinu dana starijeg brata koji je, po rečima majke, umro još kao beba, pre Hošijevog rođenja. Hoši nije nikada imao snage da je pita zbog čega i kako. Njega više nema i nema razloga da se postavljaju takva suvišna pitanja i ne vredi oživljavati bolne uspomene. Oduvek je bio veliki patriota. Kad smo se igrali rata on je uvek bio samuraj koji se sam bori protiv pobunjenika (mi mlađi smo uvek morali da prihvatimo uloge pobunjenika). I uvek bi on pobeđivao, mada se ponekad to nije naslućivalo na početku. Tako je jedanput kad smo krenuli sa igrom, videvši rulju kako trči ka njemu (krenuli smo od Velike Kuće), Hoši potrčao ka nama nepoznatom pravcu. On je bežao i bežao, a mi smo ga pratili u stopu neprimećujući da smo zalutali. Kada smo ga saterali na ivicu litica, on se okrenuo ka nama. Od mirnog plavog mora u njegovim očima, u njima je nastala bura. Namrštivši se on je razjareno krenuo ka nama. Bili smo zbunjeni. Ja i Oda smo razmenili upitne poglede i istog trena smo počeli da bežimo. Trčeći smo stigli do jedne stare trešnje. Beloružičasti listovi trešnje su padali na tlo od jakog vetra koji je duvao kako kroz krošnju drveta tako i u naša leđa. Znali smo da ta trešnja nije bila tu kada smo išli od litica, barem po Jamako (ona je bila jedina devojčica u našoj, tek osnovanoj družini koja je na početku imala pet članova: Hoši, Oda, Jamako, ja i Koni koji tog dana nije mogao da izađe iz kuće jer je prethodnog dana usled svoje trapavosti, polomio majčinu vazu. To je ustvari bila urna u kojoj se nalazio pepeo njegove prabake. Majka je pokupila pepeo, ono što je ostalo, i zbog nestašluka je kaznila Konija ne izlaženjem iz kuće). Jedino je Jamako gledala gde idemo jer smo gonili ko muve bez glave našeg samuraja. Sačekali smo Hošija i svi smo se tada nalazili ispod trešnje. Trava je izgledala kao ogledalo zbog opalih listova odražavajući sliku krošnje u njoj. Svi smo se nalazili ispod trešnje čija se krošnja njihala na ojakom vetru. U početku je to bio običan povetarac, ali vremenom je bivao sve jači. Oda se uhvatio za drvo jer je pomislio da će ga vetar oduvati onako malenog. Oda je bio veoma krhke građe; bio je mršav, mali i nosio je cvikere. On je bio mozak naše družine, on nas je izbavljao iz problema, koje smo sami smišljali kako nam ne bi bilo dosadno. Bojeći se da će završiti u vazduhu, Oda je čvrsto obavio ruke oko drveta. Nije mogao skroz da ih obavije jer je stablo bilo baš podebelo jer je ta trešnja odokativno bila stara stotinu godina. Vetar se polako smirivao, ali Odine ruke nisu popuštale. Nas troje smo začuđeno gledali malog Odu koji se pribio uz to debelo stablo, koje je u odnosu na njega izgledalo kao div. Konačno su njegove ruke olabavile stisak, a mi smo se pitali kako je ovaj vetar tako naglo došao jer ga nismo praktično ni osetili. Hoši je kao naš vođa zapovedio da ga pratimo. To smo i učinili.
   Gazili smo svežu, zelenu travu koja je posustajala pri naletima laganog povetarca koji je i nama davao neku brzinu, udarajući nas u leđa. Jedva smo držali korak za Hošijem koji je imao začuđeno, nimalo zadihano lice koje smo mi ostali imali. Jedino je Jamako zaostajala malo za nama, ali svaki put bi je Hoši sačekao, a onda bi ponovo nastavljao sa svojim ludački brzim sprintom. Došli smo do jedne šume u kojoj niko od nas pre nije bio, osim Hošija koji je poznavao celu okolinu našeg gradića. Njegova majka nije puno marila za Hošija. Ona je posle jednog događaja poludela, o kojem ne bih da govorim. Hoši je odjednom stao.

-   Zašto smo stali? – upita Oda.
-   Ćuti. Sačekajmo prvo malenu Jamako pa ćemo nastaviti. – odgovori Hoši koji kao da je nešto osluškivao. Gledao je pravo u unutrašnjost šume iz koje su dopirali razni zvuci, od dreke ptica, zujanja insekata, do zavijanja vukova.


Bio sam uplašen. Naročito kad sam čuo zavijanje vukova koji su se nalazili duboko u šumi. Nadao sam se da će se Hoši zadržati samo na osluškivanju ovih „zvukova“ jer ko je lud da ulazi u ovu opasnu šumu. Ali kao da je Hoši slušao moje misli o ne ulasku u šumu, on nam reče da će on ući u šumu, a da mi možemo da biramo; da ostanemo sa njim i da uđemo u ovu šumu ili da odemo svojih kućama. Jamako je odlučila da ode kući jer je verovala da se njena majka zabrinula za nju. Hoši je razumeo i poštovao je njenu odluku. Oda je izgledao malo uplašeno u licu od onog zvuka, ali je ipak pristao da pođe sa Hošijem. Ja sam uvek bio solidaran, nisam mogao da okrenem leđa svom najboljem drugu. Ako ćemo već biti pojedeni od strane tamo nekih vukova onda smo barem zajedno do kraja.“

Ovo je odeljak iz dnevnika jednog mladog Japanca. Tada mu je svet bio obojen veselim bojama, ali kasnije je uvideo da nije sve tako šareno u životu. Negde postoji samo crno-belo, a negde samo crno; a belog nikada nije bilo i niti će ga biti. Pred njima se nalazi jedna šuma; mračna, jeziva i puna monstruma. Tako se činilo dečacima, a za tu šumu vezana je jedna legenda...



