To nije neka novost. Nego ti reci koje su mu bile tri zelje?

Pa koje bi bile da je upeco zlatnu ribicu 

Kako su propali giganti srpske industrije - za NT govore ekonomski stručnjaci
Privreda kao spržena zemlja, a političari pričaju nebuloze
Miloš Obradović
Srpska industrijska proizvodnja krajem prošle godine nalazila se na svega 42,6 odsto proizvodnje iz 1989, a u odnosu na prošlogodišnju, ove godine manja je za još dvadesetak odsto. Među zemljama istočne Evrope Srbija je ubedljivo na poslednjem mestu po brzini rasta industrije u poslednjoj deceniji. To pokazuje i podatak da je od 1998. broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji smanjen za 289.000 ili za 45,6 odsto.

Najveće smanjenje broja zaposlenih imali su tekstilna industrija (75.000), proizvodnja motornih vozila i prikolica (28.000), proizvodnja osnovnih metala (27.000) i proizvodnja prehrambenih proizvoda (27.000).

Poražavajuća je i činjenica da industrija čini svega 15 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije, pa već godinama nemamo šta da izvezemo. Tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore je poslednjih godina najviše ulagano.

S druge strane, industrijski giganti, perjanice socijalističkog razvoja, već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. U prošloj godini 900 velikih, koji čine 1,03 odsto ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71 milijardu dinara gubitaka i tako oteralo celu privredu u minus od 37 milijardi dinara. Od 2003, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su oko 240 milijardi dinara.
Niko ne sanira gigante

Profesor Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija, ističe da 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a da je već dve trećine ovih preduzeća propalo:

- To je najveći problem Srbije. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sad nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna. Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši političari pričaju nebuloze. Ako budu čekali još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, a to znači da neće moći da plaća svoje dugove. Neko mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu.

Ne samo što iz godine u godinu tope osnovni kapital, već i plivaju u dugovima koji su često najveća prepreka da nađu kupca.

- Zaduženje velikih preduzeća na kraju 2008. iznosilo je 1.500 milijardi dinara, a od toga su 200 milijardi samo kamate. Problem nije svetska, već naša kriza, i to zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. Pri tom, ni dinar od hiljadu milijardi dinara zaliha ne finansira se dugoročnim kreditima, već kratkoročnim obavezama - kaže Ranković.

Profesor Mlađen Kovačević, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i ekonomiju, smatra da je u Srbiji posle 2000. primenjen metod „spržene zemlje“ koji je dokusurio industriju.

- Duboko sam ubeđen da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz u kombinaciji s precenjenim dinarom doprineli urušavanju industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naše firme nisu mogle da budu konkurentne ni na svom, a kamoli na stranom tržištu. Lako je videti kako se gasila naša industrija. Nekada je fabrika sijalica „Nikola Tesla“ iz Pančeva izvozila po celom svetu, a sad jedva preživljava. Tako je bilo i sa „Kluzom“, „Bekom“, „Koštanom“, „Ivom Lolom Ribarom“... - naglašava Kovačević i dodaje da je dinar danas realno precenjen za 90 odsto u odnosu na evro i dolar.

S druge strane, ulagano je u bankarski sektor jer se znalo da će u Srbiju da nagrnu pare iz inostranstva.

- Od početka 2001. do avgusta ove godine, u Srbiju je ušlo 65,5 milijardi dolara od zaduživanja, doznaka i privatizacija. Sve te pare moraju da prođu kroz banke, a s njihovim maržama zarada je odlična - kaže Kovačević.

Osim što su problem za ekonomiju, posrnuli giganti su i veliki socijalni problem, jer je u njima zaposleno 450.000 ljudi, odnosno oko 45 odsto ukupno zaposlenih u Srbiji.

Za 78 preduzeća, ponosa bivše SFRJ, koja su se našla u procesu restruktruriranja, država je oprostila dugove od preko sedam milijardi evra i još su dobili oko milijardu subvencija za plate i doprinose zaposlenima. Neke od tih kompanija su prodate u postupku privatizacije, kao što su zemunski „Zmaj“, borski „Polet“, delovi holdinga „Goša“, „Ei Niš“ ili „Mašinske industrije Niš“.

