Како сам у Кини постао либерал :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Како сам у Кини постао либерал

У земљи не постоје класе у класичном смислу, али постоји висок степен друштвене инерције који оне доле задржава доле, а оне горе задржава горе

Невен Цветићанин

Док нисам отишао на Исток, нисам ни слутио колико волим Запад. Док нисам окушао од Далеког истока, нисам могао ни мислити колико ми је Запад близак. Далеки исток и Блиски запад.

У Кини сам боравио службено и пословно, скоро читав мај месец ове године. Кинеско пролеће. До тада сам о Кини читао само у књигама, на интернету, и гледао тв емисије. Али нема те емисије која може приказати како ствари заправо стоје, и нема те књиге која може описати све танковитости реалног живота. У мом научном раду, интересовао сам се за кинеску филозофију, етику, културу и религијску традицију, али нема те науке која би могла удахнути у човека свеже сазнање попут онога када се непосредно сусретне са стварношћу. Једно су књиге, друго је живот. Једно је Кина чан-будизма, таоизма и конфучинизма, друго је Кина као савремени привредни змај који нема милости ни сентимента када се ради о бизнису и васколиком пословању.

ПРАГМАТИЗАМ – У односу на кинески, западни прагматизам се доима као чист идеализам. У Кини нема пардона, и све има своју цену, и та цена је убитачно прецизна. Ако хоћете да послујете са Кином и Кинезима онда се припремите за пословну авантуру у којој можете добити (читај: зарадити) много, али у коју морате уложити тону зноја, бар онолико колико улажу и сами Кинези. Нема овде класичних синдиката, нема радничких права, нема изговора, него се посао мора урадити, иначе ћете бити замењени неким ко хоће да ради уместо вас. Кинески капитализам. Који иде подруку са етатизмом. У Кини постоји само један државни синдикат, који није ништа друго до нека врста државног органа, једнако као што су кинеска „удружења послодаваца“ ништа друго до државни концерни различитих привредних грана. Држава арбитрира у свему. Кинеско друштво је немоћно пред кинеском државом. Појединац не постоји изван целине. Изван целине он је само прах и пепео. Стога сам се у Кини ужелео „нашег“ европског, западног индивидуализма. Читав живот сам за себе мислио да сам умерени етатиста, заступник идеологије државе благостања и умереног државног интервенционизма, а у Кини сам схватио да сам непоправљиви либерал. Тако ми хуманизма и ренесансе, више волим индивидуалну слободу, него океан етатизма. Људи су као птице, и имају право да лете куда хоће. И не треба их стављати у кавез.

Не треба бити непоштен па рећи да Кина свој етатизам негује намерно и форсирано, ко што га усиљено форсирају неке друге државе. Етатизам је у Кини напросто традиција и кинеска цивилизација неколико миленијума почива на леђима централизоване админстративне државе. Кинези су административну државу имали чак и пре старих Римљана, и код њих се одувек знало ко коси, а ко воду носи. Ко је начелник, а ко ће у поље на сунце. Социјална проходност је у Кини слаба, па ако вам је отац био начелник и ви имате добру шансу да га наследите на неком сличном месту, а ако вам је отац ишао у поље на сунце, онда су све шансе да ћете и ви у поље на жегу.

У Кини не постоје класе у класичном смислу као, на пример у Британији, или касте као у Индији, али постоји висок степен друштвене инерције које оне доле задржава доле, а оне горе задржава горе. За разлику од „америчког сна“ у коме један Шварценегер од мишићавог емигранта може постати гувернер и где председници постају момци из провинција попут Картера или Никсона, у Кини се тешко можете успети на друштвеној лествици ако вам отац није био неки буџа. Један је Мао Цедунг, див из провинције Хунан, који је на крилима револуције успео да седне на леђа кинеском змају и да га обузда. Чак је и Мао био богатог порекла, будући да је потицао из имућне сељачке породице, што је крио у почетним данима своје револуционарне каријере, да другови револуционари не би посумњали у његову преданост револуцији. Када посетите кућу у којој се родио не треба бити школовани архитекта да већ по стурктури крова куће његовог оца и кровова осталих сељана видите ко у селу коси, а ко воду носи.