Sutra ću postaviti poglavlje Legenda - Arijava. Nadam se da vam neće biti malo
« Poslednja izmena: 12. Nov 2006, 16:46:48 od Mosquito Slayer »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Mudrijas Burek Foruma
Krajnje beznadezan


vid' noge, prava transformerska :chuckel:

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 14402
Zastava beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 7.0
@Mosquito Slayer
meni se svidja tvoj stil,sto i nije neka garancija da valja,mozda bi neko pametniji mogao da presudi,ali meni se cini odlicno za sada,vrlo zanimljivo napisano   :[115]:

@krouli
mladalacki,skroz :)
kul atmosfera
IP sačuvana
social share
u pocetku sam krenuo slabo,a onda sam naglo popustio...
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
Legenda - Arijava
- nastavak Korone -




Krajem 16. veka, u Kjotu, živeo je jedan kovač. Bio je kovač na posedu jednog daimjoa  koji je bio odan Ašikaginom šogunatu. On je kovao najbolje katane za viteze svoga gospodara i zbog toga je bio dobro plaćen. Imao je jednu ćerku  koja mu je bila sve na svetu. Žena mu je umrla, dok je rađala Aidu (tako se zvala njegova ćerka). Aida je imala skroz crne oči koje su reflektovale sve što vide. Bila je ponosita i imala je držanje kao da je princeza. Svi mladići su bili zaljubljeni u nju, ali ona ih je sve odbijala i pravila se da je nezainteresovana. I tako je prolazio dan za danom, udvarač za udvaračem, rat za ratom...
Prošlo je dvadeset godina od Aidinog rođenja. Dinastija Ašikaga je gubila deo po deo zemlje. Kjoto je pao pod naletom mladog samuraja Ode Nobunage koji je svoje ljude opremio prvim vatrenim oružjem koje su doneli Portugalci, musketom. Neki samuraji su se podsmehivali musketi govorivši da je to kukavičko oružje, međutim drugi su brzo uvideli prednost muskete i odmah su počeli da tu prednost iskorišćavaju. To je uradio i čuveni Oda Nobunaga sa svojim prijateljem Iejasuom Tokugavom i sa vojskom je krenuo na Kjoto. Kjoto je pao, a sa njim i vladavina dinastije Ašikaga. Daimjoi Kjotoa je prihvatilo novog vladara, kao i daimjo na čijem se posedu nalazio kovač iz naše priče.
Kovač je sada već bio starac od nekih šezdesetak godina. Ima već pola decenije od kada je napustio svoj zanat, a razlog je bila iznenadna bolest. Povremeno je izlazio napolje, ali samo u svoju baštu. To je bila jedina njegova okupacija. Njegovo bogatstvo se polako smanjivalo. Da bi preživeli Aida je morala da radi kao švalja. Radno mesto joj je bilo dve uličice od starčeve kuće, tako da bi svaki čas, kad nije imala posla, svratila kod oca da mu pomogne pri njegovim „poslovima“. Starac je za ozbiljno držao svoj rad u bašti. Svakog jutra on bi nadgledao rast svojih biljaka i svaku promenu koja bi na njima nastala preko noći. Starac je znao da u sred noći izađe u svoju baštu koja se nalazila odmah iza kuće. Jednom je tako, kada je pala noć, izašao u svoju baštu da bi popričao sa svojim biljkama. Te noći ga je video njegov sused koji je, vraćajući se sa posla (bio je jedan od gardista lokalnog daimjoa. Njegova smena je bila završena i mogao je da ode svojoj kući, da na miru sačeka novi dan i da bude svež i odmoran kako bi mogao da motri na sva sumnjiva lica koja bi želela na silu da dođu do njegovog gospodara. Bio je samac...) video preko ograde, koja je delila njihova zemljišta, svog suseda kako čuči pored jednog belog cveta (taj cvet se izdvajao od svih na jakoj mesečini) koji je svojim sjajem obasjavao jedan deo bašte. Stražar je gledao svog prijatelja i čudio mu se jer priča sa cvećem. Starac nije primećivao poglede sa druge strane ograde i nije prestajao da tepa i da miluje latice belog cveta.



-   Eh, moj anđele, moj anđele... Ne znaš ti kako je meni i mojoj duši. Ti nemaš dušu i ti to ne možeš da razumeš, ali mi smo nekako povezani. Ti si povezana sa mnom moja malena svetlosti. Dok god ja budem živeo, živećeš i ti. Ti zavisiš od mene, od moje brige i vode koju ti dajem i zemlje čije sokove piješ.

Starcu se priviđa da mu cvet nešto priča i starac ponavlja te reči kako bi zaveo svoj stari i potrošen mozak da mu se cvet zaista obraća. I tako teče razgovor.

-   Šta? Kažeš da i ja zavisim od nekog? – upita starac sam sebe, ponavljajući reči koje je „izgovorio“ cvet – Ja da zavisim od nekog? Ma koliko mi bilo teško ja to moram da priznam. Da, i ja sam zavisan. Imam svog gospodara koji me hrani, daje mi novac za svaki dobro urađeni posao. Ali, to je prošlost, to su stari dani. Tada sam svakog dana imao pune ruke posla i to me je činilo sretnim. Gospodar mi je davao vodu, a ja sam živeo. Gospodar me je hranio, a ja sam rastao. Dao mi je ovu zemlju u kojoj si ti, i ova kuća gde se nalazi, sve mi je to on dao, a ja sam posle toga živeo. Ali, kao što rekoh (sada je starac seo na vlažnu kratko pokošenu travu), to su stara vremena, a vremena se menjaju kao i ljudi. Stara vremena pripadaju starim ljudima, a nova, mlađa nekim mlađim naraštajima. Jel vidiš ovu veliku trešnju u sredini bašte? E, jel vidiš sad njene malene pupoljke koji su tek iznikli? E, o tome ti govorim. Prvo je izraslo ovo stablo i ono je vremenom dobijalo sve deblju i deblju koru, i sve je više i više starilo. Novo vreme dolazi, kao i novi životi, a drvo je svesno toga i ono će sada zavisiti od svoga podmladka, od svojih pupoljaka. Vidiš, u takvoj sam ti ja sad situaciji. Ja živim od svog pupoljka, svoje čistote, svoje bistrine i moje jedine nade, moje Aide. Ona me drži živim kao što ja držim tebe. Vreme prolazi, moj gospodar je zaboravio na mene, na svoj cvet i on je prestao da me zaliva, a ja sam se osušio. Ali, nisam još bio mrtav. Nešto nevino me je spaslo, nešto tako nevino da ja zaista verujem da to može spasiti čitav ovaj svet od patnje i ratova. Ljubav je ono što ovaj svet čini budnim, istovremeno mirnim, i na kraju srećnim. Mene ona trenutno održava u životu, ljubav moj Aide. U tome smo ti i ja slični moj anđele slatki. Kada ja uvenem uvenućeš i ti jer niko te se neće setiti, da te zaliva, da ti tepa i priča priče kako bi lakše zatvorio latice. Niko se neće setiti.

Cvet ponovo nešto progovori posle ove starčeve besede...

-   Možda si u pravu svetlosti. Možda će se Aida setiti koliko si mi značio i možda će se brinuti o tebi. Avaj, to su sve samo pretpostavke, a niko ne živi na pretpostavkama. Čak ni ja. Mene će vatra kad tad progutati i moje vlažne, stare i umorne oči će se ugasiti. Moj život će se ugasiti, ali moja nada ne. Ona nastavlja da živi kroz sve ono što sam stvorio. Ali, jedno me plaši. Šta? Plaše me ove moje ruke i ovo tu (starac pokaza na svoju glavu). Bojim se da ću poludeti i bojim se ruku ovih i njihovih namera.(Starac iskolačeno zuri u svoje šake i ubrzano dišući i govreći, počinje da plače) Što je život tako proklet? Što su mi ga uzeli, što su mi je uzeli? Ona nije bila kriva ni za šta. Sećam se njenih očiju i suza... Sve je bilo bačeno.


