pa šta je sporno,u pravu je čovek,većina srbije nema hranu i internet
ali upravo zbog tih amera što su nas bombardovali 99' nanicu im 

Разочарaње, али не и трагедија

Трагедија је оно што се догодило Мицићу, који је остао без мајке, а не пораз на спортском терену.

 – Селектор Ђорђевић преузео одговорност на себе.

– Како са свим поукама наставити борбу за Токио

Аутор: Александар Милетићчетвртак, 12.09.2019. у 19:00

Да су могли боље, играли би боље: кошаркаши Србије (Фото В. Марковић)

Они који неуспех наших кошаркаша називају „трагедијом” вероватно никада нису искусили трагедију или је за њих спорт и даље у античком добу, као питање живота и смрти. Од свега што је наш тим задесило у Кини, само једна ствар се може назвати трагедијом, оно што се догодило Василију Мицићу. Њему ни сто златних медаља не може да врати мајку.

Трагедије се догађају свакодневно, личне, народне, глобалне… У дану кад је наша репрезентација изгубила од Шпаније, ураган Доријан је однео више од 50 живота на Бахамима и 70.000 људи оставио без крова над главом.

Лако је доказати да спортски резултати снажније утичу на сиромашније земље, тамо где народ покушава свакодневне недаће да надомести успесима спортских јунака који им дају привид сопствене моћи. Тако су и милиони људи у Бразилу, када је Аиртон Сена трагично настрадао на стази формуле 1, констатовали да више не постоји ништа што може да упали пламичак наде у њиховој мрачној стварности. Њихова беда бивала је увек мања када би се Сена поливао победничким шампањцем на подијуму. Мирис тог шампањца осећао се чак и у најзабаченијим фавелама, где није било пијаће воде и основних средстава за живот…

Ако је нашим кошаркашима за утеху, и једном Новаку Ђоковићу многи нису опраштали тренутке слабости (кад се мучио с повредом лакта), заборављали су све његове подвиге и прогнозирали му још црњу будућност. Невоља је у томе што трезвен, разуман свет тешко избија у први план на друштвеним мрежама (а ту се изриче „коначна пресуда”), па се тако сва та прљавштина пролије на све стране и још крсти јавним мњењем. И онда сво то пљување надјача неке праве критике које су увек добродошле у оваквим ситуацијама.

Новинари су некада били толико мудри, толико свесни значаја спортиста за своју земљу, да су и у тренуцима њихових посртања знали да нијансирају речи, а да тиме нити умање оштрину свога пера, нити закину читаоце за добар аналитички текст…. Тако је, рецимо, некадашњи уредник Спортске рубрике „Политике” Коста Стаменковић, средином шездесетих прошлог века, одржао лекцију једном колеги почетнику који је извештавао са меча ОКК Београда. Тај млади новинар је, у жељи да се што пре прослави, ставио наслов: „Кораћ разочарао”! Стаменковић је извадио шлајфну из машине, поцепао је на пола, а затим рекао: „Драги колега, Кораћ никада не може да разочара. Ставите наслов: Кораћ није имао своје вече”! Нормално, велики Кораћ је већ у следећем колу постигао 50 поена и био темељ успеха наше репрезентације пуних десет година.

У данашње доба, наслов „Српски кошаркаши разочарали” био би сасвим адекватан, прихватљив чак и за наше кошаркаше, али је сувише млак да би оправдао постојање већине медија. Какав би то био наслов без „катастрофе”, „трагедије”, „бламаже”, „бруке”…

Нико не жртвује цело лето и одлази на светско првенство да би тамо разочарао и себе и друге. Да су могли да играју боље, наши кошаркаши би и играли. А зашто нису, то знају они и селектор Александар Ђорђевић који је, у духу неких својих претходника (Ранко Жеравица 1967, Ивковић 2013…), преузео одговорност на себе. Али, не треба заборавити да је то исти онај тренер кога смо дизали у небеса, који је вратио веру у нашу кошарку, који је пет година држао национални тим у самом светском врху (европски, светски и олимпијски вицепрваци).

Нити је он лошији селектор него што је био, нити су наши играчи лошији но што су били. Овога пута нису успели, нешто није штимало међу њима, али важно је оно што је Немања Бјелица у свом емотивном обраћању после пораза од Аргентине рекао: „Дошли смо овде као тим, сада морамо да се вратимо кући као тим”!

