Пожелео сам да Вам презентујем рад мога брата у Христу, колеге, другара Владе Крстића и надам се обиљу коментара.
Када сам прочитао ово дело имао сам хрпу примедби и брдо похвала.
Волео бих да Ваши коментари буду више од пуке импресије, да буду квалитетна, конструктивна критика, јер ће аутору то највише значити.
Зато наоштрите стрелице, проверите квалитет струна на луку и гађајте.  






Философија духа...




Садржај

Површински слој   
Заборављени убица и поставка проблема   
Да ли Бог више воли овце?   
(У)бити ил` не (У)бити   
Да ли је Каин чуо Бога?   
Свирепи убица као жртва својих осећања и својих потомака   
Да ли је Каин заиста крив за убиство?   
Где ти је брат?   
Каин као један од синова Фјодора Павловича   
Коришћена литература   




Површински слој

   Када обичном човеку поменемо име Адам, прво што ће му пасти на памет је – јабука, Каин га асоцира на мучко убиство брата. На жалост, овакве одговоре добићемо и од неких свештеника или вероучитеља. Да ли због незнања или незаинтересованости да исправе неоправдана веровања своје околине, није битно.
   Са друге стране већина богословски образованих људи, па чак и лаика, рећи ће вам да Адам сигурно није јео јабуку или било који нама познат плод. Наиме, у Библији не пише да је то јабука, већ „дрво познања добра и зла“ и да је Бог то дрво оставио у Рају, а човека из истог истерао. Да би био сигуран, Бог испред Раја ставља анђела и сакрива Рај, управо да други људи не би јели са дрвета познања добра и зла. Ствар је, дакле, једноставна, да је то дрво заиста  јабука, не бисмо их данас јели.

Заборављени убица и поставка проблема
   
Каиново убиство брата Авеља предмет је нашег рада. Разлог за то је што око његовог епитета убице нећемо наићи на различита тумачења на која наилазимо када слушамо о дрвету са ког је јео Адам. Сматра се да је „исправно“ схваћен као први убица, тачније братоубица и послат је у заборав. Зашто смо реч исправно ставили под наводнике? Чини нам се да је ова библијска прича, мање или више, површно протумачена, бар у нама доступној литератури, те да је изгубила прави смисао. Покушај проналажења правог смисла ове приче предмет је нашег рада, па ћемо у њему - на један нов начин - покушати да доведемо у питање нека основна начела тумачења овог одељка Библије.
Чини нам се да је основни проблем досадашњих тумачења то што сматрају да је ствар исувише очигледна и самоочевидна. Покушаћемо да докажемо да нешто у овој причи јесте очигледно али да сама прича ни у ком случају није на тај начин самоочевидна, те да је ипак потребно са већом пажњом приступити самом читању текста. Намеравамо да тај текст протумачимо методама које нам нуди Филозофија духа, у својој анализи појмова Фолкспсихологије. Дакле, настојаћемо да дамо објашњење Каиновог понашања приписујући му психолошка стања, која ћемо покушати да препознамо на основу анализе библијских дијалога. Своје ставове ћемо суочити са тумачењима неких хришћанских теолога и филозофа, са намером да укажемо на неке грешке и да на тај начин дођемо до правог смисла ове приче. Најважнија питања на која желимо да дамо одговор тичу се разлога због ког Бог није погледао Каинову жртву, разлога из ког Каин није послушао Божији савет као и саме Каинове кривице везане за убиство брата.
   Анализу дијалога вршићемо као да је писац писао на српском језику али да бисмо то могли исправно да урадимо морамо, на кратко, да размотримо библијски језик у неким његовим специфичностима. Сматрамо да је важно да знамо да овај језик нема времена, на начин на који их имају индоевропски језици. Он само разликује да ли је нека радња завршена или није. Радња која је свршена (или се тако сматра), изражава се обликом који се обично базива перфекат (наш перфекат или плусквамперфекат). Оно што још није свршено тачније оно што се сада догађа и шта ће се још догодити, изражава се имперфектом. Имперфект се може превести презентом или футуром. Па би, на пример, у зависности од корена речи, српски превод глагола убити био: он те је убио (perf. qal), он те је убио на страшан начин (perf. piel), он те је дао убити (perf. hifil), он ће те убити (imp. qal) и сл. Ваљало би још напоменути да је карактеристика библијских писаца та да се често стављају у положај приповедача, па употребљавају имперфект да означе да је радња често трајала у прошлости .

Да ли Бог више воли овце?