Život si jedan podarila nama
A zatim i drugi, i nju si donela
Ali, što te je progutala ta prokleta tama
Srce mi je presekla na dva dela
Odneli su nam njega bez zuba
Nisu hteli da nam se smiluju
Moj život je tada došao do ruba
Srce ne može da pregrmi oluju
Ostala mi je moja mala Aida
Bez nje mi života odavno ne bi bilo
Ona mi stare rane na srcu vida
Ona je moje blago, ona je moje milo



Posle ove improvizovane pesme, starac pokri rukama lice i nastavi da plače i jeca za svojom okrutnom sudbinom. Sused ovo nije gledao. Ušao je u svoju kuću još kada je starac počeo svoje pričanje cvetu.

-   Sve je izgubljeno. I ja i ti i moj mozak koji se poigrava sa mnom. Neko njime upravlja, a to nisam ja.

Cvet mu se obraća.

nastaviće se ...
« Poslednja izmena: 13. Nov 2006, 15:53:06 od Mosquito Slayer »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
(nastavak Korone...)

Cvet mu se obraća.

-   Šta želiš time da kažeš? Da sam ja lud? Kako to misliš da mi se pričinjavaju stvari? Jel čuješ ti mene? Odgovaraj kad ti kažem! Ne, ne, ja ništa ne zamišljam. Pa kako ne možeš da govoriš kad te ja sasvim jasno čujem. Čujem tebe, čujem svaku travku koja zove u pomoć kad je udara ponoćni vetar, moja trešnja zapomaže i doziva me da joj skratim muke, da je posečem. Ali, vidiš ja to neću da uradim. Travi neću pomoći i neću je odbraniti od vetra, nego ću je, šta više iščupati – reče starac, a zatim svojim naboranim šakama uhvati najbližu travku i iščupa je sa sve zemljom i po kojim kamenčićem. Bacio ih je sve u pravcu svoje kuće, međutim samo su neki kamenčići i nešto zemlje uspeli da udare u vrata kuće, dok je trava pala blizu starca usled svoje težine. Starac je nastavio svoje govor.  - Trešnju neću seći nego ću je od sad svaki dan redovno zalivati i milovati, kako bi podarila što više pupoljaka i kako bi trpela taj bol. I ona je trpela bol, i nju je bolelo. A šta ti moj prekrasni lepotanu želiš? -ove reči on izgovori cinično i sa takvom zlobom u glasu da bi čovek pomislio da je neki zli duh ušao u njega. - Život? Samo život mogu da ti i dam. Večni život...


U napadu besa starac nije mogao da obuzda svoje ruke. Kao da je neko drugi upravljao njima. One polako krenuše ka belom cvetu i istrgnuše ga iz zemlje. Cvet nije bio polomljen, ostao je sa korenom. Bio je kao riba na suvom, nedostajala mu je zemlja, kao što ribi nedostaje voda. Ležao je tako na travi trepereći svojim belim laticama na svetloj mesečini. Starčeve oči su bile ispunjene mržnjom, ali polako dok je shvatio šta je učinio, one su postajale smirenije. Na kraju je iz njih proistekla reka suza, reka žalosti.

-   Šta sam to učinio? Ubio sam ga! Ubio sam mog belog anđela. I ova travka što leži na braći i sestrama. Joj, što učinih?- upitkivao je sebe starac. Iz kuće su dopirali neki zvuci. Izgleda da je Aidu probudio udarac kamenčića u vrata.
-   Nisam zaslužio da živim. Treba da s....Aaaahhh – starac se uhvati rukama za svoje grudi koje samo što nisu eksplodirale. Pada na travu i grči se, bori se za vazduh. Okreće se na leđa i gleda u Mesec i zvezde na crnom, vedrom nebu i pruža desnu ruku ka nebu, dok se levom drži za srce. Pomera usne kao da hoće nešto da izgovori. Otvara usta i iz njih izlaze reči šapatom progovorene..
-   Evo me. Dolazim vam. Arijava dolazi..

Desna ruka je pala. Oči sijaju u mraku. Latice trepere i dalje. Aida ulazi u baštu i vidi beživotno telo svoga oca. Kad ga je videla kako leži zaprepastila se i potrčala je ka telu da vidi da li je živo.

-   Tata! Tata, odgovori mi! – reče Aida koja sva uplakana drži u svom naručju Arijavinu glavu. Kada je videla da ne odgovara, počela je da ga trese. – Tata! Probudi se, molim te! Proo...buuu...dii seeeee! – izgovori kroz suze.

Arijava je bio mrtav. Njegova ćerka je zagrlila njegovu glavu i naslonila je svoju glavu na nju. Suze nisu prestajale, reka je i dalje tekla. Kroz suze, Aida je videla pored očevog tela cvet kako treperi i koji polako počinje stalno da sija. Njegovo korenje je vlažno od Aidinih prolivenih suza koje su padale na njega. Aida je uzela cvet (moglo se videti kako cvet sija kroz njene prste) i stavila ga na očeve grudi i preko njega je namestila očeve ruke. Zatvorila je Arijavine oči u kojima su se nalazile zvezde. Aida poljubi starčevo, naborano i hladno čelo i nasloni svoju glavu na njegovu. Ona sklopi oči, i kad ih zaklopi, iz jednog oka joj je pala suza na starčeve grudi. Na grudima su bile položene njegove ruke i cvet među njima. Cvet više nije obasjavao deo bašte. Ta suza se slivala niz Aidino lice, sve dok nije pala sa njene brade na laticu cveta. U tom trenutku cvet je odjedanput bljesnuo, ali samo na kratko. To je bio njegov poslednji zrak...

Tako počinje legenda o Arijavi. Ima još mnogo da se priča i o tome ću nešto kasnije. A sad da se vratim na dnevnik vojnika Jamata Vande...

IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


ne diraj lava dok spava, a lavicu nikada!!!