Preduzeća ili delovi holdinga koji nikako nisu mogli da nađu kupca otišli su u stečaj, gde će prodajom imovine pokušati da se namire dugovi prema poveriocima.

Ipak, nije sve socijalističke gigante snašla tako crna sudbina. Neke kompanije uspele su da nađu nove vlasnike koji su ih digli na noge. Tako je smederevska železara „Sartid“ već nekoliko godina najveći srpski izvoznik, pošto je prodata američkom „US Stilu“, doduše za svega 23 miliona evra i bez 1,7 milijardi evra dugova koje je preuzela država.
Od propasti su spasene i „Valjaonica bakra Sevojno“, koju je kupio Zoran Drakulić, i „Valjaonica aluminijuma Seval“, koja je sad u vlasništvu Slovenaca, a obe fabrike većinom izvoze svoje proizvode.

I duvanska industrija je bila zanimljiva strancima, pa su „Duvanska industrija Niš“ i „Duvanska industrija Vranje“ došle u ruke „Filipa Morisa“ i BAT-a. Takođe, bolji deo srpske privrede sad je i pivarska industrija, jer su pivare pokupovali svetski igrači, a među dobitnicima privatizacije su i vršački „Hemofarm“, koga je kupila nemačka „Štada“, zatim „Tigar“ iz Pirota, koji je postao deo „Mišlena“, i „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca koji je privatizovan po prvom zakonu o privatizaciji.

Velike gubitaše opterećuju i dugovi, pa tako „Industrija kablova Jagodina“ na četiri tendera nije našla kupca, između ostalog i zato što se procenjuje da joj dugovi dostižu 100 miliona evra.

„Magnohrom“ iz Kraljeva je posle neuspele privatizacije i neispunjavanja obaveza „Global stila“, dela indijske kompanije „Mital“, morao da preda 10 hektara zemljišta gradu da bi pokrio 79 miliona dinara dugova javnim komunalnim preduzećima.

I kruševački „Trajal“ je primer da svaka privatizacija ne mora da bude korak napred. Iako je bugarska kompanija „Brikel“ platila 12 miliona evra za ovu fabriku, oko 2.000 radnika je do pre desetak dana štrajkovalo tražeći isplatu zaostalih plata, kao i da država raskine privatizaciju i preuzme ovu kompaniju.

Nekadašnji gigant u proizvodnji celuloze i papira „Matroz“ iz Sremske Mitrovice konačno je prodat u stečaju, pre mesec dana, za 2,86 miliona evra firmi „Industrikom“, pošto u čak sedam pokušaja niko nije hteo da ga kupi. Matroz je 2007. oteran u stečaj posle tri neuspela tendera i sa 12 milijardi dinara nakupljenih dugova.

Javna preduzeća najveći gubitaši

Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpske privrede. Gro gubitaka prave javne, to jest, državne kompanije koje, uprkos monopolu, po pravilu ispostavljaju građanima najviše cene i najniži kvalitet.

Najveći gubitaš je „Elektroprivreda Srbije“, s manjkom većim od 300 miliona evra u prošloj godini, što čini 7,3 odsto gubitaka cele srpske privrede. Međutim, to je četiri puta manje od gubitaka koje je EPS ostvario u 2007. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su prošle godine svojim poslovanjem izgubile više od 195 miliona evra, tri puta više nego u 2007. Treći je JAT s gubitkom od oko 88 miliona evra.

„Zastava“ i „Fijat“ - konačno

Jedno od najvećih preduzeća u SFRJ bila je kragujevačka „Crvena zastava“, a njeno restrukturiranje i modernizacija počeli su još devedestih godina prošlog veka.
Narednih dana konačno će biti zaključen ugovor između srpske strane i italijanskog „Fijata“. Njime će se definisati nivo i dinamika investicionih ulaganja u zajedničku kompaniju, u kojoj će „Fijat“ imati 67, a država Srbija 33 odsto kapitala. Takođe, očekuje se da Italijani uplate 100 miliona evra kako bi preuzeli upravljanje ovom fabrikom.

