Bila jednom jedna generacija

Roditelji im se napatili pa rjesili da im djeca nece. Djeca naucila da ih sve ceka i rucak i dzeparac i sve cisto i opeglano i spremno, a njihovo je samo da uce. Oni dobri djaci lako im ide, sve dok ne dodju do fakulteta, onda tu malo zaglave 7-10 godina - to sto su njihovi roditelji zavrsavali mnogo teze faxove i prije roka, nema veze. Lijepo im je sa mamom i tatom. Ne osjecaju potrebu da se mrdnu. Onda u 30 i nekoj skontaju da bi mogli i da se uzmu sa isto tako nekim primjerkom.

Roditelji se udruze, organizuju, spreme svadbu, iznajme stan ili daju svoj, opreme ga. Ali eto njima je tesko pa tako mame i tate vode na ruckove ili dolaze da spreme. Kad dodju djeca, tj. unici onda babe i dede doniraju i sakom i kapom, rad, pare, znanje da im pomognu.

I onda roditelji onemocaju i ne mogu vise da vuku i odjednom vise nikom nisu potrebni. To je prica koja je najcesca u generaciji 65 - 85. Nasi roditelji su od sebe napravili robove svoje djece. Da roditelj treba da voli i pomaze svoje djete, ali ne po cjenu sopstvenog zivota. Negdje mora postojati kraj, neka grancia kad oni kazu dosta. Zasto je tako strasno da tvoj roditelj ima prava na zivot isto koliko i ti? Zasto je strasno da on ide u banju ili na more, a da ti ne odes. Zasto je sve sto su oni zaradili automatski nase? Zasto je svo njihovo vrijeme zapravo nase?

Zar i oni nisu ljudi, a ne samo roditelji? Da li oni imaju pravo na zelje, ambicije, snove - i nakon sto postanu roditelji?
Zasto je tako strasno pomisliti da tvoja majka mjesto da u svojoj 60-toj po citav dan sprema tvoju kucu i cuva tvoju djecu i kuva tvojoj porodici bi mozda voljela da umjesto toga proseta sa komsinicama ili ode na jogu? Da li je to sebicno sa njene strane? Ali ona je podigla tebe, gdje u ugovoru pise da ona mora tebe da odgaji, a onda i tvoju djecu? Kada prestajemo da budemo djeca svojih roditelja koji se u svemu na njih oslanjamo, a kada postajemo ljudi odgovorni za svoj zivot i svoje postupke. Kada prestaje njihova odgovornost prema nama?

Koliko ljudi koji zahtjevaju od svojih roditelja da robuju njihovim potrebama je spremno da na isti nacin robuje svojoj djeci?

Na kraju krajeva ako babe i dede odgajaju i djecu i unuke, stacemo im mi?

ja sam mislila da je normalno da baba i deda odgajaju decu jer je majka na poslu od 08 do 20 h a cale.. a da, on mora da privredjuje za dvojicu ... a ne, zajebala sam se, to nije tako, to je u drugom filmu .. 

elem, sacekajmo svoju decu .. za cas se stavovi izmene, to je milion puta dokazano 

a ovo o roditeljima koji nemaju svoj zivot .. pa to mozda neki siroti skromni ljudi koji ne znaju za bolje i za svoje potrebe .. ljudi koji zive u gradovima i imaju normalne socijalne zivote i upuceni su na druge ljude po svim socioloskim i biloskim pravilima, ne znam zasto ne bi imali svoj zivot .. ja u stvari ne poznajem za svojih 30 godina roditelje preko 60 godina koji nemaju svoje zivote.. naprotiv, vrlo ih imaju ..

a ako vec nemas svoj zivot, sam si to izabrao, niko te ne vuce za usi, tvoj problem, ne znam zasto se to pominje uopste, svako sebi kroji kapu onako kako mu odgovara.

Znaš kako, to sve zvuči racionalno sa jedne strane. Sa strane deteta. Ali verujem da roditelji funkcionišu nešto drugačije od nas, samo dece, i ta jedna mala razlika zna da napravi veeeelike razlike, kao što je generacijski jaz.

Evo iz moje okoline, znam mnooooogo roditelja, kojima je neka životna parola: ''Ma, samo neka moja deca imaju, lako ću ja.'' Sa jedne strane, to jeste automatsko stavljanje sebe u podređenu poziciju u odnosu na sopstvenu decu, ali ima i jedan drugi momenat, psihološki i verujem, čisto ljudski. A to je svesnost roditelja da njihovo detinjstvo i odrastanje nije bilo idilično. A da bi oni sve dali da može biti, da vrate vreme, i žive jednu bolju mladost, u nekim drugim vremenima jer se u svom nisu snašli. Obzirom da se kroz vreme ne mogu vraćati, oni to prosto projektuju na svoju decu, želeći upravo njima sve što oni nisu imali. I neki, kao što je to uopšteno čoveku svojstveno, u tome i preteraju. To je nešto što je ipak čisto ljudski, uprkos našem nekom raciu koji voli ovakva pitanja.