   Не желимо да се бавимо библијским или богословским питањима. Као полазну тачку узећемо да су актери ових догађаја стварни и да је писац верно пренео одигране догађаје. Дакле, претпоставићемо да је писац, на неки начин, био сведок стварних догађаја из давне прошлости па ћемо из његовог сведочанства покушати да утврдимо шта се заиста догодило.
   Према писцу, Адам и Ева су имали два сина: старијег Каина и млађег Авеља. Авељ је био пастир а Каин ратар. Радња наше приче, а одмах и заплет, почиње када се „после неког времена догоди ... те Каин принесе Господу принос од рода земаљског, а и Авељ принесе од првина стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома и лице му се промени“ .
   Велико је питање зашто Бог није погледао на Каинову жртву јер писац то нигде директно не објашњава. Издвојићемо два најчешћа одговора. Први нам даје Зенон Косидовски (Zenon Kosidowski). Он сматра да су Јевреји, који су у то време били сточари, Авеља (пастира) поставили за миљеника Божијег и невину жртву Каинову . Овим Божији избор зависи искључиво од нахођења самог писца. Теорија, коју нуди Косидивски, нема за нас посебну експланаторну вредност, јер да бисмо, у опште, приписали Богу неки систем жеља, диспозиција или знања (не можемо му приписати веровања, јер је свезнајућ) морамо претпоставити да постоји и да је актер стварне радње. Косидовски, по узору на неке истраживаче, третира ову причу као да је одраз сукоба који су у древна времена избијали између номадских сточарских народа и земљорадника, тачније као легенду. По нашем мишљењу, на овај начин олако одбацује психолошку позадину и поуке које могу да се извуку из ове приче и то све на основу хипотезе. Истини за вољу, могли бисмо да кажемо да ова хипотеза има експланаторну вредност и да је та вредност у томе што не морамо да тумачимо зашто је Бог изабрао Авеља насупрот Каина, нити било шта друго, али почетна премиса у нашем закључку није стабилна. Наиме, ми не можемо да тврдимо да је ова прича измишљена. Једино што можемо да тврдимо је да још нема доказа који би потврдили да је ова прича историјски тачна, па да је не смемо ни узимати строго као тачну. Ипак, чак и измишљене приче имају поуку. Између осталог, већина њих је и измишљена да би се лакше пренела одређена поука. Проучимо Доситејеву басну у којој лисица надмудрује роду. Смешно би било тврдити да баш лисица надмудрује роду зато што наш народ више воли лисице него роде. Сматрамо да је творац басне своје фиктивне ликове бирао тако да се њихове способности поклапају са способностима стварних животиња, па је лисица изабрана за мудрију животињу ураво зато што се сматра једном од најсналажљивијих (мудријих, лукавијих ) животиња на нашим просторима. Чак и када бисмо причу о Каину и Авељу прихватили – без доказа – као легенду, сматрамо веродостојнијом претпоставку да је писац бирао ликове управо онако како је наш народ бирао роду и лисицу – на основу њихових карактеристика. Стога се из овог Божијег поступка мора крити нешто дубље – нека „мудролија“ – од обичног фаворитизма који му наводно намеће писац.
   Са друге стране, хришћански теолози на други начин приступају овој причи па, самим тим, дају и другачији одговор. Серафим Роуз (Seraphim Rose) наводи да је идеја о жртвоприношењу Богу од самог почетка усађена у човекову свест. Бог је створио људе да би му служили, а они су желели да му у знак захвалности принесу оно што су имали. Према Роузу, Бог је погледао на Авељеву жртву јер је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно „првину и претилину“ од свог стада. Каин, према овом тумачу, приноси само нешто од „рода земаљског“, не марећи да принесе најбоље што је имао. Иако је жртвоприношење у Каиновој природи, оно за њега није имало посебан значај, па он својој природи „не додаје жељу свог срца да покаже благодарност“ . Из оваквог, бихејвиористичког, тумачења жртвоприношења, Роуз – следећи Светог Јефрема Сирина – извлачи два закључка:
1.   Иако је Каиново жртвоприношење било сиромашније него његовог брата, оно би било угодно Богу, да га није принео са ниподаштавањем, тачније, да није насумично изабрао плодове за жртву, и
2.   Каин је жртву принео на такав начин јер у његовој души није било љубави за Онога Који жртву прима.
Наше слагање са Роузовом тезом престаје у моменту када износи став да Каин не приноси најбоље од свога рода. Иако се Роуз синтагмама „првина и претилина“ и „род земаљски“ труди да нам оправда своје ставове, чини нам се он то не чини добро. То што Авељ приноси првину и претилину Богу а Каин само принос ништа не значи. Треба напоменути да је првина прво ојагњено јагње, ојарено јаре ... док је претилина сало са тог јагњета или јарета. То што је Авељ урадио је најнормалнија ствар када се говори о жртвоприношењу. Он је испоштовао форму и ништа више од тога. Каин, са својом летином, није могао ништа слично да уради. Сматрамо да се и други закључак може релативно лако оборити. У ту сврху, слично Којену, следићемо једну Дејвидсонову идеју. Дејвидсон сматра да се у објашњавању људског понашања позивањем на жеље и веровања неизбежно претпостављамо да су људи рационална бића. Имајући то у виду:
a)   претпостављамо да ће се актери понашати рационално у складу са својим жељама и веровањима,  
b)   приписујемо им жеље и веровања, тако да оно што чине буде објашњиво као рационално понашање .
c)   па су елементи који чине пропозиционални садржај актерових (и наших) жеља и веровања: чињенице (постојећа стања ствари) и стања ствари која су пожељна, али још нису актуална .
Чини нам се да Роуз не приступа тако већ покушава да бихејвиористичко тумачење Каиновог понашења уклопи у православно схватање молитве . Сматрамо да треба заузети становиште умереног бихејвиоризма. Затим, проучимо довољно сличан пример. Узмимо да писац ових редова није дошао на Филозофски факултет да нешто научи и да је уписао докторске студије да би био боља прилика за женидбу. Писање овог семинарског рада у њему не би изазвало позитивну жељу за доказивањем, нити би било зарад стицања нових знања или способности, већ чисто поштовање неопходне форме испита. С обзиром да нам је Којен, на примеру „желим да видим Вермеров `Поглед на Делфи` “, по нашем мишљењу, прилично јасно показао горе изложену Дејвидсонову идеју, писцу ових редова можемо да припишемо закључак да свој семинарски треба да напише „за пролаз“. Ако би испит полагао заједно са нпр. колегом Иваном, био би понижен на сличан начин као и Каин. Наиме, поредећи рад једног вредног и квалитетног дечка, који је у жељи да од себе направи што већег стручњака и бољег човека, све своје способности уложио у њега, са радом писца ових редова, испитна комисија не би обојицу аутора наградила исто. Иван би највероватније добио највишу оцену, ако ништа онда барем због труда, а наш писац шестицу . Да ли бисмо из тога могли да извучемо закључак да ће писац ових редова дивљачки убити Ивана? Никако, наравно. Писца не интересује оцена, нити шта чланови комисије мисле о њему. Њега само занима да добије неопходних 20 бодова. Њему Иван ништа не значи. Чак ни да му је брат. Добио је шта је хтео!
Али Каин се „расрди (распламса) веома и лице му се промени (помрачи)“. Глаголи  חָרָה  (hharah) и  נָפַל (nafal) се налазе у 3. лицу једнине, мушког рода, имперфекта у корену Qal-a и поред тога што се преводе са расрдити се и променити се, могу се превести и са постати врућ и пасти, помрачити се – што смо и нагласили заградама. Чини се да се Каин, према писцу није само расрдио, већ је горео од гнева и љубоморе толико да му се лице променило, поцрвенело и смрачило се. Да ли је то лице човека који је жртву Богу принео са ниподаштавањем и без љубави?
Такво становиште је тешко прихватити. Сматрамо да жртва није принета ни са ниподаштавањем али ни из љубави иако је Каин можда мислио и другачије, тачније да је из љубави . Када би нас Каин уверавао да то није тачно, чини нам се да би то могао да уради на два начина:
1.   Диспозиција са објекатским фокусом (тврди о мом стању): „али заиста сам ту жртву принео из љубави према Богу“ не би нам деловала истинито, чак и када бисмо Каину приписали искреност. У том случају бисмо заузели став да Каин није у праву у погледу својих менталних стања, поготово зато што своју тврдњу износи из перспективе трећег лица, говорећи о прошлим менталним стањима. Докази, којима бисмо поткрепили наш закључак, били би ти што није принео најбоље од онога што је имао (према Роузу) или то што се није растужио већ расрдио.
2.   У случају да је Каин, приносећи жртву рекао: „приносим Ти ову жртву зато што те волим“, ова диспозиција са пропозиционалним фокусом могла би бити доказана његовом будућом срџбом , али бисмо ипак у тренутку приношења од њега морали да затражимо одговор зашто не приноси најбоље, с обзиром да се теза о веродостојности не протеже на цео унутрашњи живот. Дакле, морао би да наведе шта би учинио у датим околностима. Овај низ тврдњи би био вреднован као тачан или нетачан у светлу онога што је заиста учинио у датим околностима а, с обзиром да није принео најлепше, био би вреднован као нетачан.
И у првом и у другом случају, морали бисмо да добијемо одговор који би оправдао овакав избор жртве. Тај одговор би се састојао у томе да је за Каина:
a)   то што је принео је најлепше за њега, или
b)   да нема ничег лепшег јер су сви плодови исти или,
c)   да у том тренутку није схватао да воли Бога и да зато жртва није најлепша.
Чини нам се да би Каин могао Богу да принесе жртву са ниподаштавањем само у случају (с), али сматрамо мало вероватним да неко у једном тренутку мисли да некога не воли а већ у следећем да га воли (у овом случају, љубав би диспозиционално постојала у Каину али је он не би доживљавао као тренутно ментално стање). Но, пробајмо да утврдимо прави разлог због ког Бог није погледао на Каинову жртву, иако је Каину очигледно било веома стало  да се Богу та жртва свиди и да на њу погледа, да Га обрадује. Чини нам се да те разлоге можемо открити ако пажљивије проучимо Каинову реакцију на Божији поступак, као и каснији Божији одговор на ту реакцију. Свети Јован Златоусти каже да се Каин срди не само зато што Бог није погледао на његову жртву, већ и зато што је погледао на Авељеву. Он, по Светом Јовану осећа завист. Сматрамо да ову диспозицију, као и срџбу, можемо са правом приписати Каину, пошто објекатске диспозиције можемо да припишемо и када их неко није свестан . Међутим, сматрамо упитним да ли је завист била у некој већој мери, што ћемо и видети у даљем току рада.