Преузето са...

Blago nama!

Ovo je sve tacno, samo sto srpskom balvanu ne mozes dokazati da ga mediji vuku na pogresnu stranu. Oko 99% izvestaja u medijima su kako budzet, a ne kako se taj budzet puni.
Takva se slika stvara da ce sad odavde da se rasporedi ovde, da se ispuni ovo ili ono pa ce ovaj ili onaj da nesto da, pozjami donira.
Nijedna rec kako se to puni? To odnekud pada s Marsa.
To se tako zestoka zamajavanja javnosti prave preko medija da je to prava ludost.
Ako se kuca gradi od temelja, onda su to primarni resursi koje sama zemlja moze da proizvede. Kod nas je to poljoprivreda.
Treba prestati otkup od 45-e u svim njegovim oblicima, treba decentralizovati drzavu, podstaci da se iskoristi moc zemlje i izasao si iz recesije. Onda ide razvoj.
Infrastruktura iskljucivo preko javnih radova jer nemas para. To radi Obama u americi, a ne radimo mi.
Mora prvo raspad, pa tek posle razvoj, jer jednostavno nemamo ono sto nam treba: pameti.

Lepo kazu privrednici, da mora da se napravi presek stanja i da se vidi gde ide kljuc u bravu a sta moze da se revitalizuje. Da se nadju partneri i da se radi.

SLAVOLJUB KAČAREVIĆ: STRATEGIJA UNIŠTAVANJA SRPSKE PRIVREDE

Piše Slavoljub Kačarević

Posle snažnog pritiska javnosti, ugledni novinar Slavoljub Kačarević  u ponedeljak popodne pušten je iz 13-dnevnog pritvora. NoviStandard objavljuje Kačarevićev tekst, objavljen u beogradskoj Republici, o drugom talasu srpske privatizacije, za koji autor tvrdi da bi mogao da gurne Srbiju u bankrot. Nije nam namera da ukažemo na vezu između Kačarevićevog hapšenja i teksta koji sledi, tek činjenica je da su oni koji dele njegovo mišljenje iz ovog teksta većinom osudili hapšenje, dok su iza hapšenja stajali ljudi bliski svetu o kome se u tekstu govori


Neuspešna i neosmišljena privatizacija, ispoljava se kao ostvarivanje neke dugoročne strategije uništavanja srpske privrede. „Drugi talas privatizacije“ preti da potpuno dotuče privredu i gurne Srbiju u bankrot

Model privatizacije kakav se sprovodi u Srbiji, odavno je kritikovan u stručnoj javnosti. U naučnim krugovima opisane su mane ovakve privatizacije i ponuđena rešenja, ali u životu nema posledica takvih ukazivanja, ni u politici. Privatizacija se odvija dosledno, brže ili sporije, ali sa posledicama koje izgledaju kao rezultat nekakve strategije za uništavanje srpske privrede.

Očekivalo se da će model prodaje preduzeća doneti povećanje efikasnosti u privatizovanim firmama i napredak srpske privrede. To se, međutim, nije dogodilo. Oko četvrtine prodaja je poništeno, a jedan broj preduzeća nikada nije ni nastavio da radi. Takođe, izvestan broj preduzeća kupljen je sa ciljem koji nije unapređenje proizvodnje nego zauzimanje građevinskog zemljišta, objekata ili slično.

"Očekivanja da će se ekonomskom politikom privatizacije, kao jedne od ključnih tačaka deregulacije i liberalizacije po receptu MMF-a, obezbediti sveukupni ekonomski napredak – pokazala su se kao nerealna. Problemi nezaposlenosti, rasta siromaštva, negativnog trgovinskog bilansa i spoljne zaduženosti ostaju i dalje kao osnovne razvojne teškoće  koje se, očito, samo prodajom društvenih i državnih preduzeća ne mogu rešiti", upozorio je još pre tri godine Božo Drašković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na savetovanju Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. (Ekonomski anali 2006. str. 219).