Zodijak Leo
Pol Žena
Poruke 123
Zastava u gradu kojeg najljepša rijeka dijeli na dva dijela
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6630
KRIVI BROJ

Ivana je tog jutra bila strašno nervozna. Nije joj se dalo čekati cure da se spreme, te je odlučila sama krenuti do plaže. Spustila je ručnik na njihovo omiljeno mjesto i odlučila to jutro provesti u miru i tišini.
Plaža Makarske bila je još prazna, tek tu i tamo pokoji ranoranilac se odmarao na blagom jutarnjem suncu i tihom povjetarcu.
''Baš dobro što mi je mobitel u kvaru. Bar mi nitko neće smetati. Odmorit ću se od svih i svega'', razmišljala je lijeno se spuštajući na ručnik.
Već je bila gotovo zadrijemala kad je začula šuštanje stopala u pijesku tik do nje. Pomislila je da su se cure napokon spustile na plažu, no iznenadila se. Neki tip je bezobrazno blizu njenog spustio svoj ručnik i promatrao ju.
- Pored ovoliko mjesta na plaži, baš si se morao tu smjestiti – bijesno je viknula Ivana.
- Već danima vrebam priliku da te bar na pet minuta uhvatim samu. Vidim da si jutros bez svojih vjernih pratilja. Nećeš mi valjda uskratiti priliku da se upoznamo?
- Znači, uhodiš me?! Tko si ti, privatni detektiv? – Ivanino neraspoloženje nije prestajalo.
- Ma ne – nasmijao se. Tu sam s ekipom – rekao je pokazujući na par tipova koji su se vidljivo zabavljali.
- Znači, jedan iz čopora? – nije se dala Ivana.
- Daj, molim te. Pa ničim nisam zaslužio takvo odbojno ponašanje. Krenimo iz početka. Ja sam Igor. – rekao je i pružio joj ruku.
- Ok, pobijedio si. Ivana. Drago mi je.
Nastavili su razgovor. Njene cure su već odavno došle, njegova ekipa ga je uporno zvala, no njih dvoje su neprestano nalazili nove teme za razgovor. Saznao je da je Ivana iz Ljubuškog, da živi s ocem i bratom, da studira pravo….i da se večeras vraća natrag.
Negdje oko podne upitao ju je broj mobitela, no, kako joj je taj famozni aparatić bio u kvaru dala mu je svoj kućni broj. Vratio se svome društvu, ali samo nakratko. Poslijepodne su proveli u kupanju, na sladoledu, šetnji. Pred njen odlazak s plaže dogovorili su se da će se čuti.  Pozdravili su se i cure su se otišle u apartman po stvari. Spakirale su se i počele ubacivati torbe u automobil, kad Ivana začu Igorov glas.
- Nisam te mogao pustiti da odeš, a da te još jednom ne vidim – rekao je.
- Drago mi je – rekla je Ivana – ali sad stvarno moram ići. Ionako kasnimo. Čujemo se. – reče i pođe prema autu.
No, u tom trenutku Igor je naglo uhvati za ruku, povuče prema sebi i drsko poljubi.
- Budalo jedna!!! – vrisnu Ivana i udari mu šamar.
Bijesno je sjela u auto i stisnula po gasu.



Igor je jedva dočekao jutro. Cijelu noć se nervozno okretao po krevetu razmišljajući koliki je kreten. ''Kako sam mogao učiniti onakvu glupost?!'' – prekoravao se. Po stoti put vrtio je u glavi tekst koji joj namjerava reći kad ju zovne. Da joj bar može poslati poruku, ali morao je čekati jutro da ju zovne na telefon. Jedva je izdržao do 9 sati, a onda se naglo skočio iz kreveta, pronašao njen broj u mobitelu, uzeo telefon te brzo, nervozno, gotovo luđački ukucao broj.
''Samo nek se ona javi'', pomislio je dok je telefon zvonio.
- Halo? – začuo je ugodan ženski glas s druge strane žice.
''Sva sreća'', pomisli Igor.
- Slušaj, Ivana, Igor je. Molim te, ne prekidaj vezu i saslušaj me do kraja. Znam, sinoć sam ispao budala, u pravu si. Znam i da misliš da sam nekulturan, neodgojen, bezobrazan, divljak, ali vjeruj mi, ono sam učinio instinktivno. Molim te, oprosti mi. Spreman sam već jutros doći do tebe, samo reci. Ivana, cijelu noć nisam spavao. Još jednom te molim, oprosti mi. A sad reci nešto. – izrekao je u jednom dahu. Osjećao je kako mu se želudac grči, ruke znoje, srce lupa dok je iščekivao njen odgovor.
- Krivi broj.
- Molim?!?
- Žao mi je, dečko, ali si u svojoj strasti i nervozi okrenuo krivi broj. Pokušaj ponovo. Sretno!
Klik. Tu – tu, tu – tu, tu – tu.
Prokleti telefon!

IP sačuvana
social share
...moje su oči samo moje i nitko ne zna sto ja kroz njih vidim...
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
(nastavak Korone)

Čudna Šuma





„ Tada sam imao osećaj kao da se sve raspada, da je našoj družini došao kraj, da živi iz te šume izaći nećemo. Još nismo ušli u nju, a crvi su mi uveliko gmizali venama. Gledao sam levo i desno da bi video gde je kraj te šume, međutim nisam uspeo da ga vidim. Pogledao sam duboko u šumu, ali kao da moje oči nisu registrovale ono što vide. Ne znam zašto, ali na umu mi je bila riba koju smo prošle subote ulovili kod stena.
To nam je bio jedini ulov tog dana. Stavili smo je na stenu kako bi se osušila na suncu. Otvarala je nemo usta,, mrdala je repom kako bi se vratila u vodu. Borila se za svoj život svom svojom snagom, ali bezuspešno. Bilo mi je žao ribe. Izgledao sam tupavo među svojim drugovima sa tim tužnim licem. S vremenom  riba je bivala sve mirnija i mirnija, i na kraju je prestala da se rita. Bili smo spremni da založimo vatru na pesku (Oda je doneo suvo granje). Spremali smo se za jednu finu večericu. Ali, pripreme su bile prekinute dolaskom male Jamako koja je rekla da je pratimo do rakova koje je videla u blizini jedne stene. Bilo ih je barem pet, različitih veličina. Zabavljali smo se gledajući i gurkajući te rakove štapom i zatim smo otišli svojim kućama. Kada je pala noć, ja sam se setio one ribe koja je verovatno ostala na onoj užarenoj steni. Zamišljao sam je kako leži na užarenom suncu, i kako kapljice vode sa krljušti isparavaju. Sledećeg jutra sam posle doručka trknuo do plaže da vidim šta je bilo sa ribom. Kada sam došao do one stene ribe nije bilo. Pogledao sam pažljivije oko stene i video sam kako iz peska viri riblja glava. To je sve što je ostalo od ribe. Sigurno je došla jedna izgladnela mačka i poslužila se našom nesuđenom večerom. Da, sigurno je bilo tako.
Graktanje jedne vrane me je vratilo u stvarni svet. Pored mene su bili Hoši koji je govorio Odi da je on tu i da nema čega da se boji. Mislim da to omalenog Odu nije mnogo ohrabilo. Da li nas Hoši može odbraniti od medveda ili kojekakvih stvorova?