Прво осећање које новорођенче осети није љубав, како бисмо испрва помислили, већ гнев. Беба је гневна што напушта сигурност мајчинске утробе и бива препуштена себи и свету око себе . Сматрамо да ово није случајно. У најранијем периоду живота, свако људско биће опробава границе свога сопства. Оно тражи и формира себе. Неки психолози сматрају да дете до друге године мисли да је свет манифестација њега. Замислимо шта се збива када нам тај свет ускрати мајчинску сису, забрани да гриземо играчке, шутирамо ствари по стану, не да нам да једемо слаткише а да претходно нисмо појели нешто слано... Дете, углавном, реагујући на те забране плаче или вришти.
Колико често се свако од нас понашао у складу са оним што његови родитељи сматрају најпримеренијим само да бисмо добили оно што желимо? Поготово у адолесцентском узрасту. Каиново понашање подсећа на понашање једног детета. Он се срди. Но, зашто онда Бог није погледао на његову жртву? Тада се Каин не би срдио и Авељ би био жив. Бог је то сигурно знао. То му морамо приписати. Сматрамо да је одговор у томе што такав Божији поступак не би био добар за Каина. Пробајмо овај закључак консеквентно да изведемо из једне теорије и адекватног примера.
Понашање детета може поприлично тачно да нам да увид у карактеристике својих родитеља (у овом случају, ту убрајамо и Бога), као и у стање њиховог брака. То не значи да ће немирно или лоше васпитано дете увек имати немарне родитеље, који су и сами васпитно запуштени. Наведимо пример који ће подупрети ову нашу тезу и бацити ново светло на наш проблем жртвоприношења.
Господин Фјодор Павлович има три сина: Димитрија, Ивана и Алексија Фјодоровича. Димитрије је веома својеглав, брзоплет и немаран према другима. Туђе ставове углавном некритички одбацује и срља „главом кроз зид“. Своја осећања неконтролисано испољава. Иван је много умеренији, пријемчивији за разговор, често и послуша али до својих ставова и даље чврсто држи. С обзиром да је интелектуално и емотивно испред своје генерације осетљив је на неправду, која је у тим годинама честа. Алексије је најмлађи и најнежнији од браће. Свакоме приступа са пуном пажњом, мало је бојажљив када приступа новим стварима и често свему придаје емотивни значај. Лако га је обрадовати али и растужити.
Узмимо сада да сва три брата, у исто време али на различите начине, сваки за себе, одлуче да учине неки поступак, који је за њих штетан. Отац Фјодор ће свакога посаветовати да то не треба да учини из тих и тих разлога. Ни један од три брата не послуша оца. Димитрије, зато што га није ни слушао; Иван, зато што је мислио да отац греши; а Алексије је и хтео да послуша, али пролазећи поред места које га је асоцирало на тај његов наум, љубопитљиво се поколеба и непослуша оца. Једно од решења доступних оцу Фјодору је да физички казни синове и добро их нагрди. Овај чин, највероватније, изазваће сасвим различите последице у браћи, с обзиром на структуру личности свакога од браће. Димитрију неће бити јасно зашто је добио батине али неће више чинити тај поступак, да не би више бивао кажњаван. У 25. години (на пример), схватиће да је његов отац у праву. Иван ће схватити да је погрешио, али му неће бити право што је добио батине, јер је и пре тога схватио да је погрешио и покушао је да своју грешку исправи. Иван ће помислити да је његов отац неправедан. Алексије, схвативши шта је урадио, кајаће се веома и биће га стид од оца. Када добије батине и чује грдње очеве мултиплицираће тежину свога греха и ако се таква врста васпитања настави, врло вероватно, остати интровертована и несигурна личност. Морамо да нагласимо да је ово највероватнији али не и нужан след догађаја.
Чест је пример да родитељи имају троје (или двоје) деце, буду у складном браку и тврде да „исто васпитавају своју децу“, али да двоје буду лепо васпитани и на добром путу развоја, а треће дете потпуно неприлагођено, често и склоно деликвеницији. Решење проблема је у томе што децу треба учити истим вредностима али на различите начине, наравно, у зависности од личности самог детета. Сматрамо да господин Фјодор заиста нема избора када је у питању Димитрије. Димитрију треба прво скренути пажњу батинама, јер на речи не реагује, и онда му објаснити зашто их је добио. Иван је схватио своју грешку. Да би се постарао да његов син ту грешку и исправи Фјодор би требало строгим тоном да му објасни да је морао да га послуша и да сада види да му је отац у праву. Иван ће се покајати. Алексија никако не треба грдити. Он мисли да је учинио ужасну ствар. Њега треба охрабрити. Рећи му да једна грешка не чини човека лошим и помоћи му да је исправи. Тако ће господин Фјодор повећати шансе својим синовима да израсту у ментално здраву и лепо васпитану децу.
Оваква врста васпитавање деце има своју ману. Наиме, деца често помисле да родитељ више воли једно дете . Из тог разлога, старије дете некада повређује  млађе или чак и бебу, јер је љубоморно што беба добија, по њему, незаслужену пажњу. У неким другим случејевима, дете се затвара у себе, јер мисли да је проблем у њему. Подсетимо, Каин се понаша као дете, па се срди и осећа завист. Чини нам се да се Бог одлучио на горенаведени принцип васпитања детета. Он, на различите начине, покушава да научи два брата нечему. Каин је, очигледно, погрешио негде и не добија награду, али не добија ни казну, већ савет: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? “
Сматрамо да питањем: „што се срдиш?“, Бог жели да постигне више ствари: Он тврди да препознаје Каиново стање и да за исто нема разлога (Остиновa локуционa снага неке реченице), ставља до знања да за љутњу нема разлога (илокуциони акт) и жели да наведе Каина да схвати да је погрешио што се срди (перлокуциони акт) . Исто бисмо могли да применимо и на другу реченицу. Но, треће питање може да се преформулише у следећу пропозицију: „Бићеш мио када добро чиниш“. Сматрамо да Богу (с обзиром да је Бог) треба да припишемо апсолутни холизам искључивши могућност асиметрије првог и трећег лица. То би значило да су Богу потпуно доступна сва Каинова ментална сатња, и то боље него самом Каину. Дакле, Богу би требало приписати посебан сазнајни ауторитет, изражен тезама веродостојности и непогрешивости, за сва стања свих људи. Имајући то у виду, могли бисмо да закључимо да Бог пропозицијом: „Бићеш мио када добро чиниш“  говори Каину да ће бити мио ако буде чинио добро (локуциона снага), саветује га да чини добро (илокуциона снага) , покушава да га наведе да промени сврху приношења жртве (перлокуциона). Из овако анализиране реченице сматрамо да је исправно извући следеће закључке. Први, Бог тврди да је Каин принео жртву да би га Бог волео. Други, учи га да се љубав не купује па да Каиново приношење жртве није, само по себи, било добро. Трећи, покушава да га наведе да промени сврху приношења жртве. Каин је, дакле, тражио љубав, али је није нудио. Тачније, није нудио праву љубав, нити је такву очекивао. Чини нам се да је ово одговор на питање зашто Бог није погледао на његову жртву. Али, шта је то права љубав?
Логички бихејвиористи, који сматрају да приписати некоме менталне атрибуте значи говорити о облицима његовог понашања , не би се сложили са нама. Каин и Авељ су поступили на исти начин приликом жртвоприношења па су, из перспективе логичког бихејвиоризма, њихова ментална стања веома слична, ако не и иста. Међутим, нама се чини да је Бог много ближи Кантовом него њиховом становишту. Кант сматра да савршено добра воља стоји под објективним законима доброга али да није принуђена на законске (моралне) радње. Савршено добра воља саму себе детерминира само представом доброга. Према Канту, људска воља може зависити од принципа ума и то се зове инерес, али се може и заинтересовати за нешто а да при том не дела из интереса . Потоње је патолошки интерес за предмет радње и показује зависност воље од принципа ума ради склоности, пошто ум само назначује практична правила. Подсетимо, склоност је зависност моћи жудње од осећаја и увек показује потребу . За божанску вољу не важе никакви императиви, јер је хтење само од себе већ нужно сагласно са законом. Са друге стране, однос субјективно несавршене људске воље према објективним законима хтења изражава се императивима. Ако је радња добра само као средство ради постизања нечега другог, императив је хипотетички. Императив је категорички ако је радња добра по себи, тачније када је нужна у вољи која је сагласна са умом. Хипотетички императив је средство за унапређење среће а категорички оглашава радњу као објективно нужну, без икакве друге сврхе. Дакле, радња, је морална само ако је у складу са категоричким императивом и ни са чим више.
Чини нам се да се у овом тренутку Бог и Кант дијаметрално разилазе и то у две тачке:
1.   у схватању савршене дужности па, самим тим, и
2.   у верзији категоричког императива
Према Канту, савршена дужност је она дужност, која „не дозвољава никакав изузетак у корист склоности“ . Унутар свог система, Кант исправно резонује јер избацивањем склоности елиминише субјективност, али Божије схватање савршене дужности управо је диспозиционално. Савршена дужност је љубав према другоме, која је једини, нужан и довољан услов моралности радње. Човек мора да буде субјективан, али буберовски субјективан. Самим тим, Божији категорички императив би гласио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и љуби ближњега свога као самога себе“ . Мислимо да је Кант савршено исправно уочио да ток радње саму радњу не чини моралном или добром. Оно што радњу чини добром је сврха са којом је чинимо. Добро је смисао радње који јој ми  дајемо. За Канта, то је поштовање императива, а за Бога то је љубав према другоме. Каин, дакле, није чинио добро јер је сврха његовог чина била погрешна.
Сада можемо коначно да разумемо зашто Бог није погледао на Каинову жртву. Сматрамо да он своју жртву приноси вођен хипотетичким императивом и очекује награду (Божију љубав), док Авељ своју жртву приноси из љубави. Бог не жели да Каин помисли да се љубав купује и зато не гледа на његову жртву. Притом, не поступа као Фјодор Павлович и кажњава га, већ му само не даје очекивану награду, образлажући при том свој поступак и учећи га правој љубави. Сматрамо да Бог чак ни не сматра да је његов поступак лош, већ да само није добар , јер каже: „А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу и ти си му старији. “ Само нечињење добра отвара врата негативним емоцијама и стањима свести, који су нужни предуслови за неморалне радње, али се могу зауставити управо „на вратима“. Бог покушава да спречи убиство.