„Umesto povećanja efikasnosti, u velikom procentu se može govoriti o neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse srpske privrede“, smatra danas Božidar Cerović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. (Srbija u tranziciji i – krizi, str. 23, u zborniku Tranzicija u Srbiji, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2009.)

"Naša dosadašnja tranzicija, putem privatizacije, dovela je do maksimizacije svojine malog broja privilegovanih i kriminalizovanih pojedinaca, tj. do tajkunske eksproprijacije ranije stvorenog društvenog kapitala i lišavanja svojine najvećeg dijela stanovništva. Umjesto usmjerenosti na stvaranje bogatstva, usavršavaju se mehanizmi njegove redistribucije i prisvajanja renti", zaključuje Marko Sekulović, sa Ekonomskog fakulteta u Nišu (Tranzicija u ogledalu krize, str. 222, isto).


Zemlja   učešće ind. i građ. u BDP (u %)

Češka Republika                    38,3

Slovačka                                 35,0

Rumunija                                34,5

Slovenija                                 34,1

Poljska                                    31,7

Bugarska                                 31,5

Mađarska                               30,7

Srbija                                      29,1

(Eurostat, godišnjak 2008, str. 104)

DEINDUSTRIJALIZACIJA „Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća isuviše često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim kompetencijama“, ocenjuje Dejan Šoškić (Privredna struktura posle tranzicije, str. 31, isto). „Naočigled svih nas, „razvojni model“ u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgradnji luksuznih poslovnih i stambenih objekata“, navodi Šoškić i ukazuje da u našoj strukturi bruto dodate vrednosti (podatak za 2006. godinu, statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 134), gotovo 60 % potiče od usluga a tek 29% od industrije i građevinarstva. U odnosu na zemlje EU koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji, vidi se da one imaju daleko viši procenat učešća industrije i građevinarstva nego što je u Srbiji.

„Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj. deindustrijalizacija, tokom ’90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili tokom poslednje reformske decenije“, iznosi Šoškić. 

U pogledu zaposlenosti rezultati su takođe daleko od željenih pošto se nije desio očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa. Od 2000. do danas bez posla u Srbiji ostalo više od 500.000 radnika (V. novosti, 20. 9. 2009.). Stopa nezaposlenosti, prema podacima RZS, povećana je sa 13, 3 % u 2002. godini na   14, 7 % u 2008. i to uz promenjenu metodologiju u poslednjoj posmatranoj godini, koja daje povoljnije pokazatelje.

„Beležimo kontinuirani pad zaposlenosti, uprkos reformama koje se sprovode“, poziva se Šoškić na podatke Republičkog zavoda za statistiku iz 2008. Uz to, u Srbiji je procenat (6,98%) ukupnog stanovništva zaposlenog u prerađivačkoj industriji gotovo upola manji nego u Češkoj (13,36%) ili Sloveniji (13,31%) a za oko trećinu niži nego u Bugarskoj (9,62%) ili Rumuniji (9,15%).

Da bi slika bila potpunija treba dodati da je izvoz Srbije pokrivao 77 % uvoza 1990. godine a za 2007. godinu taj procenat bio je 47,6. Drugim rečima, gotovo je prepolovljena stopa pokrivenosti uvoza izvozom (Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 275).

Krajem juna ove godine spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na maj, dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine, koja je prethodila tranziciji privrede, ukazali su stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja IZIT, javio je Tanjug 12. septembra. Prema rečima direktora IZITA Miloja Kanjevca, očigledno je da je osnova tranzicije bila prekomerno zaduživanje i neproduktivno trošenje fisnansijskih sredstava, uz "kazino privatizaciju" koja je pogodovala krupnom kapitalu i stvaranju monopolsko-kartelskih grupa.