-   Ja ću ući u šumu bez obzira išli vi sa mnom ili ne. Nešto me prosto vuče unutra, nešto kao neka magija.- rekao je Hoši, koji se nije obazirao na Odin i moj strah.- Šta je bilo maleni? Nije valjda da ste se uplašili jednog šumarka? – nastavio je Hoši koji je izgledao hladnokrvno i nije odavao ni trunke straha u sebi. – Hoćete li sa mnom?
-   Ako smo do ovde išli sa tobom ne vidim razlog zašto bi se vraćali kućama. Jel tako Oda? – upitao sam Odu. Te moje reči su bile poput Fudžijaminih vrhova, hladne, oštre i lako bi se mogle survati ako bi se otkrila neiskrenost u njima. Oda je stajao pored mene sav ukipljen. Mislim da je ovo bio njegov vrhunac što se tiče naših „pustolovina“. Svega se plašio pa čak i onih rakova koje smo gledali one subote na stenama. Mala Jamako ga je plašila tako što bi uzela dva štapića za jelo i među njih stavila malog raka. Što bi Jamako bila sve bliža Odi sa rakom u njenoj ruci, tako bi Oda sve više odstupao. Čelo bi mu postalo naborano, oči buljave, a glava bi mu se tresla kao prut. Mala Jamako je bila hrabrija od njega bez ikakve sumnje... Oda je promenio odluku.
-   Ja moram da idem kući. Kasno je, uskoro će mrak, a i mislim da se moja majka brine za mene. Tako da ..hehe ... ako nemate ništa protiv da idete samo vas dvojica. – odgovori mi Oda sa drhtavim glasom.
-   Dobro je Odi (Hoši nije zvao Odu kao mi ostali. Odino pravo ime je bilo Odanisava. Dok bismo rekli njegovo ime mogli bismo otići peške do Velikog. Hoši ga je zvao Odi. Iskreno, to mi je ličilo na ime za psa). Možeš ići svojoj kući, niko ti ne brani. Ako te neko pita gde smo, ti mu kaži da smo kod starih bambusa. Važi? – reče Hoši.
-   Važi, važi. Pa dobro, nadam se da ćete uskoro doći...živi – reče Oda, a ovo živi izgovori sebi u bradu, da ga mi ne bismo čuli, ali lako se moglo pročitati sa njegovih usana.
-   Zbogom Oda. Hajdemo Jamato! Možda ovo, ipak bude neka naša mala pustolovina.
-   Nadam se da neće...

  Načinili smo naše prve korake u toj sablasnoj šumi. Nebo se skoro nije ni videlo od drveća. Videli su se samo svetlosni zraci umirućeg dana koji su se probijali kroz guste krošnje. Krčili smo put, ali do čega to nisam znao. Hoši je rekao da ga nešto vodi ka tom pravcu i da tamo treba da idemo. Ja sam mu verovao. Ne samo u toj situaciji nego uvek. Bili smo najbolji drugovi, mada je bio stariji od mene dve godine. Bili smo nerazdvojni. Šuma je vrvela od života. Sa jedne strane moglo je da se čuje kreštanje ptica, a sa druge njihova pesma. Ptice su bile nevidljive za naše oči, ali njihovi zvuci su dopirali do naših ušiju i ti zvuci su stvarali njihovu sliku pred našim očima. Ako je zvuk bio sav grub, rapav i kreštav, pred mojim očima bi se pojavila slika ružne, očerupane i tamne ptičurine. Sa druge strane, ako bi zvuk bio mio, prijatan za uho i primamljiv, onda bi slika bila sasvim drugačija. To bi bila neka omalena prepelica koja grgoće svojim jezičkom kako bi stvorila te zvuke. Umesto ptica mogli smo samo da vidimo krošnje kako vibriraju, kako se tresu kao da će iz njih nešto svakog časa izleteti. Na zemlji je druga situacija. Zemlja je prekrivena grmljem i cvećem. Većina cveća nema ni plodove, ni cvetove, ni listove; ostale su samo stabiljke. Uzrok tome je buba – cvet . Svaki čas ispred naših nogu bi projurila po koja veverica, koja je sigurno bila u potrazi za nekim žirom. Ne sećam se dobro svega šta sam video u toj šumi, ali sećam se da je bilo dosta paukova. Plašim se paukova. Ne želim čak ni da pišem o njima.
  Činilo mi se se kao da idemo satima kroz tu šumu. Hoši je išao ispred mene. Izgledalo je kao da se šuma smanjuje. Smrkavalo se. Ponadao sam se da ćemo se vratiti kući jer nismo imali nikakvo osvetljenje. Ali, Hoši mi je ubrzo srušio nade. Iz svog desnog džepa je izvukao kutiju šibica. Mrak nas je uhvatio, a mi nismo znali gde se nalazimo. Naš jedini putokaz je bio Hošijev osećaj. Ma koliko verovao Hošiju nisam verovao mnogo tom njegovom osećaju. Činilo mi se da će nas izneveriti i on i šibice kojih je bilo sve manje. Hoši je izvadio poslednju šibicu. Činilo mi se da je ona gorela brže od ostalih. Šibica je izgorela. Bio je mrkli mrak, a jedini izvor svetlosti su bile oči koje su zurile u nas sa svih strana. Počeo sam vidno da se tresem. Hoši je na moje zaprepašćenje i dalje ostao miran i dalje je išao napred. I da nije moglo više da se ide napred, čini mi se da bi on probio put i nastavio da prati svoj instinkt. Glad me je savlađivala. Creva su počela da mi se bune, a ja nisam mogao da ih obuzdam. Mislio sam da nećemo živi dočekati jutro u toj šumi. Ali, odjedanput Hoši mi se obratio:

-   Jel vidiš ono što ja vidim? – upita me Hoši iznenada.
-   Šta to? – nisam ništa video od samog Hošija koji je tada stajao ispred mene.
-   Onu svetlost što treperi u daljini.
-   Čekaj da vidim. - pomerio sam se korak ulevo kako bih video tu svetlost o kojoj je Hoši pričao. – Da, nadzire se nešto. Čudne je boje.
-   Hajde, idemo ka njoj.

