SAD i NATO  ratuju zbog nafte , placaju rat a Kina :

Kinezi počeli eksploataciju iračke nafte

Kineska državna naftna kompanije (CNPC) počela je sa eksploatacijom nafte sa polja Al Ahdab u Iraku, što je deo tri milijarde dolara vrednog ugovora potpisanog sa iračkim vlastima 2008. godine.



Ugovor između CNPC i Iraka potpisan je na 23 godine i vredan je tri milijarde dolara. To je ujedno i prvi međunarodni ugovor o eksploataciji iračke nafte od američke invazije na Irak 2003. godine.

Irački ministar za naftu Asem Džihad izjavio je da će dnevno biti crpljeno od 40.000 do 60.000 barela nafte sa polja u blizini grada Kuta, u centralnom delu Iraka.
Od 2003. godine iračke vlasti sklopile su ukupno 15 ugovora o prodaji nafte i gasa, što su prve velike investicije i energetski sektor te zemlje posle gotovo 30 godina

Vesti online

Govorim o ovom u Kini a ne ko je izmislio 

Sustina je da se sila ponasa kao sila i nema tu pravde, samo se nemojmo praviti da je to doslo sa nekim ko nama nije po volji, jer isto tako skoro celoj Istocnoj Evropi je Rusija drugo ime za zlo i nepravdu i dodajem pritom, sa dobrim razlogom, a nama je Putin vodja slobodnog sveta. Razlicito je ocigledno gledanje i shvatanje slobode i oslobodioca.

Sto se Kine tice, dovoljno je videti ono sto im se vec dosta dugo desava u raznim delovima zemlje, zatim pogledati ko tamo zivi i bar malo istorije i videces da nije nikako istina da se nisu sirili, jer Tibet, Turkestan, Mongolija, Mandzurija i ljudi koji naseljavaju te zemlje nemaju nikakve veze sa Han Kinezima, a u svim tim oblastima se domaci jezici potiskuju i namece Kineski, dok se planski naseljavaju mase Han Kineza, kako bi se promenila demografska slika.

Dakle, svrha moje price, je da zabatalimo komunisticke parole o slobodnom svetu i mrskim imperijalistima, jer kao sto rekoh, ne gleda svako isto na stvari. Nemam ja nikakav problem sa tim, da neko ne shvati pogresno, da sa Kinezima trebamo saradjivati i unapredjivati odnose, u iscekivanju promena odnosa u svetu, gde su upravo Kinezi ti koji ce zatalasati i razdrmati trenutne postavku, ali vredjanje moje inteligencije je da mi se govori o pravednosti nekog, koga prezire ceo komsiluk i gde toliko ljudi radi u bednim uslovima, po firmama iz mrskog kapitalisticko-imperijalistickog sveta, dok stranka na vlasti ima u svom imenu naziv komunisticka. Mnogo smo zaslepljeni i gordi, mislimo da previse znamo, a ustvari lebdimo u nekakvoj sopstvenoj realnosti. Ili smo s druge strane teski cinici. Sve zavisi o kojoj Srbiji se radi.

КИНА У РАЉАМА ГЛОБАЛИСТА       
Пише: Дане Чанковић   
18 јул 2011


  Да ли овакав наслов, без жеље да буде злурад, може бити тачан? Тешко је тврдити. У недељу 17. 07. прочитао сам информацију у којем се каже да је Кина осудила сусрет предсједника САД-а Барака Обаме са тибетанским духовним вођом далај ламом, оцијенивши то као грубо мијешање у унутрашње ствари Кине.

Ово ме подсјети на моју хипотетичку причу о будућности Кине испричану неколицини другара у задње двије године.  Она изгледа наоко нереална али је верујем занимљива и иде отприлике овако: Кина ће брзо ући у велике проблеме.

Главног актера приче представљају глобални центри моћи који управљају финансијским токовима и свјетским процесима и догађајима, који нису везани посебно ни за једну државу, ни за један народ, или религију, а сада су највећим дијелом стационирани у САД, сутра се могу настанити на било који дио земаљске кугле, јер цијелу Земљу и сва њена природна богатства сматрају својом. Без обзира на то што сада није тако, они желе успоставити такав свјетски поредак.

Већ се деценијама уназад прича о том глобалном пројекту. Циљ је колико се види из различитих извора - једна свјетска влада, једна религија, или боље једна идеологија, једна монета (можда и без ње), један службени језик, јединствено свјетско тржиште итд. Један јединствени уједињени свијет.

