Јавност

Јавност је будно око које прати све оно што чинимо ако је уопште вредно помињања наше чињење. Јавност је повезана са слободом штампе, са демократским политичким процесом. Јавност је најубојитије оружје против сваке диктатуре, тоталитаризма.

Кад су ме тајно прогонили, кад су све чинили да ме униште, најжешће сам одолевао кад бих све што сам чинио на политичкој сцени, чинио јавно. Нисам волео, нисам трпео конспиративност. Конспиративност пре свега значи унутрашњу несигурност. Човек је снажан онолико колико је у стању да јавно пркоси и одолева и да јавно прозива све оне који му тајно покушавају зачепити уста.

Маркетинг (политички)

Политички маркетинг увек треба да се заснива на озбиљном размишљању о свим друштвеним проблемима, изналажењу најадекватнијих излаза из друштвене кризе, из опасности с којима се друштво суочава, из тешкоћа које су неминовне у сваком, па и оном најразвијенијем и најстабилнијем друштву. Политички маркетинг, ако није заснован на тим озбиљним принципима, може само делимично и привремено бити успешан, сем ако је, разуме се, остварен на манипулацијама јавним мњењем, насртајима на свест људи, јавним шок инцидентима или бљесковима који трају од данас до сутра.

Ја се баш не бих могао похвалити неким великим, озбиљним политичким маркетингом. Наша странка још оскудева у стручњацима за то питање, за тај проблем. Надамо се да ћемо бити у стању да их нађемо, да их ангажујемо али оно чиме смо ми освајали симпатије српских бирача, наклоност јавног мњења, то је наша искреност, постојаност у политичким опредељењима, наша озбиљност и залагање за српске националне интересе, наше инсистирање да су интереси Србије као државе и Срба као народа изнад сваке ускостраначке политике и слично. Ми смо, дакле, без једног озбиљног страначког маркетинга постигли врло значајне резултате, али у наредном периоду без маркетинга неће моћи.

Политичар

Политичар је човек који се бави политиком. Може да се бави професионално, у виду заната, може да се бави и судбински опредељено. Али, бављење политиком је и борба за власт. Постоје разне врсте политичара. Сматрам да је политичар у правом смислу речи онај који има креативних способности, који зна крајњи циљ, који је учествовао у његовом креирању, који је спреман да ризикује да тај крајњи циљ оствари. Постоје административни радници, оперативци, чиновници који су сателити озбиљног политичара, који га следе за делић власти, за делић уважавања, за делић утицаја. Политичар је човек који жели власт. Код њега је изражена воља за моћ, за доминацијом.

Успешан политичар је супериоран у односу на друге људе својом интелигенцијом, својом вештином, својим лукавством. Али то што је он лукав, интелигентан и вешт, не значи да треба да буде неморалан, суров, груб, не значи да треба да буде нечастан, непоштен. Јер, успешан политичар у демократском и слободном друштву мора својим етичким одликама да буде изнад осталих. Не сме да глуми моралност. Моралност се не може успешно глумити. Не сме да глуми искреност. Ни искреност се не може успешно глумити. Кад се политичар појави пред јавношћу, народ јасно осети у сваком тренутку је ли искрен или није, јесу ли му добре намере или нису.

Постоје политичари који у политичком свету лече комплексе, који су били за неку компоненту обичног људског живљења прикраћени и у политици је надокнађују. То углавном нису успешни политичари. То нису политичари којих ће се народ сећати са пажњом, уважавањем, симпатијама и такви људи су углавном склони ауторитаризму, тоталитаризму. Аутократија је за њих излаз из оне неугодне људске интиме. Аутократија је за њих надоместак за онај недостатак који им је природа тако сурово наменила. Аутократија је за људе слабог духа, људе који не трпе конкуренцију, који не воле борбу, који не воле изазов. Она их лишава бриге да непрекидно проверавају и себе и своје подлегање вољи народа.

Политичар мора да има развијен мисаони апарат. Мора да буде критичког духа, да буде мислилац, да познаје политичку и правну теорију, да познаје економију. Политичар који не познаје економију не треба ни да се бави политиком.

