Pa u nasoj generaciji je vise ovih drugih nego prvih...

E, sad... mozda je to stvar za uvredu, ali tako je nekako...

Ne bih rekla, najviše što mi i nismo ista generacija, ti i ja, čak šta više, mislim da imamo nekih celih 6 leta razlike.

Ili se prosto ja krećem u takvim krugovima, pa nemam reprezentativan uzorak za posmatranje.

U svakom slučaju, ne vidim ništa loše u tome da roditelji svoju imovinu ostavljaju deci, i znam da ću jednoga dana, kad budem roditelj, sigurno svoju decu učiti samostalnosti (kako mentalnoj, tako i fizičkoj, u svakom mogućem smislu), ali i da ću ih obezbediti posle sopstvene smrti. Mada mi je jako teško da razmišljam toliko unapred, još sam zelena za decu, kamoli za razmišljanje o tome šta ću sa imovinom koju još nisam ni stekla. 

O vecini stvari kada pricas, pricas kroz ekstreme...
Uostalom, i moj je neki utisak da prvog slucaja ima jako malo, a da je drugi prilicno cest...
Samim tim, pitanje koliko je uopste ekstrem...

@Bambina....

Ti si otisla da studiras u drugo mesto.
A sta je sa onima koji su iz tvog mesta ili NS?

Nije problem sto roditelji ostavljaju deci, vec sto uce decu da ono sto oni zarade, to ce jednog dana biti njihovo...
I tako... zivi se na kredit...
Ceka se da neko odapne da bi sa 40-50 godina postao "svoj covek"...

Znaš kako, ja jesam otišla da studiram u drugo mesto, i još uvek sam u tom mestu, a nemam ni ćorava dinara svojih primanja. Dakle, iako živim sama i sama perem svoje gaće, sav kapital kojim raspolažem ja kapital mojih roditelja i dalje.

I to je tako, ali će se promeniti, uskoro, nadam se. I ja radim na tome da se promeni, i da imam tu finansijsku nezavisnost, ali nije baš ni sve u mojoj moći.

Naravno, nekome takav status i odgovara, meni ne. S druge strane, i na detetu je (a ne samo na roditelju) da preseče tu pupčanu vrpcu. Ako ta inicijativa ne postoji da sa obe strane, lako se mogu deca ušuškati u tu sigurnost roditeljskog doma.

Stvar je u tome sto mnogima ta situacija odgovara.

mislim,cinjenicu ne mozemo da sporimo...

previse je djece koja nikad ne odrastu kod nas...previse...

Pazite... ja polazim od svoje okoline...
Svi smo mi deca fakultetski obrazovanih roditelja... evenutalno, neko od roditelja ima visu, ali uglavnom je fakultet u pitanju...
Mi smo iz onog sloja koji se u ex-Yu smatrao srednjim slojem... i ako cemo iskreno, osobe koje zve u sopstvenom stanu i koje su u braku mogu da se nabroje na prste jedne ruke...
I ako krenemo da pricamo o prijateljima prijatelja... i prijateljima prijatelja prijatelja, etc.. ispostavi se da su jedino oni koji su imali veliki problem u porodici ili su ih roditelji naterali da rade u njihovim privatnim firmama (nista fancy, porodicni biznis) otisli od kuce...

U te koji su jos uvek kod kuce spadaju i oni koji jako lepo zaradjuju (+1000e mesecno) i koji zaista imaju sve uslove da idu od kuce...

Ja sam ovde zastupala onaj deo da deca nece da idu od kuce... i ne znam sto je problem to reci...

Ovo ne govorim da bih bilo kome kontrirala, vec vise zbog cinjenice da nam je sa 30 doslo iz dupeta u glavu da idemo dalje...
Bas sam o tome pricala sa drugaricama ovih nedelja... imala sam jednu malu intervenciju mojih prijatelja vezanu za moj sopstveni zivot i prikljucenije, tako da... eto.. malo me nosi taj elan i zelja da zaista i zasvagda resim neke stvari...