(У)бити ил` не (У)бити

Свети Јован Златоусти, учећи о Божијем поучавању Каина, говори о нечему што је сасвим другачије од онога што смо ми разумели. Иако и он, као и ми, тај поступак Божији доживљава као снисхођење брижности, разлоге за то снисхођење види у нечему другом. Он сматра да Бог на Каина примењује одговарајуће исцељење, говорећи му: „Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који опкољавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао грех који ће бити много озбиљнији. “ Ако бисмо довде цитирали Светог Јована чинило би се да су његови ставови слични нашима. Наиме, могли бисмо да тврдимо да то што Свети Јован каже да је Каин погрешио не значи да је учинио грех. То може само да значи да није учинио добро и да је у томе погрешка. Диспозиционална стања срџбе и зависти настају као последица те погрешке и она су, из православне перспективе, „грешна“ па, када каже да Каин умири душу да свом греху не би додао неки много већи, Свети Јован може да мисли на могуће додавање убиства брата својим гресима. Међутим, Свети Јован касније додаје да Бог жели да ублажи Каинову јарост и свирепост, „знајући за суровост његове убилачке намере“ , што значи да је, према овом светитељу, Каин планирао убиство Авеља још док му је Бог скретао пажњу на погрешност његовог поступка.
Са овим се никако не можемо сложити, пошто сматрамо да Каин није планирано убио Авеља. Бог је једноставно желео да спречи Авељево убиство, с обзиром да је знао нешто чега нико, укључујући и Каина, није био свестан. Међутим, пре него што покушамо да аргументујемо свој став морамо прво да пробамо да објаснимо зашто Божије речи нису оставиле онај утисак на Каина, који им је Бог наменио.


Да ли је Каин чуо Бога?