Политичар

Политичар је човек који се бави политиком. Може да се бави професионално, у виду заната, може да се бави и судбински опредељено. Али, бављење политиком је и борба за власт. Постоје разне врсте политичара. Сматрам да је политичар у правом смислу речи онај који има креативних способности, који зна крајњи циљ, који је учествовао у његовом креирању, који је спреман да ризикује да тај крајњи циљ оствари. Постоје административни радници, оперативци, чиновници који су сателити озбиљног политичара, који га следе за делић власти, за делић уважавања, за делић утицаја. Политичар је човек који жели власт. Код њега је изражена воља за моћ, за доминацијом.

Успешан политичар је супериоран у односу на друге људе својом интелигенцијом, својом вештином, својим лукавством. Али то што је он лукав, интелигентан и вешт, не значи да треба да буде неморалан, суров, груб, не значи да треба да буде нечастан, непоштен. Јер, успешан политичар у демократском и слободном друштву мора својим етичким одликама да буде изнад осталих. Не сме да глуми моралност. Моралност се не може успешно глумити. Не сме да глуми искреност. Ни искреност се не може успешно глумити. Кад се политичар појави пред јавношћу, народ јасно осети у сваком тренутку је ли искрен или није, јесу ли му добре намере или нису.

Постоје политичари који у политичком свету лече комплексе, који су били за неку компоненту обичног људског живљења прикраћени и у политици је надокнађују. То углавном нису успешни политичари. То нису политичари којих ће се народ сећати са пажњом, уважавањем, симпатијама и такви људи су углавном склони ауторитаризму, тоталитаризму. Аутократија је за њих излаз из оне неугодне људске интиме. Аутократија је за њих надоместак за онај недостатак који им је природа тако сурово наменила. Аутократија је за људе слабог духа, људе који не трпе конкуренцију, који не воле борбу, који не воле изазов. Она их лишава бриге да непрекидно проверавају и себе и своје подлегање вољи народа.

Политичар мора да има развијен мисаони апарат. Мора да буде критичког духа, да буде мислилац, да познаје политичку и правну теорију, да познаје економију. Политичар који не познаје економију не треба ни да се бави политиком.

Елитизам

Елитизам је болест декадентних друштава. Покондирених тикава имамо и у Србији, у српском друштву. Елитисти су најчешћи кандидати за издајнике. Ко су елитисти у српској књижевности? (Књижевност ми је увек најдражи простор за изналажење примера, за изражавање тих контраста, за критички ангажман, ако је то лишено чисте политике.) Сећам се добро Видосава Стевановића, Мирка Ковача и сличних. Увек су желели нечим да буду мимо осталог света, да се изнад њега уздигну, и на крају одоше у отворену издају. По чему су били елитисти? По томе што су презирали све оне којима се срећа није осмехнула да уживају неке друштвене благодети које је режим нудио само својим слугама. Били су подобни, никад никакав ризик на себе нису преузимали, не сећамо их се ни из једне ситуације у којој би се евентуално могли залагати за помоћ прогоњеном, за помоћ ухапшеном, за помоћ отпуштеном са посла, за помоћ ономе који се налазио под ембаргом поводом објављивања својих дела. И онда, кад су им мецене пале са политичке сцене, одједном постадоше опет елита у неком другом погледу, постадоше заговорници слободе и демократије. Одувек су били демократе. Али за њих једино оаза демократије може да буде Париз, може да буде нека страна земља. Гаде се и сопственог народа, сопственог друштва, и земље у којој су поникли и о чију су се судбину тако тешко огрешили.

Шешељ је луд.. али на мени занимљив начин
нисам поборник његових утопистичких планова и мисли.. само су ми занимљиве (мада не кажем да не бих волео да је тако) 

Шешељ је луд.. али на мени занимљив начин
нисам поборник његових утопистичких планова и мисли.. само су ми занимљиве (мада не кажем да не бих волео да је тако)Hiperinteligentni su obicnim uvek ludi. . .

aj mi samo reci odakle ti to da su hrvati pokatoliceni srbi

Superinteligentni 

jedini slučaj nešto masovniji gdje kršćani mijenjaju vjeru zabilježen je u bosni, gdje katolici masovno prelaze na islam, ali i u manjoj mjeri na pravoslavlje, koje za razliku od katoličanstva, uživa određene slobode u osmanskom carstvu. to ti je sva priča, a ova njihova naklapanja se svedu na 1941. kad su NDH vlasti katoličile neke pravoslavce. nadam se da ti pravoslavci u 4 godine vladavine NDH nisu zaboravili tko su i što su