  Samo mi je to bilo falilo. Možda je još neko zalutao, a kod sebe je imao lampu. Možda je tog „nekog“ neko šumsko stvorenje masakriralo, a njegova lampa je pala na tlo i vremenom je počela da slabi, odnosno da treperi. To je bila moja prva pomisao. Tad sam još bio dečak i verovao sam u svakojake stvari. Verovao sam da postoje čudovišta u toj šumi. Ali, sad kad sam odrastao čini mi se da je to bila zabluda. U šumi je bilo svega, osim čudovišta. Čudovišta su bila van šume...
Pažljivo smo išli ka toj svetlosti koja je bila sve jača. Ali, odjednom svetlost je nestala. Hoši je potrčao, a ja sam ga pratio. Zatim je stao i počeo da se okreće, tražeći svetlost. Leđima sam se naslonio na jedno staro drvo koje je imalo korenje ogromnih razmera. Činilo mi se da je to drvo bilo žila kucavica te šume ili barem tog dela. Kao da je korenjem bilo povezano sa ostalim rastinjem u šumi. Kao što rekoh, naslonio sam se na tvrdu, izboranu koru tog starog drveta kako bi mi se disanje normalizovalo. Zatim sam na tren zažmurio, da li zato što sam bio pospan ili da izbistrim svoje oči, ne sećam se, ali sećam se da sam ih poduže držao zatvorenim. Međutim, izgledalo mi je da sam odjednom pao u stanje poput sna.
Sanjao sam nešto. Sanjao sam tu istu šumu obojenu u zlatnu boju. Grane su bile gole, tlo se nije videlo od opalog zlatnožutog lišća koje je mirno ležalo na zemlji. Hm, sećam se svake sekvence tog sna. Bio je dan, a ja sam koračao po  listovima koji su, onako suvi i krti, pucali pod mojim nogama. Krc, krc... To mi je odzvanjalo u ušima. Nastavljam da hodam i dolazim do jednog poznatog mi mesta. Drvo ispred kojeg sam stajao mi je ličilo na ono veliko staro drvo, ali... nekako je bilo drugačije. Nije bilo toliko staro; izgledalo je kao skelet onog starog drveta. Bio sam siguran da je u pitanju bilo jedno isto drvo. Na starom drvetu se nalazilo nekakvo udubljenje. I „skelet“ drvo je imalo isto udubljenje u kori samo što je bilo svežije.Nastavljam da koračam ka drvetu, i odjednom kao grom iz vedra neba poč da duva vetar. Napravio se kovitlac koji je bacakao lišće sa zemlje tamo-amo. Kovitlac je došao do mene i u tom trenutku začuo sam glas i njegov eho: „ Okreni se!“ – rekao je glas. Poslušao sam glas i okrenuo sam se. Pogledao sam napred i sve što sam video jeste bila šuma, presvučena u zlatnu boju (Bio je divan taj kontrast između šume i neba – zlatno i plavo). Pažljivo sam gledao svako drvo u daljini, svaki list na tlu. Ništa. Tišina je zavladala. Sigurno mi se to sve učinilo, pomislio sam tada u sebi. Pošto sam se uverio da mi se sve to samo pričinilo polako sam se okrenuo ka drvetu. Bio sam zaprepašćen. Ono udubljenje je sijalo žutom svetlošću. Tek sam tada video da je to udubljenje predstavlja nekakve znake. Bilo je urezano:
英田

  Iskolačenih očiju sam gledao u te oznake koje nisam odmah mogao da pročitam. Bile su mi u početku nejasna od one svetlosti, ali kasnije kada sam se malo udaljio mogao sam jasno da pročitam: Ai-da.

- Aida? – zapitao sam se šta bi ova reč mogla da znači. Znaci kao da su me dozivali. Kao što je Hošija nekad nešto vuklo, tako je mene tada nešto vuklo da dodirnem te urezane znake. Ispružio sam desnu ruku ka znacima i dodirnuo sam ih. Kažiprstom sam dodirivao udubljenja i pratio linije. One linije koje sam dodirnuo, iz njih je svetlost prestala da izbija. I tako kada sam stigao do poslednje linije svetlost je utihnula. Pomislio sam u sebi, šta sad. Ubrzo mi je došao odgovor.  U trenutku sam čuo ženski glas koji peva jedan ton. Na početku tako blago i nežno da bi odmorilo dušu svakog čoveka. Vremenom, glas je bivao sve glasniji, sve dok nije prerastao u vrisak. Sa vriskom, pred očima mi se pojavio bljesak.

  Polako mi se vraćao vid. Prvo što sam video jeste nečiji mutni lik. Obličje je ispružilo svoje ruke ka meni i dozivalo me nekim čudnovatim, mutiranim glasom – Jamato! Jamato! – uzvikivao je glas sporo i na slogove. Oči su mi se razbistrile i video sam da je to bio Hoši koji me je drmao rukama. Vratio sam se u stvarnost. Hoši je pokušavao da me probudi i rekao mi je kako sam čvrsto spavao nekih dobrih pola sata. Setio sam se znakova iz sna. Hoši mi je pomogao da ustanem, uhvativši me za ruku. Okrenuo sam se licem prema drvetu i tražio sam znake. Nebo je bilo vedro, a mesec mi je davao kakvo takvo osvetljenje. Prstima sam dodirivao koru starog drveta ne bi li ih našao. Konačno, našao sam ih, ali jedva su se razlikovali od kore drveta. Zatvorio sam oči i kao omađijan sam počeo prstom da pratim linije. Prvi znak, drugi znak... Ništa se nije dogodilo. Nekoliko trenutaka kasnije desilo se nešto što sam mislio da se dešava samo u snovima. Znaci su počeli da sijaju. Hoši je bio zapanjen jer nije razumeo kako sam znao šta treba uraditi da bi se pojavila ona misteriozna treptava svetlost koja nas je dovela do tog drveta. Gledao sam u lampu masakriranog pustolova koja nije više treperila već je sijala istom jačinom. Hoši je želeo da dotakne drvo. Dodirnuo je znake, ali njegovi prsti su prolazili kroz njih! Tad sam i ja ostao na mestu ukopan. Kako je to moguće? Hoši je imao zagonetan izraz lica, i na moje iznenađenje on je celu šaku pružio u drvo, a zatim ju je izvukao. Šaka mu je bila stisnuta u pesnicu. Svetlost više nije izbijala iz drveta. Tad je bila u Hošijevoj ruci! Svetlost je izbijala između njegovih prstiju i tek tada sam shvatio da on drži nešto uruci. Postepeno je otvarao šaku i zatim je tu stvar otvorio drugom ruku. Svetlost se brzo povukla u tu stvar. Kad više nije bilo te zaslepljujuće svetlosti, jasno se videlo šta Hoši drži u rukama. To je bio medaljon. Zatražio sam od Hošija da ga pogledam. Odbio je. Pogledao sam u medaljon i video sam da je imao u sebi jedan dragi kamen žute boje. Zurio sam u njega, nisam mogao da odvojim pogled. Kad je video kako zurim u medaljon Hoši me je odgurnuo i ja sam pao na tvrdu zemlju.

-   Želiš ga? Dođi pa ga uzmi. - reče Hoši čije se lice promenilo. Kao da je bilo poluljudsko, polu... Ne mogu to da opišem. Kada je to rekao stavio ga je oko vrata i mahnuo mi je, a zatim je otrčao munjevitom brzinom. Kretao se veoma brzo, kao da mu je taj medaljon davao neke moći.