У својој књизи „Оглед о болу“, Никола Грахек наводи случајеве у којима бол постаје изузетно преувеличан заштитни механизам, који је јавља под потпуно нестандардним и необичним условима надраживања. Овај синдром назвао је синдромом хиперсимболичке угрожености (претње, прим. В. К.). Афективне реакције, као и сам осећај бола, код пацијената који су имали овај синдром, били су изазвани искључиво визуелним надражајима. Када би затворили очи, површински осети би се губили на одређеним странама тела . Грахек пореди тај пример са нашим искуством, истичући да бисмо и ми тргнули руку када бисмо визуелно опазили претњу (нпр. игла), која јој се приближава. У нормалним случајевима, поновно примицање претње, које не би било праћено убодом или болом, уверило би нас да она није стварна претња и да не представља опасност по наше тело. Нажалост, код пацијената који пате од овог синдрома то није случај. Грахек понашање пацијената објашњава тиме што „приликом понављања ових неостварених очекивања, `наши` неурони специјализовани за откривање претње или опасности (би се) ... `уверили` ... да визуелно предочени предмети више не представљају претњу ... и да их ... не треба избегавати“ . Према овом аутору, неурони пацијената који пате од синдрома хиперсимболичке угрожености никада нису били у положају у ком би могли да направе разлику између стварне и привидне претње. Решење, које нам Грахек нуди, веома је занимљиво и може нам помоћи да много боље разумемо Каиново понашање. Наиме, узрок за непримерено понашање пацијената, овај аутор, објашњава неуронским зачараним кругом. Овај круг је настао због одсуства неуронске дисоцијације, што је онемогућило неуронско преваспитавање. Ова дисоцијација је успостављена на следећи начин. Ноциоцептивни неурони  су изгубили могућност да примају соматосензорне сигнале, које изазивају штетни надражаји. Пошто су неурони овог типа мултисензорне природе и даље су могли да реагују на визуелне надражаје. Пацијент, дакле, визуелно региструје претњу, али не може соматосензорно да региструје да је претња лажна, па се његови неурони не могу „преваспитати“. Зато у случају ових пацијената приближавање претње изазива бол. Начин на који визуелно опажање може да изазове бол, Грахек објашњава цитирајући Шерингтона (Scherrington), који каже да: „рефлекси потекли од врсте рецептора који ... изазивају јаке афективне осете имају ... превагу над рефлексима других врста када се са њима такмиче за употребу `коначног заједничког пута` “ . Сходно томе, извлачи закључак да оно што важи за доминантне рефлексе очигледно важи и за доминантне осете, будући да болови свакако имају надмоћну јачину осећања и дејствовања. Из тог разлога нема изласка из из зачараног круга пацијентовог заштитног механизма.
Као што смо могли да видимо, бол своју улогу система за избегавање и система за опоравак управо дугује својој надмоћној јачини дејствовања (тачније - својим афективним, когнитивним и бихејвиоралним компонентама), која произлази из његове надмоћне јачине осећања. Ми избегавамо оно што нам наноси бол. Размотримо случај пацијената који пате од лепре. „Практична замена за бол“, којом је Пол Бренд покушао да замени дефектан систем за бол тих пацијената, није дала очекиване резултате. Разлоге за свој неуспех увидео је и сам Бренд, који каже да: „надражај мора да буде непријатан, баш као што је и бол непријатан“  и да је слабост његовог система што је „остао под пацијентовом контролом“ . Из овога бисмо могли да изведемо закључак да наше афективне реакције на болне надражаје нису под нашом контролом управо зато што је бол непријатан и зато што „боли“. Сматрамо да и ментални бол има превагу над другим менталним стањима и да ни он често није под нашом контролом. Но, ово не значи да сматрамо да се на ментално могу примењивати физички закони. Тачније, не можемо да тврдимо да су наша ментална стања међусобно каузално повезана, као што су повезани наши неурофизиолошки процеси. Нажалост, међусобна повезаност менталних стања, као и превасходство бола, кључни су за нашу тезу да Каин није чуо Бога због бола који му је његов поступак нанео. Шта нам онда даје право да претпоставимо да бол има превагу над другим осећајима и да појава менталног бола може довести до поремећаја пажње и репресије одређених чулних надражаја или до њиховог потпуног  блокирања пре него што би могле да дођу до свести?
Говорећи о парадоксу диспозиција са објекатским фокусом, Којен исправно поставља питање о могућности тврђења нечега што се ослања на неке чињенице, при чему та тврдња логички ништа не подразумева о тим чињеницама . Према њему, оно што тврдимо се тиче садашњег периода у којем тврдимо да ћемо под релевантним околностима испољити дату диспозицију. Тачније, ми дајемо низ хипотетичких исказа који описују разне ситуације у којима би та диспозиција била испуњена. Исправно уочивши да су објашњења ове врсте зависна од околности  он сматра да ова објашњења ипак имају експланаторну и сазнајну вредност. Наиме, она нам објашњавају зашто је нека особа поступила како је поступила и дају нам за право да би под истим или довољно сличним околностима поступила слично. Чини нам се да је све веома једноставно. Ако тврдим да „Највише волим да једем шампите“ ја износим низ хипотетичких исказа да ћу: „Када уђем у посластичарницу пре купити шампите него неки други слаткиш“, „Јести шампите чак и када нисам гладан“ и сл. под условом да немам прекомерну килажу и да нисам равнодушан према свом здрављу.
Тврдећи, дакле, превагу осећаја менталног бола над другим осећајима и о његовој моћи коју има над нашим системима менталне одбране, не тврдимо каузалну нужност. Само тврдимо да ће, у одређеним околностима, овај осећај изазвати одређену врсту понашања. Те околности подразумевају одређену квалитативну јачину самог осећаја као и менталне предиспозиције  за такву врсту понашања особе која тај осећај доживљава. Не можемо да тврдимо каузалну везу између менталних стања и неурофизиолошких процеса, али „ако ментална стања ... не играју никакву каузалну улогу у нашем понашању, уопште се не види да имамо довољно разлога да тврдимо њихово постојање “. Сматрамо да не можемо занемарити чињеницу да људи углавном избегавају оно што им причињава непријатност или бол. Ми окрећемо главу од непријатних сцена, догађаја, не слушамо песме које нас асоцирају на неке тужне или стресне догађаје из наше прошлости и сл. Наравно, овакво понашање зависи од менталног склопа актера и може се током времена контролисати али је ипак, у основи, рефлексно. Сматрамо да на основу тога можемо да претпоставимо да субјективни осећај бола, код нормалне особе и у обичним околностима, доводи до осећаја непријатности а, ако је довољно квалитативно обојен, и јак осећај срџбе. Не смемо заборавити ни чињеницу да је Каин један од првих људи на свету, па је његово упознавање себе и света око себе ишло много теже него код каснијих људи .
Читалац је већ могао да примети да заступамо становиште психофизичког интеракционизма. Сада желимо да изнесемо наш став да Каин није чуо Божије савете , јер му је бол који је осећао заокупио пажњу. Тако се понео из простог разлога што му је Божији поступак, којим није удостојио његову жртву, нанео бол. Поред тога, Каин је особу која му је нанела бол доживео као некога ко га не воли и заузео одбрамбени став према њој. Бол који је осетио изазвао је у њему осећај срџбе према особи која му је нанела тај бол. И сами смо сигурно бивали у ситуацијама када нас неко критикује. Тада обично чујемо само првих пар реченица, затварамо се у себе, „кључамо“ изнутра и не обраћамо пажњу на то шта нам саговорник даље говори .  Писац нигде то не помиње, али да ли смо икада осетили срџбу, бес или бол а да смо се притом пријатно осећали? Чак и људи који уместо бола осећају непријатност желе да тај осећај престане. Срџба, као једно негативно диспозиционално стање повећава осећај непријатности који изазива бол и често је праћена анксиозношћу, отежаним дисањем, разним деструктивним помислима ... Чини нам се да је сам осећај непријатности, који је срџба изазвала, појачао емотивне и афективне реакције на бол што је довело до тога да Каин не чује  ону особу која је узроковала такво осећење у њему. Желео је да избегне онога од кога је непријатан надражај дошао. На сличан начин и ми избегавамо визуелну претњу. Каина је повредила особа коју он воли и код које је желео да постигне баш супротну реакцију. Бол, који је осетио у тренутку када је Божији поступак повредио његова осећања, афективно је изазвао срџбу, као што бол изазван убодом игле афективно изазива повлачење руке и аверзију према особи која нас је убола. Овде имамо на делу систем за избегавање и систем за опоравак. Чини нам се да су и код Каина на снази два механизма. Први, срдећи се Каин изазива у себи аверзију према ономе ко му је нанео емотивни бол (патњу) и брани се од њега, избегава га. Други, осећај бола заокупља његову пажњу, као осећај који има превагу, што доводи до поремећаја пажње.
Поремећај пажње је могао да проузрокује „филтрирање“, тачније „потпуно преусмеравање у страну информације или података које субјекат не региструје“ . Но, сматрамо да не морамо да посежемо за овим решењем, пошто је сам поремећај пажње довољан да се не региструју одређени сегменти информација, што би довело до неразумевања или потпуно погрешног тумачења читавог контекста Божијих речи. Чини нам се да Каин, попут неког адолесцента, болује од хиперсимболичке осетљивости на одбацивање.
Потврду за нашу тезу можемо наћи и на другој страни. Говорећи о индексичности и аутобиграфичности наших менталних стања, Броуди (Stephen E. Braude) наглашава да прављење разлике између феноменолошке и епистемолошке свести о себи не значи да може постојати чисто феноменолошка или чисто епистемолошка свест о себи. Према њему, имати веровање може бити такође и (или искључиво) диспозиционално когнитивно стање. Стога, он сматра да „је јасно да многе квалитативне особине искуства претпостављају систем веровања (светоназор, прим. В. К.) који нас чини склонијим да доживљавамо одређене врсте ствари а не неке друге“ . Дакле, аутобиографичност одређеног менталног стања, у већини случајева код нормалних особа, подразумева и његову индексичност. Имајући ово у виду, као и да је Каин принео жртву Богу да би се му се омилио, чини нам се да можемо да закључимо да је Каин из Божијег игнорисања његове жртве закључио да га Он не воли, јер љубав доживљава као нешто што се може купити. Ово га је страшно повредило, поготово зато што је Бог погледао на жртву његовог брата, па се Каин осећа сувишним и безвредним. Видели смо да је ово у њему изазвало јаке осећаје бола и срџбе, пошто је Божије одбијање жртве доживео као чин који није учињен из љубави, већ као израз незаинтересованости. Можда чак и као чин који је учињен са намером да се он понизи. На основу тога је формирао свој систем веровања тако да Бог представља некога коме није стало до њега и ко му не жели добро. На тај начин тумачи и потоње Божије поступке.
Ако је наша аналогија исправна, Каин је Божије речи доживео као поновно наношење  бола, зато што је и он био у једној врсти зачараног круга који је сличан кругу у коме се налазе пацијенти који болују од хиперсимболичке угрожености. Међутим, у његовом случају, тај зачарани круг је ментални и изражава се емоционално, афективно, когнитивно и бихејвиорално. Он је имао здраву потребу да буде прихваћен и вољен, али је то желео да постигне на погрешан начин. Божији поступак му је деловао као одбијање и осетио се безвредним. Да ли је био свестан тога или не, чини нам се небитним пошто „поседовање менталног стања не захтева да се истог буде и свестан“ . Тачније, дато ментално стање може бити аутобиографско али не и индексично – дакле, диспозиционално. Са друге стране, може нам на први поглед деловати као да је његово стање менталног бола било индексично, али не и аутобиографско. Ако погледамо овако на ствари, Каин би веровао да је у стању бола, али не би доживљавао бол, с обзиром му га нико није ни нанео. Но, не можемо тако нешто да тврдимо, пошто не постоји разлика између доживљеног и стварног бола. Према Грахеку, до интроспективног сазнања не долазимо никаквим унутрашњим опажањем. Дакле, „бити свестан бола исто је и што и осећати бол или се налазити у стању бола ... (пошто) ... феноменални или квалитативни садржај интроспективне свести у потпуности потиче од објеката ове свести“ . Да би његово стање бола било неаутобиографско, морао би да буде у стању деперсонализације или под хипнотичком анестезијом. Каин је, дефинитивно, био веома повређен.