Izneverena obećanja i buduća razočaranja

Danas je jasno da su izneverena očekivanja od privatizacije – bar najvećeg dela stanovništva. To možda najbolje pokazuje armija od blizu pet miliona stanovnika Srbije koji su se prijavili na poziv za upis za dobijanje bespaltnih akcija u vrednosti od po hiljadu evra. Sve je izglednije da će i to obećanje biti iznevereno.

Istraživanje iz 50 privatizovanih preduzeća koje je proveo Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost (Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju u saradnji sa Progetto Sviluppo) pokazalo je da je apsolutna većina - oko dve trećine ispitanika (62,5%) – nezadovoljna efektima privatizacije.

Privatizacija se nastavlja, uprkos ovakvim rezultatima i mada se već javno postavlja pitanje njenog legitimiteta (Privatizacija bez legitimiteta, Politika, 19.6.2009.). Ono što sada najavljuju poznavaoci, jeste talas preuzimanja firmi zbog pada cena akcija od skoro 80% za godinu dana (Talas preuzimanja tek će uzeti maha, Blic, 28.3.2009.). Kakve će najčešće posledice imati taj "drugi talas privatizacije" može da se pretpostavi iz analize preduzeća - akcionarskih društava koja su nastala iz društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom došlo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena je "gazdinska" kontrola nad kapitalom.

"Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti u ovom preduzeću došlo je nakon koncentracije vlasničke strukture", navode autori analize Drašković, Kostić i Rajković (Tranzicija u Srbiji, str.265). "Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preduzećima, naročito u slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije, nije vodila ka rastu konkurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu zaposlenosti", zaključuju autori.   

Procenjuje se da će oko dve stotine preduzeća do kraja godine "dobiti novog gazdu ili akcionara", preuzimanjem firmi ili dokupljivanjem akcija (Blic, isto). Tu je reč  o jeftinoj kupovini vlasništva, ali je sada razvijena i nova, špekulantska tehnologija za preuzimanje firmi. Takav je primer sa preduzećem Informatika ad iz Beograda, gde je investiciona i brokerska kuća Citadel, uz samo 2,6 vlasništva akcija, prikupljala ovlašćenja drugih fondove i malih akcionara, uveravajući ih – manipulacijama i nerealnim obećanjnima - da preko akcionarske skupštine izglasaju promenu uprave preduzeća i postavljanje svojih ljudi u upravni odbor i menadžment. Mogu samo da se pretpostavljaju razmere katastrofe za preduzeće da je ovaj poduhvat uspeo. 

Izgleda da sličnu sudbinu doživljava Energoprojekt u čiji su Upravni odbor nedavno ušla dva člana građevinske firme Napred, mada se nezvanično smatra da je Napred dobio čak sedam članova, odnosno većinu. Udruženje akcionara Energoprojekta pozvalo je akcionare na "odbranu od tihog preuzimanja" i da ne dozvole da Energoprojket postane plen akcionara koji ima samo  tri odsto kapitala. Napred je vlasnik 3,2 odsto akcija Energoprojekta (Napred preuzima Energoprojekt, Blic, 18.7.2009.). 

Gotovo nikakva zakonska zaštita ne postoji od takvih neodgovornih špekulacija pa se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da će mnoga preduzeća u vlasništvu brojnih malih akcionara, postati žrtve ovakvog preuzimanja – čak i bez kupovine krizom obezvređenih akcija. Ovakve transakcije samo će pogoršati ukupno stanje srpske privrede i smanjiti šansu Srbije da postigne ekonomsku i socijalnu stabilnost.

KAKO PRUŽITI OTPOR Na šta mogu da računaju "objekti privatizacije"? Ljudi koji su pogođeni gubitkom posla i životne perspektive, mogu da se bore samo za goli opstanak, da prežive ali ne i da pobede. Na vapaje unesrećenih i dalje se javno odgovara da su "borci za utopiju", da traže "prevaziđena prava na rad", da "čuvaju neradničke privilegije iz socijalizma" itd. Još se ne priznaje da je reč o prekršenim privatizacionim ugovorima, neosmišljenim privatizacijama i izneverenim početnim ciljevima čitavog poduhvata.