(PS. Da, znam... vi idete na jogu.. )

I da dodam samo... Zaista zavidim svima koji su sa 18/19 godina morali da spakuju kofere i odu negde drugde na studije...
Gledam svoju majku, gledam sebe...
Ne bih rekla da je moja majka nesto pametnija od mene, ali ona je morala za 5 godina da zavrsi fakultet jer su je samo toliko rodjaci bili voljni da trpe...

ne kazem da ne razumijem neciju definiciju dobre strane zivota sa roditeljima u ozbiljnim godinama kao sto su nase...

iz necijeg ugla jeste lakse...

iz mog ugla...ahm...pa i nije...ustvari,ja nisam vagala da li da ostajem sa njima...nekako ...sve je islo ka tome da tako nece biti (mogla sam...nisu me direktno izbacivali...prostora koliko volim...i skoro citava plata ide direktno na moja zadovoljstva...pri tom se ne bakcem sa stvarima sa kojima se bakce neko ko ima nezavistan zivot od njih...)

meni je zaparalo oci konstatacija ovdje "ekstremi koji sa 18 godina izbacuju djecu iz kuce"...

ja ne znam za te slucajeve.
kako se to radi?
ako takav primjer postoji...onda je on blizi crnim hronikama ,nego li nasoj prici ovdje...

mislim da su to bukvalno neki ovdje  shvatili...

nije to izbacivanje iz kuce...mislim,koji roditelj u bukvalnom smislu izbacuje djete iz kuce...to je stvaranje atmosfere od malih nogu ka tome da se odvojite od njih i krenete u misiju stvaranja sopstvenog zivota,a samim tim i prostora

meni su moji od malih nogu gradili ubjedjenje kako mogu sama da uradim ovo ili ono...hvalili svaku moju beznacajnu akciju koja pokazuje kako ja...satro...sama znam da rezonujem,da se pobrinem za sebe...bla,bla,bla...
znali su da me ubjede kako je to sto sam prvi put otisla u prodavnicu preko puta ulice uzasno vazan dogadjaj...mislim,sad hocu da puknem koliko je to za cerekanje...

kada sam odlucila upisati fakultete podrzali su moju ideju da idem sto dalje,ako se budem mogla upisati...kako ce mi biti samo u pocetku tesko bez njih,ali da je normalno da odem od njih zbog takve stvari...pa mi je cale stalno trubio..."eto,sad si na putu da imas svoj zivot...zavrsi fakultete,bice nekog posla...pa ces nesto svoje i da stvoris...samo polako..."...

tako da...sasvim nesvjesno oni su mene "izbacili" iz kuce ...na finjaka...sto bi rekli...

nije bilo emotivnih ucjena sa njihove strane....nikada...a slutim,posto imaju samo mene,koliko im je nekada bilo tesko da se naviknu da sam daleko od njih...
ali im je bilo vaznije da postanem svoj covjek i da sam ispunjena i srecna...
samim tim,nasi odnosi bili su sve bolji i bolji...

mislim,ta atmosfera "izbacivaja" iz kuce i gradjenje zelje za nezavisnocu pocinje onog trenutka kada svom klincu odbijete da donesete casu vode,jer mali kralj ili kraljica gleda nesto mnogo vazno na TV...a mama je svakako na nogama i bliza kuhinji... ...a i posao joj je da nas titra i sluzi citav zivot...ma,da...kako da ne...i kako kome...

ja sam katastrofa sto se tice predrasuda... To je jedna od osobina koje se jos malo pa stidim.
Ali tesko to kontrolisem posto sam u 60% slucajeva u pravu ko je kakav karakter. Imam neki urodjen nagon da dolazim do zakljucaka sa minimalno informacija (i cesto empirijski) ali na zalost to sam tek skoro otkrio i radim na tome da se popravim.
u sustini moj najveci problem je sto nisam ranije uvideo da imam problem.