Успех

Увек сам веома скептичан према дефинисању успеха. Ја сматрам да бити успешан значи непрекидно се борити и налазити задовољство у тој борби. А кад се борбом оствари неки циљ, увек треба истог момента тежити неком новом, већем и јачем циљу. Ако се задовољимо постигнутим, успех се претвара у трајан пораз. Да ли се лично сматрам успешним или неуспешним? Сматрам да сам успешан зато што се, ево, непрекидно борим и што још дефинитиван пораз нисам доживео.

Упорност

Упорност је одлика снажних личности, људи који знају шта хоће. Само онај ко је упоран може рачунати на успех. Само онај ко је упоран може рачунати да ће остварити неко дело. Упорност бих везао са талентом. Таленат је врло важна људска особина, без талента се ништа озбиљно, ништа значајно, ништа оригинално не може постићи. Али упорност, труд и вредноћа чине 90 посто сваког успеха, таленат само преосталих 10 посто. Разуме се и таленат је незамењив, тих 10 посто талента не може се никаквим радом, никаквом упорношћу надокнадити.

Афера

Афераштво је склоност ка преувеличавању небитних сегмената људског живота, живота јавних личности. Афераштву су обично склони људи ниског духа. Афераштво је врло дубоко укорењено у овим нашим балканским просторима. Оно је склоност ка преувеличавању форме а занемаривању садржине. Афераштво може бити и израз пакосног духа. Афере стварају доколичари. Откривање афера пружа извесну врсту узбуђења онима који се аферама баве, пре свега онима који су предмет афере.

Афера може имати измишљени и стварни садржај.

Толико су живота загорчали разни интриганти, клеветници и њима слични. Толико су људи у самоубилаштво отерали. Толико су људи духовно уништили. Али и тај изазов мора да буде ту негде око нас, ми морамо знати да му одолимо, морамо знати да се супротставимо, морамо бити у стању да издржимо.

Интелектуалац

Прави интелектуалац је увек ангажован. Интелектуалац који бежи од ангажмана губи интелектуалну уверљивост. Интелектуалац може да осећа и страх, може да се повуче из друштвеног живота за извесно време, али својим делом после сведочи о том унутрашњем страху и о сопственој опредељености. Сетимо се само Андрића који је живот под окупацијом провео у Београду и који је у то време писао велика дела јасно се опредељујући против постојећег стања, не знајући како да допринесе борби свога народа. Сетимо се Андрића и његових младалачких дана, сетимо се и „Екс-понта” и „Немира” и његове јасноће кад је сопствени страх исказивао. Славио је јунаке „Младе Босне” и жалио што им није раван, што није налик на њих. Духовно им је сродан, али није имао довољно храбрости да дели њихову судбину и да се активно укључи у револуционарни, превратнички рад коме су се они посветили.

Не значи да интелектуалац треба да се бори с пушком у руци, али храброст треба да покаже на другим пољима, својим интелектуалним напорима. Храброст доказује тако што неће пристати на колаборацију, што неће служити онима које интимно не сматра својима, што неће пристати да се окрене против сопственог народа, његових интереса.

Народ (српски)

Српски народ има врло несрећну историју. Имао је велику шансу да у средњем веку израсте у ред највећих европских народа У време Немањића било је Срба колико и Енглеза. А онда се десило оно што нас је увек пратило као највећа несрећа: неслога, нејединство. После смрти цара Душана, царство се поделило. Великаши су више снаге губили у међусобним сукобима и ратовима него одупирући се спољним непријатељима. Та неслога је главни кривац пропасти српске царевине. Она се и касније појављивала увек кад нам је било најтеже. Никад ми Срби не смемо заборавити да су нас у турском ропству држале домаће потурице. Од београдских дахија највећи број је био српског порекла. Карађорђе је те потурице протерао из Србије. Касније је тај процес завршен под Обреновићима.

Међутим, у сваком новом рату опет су се јављале потурице. У сваком новом изазову долазило је до издаје. Сетимо се да је било и великих интелектуалаца, познатих имена наше културе који су аустроугарском окупатору служили у Првом светском рату. Сетимо се једног од наших највећих књижевника, Боре Станковића, и оног што је радио за време тог рата. Највећа убијања, паљења у служби страних окупатора чинили су наши људи. Највећи злочин над српским народом Хрвати су спровели уз помоћ Срба католика, посебно оних из западне Херцеговине. Ми Срби смо народ са израженом унутрашњом неслогом. Питање је да ли слогу у потпуности можемо икад остварити.

Хајка

Хајка је својствена људима. Она је у њиховој подсвести. Хајци се највише предају људи ниског интелекта и још ниже моралности. Хајка је увек лов на слабог. Хајка је чопоративни подухват.

Хајкачи су немилосрдни, али и плашљиви. Кад се као прогоњена звер окренете неком од хајкача, увек угледате карактеристичан пример смутљивца, плашљивца. Покажете му зубе, очитате лекцију – мањи је од маковог зрна. Почне да се правда: нисам ја тај, нисам ја то мислио, други су ме повели, други су ме навели, други су ме натерали и слично. Сећам се кад сам био прогоњен на факултету, кад је доношена одлука да ме уклоне са наставничке катедре, они који су гласали на седници да ми то ураде правдали су се да су морали, да су и они били довођени у питање, да су и они могли остати без посла.

Хајкачи су бедни црви.