"Od početka primene programa privatizacije preporučeno je da se model privatizacije u nastavku diversifikuje i uključi i druge moguće modele kako bi se proces ubrzao i decentralizovao. To se nije dogodilo već se nastavilo sa modelom prodaje", podseća Cerović (Tranzicija u Srbiji, str 23) i postavlja pitanje da li je bilo bolje preći na neki od decentralizovanih modela privatizacije po kojima bi zaposleni, a delom i građani, postali vlasnici akcija. To bi omogućilo oporavak preduzeća ili dalju prodaju ili likvidaciju ako nema drugog rešenja.

Strateško partnerstvo (proklamovano a vrlo retko ostvareno), korporativna svojina, konzorcijumsko vlasništvo, zadrugarstvo ili razni modeli participacije i saupravljana mogli su da budu alternativa – ali nisu omogućeni.

Kreatori sadašnjeg stanja u Srbiji i dalje se ne libe da se hvale svojim delima. Predstavnici pomenute firme Citadel organizovali su letos panel diskusiju pod naslovom "Privatizacija ili podržavljenje" (Medija centar, Beograd, 6.7.2009.) i ocenili da je u Srbiji "atmosfera prema privatizaciji kao da je '48. godina". Pored ostalog, Milutin Nikolić, direktor Citadel investmenta, pohvalio se kako je njegova firma za proteklih osam godina učestvovala u privatizacijama čija je vrednost transakcija u Srbiji osam milijardi evra, i da je najčešći savetnik države i najvećih kupaca srpskih firmi. Po njegovom mišljenju, prilikom prodaje nije važno koliko košta – vredi firma, važno je da se proda, makar i za jedan evro. Takođe, da nije važno je li firma profitabilna ili nije. Konačno, ako i mora da postoji monopolsko preduzeće, onda neka bude privatno (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/ozalosceni_posustalom_privatizacijom.html). Objašnjavajući kako su "mediji često u zabludi", Nikolić je pomenuo primer Galenike, gde je njegova firma - privatizacioni savetnik države, i rekao da ga novinari i radnici stalno pitaju za cenu ove fabrike lekova, "a cena nije najvažnija, mi procenu nismo ni uradili".

Poznati zagovornici neoliberalne politike, poput bivšeg ministra za privatizaciju i suvlasnika konsultantske revizorske firme, koja je bila uključena u sporne prodaje "Sartida" i "Knjaz Miloša", i dalje zastupaju elitističko uverenje da spadaju u odabranu manjinu političara koji znaju bolje od većine građana - šta je dobro za njih i da je njihova odgovornost upravo da pokušaju da nametnu većini ono što prepoznaju kao "buduće vrednosti", piše Vera Vratuša, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Politika, 19.6.2009.).


 KOLEKTIVIZACIJA I PRIVATIZACIJA Odabrani učesnici na pomenutom skupu u Medija centru iznosili su i razne druge argumente u prilog podrške nastavljanju dosadašnje privatizacije. Na primer, "kapitalizam je inherentan ljudskoj prirodi" i "štetno je radovanje što je kapitalizam u krizi" (Goran Nikolić, Institut za ekonomske studije) ili "bizoni nisu imali gazde pa su izumrli, a krave su preživele pošto su imale gazde" (Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište) ili "ljudi kod nas ne žele da rade, istorijat srpske lenjosti seže iz života u srednjevekovnim zadrugama gde su muškarci radili samo dva meseca godišnje" (Mijat Lakićević, urednik u Blicu).

Kod ovakvih argumenata, možda je zgodno pomenuti i jednu od omiljenih fraza obožavalaca slobodnog tržišta, "Vuk na ovcu svoje pravo ima", koja treba da potvrdi pravo jačega i princip evolucije i prirodne selekcije svuda pa i u ljudskim poslovima. Trebalo bi da znači da jači radi što hoće a slabiji trpi što mora. Tome su skeptici smislili sledeće primedbe: ako imamo svest o racionalnom ponašanju onda "vuk na ovcu svoje pravo ima" da bi opstao, ali samo na jednu, a ne i da zakolje celo stado što on nagonski čini. A ako vodimo računa o pravednosti - sit vuk nema pravo ni na to svoje jedno jagnje nego samo vuk koji je gladan…(Finansijske i pravne špekulacije, Dragoslav Slović, Fineks, Beograd, 2009).