Свирепи убица као жртва својих осећања и својих потомака

Последица свега о чему смо досад говорили су два уништена живота, пошто „после говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља брата свога, и уби га“ . Интересантно је да Роуз уопште не тумачи овај стих. После толико пажње коју је посветио жртвоприношењу и истицања Каинових убилачких намера, Роуз не размишља о начину на који је извршено убиство, као да мотив ни мало није везан са сам чин. Чини нам се да Роуз упада у рупу која је одавно ископана. Ову рупу је уочио Остин, наводећи да ми израз „чињење акције“ третирамо као да је дескрипција на основном нивоу, која ће једноставним испитивањем изнети на видело и адекватно приказати суштинске особине свега на шта се односи. Он сматра да је овај израз у ствари замена за глагол са персоналним субјектом, за који недвосмислено има неке употребе, а можда би имала и више употреба када област глагола не би била остављена неспецификована . Дакле, не можемо све акције третирати као једнаке и асимилирати их у најочигледније случајеве, пошто ни најједноставније радње нису толико једноставне.
Пробајмо да израз „убити га“ погледамо остиновским очима и проширимо значење које му даје Роуз. Прво, утврдимо значење целе реченице, а затим то значење уклопимо у досадашњи контекст збивања и повежимо са догађајима који следе. Сама реченица која говори о убиству нам даје много више од самог глагола „убити“. Но, у овом моменту, морамо да доведемо у питање тачност српског превода. Наиме, иако смо почели са претпоставком да је писац Србин и да је писао на српском језику, ако мислимо да разумемо право значење ове реченице, мораћемо да се обратимо правом писцу. Сматрамо то веома важним пошто, као што и Остин тврди, свака језичка формулација повлачи са собом и могућност погрешке – превођење, тим више. Којен исправно тумачи Остинове ставове у смислу да нам чулни утисци не обелодањују сами своју природу, тако да би било довољно имати их да бисмо знали да их имамо – „тек претходно искуство омогућава нам да их идентификујемо“ . У нашем случају се можемо позвати не само на претходно Каиново искуство, већ и на оригинални текст, који дату ситуацију далеко боље описује. Међутим, немамо право да злоупотребљавамо време свога читаоца упуштајући се у дугачке и њему незанимљиве анализе старојеврејског оригинала, па ћемо искористити преводе које сматрамо прецизнијим и веродостојнијим . Они нам кажу: „И рече Каин Авељу брату своме.  А догоди се када су били у пољу, да Каин уста (побуни се) на Авеља брата свога и уби га“ . Чини нам се да овакав превод ипак баца доста светла на наш проблем разумевања иако нећемо моћи исправно да разумемо сам чин убиства позивајући се искључиво на овај опис.
 Већина тумача сматра да је Каин намамио Авеља у поље, где га је мучки и са предумишљајем, убио. Но, наше је мишљење да је стварност потпуно другачија. Сматрамо да се Каин жалио своме брату на Бога и на Његов поступак, вероватно нападајући и самог Авеља као некога ко је добио оно што није само он заслужио. Очекивао је да брат потврди његову верзију неправде коју је претрпео. Међутим, Авељ се није слагао са својим братом и, правдајући Бога и себе, убеђивао га је да је погрешио. Каиново јадање полако прераста у расправу. Расправа се заоштрава и Каин устаје („а догоди се “), побуњује се против свога брата и скаче на њега. Он није хладнокрвни злочинац. Он је разјарена звер која удара свога брата докле год има снаге у себи. Он жели да његов брат нестане , испари, буквално да га дезинтегрише. Упркос свему, сумњамо да је разумео да има те жеље у себи. Наиме, чини нам се да он не поседује концептуалне категорије које су неопходне за спознају тих намера. Стога, чини нам се да не би било нимало чудно да није знао да поседује та ментална стања .
Сматрамо да љубомора није једини узрок овог убиства. Чини нам се да је ово ипак више чин померене агресије. Каин је хистеричан. Не желимо да отпишемо љубомору као један од мотива, али сматрамо да Каину ни мало не би сметало то што је Бог погледао на жртву његовог брата да је погледао и на његову. Каин је превасходно љут на Бога, јер је Он тај који му је нанео бол и сматра да самим тим има право на освету . Жели да се освети Њему, али не може и свој бес усмерава на прву следећу особу која има везе са његовом менталном повредом. Уједно, уништава и препреку која стоји између њега и Бога. Ако нема Авеља, бог ће морати да воли њега.
Сетимо се само како мала деца реагују када им родитељи нешто ускрате. Врло често плачу, гурну неки предмет или га баце. Па и ми, свакодневно, псујемо када смо нервозни или се „истресамо“ на неким предметима. Многи психолози такво понашање и препоручују, сматрајући да нас ослобађа агресије, али сумњамо да могу да нас убеде да је неговање агресије добро по нашу личност. Већ смо говорили о болу који је Каин осетио када је Божији поступак доживео као одбацивање. Чини нам се да је механизам, који се тада покренуо у њему, сличан оном који можемо да видимо код жртава злостављања. Наше објашњење Каинове реакције на нанети бол засновано је на стратегији, по којој „можемо објаснити свеукупност дечијег одговора ... (посматрајући, прим. В. К.) саму жртву (дете, прим. В. К.) – која прво доживљава бол и конфликт, и која тада спроводи стратегије помоћу којих ће се носити са болом и конфликтом“ . Каин није морао свој бес да искали на брату. Могао је да развије селективну амнезију, алтера који би се борио са стресним сећањима или да побегне од куће. Да је живео у неко друго време можда би бес искалио на пријатељима или се одао дрогама, алкохолу и сл. Међутим, он на аперципирану агресију одговара агресијом.
Сматрамо да би сада ваљало направити мало појашњење. Наиме, у досадашњем току рада, више смо пута изнели став да се Каин понаша као дете. Чини нам се да његов образац понашања указује да он заиста и јесте дете. Говорећи о ова два брата, већина тумача се према њима понаша као да су одрасли и зрели људи, но Каин се не понаша тако. По нашем мишљењу, два брата су адолесценти, највероватније узраста око 15 или 16 година. Ако их овако будемо третирали , модели понашања, на основу којих им и приписујемо ментална стања, биће нам много јаснији. Према Олги Алексић, адолесцент у првом стадијуму, који траје у периоду од 12. до 15. године, се бори против губитка самоконтроле у односу на новонасталу физичку снагу, против усамљености, изолованости и депресије. У другом стадијуму, који траје од 15. до 18. године, његова главна преокупација је остваривање емоционалне независности од родитеља. Алексићева упозорава да адолесцент није беспомоћна особа и да „поседује самосвест, идеализам, борбеност и одважност“ . Он не признаје ауторитете и руши их једним потезом. Са друге стране, према истој ауторки, у том периоду адолесцент је збуњен, уплашен, анксиозан, несигуран, потиштен ... чини се као да не разуме питања и задатке, не уме ни да их реши ни да их избегне, реагује импулсивно, агресивно, немотивисано улази у сукобе, руши постојеће емоционалне везе, очекује да се свима допадне, више машта него што ради и сл.
Каин се убрзо после убиства брата жени, што нам може послужити као додатна потврда за нашу тврдњу. Наиме, у давна времена, људи су се узимали отприлике у том старосном добу. У супротном, ако се према Каину не будемо односили као према адолесценту, мораћемо да претпоставимо да је инфантилан или да болује од поремећаја вишеструке личности. Тада бисмо могли да кажемо да је у преклапању алтера, дечија личност испољавала разне црте одрасле особе. Млађи алтер би делио речник старијих или старијег алтера, али би говорио дечијим гласом . Но, да бисмо некоме приписали тако тежак психички поремећај или деменцију, подаци који су нам доступни су апсолутно недовољни. Са друге стране, чак и да имамо више података, сматрамо такав покушај апсолутно непотребним, пошто се Каиново понашање може објаснити сасвим валидно и без приписивања тако компликованих и озбиљних психичких поремећаја. Стога, послушајмо савет краља са астероида 325 и тражимо од сваког оно што он може да пружи, па и од Каина .