Da se razumemo: meni jeste bez veze i neodgovorno da je neko i u svojim 30-im i dalje na grbači roditelja. Ali to sam ja, moj stav je takav. To nikako ne mora da znači da su ti ljudi manje vredni, ili bilo po čemu (a obično negativno) specifični. Ali moj je stav jedan, i ma koliko se nekoliko nas u njemu slagalo, odakle nam pravo na tako smelu generalizaciju da su svi ti ljudi (oni koji računaju na roditelje maltene celog života) po nečemu manje vredni od nas koji težimo samostalnošću. Najzad, i ta samostalnost je relativan pojam, kladim se da je teško naći 3 čoveka kojima se definicije istog podudaraju.

nish ne znas, jbt .. ides pravo u pakao
Im on a highway to hell 

 

Kako se lako skache sa teze na tezu i iz krajnosti u krajnost.
Ako neko smatra da je normalno da roditelj svoju imovinu ostavi svojoj deci ( ne znam uopshte shta bi drugo bila neka realna alternativa sem vec pomenutog drushtva za posmatranje ptica ) to odmah znachi da ceo zivot zivi na grbachi roditelja, da je parazit, da ce roditeljima da uvali sopstvenu decu nakon shto mu njegovi roditelji obezbede krov nad glavom, organizuju svadbu itd....?

Kojim misaonim procesom se dolazi do takvog zakljuchka?  ....bolje je da to ostavim po strani.

Ipak se ne pronalazim u tome, imam 33 godine, 12 godina radnog staza iza sebe, i sada sam zaposlen i zaradjujem dovoljno, toliko da ja mogu da materijalno pomognem svom ocu kada bi to bilo potrebno a nije, on ima penziju osetno vecu od prosechne plate u Srbiji plus druge prihode. Svoje vreme koristi tako shto obilazi umetnichke galerije po gradu, slika, prouchava shahovske probleme ili chachka neshto po bashti, zdravlje ga dobro sluzi a nije ni mator toliko pa se leti zaputi  u Grchku sa svojom Sony kamerom da obidje malo Meteore... 
I....jedva cheka, moli prosto da se nadje neshto od koristi svojoj deci, meni i mojoj sestri.
Nudi se da cheka red za pasosh, da skochi do buvljaka da kupi za kola shta sve treba po novom zakonu, da nam zavrshi ovo ili ono...a mi, njegova deca , jebiga, nauchili nas on i moja majka da se brinemo o sebi pa smo navikli da zavrshimo sami shta nam treba, nikako da mu podje za rukom.

Pa ipak ochekujem da ce svoju imovinu ostaviti meni i sestri.

Shto se mene tiche, te momente kada meni moja deca budu "uvaljivala" svoju decu jedva chekam, cenim da ce mi od svih ovozemaljskih zadovoljstava koja mi u tim godinama budu preostala, upravo to , vreme provedeno sa svojim unucima biti najmilije i najdraze.

Mogu da vas pitam nesto?

- Kad ste upisivali fax jesu vam roditelji nosili dokumenta
- Da li su vam roditelji prijavljivali ispite
- Da li su roditelji skakali da vam nadju vezu ili nekog da vam pokaze kad padnete ispit
- Jesu vam roditelji nasli posao
- Jesu vam roditelji nasli stan
- Da li vam roditelji vade markice za prevoz, dokumenta u opstini, ovjeravaju zdravstevnu?
- Da li vas roditelji doniraju novcano i danas, kad imate svoj posao?
....

Ja znam gomilu ljudi, a dobrim djelom i ja sam na ovom spisku, kojima su roditelji odradjivali sve, samo sto nisu disali mjesto nas, ali u jednom trenutku njih vise nema i ti ostajes nesposoban da se snadjes.
Sve to krece od "ja necu da se moje djete pati" - a vodi do jedne zivotne filozofije koja od djeteta pravi monstruma koji ocekuje da se sve podredi njima. Da li je cudno sto ima malo brakova medju genaracijom 65-85, dali je cudno sto ima tako puno razvoda, da li je cudno sto su djeca rodjena 90-2000 deset puta gora od nas?