Да ли је Ђорђевић могао боље? Сигурно је могао боље! Да ли је негде погрешио? Сигурно је погрешио! Очигледно у једном: што се због „општег интереса” није држао неких својих принципа који су га водили ка успесима. Наш тим није стигао до медаље само због тога што није био на високом физичком нивоу као претходних година, а то је последица недовољног броја дана на припремама неких од носилаца игре (што због прописа НБА, што због ситнијих повреда које су неке избациле из строја пар дана уочи шампионата). Док је било свежине, екипа је дисала пуним плућима. Многима је душа била у носу како је шампионат одмицао, па је изостала фајтерска игра која нас је свих ових година држала у врху.

Зато смо на Европском првенству у Истанбулу пре две године, без десетак врхунских играча (неки су тај тим назвали „Б репрезентацијом”) пуцали од снаге и млели све ривале до финала, јаком одбраном и снажним ритмом. Зато се наша селекција на „Мундобаскету 2014” у Мадриду (три пораза у групи) и на Олимпијским играма у Рију 2016 (два пораза) стреловито дизала како су наилазили мечеви одлуке и стизала до финала са Сједињеним Америчким Државама.

Већина нас је отписала репрезентацију пре пет година у Шпанији (аутор ових редова јој је прогнозирао четвртфинале), већина је очекивала крах пре две године у Истанбулу, већина је отписала екипу после лошег старта на Играма у Рију… Биле су то погрешне претпоставке. Отписани су дочекани као хероји, а „Сале национале” поређен са Живојином Мишићем.

Сада је већина нас очекивала златну медаљу, а на бронзу гледала као на слабу утеху. Наша очекивања су опет била погрешна… Али, шта да кажу једне Сједињене Државе које три пута узастопце на великим такмичењима са НБА звездама (2002, 2004, 2006) нису успеле да дођу до финала (2002. биле шесте), што и сада неће бити у борби за одличје, или што Шпанија са најбољим тимом у својој историји, пред својим навијачима (СП 2014), није могла да прође даље од четвртфинала. Нико није претплаћен на успех, али је величина у томе како се понаша после неуспеха. „Наша слава није у томе да никада не паднемо, већ да се сваки пут кад паднемо – подигнемо” (Конфучије)!

Сада је само питање како ће се наш тим понашати. Не само у Кини, већ и дугорочно (са Ђорђевићем или неким другим тренером). Имамо десетак квалитетних младих кошаркаша и много изазова (како у све тежим околностима обезбедити играче из НБА и Евролиге за националне акције) и циљ који је много већи од Кине, а то су Игре у Токију. Била би велика штета да Србија не буде једна од 12 селекција на највећој смотри спорта наредног лета, јер тај догађај су најбоља могућа промоција и за спортисте и за њихове земље. Важно је бити стално присутан на највећим такмичењима, стално водити битке са најбољима (без тога нема ни стабилног финансирања) јер видимо колику цену плаћају Хрвати и Словенци којих не само да нема у Кини, већ их неће бити ни у Токију.

Не треба бацати дрвље и камење на наше играче. Треба их охрабрити и пробудити у њима понос да се изборе за Токио (квалификације почетком наредног лета) и у њему искупе за неуспех у Кини. Зато ћемо за најаву данашње утакмице парафразирати Душка Радовића:

„Молим кошаркаше Србије да данас победе Американце, ако могу. Ако не могу, онда неки други пут кад буду могли.”

http://www.politika.rs/scc/clanak/437687/Sport/Kosarka/Razocaranje-ali-ne-i-tragedija?fbclid=IwAR0BdTYBA5UvKmDkuWKbAFj9t61UuVALaV1w9Tkh1Q9bvVGIzh-Jtiovx9k

ne znas

pise lepo green beans

ker i popovic ispadose 2 najgora americka trenera

Kole i Francuska će možda biti šampioni sveta ove godine.
(bobi, 12. septembar 2019 20:12)"

Шта после Ђорђевића


Селектор Србије је још раније, у договору с људима из савеза, изразио жељу да се повуче с тог места, а иначе му истиче уговор. – Саша Обрадовић већ дуго кандидат за то место

Аутор: Александар Милетић, петак, 13.09.2019. у 21:00

Александар Ђорђевић (Фото EПА-ЕФЕ/Made Nagi)

Александар Ђорђевић највероватније неће водити репрезентацију после Светског првенства у Кини, о чему је много пре овог шампионата разговарао с председником Кошаркашког савеза Србије (КСС) Предрагом Даниловићем и генералним секретаром Дејаном Томашевићем. Њему, иначе, сада истиче уговор, а имајући у виду то да је пролетос започео пројекат „оживљавања” славног Виртуса из Болоње, да му је тај клуб дао одрешене руке да успостави комплетан систем рада (чак и неке ствари које се тичу менаџмента), било је нереално да истовремено седи на две тако „вруће столице”. Имао је жарку жељу да се са светском титулом опрости од свог омиљеног тима, али ће ту своју амбицију покушати да оствари у неком наредном мандату.