Да ли је Каин заиста крив за убиство?

   Не знамо да ли је ово питање икада постављано и можда би се могло сматрати непримереним, ми ћемо га ипак поставити. Сматрамо да смо у досадашњем току рада изнели довољно разлога због којих бисмо могли да потпуно одбацимо убиство са предумишљајем. Но, да ли је ово убиство учињено из афекта? Да ли је Каин аутосугестивно повећавао срџбу у себи до момента док није „прокључао“ и свој бес искалио на првој особи на којој је могао? Да ли је довољно да се позовемо на Жанетову дефиницију хистерије, по којој је она „болест синтезе личности ... врста менталне депресије, коју карактерише повлачење поља личне свесности и тенденција ка дисоцијацији ... система идеја и функција које конституишу личност“  и на основу ње закључимо да је његова свест била довољно сужена да би могли да тврдимо да је он несвестан онога што је радио у тим тренуцима? Но чини нам се, да постоји једно много важније питање. Без одговора на ово питање, сви остали одговори неће имати смисла. То питање гласи: „Да ли је Каин знао шта значи убити?“
Ако заиста прихватимо да су Адам и Ева први људи на свету, онда је смрт ушла међу људе управо убиством Авеља. Тек његовим убиством смрт добија свој појам, а тај појам своју референцу . Гледајући тако, Каин никако није могао знати шта значи убити и шта је убиство. Он је невин колико и пас, који је угризао дете зато што га је, из обести, малтретирало . Сувише млад, недовољно зрео и неспособан да контролише своју природу, Каин попушта под навалом својих нагона и уједа. Дакле, није крив?
Међутим, Кант нас учи да се од сваког човека може захтевати до чисто поштење у пријатељству, чак и ако до сада није постојао ни један поштен пријатељ у свету. По њему, та дужност, као дужност уопште, „пре сваког искуства лежи у идеји једнога ума који вољу детерминира разлозима a priori“ . Поента је јасна и ако се примени на чињење зла другоме. Није нам потребно искуство неког лошег и по Другог штетног чина да бисмо тај чин осудили као лош или неморалан. Сматрамо да иста аналогија важи и за убиство. Није нам потребно да убијемо некога да бисмо знали да смо учинили нешто изузетно лоше. Не морамо да читамо у новинама како је убити лоше или да гледамо емисију о неморалности чина убиства. Људски ум ту идеју поседује у себи apriorno. Пресуда је, дакле, крив?
Убеђени смо да није. Иако је Каин поседовао у свом уму ту идеју, он није знао шта је потребно радити и колико да би се неко убио. Нажалост, људска историја нуди довољан број примера у којима мало дете убија брата или сестру, покретом за који је несвесно шта ће произвести. Да ли је то играње татиним пиштољем или нешто друго, није битно. Мишљења смо да је разлика између Каиновог поступка и нехотичног убиства тог типа садржана у томе што је Каин ипак крив за нешто. Крив је за чињење зла али не и за убиство. Ако неко поступа по дужности, коју му налаже његов ум, чинећи добро другоме, његови поступци неће имати краја. Он га неће својим  поступцима посветити. Но, ако неко прекрши моралну максиму и почне да наноси зло другоме, он то може да чини само до одређене тачке - док гс не убије. Каин је могао да зна шта је убиство и шта је неморално и зло, али никако није могао знати колика је количина зла и у каквом облику потребна да би се извршило убиство. Он је крив за наношење тешких телесних повреда.
Морамо признати да ипак остаје отворено питање од кога је могао да види како се испољава агресивно понашање, пошто сумњамо да је могао сам да дође до тог начина испољавања агресије. Деца, а касније и адолесценти, наслино реагују у највећем броју случајева једино ако су и сами били жртве насиља.

Где ти је брат?

   После убиства, писац описује разговор Бога и Каина. Бог пита: „Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам. Зар сам ја чувар брата својега?“ . О овоме Свети Јефрем каже: „Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци заслужују“ .
   Мишљења смо да начин Божијег појављивања, као и само питање где је брат, треба објашњавати антроморфизацијом . Писац даје Богу људске особине да би лакше приказао Каинова ментална стања. Не можемо претпоставити да Бог није знао да ли ће се Каин покајати или неће и какав је то уопште Бог који кажњава? Питањем да ли Бог кажњава „братоубицу“ или не бавићемо се у следећем поглављу а сада сматрамо неопходнијим да размотримо Каинов одговор Богу. Његов одговор делује као класичан пример лажи и бунтовништва. Но, сматрамо да Каин можда и није лагао да би прикрио свој злочин, већ да у том тренутку стварно није знао где му је брат. Наиме, чини се да је Каин сматрао свога брата у једној мери одговорним за свој злочин. Авељ би, у том случају, био „делимично одговоран, зато што је изазвао насилнички импулс или бес у  “ Каину. С обзиром да Авеља више нема, он за свог брата не би представљао интенционални објекат мисли, јер је проблем са њим „решен“ . Каин може да се посвети другим стварима, а ми ћемо се посветити анализи његовог одговора.
Пред нама се налазе један феноменални и један диспозиционални појам, који су изражени двема реченицама. Прва: „Не знам где ми је брат“, и друга: „Ја нисам чувар брата својега“. Други појам је са објекатским фокусом. Међутим, обе реченице су везане за исто ментално стање , па их можемо спојити. Нова диспозиција са пропозиционалним фокусом би гласила: „Не знам, зато што нисам чувар брата својега“. Лоукциона снага ове реченице састојала би се у томе тврдим да не знам где ми је брат и да ја нисам његов чувар. Илокуциона снага исказа је жалба на третман који добијам у односу на свог брата. Каин је могао и да каже: „Сви титрате Авељу, па мислите да и ја то треба да радим“. Перлокуционом снагом свог исказа Каин покушава да наметне своју вредност Богу. Он се бори за љубав тиме што Богу ставља до знања да је потпуно исправно што не зна где му је брат. Каин износи оправдање за свој оступак.
Но, зашто каже да не зна? Зашто није рекао: „Зашто мене то питаш“ или нешто слично? Чини нам се веома вероватним да он у том тренутку заиста није знао где му је брат. Наиме, нису ретки случајеви у којима ментална стања нормалних особа нису ни аутобиографска ни индексична. Тада особа није свесна менталних стања која поседује . Ово може бити последица непажње, одсутности, интензивне концентрације на нешто друго (на пример - на свој бол) и сл. Чини нам се да би покушај давања одговора на питање: „Да ли је `не знам` лаж, бунт или последица потискивања, дисоцијација идеја, репресије, филтрирање или поремећај пажње ?“ био преамбициозан и можда неозбиљан. Као што смо већ говорили, морамо имати у виду да од Каина не тражимо више него што може да нам пружи, као и да се трудимо де не пројектујемо своја убеђења у сам текст, пошто је наша перспектива перспектива трећег лица. Ипак, сматрамо да је Каинова пажња, у том тренутку, била усмерена на то да покаже Богу колико је негледање на његову жртву погрешан чин. Он се трудио да што више повреди Бога, а за то је потребна велика концентрација пажње. Верујемо, да он заиста тог момента није знао где му је брат.