Одупрети се хајци могу само најјачи, највиталнији. Нема тог задовољства које се може мерити са задовољством прогоњеног који успева одолети свим изазовима, свим нападима, свим прогонима, свим шиканирањима и, на крају, кад се хајкачи уморе, кад липшу, тријумфално крене преко њих.

Информисаност

Човек је информисан увек онолико колико жели. Информације нису на дохвату руке. Информације се углавном не стичу из дневних новина, али су и оне и те како потребне. Информације имају обичај да беже од човека, да се прикривају, да се извитоперују, али, опет, ништа се сакрити не може. Увек се нађе нека зова која се огласи кроз песму „У цара Тројана козје уши”. Увек смо били информисани онолико колико смо то желели. Нико нема право на изговор да нисмо знали комплетне чињенице, јер смо осећали суштину поретка у коме смо живели, и за њега смо одговорни. Одговорни смо јер ништа нисмо урадили да му много раније станемо на крај. Мирили смо се с тим. Ми немамо никаквог права да оптужујемо друге. Сви ми који смо живели под тим поретком – без обзира да ли смо били интегрисани у политичку структуру – нисмо довољно радили да бисмо му се супротставили. Чак и они који су робијали по Титовим казаматима, ако су излазећи из затвора прихватали посао од стране режима, ако су прихватали било какав друштвени ангажман, опет су постајали саучесници. А они који су били у робијашници и прихватили радни ангажман у затвору, ако су прихватили било какву сарадњу са органима преваспитања, опет су били саучесници. Њихова функција је била да буду робијаши. Али и они који су побегли из ове средине, из овог друштва, из ове земље у време трајања таквог режима – и они су били саучесници. Сви смо криви, сад да видимо ко у већој ко у мањој мери. То је право питање.

Као народ нисмо у право време схватили сву вредност информативних медија у заштити националних интереса. Запоставили смо могућност анимирања западних медија, западног јавног мњења, али нисмо много изгубили. Чак и да смо се на време припремили, да на глави дубимо, Запад нам не би веровао јер нисмо католици. Запад верује Хрватима, јер су Хрвати католици. То је оно што Запад идеолошки мотивише да се држи стране Хрвата. А опет, ту је и Немачка која га на то и присиљава. То му додатно нечисту савест умирује што се определио у овом рату, који опет водимо на балканским просторима.

Агресивност

Постоје разне врсте агресивности. Постоји здрава, борбена агресивност. Постоји, затим, болесна агресивност која карактерише људе неспособне за било шта озбиљно у животу, који својом агресивношћу надокнађују недостатак образовања, недостатак интелигенције, недостатак креативности. Постоји и агресивност која у сваком човеку почива на претпоставци да је напад најбоља одбрана у свакој животној ситуацији; ако треба ући у неки сукоб, ако је сукоб неизбежан, онда треба и напасти.

Политика

Политика је метод освајања и чувања власти, она је суштина те власти и како би то Аристотел рекао, политика је највиша привилегија слободних људи. У нашем свакодневном речнику политику изједначавају са нечим нечасним, неморалним, непоштеним. Међутим, политика на дуге стазе никада не може да буде то. Можда у балканској некој ситуацији политика представља неморалну компоненту човековог живота. Међутим, човек који неморалне методе користи у политици у крајњем исходу не успева, не побеђује, трпи пораз. Тај пораз не мора да га задеси за време његовог живота, може да дође и постхумно. Сви велики диктатори постхумно су доживљавали пораз. Погледајмо само Стаљина, Тита, Мао Цетунга.

Политика је и жеља за доминацијом, жеља за хегемонијом, воља за моћ. Политика је, што би рекао Есад Ћимић, човекова судбина и бежање од политике је једна политика. Онај ко бежи од политике, бежи од своје слабости, бежи од свог незнања, од неизвесности. Онај ко бежи од политике, мири се са постојећом политиком. Такви људи су најбољи за диктаторски систем, за тиранију. Раде свој посао, не интересује их шта се око њих збива, не интересује их ко управља државом и како управља све док њихова елементарна грађанска ситуираност не дође у питање.

Политика представља велики изазов. Политика је за људе немирног духа, људе који знају да ризикују, који се непрестано боре, који борбу бирају као смисао свог живота. Политика прожима све елементе нашег свакодневног живота.

Монархија

Српска радикална странка и Српски четнички покрет, којима ја припадам, традиционално су били монархистичког опредељења. Међутим, временом се многе ствари мењају. Ми морамо бити свесни да су европска демократија и либерализам настали у сукобу са монархијом и монархизмом. Уставна парламентарна монархија је известан гарант очувања државних и народних традиција, али ако се то питање поставља нама Србима, одмах се суочавамо са проблемом кога довести на престо. Принц Александар Карађорђевић, издајник, не заслужује то. Принц Никола Петровић, издајник, не заслужује то. Изгледа да су обојица католици. Пре две године се у јавности појавише информације да постоји неки Обреновић, да живи у Италији, али изгледа да је то крајње непоуздано. Ова двојица које већ поменух својим непатриотским односом према нашој судбини нису заслужили народно поверење. Александар и Никола су прокоцкали своју шансу. Да ли ће се Срби определити за монархију или неће, то ћемо још видети, али се већ може констатовати да никада српски краљ неће бити Александар Други Карађорђевић и да никада српски краљ неће бити Никола Петровић.