  Ostao sam sâm u mračnoj šumi. U meni se povratio onaj strah koji je bio prisutan kad smo tek ušli u ovu živu šumu. Morao sam da pronađem izlaz iz nje. Pomislio sam tada kako bi bilo dobro da je Oda krenuo sa nama; on bi nas izbavio iz te proklete šumetine. Bio sam iscrpljen. Pošto nisam znao gde da idem, krenuo sam tka pravcu u kojem je Hoši odjurio. Činilo mi se kao da prolaze sati, ali ipak, to su bili mali minuti koji su me ubijali. Bila je to duga noć...
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Internets. Serious fucking business.

Zodijak Capricorn
Pol Žena
Poruke 2844
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Samsung krsh
Nekako hvata me jeza.
Kao da sam sama... I da ću uvek biti...
Prepuštena sama sebi i svojim bolesnim mislima…
Sve više pizdim...
Psihički sam bolesna.
Onaj osećaj...
Jede me sve iznutra... osećam se bolesno i zaostalo...
Moj život još uvek miriše na samoću.

IP sačuvana
social share
http://img53.imageshack.us/img53/4131/boinggx6qy9.gif[/img][/url] If you can read this you don't need glasses
Anonymous... Because none of us is as cruel as all of us!
Pogledaj profil WWW GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
Jel čita neko ovo moje bolesno čudo?
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Jet set burekdzija


volim mladena i bebana...

Zodijak Taurus
Pol
Poruke 6202
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
čita :D

i uživa.

i čeka još.

moj naklon.
IP sačuvana
social share
" moja filozofija je jednostavna.                                 
  napuni prazno.
  isprazni puno.
  i pocesi tamo gdje svrbi "
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


May God have mercy upon my enemies 'cause I won't

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 9394
Zastava Beograd
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Apple iPhone 7
(nastavak Korone)

  Majka mi je uvek govorila da sam živčan, da ne znam da se kontrolišem kad su u pitanju neki uzbudljivi događaji i da mi se stalno znoje ruke. I dan danas imam taj problem. Dlanovi mi se nenormalno znoje. Majka me je stalno grdila zbog toga. Ja sam joj uporno objašnjavao da to nije do mene. Posle tih reči je najčešće dolazilo pitanje: „ Nego do koga je ako nije do tebe?“. Ona jednostavno nije mogla da shvati. To nije do mene stvarno. Ja to ne mogu da kontrolišem. Jednostavno kao da to nije deo mene nego kao da to neki čovečuljak naređuje dlanu: „ Znoji se da mučimo malo ovog jadnika. Znoji se, to je naređenje. Ako ne budeš slušao naređenja, linije će ti biti skraćene. A naročito ona na tvojoj sredini. A ti to ne bi voleo zar ne?“. Kad sam bio mali imao sam problema sa povremenim halucinacijama. Naravno, za mene je to što sam video bila stvarnost, ali moja majka mi nije verovala. I mene je ubedila da sam to sve halucinirao. Šta to? Hm, recimo neke stvari koje su mi pomagle da odagnam samoću. Majka je primenila jedini lek protiv halucinacija i mojih navodnih laži; batine. Tukla me je svaki put posle mojih „lažnih izjava“. To me je mnogo povredilo. Ne batine, batine su izazivale u meni samo spoljašnje izlivanje bola. Povredilo me je njeno nepoverenje. To je izazvalo suze u mojoj duši. Posle toga te „halucinacije“ su se proredile, a majci nisam pričao ništa vezano za njih. Ko bi rekao da bi te stvari mogle da mi dođu glave, mislio sam u sebi. Ali jedna od njih me je kasnije spasla. Kako?

Pratio sam tragove koje je za sobom ostavio Hoši. Pratio sam cvetove koje je zgazio na svom putu do izlaza. Zapitao sam se, možda njegov cilj nije bio da izađe iz šume. Nasmejao sam se koliko je to bila glupa pretpostavka. Posle nekih pola sata praćenja tragova, noge su mi posustajale i nisu mogle više ni korak da naprave. Bio mi je potreban odmor. Scena je bila slična prvoj pauzi, u kojoj je pored mene bio i Hoši; seo sam na zemlju i naslonio sam se na stablo jednog drveta. Nadao sam se da neću zaspati jer mi je dosta bilo čudnih snova i još čudnije stvarnosti koja bi se stvorila posle tih snova. Posle dužeg vremena posmatrao sam šumu kako je ona zaista izgledala. U njoj se nije nalazilo ništa čudno, nije bilo ničeg monstruoznog u njoj. Šuma je ustvari bila prelepa. Zadovoljavala je sva čovekova čula. Zvukovi koje su ptice ispuštale su bile melem za ljudsko uvo (ne svih ptica). Klepetanje njihovih krila dok izleću iz maskiranih grana je čudno, ali nekako privlači. Naravno ne bih mogao da slušao taj zvuk stalno jer bih poludeo. Pomislio bih da sam i ja jedan od njih, jedna ptica koja može svojim golim krilima leteti sa drveta na drvo i da mogu da se vinem u nebeske visine i da osetim pravo značenje reči sloboda. Poželim da imam tri oka da bi mogao što šire da vidim tu šumu, njene boje i bića koja žive u njoj. Neka od njih ne bih voleo da sretnem jer bi susret sa njima bio najverovatnije fatalan po mene. Omanji čopor vukova je mogao svakog časa da mi prepreči put. Jedan put bi mi zatvorili, a drugi otvorili. Pogled u nebo je moje oči obojio u crnu sliku sa blještećim tačkicama. Oduvek sam se pitao šta se nalazi u toj crnini? Možda neko odozgo, neki drugi ja, gleda na zemlju i pita se šta li se nalazi u tom šarenilu. Miris... Nos mi je bio prepun mirisa. Divlje ruže, iako su se nalazile par metara od mene, širile su svoj upečatljivi sladak miris. Jedino što mi se nije svidelo je ukus šume. Okusio sam jedino dve stvari u šumi, a to su zemlja i moj znoj. Prilikom jednog od mojih padova moje lice je zaronilo u zemlju. Usne su mi bile prekrivene grudvicama zemlje koju sam zglobovima skidao jer su mi šake bile takođe bile uprljane zemljom. Druga stvar je moj znoj koji se slivao niz moje čelo i slepoočnice. Razlikujem dve vrste znoja, topli i hladni. Topli nastaje usled neke fizičke aktivnosti, kao kad sam npr. trčao za Hošijem. E tad me je oblio topli znoj. Pred ulazak u šumu je kroz moje pore na koži izbio hladni znoj. Ne moram da trčim, ne moram da mislim. Dovoljno je samo da nešto osećam. Strah me hladi, strah me užasava, znoj me užasava, znoj me hladi. Dodiri u šumi su bili iznenađujući. Kada su znakovi, koje sam prethodno prešao kažiprstom, počeli da sijaju, iznenadio sam se. Kada sam žir, koji sam našao na zemlji, dao veverici ona ga je rado primila i svojim brzim rukama je počela da ga okreće. Mazio sam je sekundu, dve kad iznenada, veverica me ujede za prst. U toj šumi nije sve onako kako izgleda. I ne samo u šumi, nego svuda, na bilo kom mestu na svetu, bilo to dno mora, vrh planine, stara šuma ili pak sam čovek.
Spavalo mi se, ali nisam dao snu da me odvede u njegov svet. Oči sam uz velike napore držao otvorene. Noć je bila crna. Samo se jedno čulo; zujanje insekata. To me je nerviralo. Svaki čas bi me saletali sa svih strana. Kapci su popuštali, a ja sam okretao glavu i zurio u sve što se pokreće samo da bi ih zadržao. Gledao sam u drveće koje se nalazilo ispred mene. Oči počinju da se mute i vide tamne crte drveća. Klapci su lagano padali. Zatvorio sam oči, ali ne zadugo. Čim sam shvatio šta se dogodilo, preostalu energiju koja mi je ostala u telu, sam iskoristio da ih otvorim. Ponovo drveće, ali...imaju siluete koje igraju ispred njih. Postaju sve manje i manje. Izgledalo je kao da je neko založio vatru. – Vatra! - odzvonilo je u meni. - Znači ipak nisam sam u ovoj prokletiji – i dalje je u meni navirala nada. Oči su posustale, umor je pobedio. Dok sam tako uživao u tami koja me odmara, osetio sam da me neko drma. Tama je počela polako da nestaje. Otvorio sam oči i video sam jednog čoveka koji je držao ruke na mojim ramenima. Izgledao je avetinjski; uglađena duga brada i brkovi, bledo lice, crna kosa do ramena. Iznenada je progovorio.
-   Izgubio si se? – upitao me je. Usta mu nisam mogao videti od brkova koji su pričali umesto usana.
-   Čini mi se da jesam. – odgovorio sam. Osetio sam nesigurnost glasa koji je izašao iz mojih usta samo radi reda.
-   Ne govori ništa, samo me prati.
-   U redu. Pomozi mi da ustanem. – rekao sam strancu. Pružio mi je ruku i pridigao me je na noge. Prvo sam se istegao, a zatim sam očistio noge i leđa od prašine. Krenuli smo.
Stranac je išao ispred mene, a ja sam bio tik iza njega. Dok smo pešačili gledao sam njegovu odeću. Bila je tamnosiva i isparana. Pomislio sam da je taj stranac ustvari ratnik jer su očigledne bile rupe na njegovoj odeći. Na tkanini se oko tih rupa video jasan trag krvi. Sve je ukazivalo na to da je ratnik imao od tri do šest gadnih rana. Ali, njih nije bilo. Da li zato što ih je zalečio ili je možda uzeo nečiju tuđu odeću? Ožiljaka na njegovom telu nije bilo, tako da je verovatnija druga mogućnost; da je uzeo nečiju odeću. To me je zaintrigiralo i morao sam da ga upitam za poreklo tih rupa.