Očigledno je da je neophodno preispitivanje dosadašnje privatizacije i povratak početnim ciljevima.

"U okolnostima zaoštravanja krize i neokenzijanskih mera podržavljenja finasijskih institucija i industrrijskih korporacija u centrima svetskog kapitalističkog sistema, ne bi li trebalo i u Srbiji makar zaustaviti dalje sprovođenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije, koji je pretvorio Srbiju u prezaduženo polukolonijalno tržište za uvoznu robu, gotovo zatrte vlastite industrijske proizvodnje i razbaštinjenog, obespravljenog, osiromašenog i nezaposlenog stanovništva", pita Vera Vratuša.

"Ako naša kriza, uz sve nevolje, bol i patnje ojađenog naroda, bude produkovala i elemente kreativne destrukcije, onda se može očekivati da će dosadašnjni pogubni tok tranzicije, krizom biti zaustavljen i da će se stvoriti pretpostavke za otpočinjanje novog, svrsishodnijeg kursa tranzicije", smatra Marko Sekulović.

Da li se i kako može za ovo pridobiti "politički faktor"? Kada je u Srbiji sprovođena ubrzana i prinudna kolektivizacija sela pre više od pola veka, bilo je nekih sličnosti sa današnjim prilikama. Na pitanje kako je to nasilje nad razumom i životom prestalo, poznavaoci toga vremena – pored ostalog – ukazuju da se masovno nasilje nad stanovništvom u jednom trenutku okrenulo i ka vlastodršcima. To je dovelo do tihog ali konačnog napuštanja "čupanja brkova i guše" seljacima. Ima li danas nagoveštaja da se nasilje - koje trpe najširi slojevi – približava i vladajućim krugovima? Da li su novostvoreni centri moći, do kojih se stiže preko adresa tajkuna, finasijskih špekulanata i drugih "tranzicionih dobitnika", postali opasni za nosioce vlasti? Ko danas stvara i obara vlade u Srbiji?

Američki predsednik Obama najavljuje državnu kontrolu finansijskih tržišta i sprovodi mere državne pomoći posrnulim gigantima američke industrije. U Srbiji, promoteri neoliberalne dogme kažu da su to "luckasti" potezi američkog predsednika (M. Prokopijević, pomenuti skup u Medija centru). Šta li oni tek govore srpskom predsedniku?

Objavljeno u „Republici“, br. 462-4

Пренето са...

Ako je zbog ovog bio hapsen, to je isto kao kod Staljina.
Sve je tacno rekao iako samo povrsinski. ja bi to bolje a i malo bih zabiberio.
Ako za nase polticare kazes da su prostitutke, to je uvreda za prostitutke.
Tako da moze jedna opsta karakteristika: fukare najgore vrste.
Oni ne znaju da rade posao i gotovo. Time stvaraju prostora lopinama i zlonamernima.

E sad mi nije jasno zasto je bio u pritvoru?

Иако сам читао и Глас и Курир,нисам да о скора обрћао пажњу на г.Качаревића!
Пише да је ово штампано у "Republici",значи код ацистента. Попова, откле тамо гос. Качаревић...
ухапшен је заједно са Рајом Родићем због проневера,неплаћања пореза и ...,шта је прави разлог хапшења знају у Влади Србије
Вероватно да није ухапшен због неког текста,па ни овог,који је јако добар за Србске прилике! Не верујем да је Власт спремна,барем данас, да било кога хапси због нечег сличног! Чим дођу избори све се ово да префарбати Фијатом,Јевропском Унијом, Белим Шенгеном... и осталим пропагандним триковима у режији Шапера и Бебе!