Eto vidis, znaci poenta je da ne trebas da pomirujes ljude, nego to slobodno vreme da iskorsitis da se prosetas sa zenom recimo. Pomirivati Srbe i Hrvate i Muslimane, je kao zalivati cvece uljem i onda se nadati da ce ono procvetati!! To su stvari koje nisu pomirljive, i najdalje dokle se moze ici su odnosi Hrvatske i Srbije na nivou odnosa izmedju Francuske i Britanije. Mada su to opet neki drugi odnosi, ali bratstvo i jedinstvo je bila jedna najveca tempirana drustvena bomba u bivsoj SFRJ koja joj je dosla glave 1990, i zbog koga se digao onaj silini nacionalizam koji je zasluzan sa hiljade nevinih zrtava. Lepo to kaze Nele Karajlic u svojoj pesmi " Od istorijskog AVNOJ-a do izbeglickog konvoja". 

A ko je rekao da ne treba komunikacija?
Komunikacija, poslovni odonosi, svakako.. i onako smo podjednako sjebani pa jedino jedni drugima mozemo prodavati ono sto proizvedemo
Ali ljubav? Bratstvo i jedinstvo?
Jel bi ti mogao da budes prijatelj sa nekim ko ti je direktno (indirektno - svejedno) ubio sve najblize i 30% tvojih rodjaka pa mozda i tebe samog sa vekovnih ognjista...
Mozemo mi da silimo da se volimo, ali narodi u kojima ce uvek Draza, Vuk, Ante, Alojzije, Njofra i slicni biti narodni heroji nema sta da trazi u bilo kakvom spajanju.. to je kao stavljanje natrijuma u vodu... boom.

Pa da to i ja kazem. Odnosi Srbije i Hrvatske kao Britanije i Franuske. Ali bratstvo i jedinstvo kao u SFRJ nikada. 

Dodao bih jos jedan Neletov citat:" jebo nas onaj ko nas sastavi..." 

nikad visei sa drugima,a mozda jednom sa sobom i uspemo.

to ce ici jos teze

 

Suština cele problematike je da su rat u SFRJ izazvale nacionalističke i šovinističke snage koje su bile protiv ideje zajedničkog života jugoslovenskih naroda. To je osnovni uzrok. Drugo, vertikala čitavog jugoslovenskog društva, počivala je pre svega na srpsko-hrvatskim odnosima, jer su Srbija i Hrvatska bile dve politički najjače republike u SFRJ, s tim što je Srbija do 1966 godine imala čak i blagu prednost, jer je Ranković vodio saveznu UDB-u, a Penezić-Krcun, srpsku. Oni su bili Titovi najverniji saradnici dugo godina i imali su prilično uticaja kod njega. To se posle promenilo i tada su Hrvati i drugi preuzeli dominaciju, iako je Tito jako vodio računa da se to ne oseti, naročito da ne uznemiri Srbe. Dokaz za to je njegova izričita naredba da se uguši pobuna albanskih nacionalista na Kosovu 1968, kao i njegov lični obračun sa hrvatskim nacionalistima 1971. godine. Tito sigurno nije mrzeo Srbe, ali je morao voditi računa i o tome da je SFRJ složena zajednica i da u njoj nisu živeli samo Srbi, iako su bili većina. Tito je Srbima u Hrvatskoj realno omogućio da budu potpuno ravnopravni, kao i to da je Kosovo i Vojvodinu sačuvao u okviru Srbije, iako su imali autonomije. To treba ipak imati u vidu, s obzirom na rezultat Miloševićeve politike od 1991. godine. Ništa Srbi ni Hrvati nisu dobili(a mnogo su izgubili!) zahvaljujući svojim nacionalistima. SFRJ je i Srbima i Hrvatima obezbeđivala sva realna nacionalna prava, normalan razvoj i priličan prosperitet. To se najbolje može dokazati poređenjem životnog standarda danas i onog u SFRJ!

Ne znam mnogo o pobunama Albanaca i Hrvata, '68. i '71. KOliko je to bilo ozbiljno?

Prema podacima kojima ja raspolažem, bilo je vrlo, vrlo ozbiljno. Naročito na Kosovu, gde se u pojedinim krajevima pobunio čitav šiptarski narod, predvođen ozloglašenim veliko-albanskim nacionalistima. Dovoljno govori činjenica da je bilo preko 400.000 u demonstracijama širom Kosova, da je upotrebljena i vojska i republička policija. Nastao je haos, nešto slično kao 17 i 18 marta 2004. godine. Kad je saznao da se Srbi proteruju planski, Tito je naredio:" Ugušiti pobunu smjesta,ako treba i tenkovima. Albanske šoviniste smjesta dajte hapsiti, na sud, pa u zatvore. Jer, ako se i Srbi dignu, ode sve do vraga." Ovo je citat iz knjige:"Zašto su smenjivani?", od autora Dragana Markovića i Save Kržavca. Tu ima cela hronologija događaja, ima i u vezi sa Hrvatskom 1971 godine. Preporučujem ti knjigu. Izdanje je iz 1985 godine.