И такав центар или центри глобалне моћи, чини се, Кину већ више година увлачи у замку и полако јој „везује руке“. САД и друге земље отварају своја тржишта за кинеску робу. У ту робу уложен је конкретан рад вриједних кинеских радника који су врло скромно плаћени. Неко ко не познаје, мени драг кинески народ, рекао би да је то чиста експлоатација, диктатура, или још горе ново робовласничко друштво. За ту извезену робу држава Кина, или издвојене групе и појединци добијали су најчешће доларе. С обзиром на огромну количину робе добили су и велике количине долара. 

Још деведесет и неке године прошлог века се говорило у обавештеним круговима да је стварна вриједност долара испод 5% номиналне вриједности, односно од оне која пише на том папиру. 2000. године већ се причало да је та вриједност долара око 2%, данас се нагађа да ли испред једноцифреног броја има нула. Питање је времена и одлуке центара моћи када ће долар доживјети свој крах.

А онда не само да су вриједни Кинези скоро бадава радили већ и држава Кина и њена привреда на специфичан начин издржавали су САД и многе друге. На тај начин Кина би остала без „стабилне ноге“ у виду стабилног долара и у овом случају испоставило би се да је у питању „стаклена нога“ у виду маловриједног долара.

Сада Кина покушава да се ријеши огромне количине таквог долара. Међутим, то иде тешко. Чак постоји могућност да се обезвриједе државне обвезнице САД које је куповала Кина, и то на начин да САД направе заокрет у монетарној политици тако што не би стављале у оптицај нове количине долара. Због тога, САД не би могле да измирују све своје обавезе, дошло би до инфлације и пада вриједности државних обвезница.

Друге „стабилне ноге“ оличене су у дисциплини и посвећености према раду вриједних кинеских радника. А шта ако неко моћан и ко не познаје кинески народ или му не жели добро каже то је оличење најгоре диктатуре и нагона за преживљавање. Ако се већ поменути глобални финансијски центар моћи умијеша у унутрашње ствари Кине и то мешање наиђе на плодно тло, може ли доћи до социјалних протеста и побуне у стварним или лажним жариштима, или онима која само тињају, на простору Кине. Тада би то биле „стаклене ноге“. Кинеско окружење, које постаје све нестабилније (Авганистан, Пакистан, Индија, Средња Азија…) није предмет ове приче али има свој утицај и на дешавања у најмногољуднијој земљи на планети. 

Дакле, центри моћи ако хоће да успоставе нови свјетски поредак морају срушити стари. Да би се нешто срушило мора се показати да не ваља, да се доведе до апсурда. Рушење старог поретка највјероватније ће довести до регионалних сукоба. Да би дошло до тешких сукоба народи морају бити незадовољни, људи треба да буду очајни, без посла и перспективе, да изгубе наду и осећај смисла постојања.

А да би се дошло до тога стадијума нихилизма требало је наметнути потрошачки менталитет (путем медија и на друге начине), на свјетско тржиште избацити робу мултинационалних корпорација, односно робу коју индиректно обезбјеђују споменути центри моћи. Обезбиједити државама и народима новац у виду кредита али под условом да они који добијају такав новац исти користе за потрошњу и друге ствари због којих ће само дубље ући у проблеме и већу зависност.

Циљ ове потрошачке и кредитне експанзије је између осталог контрола над националним привредама а последица је смањење или уништење домаће производње. Пре свега индустријске и пољопривредне производње, смањење способност земље да сама производи своју храну и енергију. Државе и народи врло лако могу кроз овај механизам ући у стадијум тешког дужничког ропства, те да се радикално промијени власничку структуру драгоцјених природних богатстава којима је одређено друштво располагало. Да ли је та експанзија потрошње и кредита планска и смишљена отимачина природних богатстава центара моћи од многих држава и народа или је пак реч о трци за профитом који има сличне последице, није једноставно одговорити. 

Што се тиче „реалних“ производа, од прехрамбених до индустријских, којим мултинационалне компаније снабдијевају свијет, глобални центри моћи кад год хоће (кад стве под контролу домаћу производњу многих држава и народа) могу пресјећи доток тих производа. А онда наступа глад, хаос, рат и покушај успоставе новог свјетског поретка.  Није искључено да глобални центри моћи покушају Кину увући у стварање свјетског поретка, онај који симболизује - један, један, један. Или је покушају изнутра разбити, или створити ситуацију у региону такву да се мора окренути против сусједа. Ово су три реална сценарија који се могу развијати и паралалено а од понашања Кине може да зависи који ће од њих бити активиран у потпуности.   