-   Te rupe...
-   Šta? – okrenuo se stranac.
-   Te rupe. Ko ih je napravio? Ko si ti ustvari?
-   Mislim da ne bi želeo da znaš ko sam. – nastavio je da hoda, a ja sam ga pratio. Nastavili smo sa pričom.
-   Interesuje me. Ja mislim da si ti neki ratnik.
-   Ratnik kažeš? Hm, možda. Ja ratujem samo protiv kamuja.
-   Kamuja? Šta znači to kamuj?
-   Vi to ne bite mogli da shvatite. Ali, pošto si ti još mlad možda ćeš shvatiti  šta to znači, jer si još neikvaren. Kamuj je za nas, kako vi to kažete, božanski duh. To su za vas samo reči. Kako ja to ratujem protiv kamuja, sigurno se u sebi pitaš. Ja nisam ratnik, u pravom smislu te reči. Ja sam lovac, sakupljač. Nisu svi kamuji isti. Ima ih ...
-   A kako to?
-   Postoji ih...
-   A koliko ih ima? – nastavio sam da ga prekidam.
-   Oni se dele na više ...
-   A gde se oni nalaze? – ponovo sam upitao. Lovac se okrenuo ka meni i pogledao me je
-   Ne vredi. Svi ste vi isti, bili mali ili veliki.
-   Evo neću više. Ćutaću, a ti pričaj. Važi?
-   Dobro, dobro. Ima više kamuja. Neki su veći od drugih, a neki su manji od onih prvih. Kod nas je najvažniji Bakâ. To je kamuj vatre i on je najopasniji. On nam daje život i on nam oduzima život. Kada ulovimo medveda, vuka, lisicu ili nešto sasvim drugo, onda nam Bakâ pomogne. On pripremi našu lovinu, za naša gladna usta i mi smo mu zahvalni zbog toga. Ali, ima onih koji ga ne poštuju nego se igraju sa njim. On se tom prilikom razbesni i zapali naše male kuće od trske koje sagore istog trena. U nekim slučajevima se dešavalo da je Bakâ progutao nekoliko Ajnua . – kada je rekao Ajnua sve mi je bilo jasno. On je bio jedan od Emišija . O njima mi je pričala baka. – Sledeći kamuj je kamuj planine. Kamuj planine se nalazi u svim životinjama koje na njoj žive. On nam takođe daje život. Pre lova mi se pomolimo kamuju one životinje koje ćemo ubiti. Kada je ubijemo njen kamuj izlazi iz nje i ulazi u tek rođenu životinju iste vrste. Postoje i razni drugi kamuji kao što je kamuj mora, ali da ne dužim, mislim da si shvatio šta znači kamuj.
-   Donekle. A ti si Emiši?
-   Ja sam Ajno! Kako nas vi zovete, to nas ne zanima.
-   Samo sam pitao. A kuda me vodiš?
-   U moje selo.
-   Ja sam mislio da ćeš me izvesti iz ove šume.
-   Kasnije. Prvo da ti pokažem gostoprimstvo starih Ajnua.
-   Dobro. Jel ima još puno da se pešači?
-   Ne. Odmah iza onih – pokazao je rukom na drveće koje se nalazilo pred nama.

Selo je bilo pred nama. Pogledao sam u nebo. Noć je umirala, dok se dan rađao. Izgleda da je sve tako u životu. Jedno treba da umre da bi se drugo rodilo...“


Ovo je sve za sada. Prestao sam da pišem jer je profesorka rekla da ne može to za maturski. Ne dozvoljava zakon ili tako nešto. S toga am morao iz istorije da uzmem temu Rat na Pacifiku. Mislio sam kasnije i o tome da pišem u "Koroni".











IP sačuvana
social share
Pogledaj profil GTalk Skype Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 12
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 05. Apr 2020, 21:02:19
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.085 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.