I na kraju koliko si ti takav koji ocekujes sve od svojih roditelje, sposoban i spreman da to isto ponudis svojoj djeci?

Evo anegndote za kraj. Prica Mira Banjac, koja inace zivi sa svojim sinom, nikad zenjenim, o svojoj turneji po Kanadi:

Zavrsili mi peredstavu i vodic krene da nas vodi nazad, a ja viknem: Stani! Nemozemo nazad, nisam kupila djetetu jaknu!"

Vodja puta se okrene, pogleda je i pita:"Gospodjo a koliko vam je djete? Da bih znao gdje da vas vodim?"

"Ma znate kupujem za sina ima 40 godina"

"Gospodjo to nije djete - to je covjek!"

jao bogovi .. 

hahahaha ne mogu vise stvarno .. streljati MIru Banjac zato sto je svog sina od 40 godina nazvala detetom .. ona je kreten, on je kreten, mi nasoj deci necemo kupovati nista kad prekorace 18 godina, a kad budu imali 40 zvacemo ih iskljucivo "hej, odraslo stvorenje, covece, dodji ovamo"      

sve se,kod nekih vise ili manje,promjeni onog trenutka kada se dobiju vlastiti klinci

i dobro je sto je tako...to je jedino i normalno,jer to i jeste iskustvo koje mora i treba da mjenja...ne bi valjalo da je drugacije...znacilo bi da za tu ulogu i nismo

ima li neceg normalnijeg nego li imati zastitnicki stav spram svoje mladuncadi koji bezmalo traje i citav zivot...?
i ima li neceg nenormalnijeg nego li nemati granice u tome,ne znati kada se treba povuci i kada treba "pustiti" cedo i prekinuti pupcanu vrpcu na vrijeme?
i da li smo u dovoljnoj mjeri svjesni koliko to zna biti na momente tesko,ali i neophodno?

medjutim,greske koje kao roditelji pravimo usljed poriva i potrebe da zastitimo i ogromne ljubavi.. znaju biti ogromne i nedopustive.

jer,i kao roditelji mi se mjenjamo i "rastemo'' zajedno sa njima...mjenjamo se i ucimo kako i na koji nacin da nasa ljubav prema njima ne postane zamka i za nas i za njih,na kraju krajeva,koja moze...potpuno nenamjerno da im unisti ili unazadi zivot.

pored ljubavi koja se ne moze dovesti u pitanje...mi smo i neko ko mora,pod obavezno,da ih i vaspitava i osposobi za zivot,da budemo neumoljivi onda kada treba i vlastitim primjerom pokazemo vrijednosti koje bi voljeli i trebali da prenesemo i njima.

Halil Dzubran je napisao stvar koja na najljepsi moguci nacin govori o tome...koliko je biti roditelj i lijepo i tesko u isto vrijeme,a na poetican nacin iznio greske koje se tom prilikom prave...tacnije,koje roditelji imaju tendenciju da prave zbog ogromne ljubavi koja,nazalost,cesto zna da zamagli vidike i ucini da svojim klincima,katkada,pravimo medvedje usluge...

mislim da se mora biti mudar...

i najmanje je vazno to sto im ostavljamo stanove i imanje...i sto ce meni biti ostavljeno puno toga kada za to dodje vrijeme...
koliko jeste vazno da nam je ostavljeno nesto drugo i nesto vise od toga.
jer ukoliko jeste,ove materijalne stvari su potpuno nebitne.

ja gledam to ovako.

nemam nista protiv sto cu da dobijem to sto cu da dobijem kada za to dodje vrijeme(barem mislim da hocu...a ko zna...)
a ne bih imala protiv ni da ne dobijem.

jer sam dobila nesto mnogo bolje,vaznije i znacajnije od toga.

Da ne davim pojedinachno, odgovor na sva pitanja je "ne" , sa time da faks nisam nikada ni upisivao, a dokumenta za srednju shkolu sam odneo sam i ispite u srednjoj shkoli, poshto saam na kraju ishao vanredno ,sam prijavljivao sam, dakle odgovor i na prvo pitanje je: ne .

Malim preuredjenjem redosleda postova dobili bi kvalitetnu temu sa nazivom ....recimo "Grize me savest, ali bi htela da osecaj krivice raspodelim na shto vishe ljudi  jer ce mi tako biti lakshe "

Al je ova tema evoluirala ...  ... nema veze.

Evo kako stvari funkcionishu u mojoj porodici vec decnijama ako ne i duzhe. Svako od nas chitav zhivot pomazhe i prima pomoc, kako od generacija ispred sebe, tako i od generacija iza sebe.