Ми желимо добро Кини и кинеском народу, а остваривање тог добра за Кину видим у посебној блиској и стратешкој сарадњи са Русијом и неким другим земљама. Насупрот тога конфликт Кине са другим азијским силама неће бити користан ни Кини а ни њима, осим глобалним центрима моћи који желе да кроз политику „завади па владај“ на згаришту старог света граде нови – уједињени свет.

Овај кратак текст и тезе у њему изнешене наводе читаоца на закључак да свјетска економска криза која је отпочела 2008. године никако није случајна, већ у великој мери произведена и контролисана од глобалних центара моћи који управљају свјетским финанцијским токовима и другим свјетским догађајима те да ће се одвијати у таласима док не дође до једног свјетског економског цунамија. А тај моменат није далеко. 

стављај линкове до извора, обично се текстови без извора овде бришу 

Слажем се Дуки са већином написаног, суштина је да се Кинези не разликују много од било које друге суперсиле данашњице, осим што немају ту глобалну улогу да запишавају где им се прохте, а чињеница је и то да је Кина кроз историју много мање роварила и експлоатисала друге земље за разлику од нпр. Монгола или Јапанаца у Азији или западних поморских сила које су спрводећи своје империјалистичке аспирације опљачкали пола планете, неколико векова уназад... Енглеска, Шпанија, Португалија, Холандија, нешто касније САД, Немачка ...



Ееее... 'де си Змају, муњо небеска!?

тебе нема триста године ... ево не умеш ни бирцуз да нађеш, омаши тему скроз ... 

Е јбг-а ј3ма све ми се помешало... Ћу да дођем... једном...

Кина “освојила” свет
Д. Д. С. | 28. јул 2011. 20:41 |

Истраживање показало кога грађани 22 нације сматрају суперсилом. Светско становништво данас више не мисли да је Америка број један


Карикатура Горана Дивца

СВЕТСКА суперсила број један је Кина. Цифре још не показују да је ово баш тачно, али међународна анкета америчког истраживачког центра “Пју” открива да свет мисли управо тако. Званични подаци кажу да је Кина 14. фебруара призната као друга највећа светска економија, иза САД, а испред Јапана, Велике Британије, Италије, Француске.
Истраживање спроведено у 22 земље показало је, међутим, да грађани 15 држава сматрају да је Кина већ сада, или ће у скорој будућности да претекне Америку као “водећа светска сила”.
 
Овај тренд најјасније сагледавају становници западне Европе, док су грађани источног дела Старог континента, као и Латинске Америке, мање уверени да је Кина водећа светска сила. Али, 72 процента Француза, 67 одсто Шпанаца, 65 одсто Британаца и 61 проценат Немаца увиђа да Кина претиче САД и постаје суперсила број један.
Чак и готово половина Американаца, 46 процената, сматра да је Кина већ засенила, или ће ускоро, Сједињене Државе. Занимљиво је да је само пре две године свега нешто више од трећине Американаца сматрало да ће Кина да претекне САД.
ПРЕДВИЂАЊА
ММФ предвиђа да ће највећа латионамеричка економија, Бразил, да претекне Француску, Велику Британију и Италију до 2020. године. Истовремено, Индија ће, према овим предвиђањима, да избије на место број - три.
Тренд је, наравно, дочекан одушевљењем у најмногољуднијој земљи, али је у непосредном суседству чињеница да се Кина не само економски, већ и војно, приближава САД, изазвала доста нелагоде. Преовлађујуће мишљење у Јапану, који је у фебруару уступио Кини место број два на светској лествици најмоћнијих, као и у Индији, где се бележи једна од највећих глобалних стопа раста, јесте да војно јачање Кине није у интересу ове две земље.
Војно јачање Кине не радује ни већину Европљана, како источних, тако и западних, као ни Турску и Израел.
У самој Америци, међутим, према писању “Њујорк тајмса”, не сматра се да главна претња по националну безбедност САД овог лета стиже од Кине, или било које друге стране силе, већ од буџетских махинација и “буџетских манијака” на - америчком тлу.

Вечерње новости

Не видим какав је то аргумент. Па и нас презире читав комшилук. И нас на западу сматрају дивљацима који су починили геноцид у Босни и на Косову. Сви нас оптужују за претензије према "туђим" територијама. Па јел то значи да смо гори од Кинеза? Шта мислиш докле би ишла Србија да смо ми супер сила?