За непуних шест година (постао селектор у децембру 2013) Ђорђевић је урадио огроман посао и превазишао очекивања већине познавалаца игре под обручима, чије су стрепње углавном биле базиране на општој слици наше кошарке (тренд да већини играча репрезентација није циљ). Није тајна да је било многих који су сумњали и да Ђорђевић има капацитет да изгради још једну велику каријеру у кошарци. А он је то урадио врло брзо и ушао у историју овог спорта као једини који је стизао до финала три највећа такмичења (европска и светска првенства, олимпијске игре) и као играч и као селектор.

Његова харизма, велика љубав према националном тиму и „лудачка енергија” – како је то истицао капитен и вођа ове генерације Милош Теодосић, увезали су играче у једну јаку целину, у стабилан систем који је функционисао и кад пола играча (стицајем околности) није била на располагању. На четири узастопна такмичења репрезентација је играла четири пута у полуфиналу и три пута стизала до финала (у два наврата пораз од неприкосновених Американаца). Ђорђевић је за те успехе велики део заслуга приписао својим сарадницима, међу којима је највећи терет поднео Јовица Антонић, у редовном контакту с кандидатима за национални тим.

Ко год да преузме репрезентацију, имаће добру околност што неће кренути од нуле јер постоји континуитет добрих резултата (колико репрезентација на свету је последњих пет година увек стизало до четвртфинала) и група играча одана националном тиму, али и даље остаје тешка борба с натрпаним календарима и жељама најутицајнијих клубова у Европи и НБА. Није тајна да у КСС-у већ извесно време размишљају о Ђорђевићевом наследнику јер се знало да ће и тај дан једном доћи, а име које се најчешће помиње последњих месеци јесте Саша Обрадовић, тренер Монака. Данас, када национални савези преговарају с клупским тренерима, морају да имају у виду пре свега планове клубова (евентуална ограничења у њиховим уговорима). Рецимо, шампион Француске Асвел није имао ништа против да његов тренер Звездан Митровић буде истовремено селектор Црне Горе.

Наредна сезона ће бити изузетно напорна за наше најбоље кошаркаше. Евролига је повећала број учесника (са 16 на 18) и круна њене сезоне је 24. мај (фајнал-фор у Келну), Еврокуп се завршава 27. априла (у том такмичењу су, у истој групи, Ђорђевићев Виртус и Обрадовићев Монако), док се НБА сезона за неке завршава средином априла, а за неке средином јуна. Већ почетком јула су квалификације за Токио 2020, а олимпијске игре почињу најраније у последњих четврт века – 24. јула (Рио 2016 – 5. августа, Лондон 2012 – 27. јула, Пекинг 2008 – 8. августа, Атина 2004 – 13. септембра, Сиднеј 2000 – 15. септембра, Атланта 1996 – 19. јула).

Селектор ће бити пред великим изазовом да прилагоди план припрема, прво за квалификације јер ће неки играчи доћи на њих исцеђени од напорних мечева у клубовима, а неки после двомесечне паузе. Треба темпирати форму два пута за месец дана: прво за квалификације, па ако оне буду успешне, онда за олимпијске игре. А квалификације ће бити прилично тешке и у њима ће се 24 селекције у четири групе борити за преостале четири олимпијске визе (само победници група иду у Токио). Исти изазов био је пред српским тимом пре три године, када се преко квалификација у Београду пробио до игара у Рију и на њима освојио сребрну медаљу.

http://www.politika.rs/scc/clanak/437738/Sport/Kosarka/Sta-posle-Dordevica?fbclid=IwAR2dr4LOePYpEgclHDZY3_mOGPQVrVB2cGJMTLe94oqhoiB9JOumvGT3K3Y

Pa da, samo što postoji razlog zašto je neko izgubio. Imao si jedan koncept koji si mislio da će da ti prodje, sa ozbiljnim ekipama koje neće da ti igraju široko, već stanu usko, koncept je doživeo krah i to je to...