ДЕЉЕЊЕ – Тако вам је то у Кини: ако сте добили лоше карте, мале су шансе да ће вас до краја партије закачити неко боље дељење, а ако сте добили добре карте, онда можете да се коцкате до миле воље, јер не можете изгубити. Мање-више је тако свуда широм света, и свуда сит гладном не верује и обрнуто, али у неким земљама, гле чуда, баш на „трулом“ Западу, можете уз мало воље, памети и среће, да за непуну деценију прескочите неколико социјалних лествица.

Старогрчки олимпијски спортови су онај велики симбол европског индивидуализма, индивидуализма западне цивилизације који ће додатни замах добити у периоду ренесансе и који ће дефинитивно победити након низа грађанских револуција широм Европе. Напросто обожавам Кромвела, који је једном неспособном краљу у лице сасуо да парламент нема намеру да плаћа његове трошкове и уводи нове порезе. Па му је после тога сасуо и пристојну количину барута, па се више ниједан краљ није усудио да петља нешто мимо парламетна, те је тиме посађен корен „западне“ парламентарне демократије. Још више волим Спинозу, филозофа и научника, једног од зачетника европске демократске мисли, који је због сопствених убеђења пристао да буде екскомунициран у свом времену, али са чврстим убеђењем да ће му будућност дати за право. И она му је дала за право, јер су у Европи, након низа тоталитарних искушења, коначно тријумфовали индивидуализам и грађанска храброст.

Ту грађанску храброст је показао Черчил када се супуроставио вољи сопствене партије и читавом јавном мњењу који су тражили пакт са Хитлером, док је он знао да са таквима нема пактирања. Ту грађанску храброст су показали Солжењицин и Хавел, људи који нису пристали да буду статистичка грешка једног ригидног режима, већ су ткали своју мисао слободе и коналчно надживели тоталитарни режим који им је радио о глави. Сви они, од Кромвела до Хавела, били су бунтовници и индивидуалци, људи који су неповратно Европу дефинисали као острво слбооде, на које ниједан ауторитет није неупитан. И ниједан од њих не би био могућ у Кини, не зато што је Кина неки љутити змај који намерно прождире људе, већ зато што је кинеска традиција таква да колектив претпоставља индивидуи. У томе је и тајна успеха „кинеског капитализма“ у коме читав један (поприлично велик) колектив ради и продаје продукте свог рада по најповољнијим ценама. Капитализам је на Западу ишао руку подруку са индивидуализмом, данас у Кини је он колективна ствар. Колективистички капитализам – звучи као оксиморон, али је проклето ефикасна ствар.

Стога се, у данашњем свету, пословање са Кином намеће као императив, јер је немогуће, чак и великим државама, а камоли тек мањима, да заобилазе кинеског змаја зато што им се не свиђа кинески систем. То је схватила и Ангела Меркел када је након недавног састанка са кинеским премијером затражила од Европске комисије да престане да европско тржиште штити протекционистичким мерама када су у питању кинески соларни панели и неки други поризводи, јер то коначно наноси штету самим европским потрошачима и у коначници саму европску привреду чини инертном. Евопа је у односу према Кини одабрала да поступи у складу са својим либералним традицијама, те је одабрала да се такмичи, а не да кука. Управо је зато Евопа велика – и као идеја, и као цивилизација, и као институционални поредак, који још, у поређењу са алтернативним порецима на другим континетима, нуди највећи степен грађанских и економских слобода.

Колико волим добру стару Европу схватио сам управо у Кини.

Аутор је научни сарадник на Институту друштвених наука у Београду и народни посланик Социјалдемократске партије Србије

НИН