Каин као један од синова Фјодора Павловича

Оно што можемо да тврдимо из перспективе трећег лица, је да Каин није био свестан тежине свога чина. Наиме, сматрамо да није био свестан да је учинио нешто лоше. Само је „изравнао рачуне“. Ово можемо да закључимо на основу речи које му Бог упућује, као и његове реакције на исте. Каиново отрежњење следи у виду следећих Божијих речи : „Шта учини! Глас крви брата твога виче са земље мени. И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје“ .
Свети Јован Златоусти прави разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину. Овај светитељ каже: „Тамо (Божије проклетство упућен Адаму) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека ... овде, међутим ... будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац: нека си проклет на земљи“ .
По нашем мишљењу, овде се суочавамо са потпуно непримереним тумачењем, које нас води на погрешан пут. Сматрамо да разлика између ова два греха јесте велика, али је пропорција обрнута. Прво, морамо да инсистирамо на томе да Бог не проклиње, у супротном не би био Бог. Да бисмо ово доказали морамо се позвати на класичну тезу асиметрије првог и трећег лица. Писац Божије речи износи на основу посматрања, а с обзиром да ни првом лицу више не приписујемо картезијанско-емпиристичку тезу непогрешивости, не можемо ни трећем. Остин каже: „Описати било како неки укус, звук ... значи рећи да су слични некима које смо већ досада доживели: свака дескриптивна реч класификује, подразумева препознавање и у том смислу памћење, а тек када се служимо таквим речима ... може се рећи да нешто знамо или да у нешто верујемо. Али памћење и препознавање често су непоуздани“ . Старозаветна логика размишљања о добру и злу почива на следећем принципу: чини добро – добићеш добро, чини лоше – добићеш лоше. У свему лошем што му се дешава старозаветни човек препознавао је казну за неки свој грех. Награда и казна човеку следују „на овом свету“, па у Библији имамо и пример где пријатељи убеђују Јова, коме се десила страшна несрећа, да мора да је учинио неки страшан злочин када га је таква казна стигла - без обзира што ни они, па ни сам Јов, не могу из сећања да евоцирају неки толико страшан злочин који би одговарао тој „казни“. Чини нам се да је и библијски писац на сличан начин у речима Божијим препознао казну – Каин је учинио злочин и следи му казна. По нашем мишљењу те речи нису казна, већ предочавање последица одређеног поступка - као када нам доктор предочава како ће се даље развијати болест од које болујемо, као и њене последице.
Адам је, једући са дрвета познања добра и зла увео смрт у творевину. Он није само себе учинио смртним, већ и све што је Бог створио . Зато му Бог и каже да се због њега излива проклетство на земљу. Бог му објашњава шта је урадио, пошто Адам није тога био свестан. Ситуација са његовим сином потпуно је другачија иако ни он није свестан свога греха. Каинов грех се тиче само њега и његовог брата. Зато му Бог и говори да је проклет на земљи, а не да је земља проклета. Он је својим поступком уништио само себе и свога брата, док је Адам уништио цео свет.
Чини нам се да Каинов одговор Богу иде у прилог нашој тези: „А Каин рече Господу: Кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси“ .
Свети Јован говори да Каин коначно исповеда свој грех али да то чини у погрешно време. По нашем мишљењу, он управо исповеда свој грех у право време, тачније чим је схватио да је уопште и начинио грех. Очекивати од њега исповедање свог греха и минут раније заиста би било превише, с обзиром да нико није способан да се покаје за нешто за шта ни не зна да је урадио. Међутим, Свети Јован сматра да се Каин није покајао, већ да је признавао кривицу. По њему, он је жалио, али се није кајао.
Морамо приметити да се Каин сада не изговара за своје понашање. Његови ставови се драстично мењају. Он не тражи изговор или оправдање. Иако се све до овог тренутка понашао као Димитрије, Каина можемо упоредити и са најмлађим сином Фјодора Павловича – Алексијем. Он мултиплицира свој грех, осуђујући себе пре сваке пороте или судије. Он не тражи опрост, јер сматра да се његов грех не може опростити (Димитрије), а не зато што се не каје (Алексијеве карактерне црте). Његова пресуда самоме себи је страховита: прогон, изолација и смртна казна (Димитрије). Он није више горд, сада је очајни покајник (овде нас ипак више подсећа на Алексија, пошто је покајање искрено и потпуно, за разлику од плаховитог Димитрија, чија покајања су више производ тренутка и брзо „изветре“). Но, добри Бог теши братоубицу, као што је и младом Алексију потребна подршка, речима: „Зато ко убије Каина, седам ће се пута то покајати. И начини Господ знак на Каину, да га не убије ко га удеси“ . Каин, дакле, не бива осуђен на смрт. Само на прогонство. Ипак, сматрамо вредним пажње синтагму „седам пута покајати“. За Јевреје, седам је свети број. Бог Каину ставља до знања да је његов грех седам пута мањи него грех било ког другог убице. Чини нам се да тиме ставља тачку на сваку расправу о страховитости Каиновог поступка, примењујући педагошко решење које смо понудили у поглављу: „Да ли Бог више воли овце?“.

Закључак

   Ако смо успешно аргументовали своје ставове, закључак овог рада састојао би се у једно потпуно другачијем схватању и интерпретирању ове приче. По нама, Авељ је своју жртву Богу принео из љубави а Каин да би задобио Божију љубав. Не желећи да Каин погрешно формира појам о љубави, Бог не награђује његов поступак, већ га учи да се добро приноси из љубави према другоме што ће родити и љубав другога према нама. Каин није чуо Бога (или барем није слушао са довољно пажње) зато што се осетио запостављено и злостављано . Ово га је веома повредило и у њему изазвало срџбу, па се Каин хиперсимболички брани при сваком поновном сусрету са Богом. Каин је дете, из беса се потукао са својим братом и није знао да ће га убити. Његов бес је првенствено био интенционално усмерен на Бога, а не на Авеља. Напад на брата је чин померене агресије. Након Божије грдње, он схвата шта је урадио и горко се каје. Поврх свега, Каин мултиплицира свој грех, сматрајући да његова казна треба да буде гора од онога што је снашло Авеља (прогонство, понижење, убиство). Бог га теши, пошто његов грех није толико велики колико он мисли и колико ми подразумевамо под „убити некога“. На крају, Каин не заслужује ону врсту осуде коју му је наменила већина библијских тумача. Он заслужује сажаљење и усрдне молитве.
Чини нам се да је прави смисао ове библијске приче крије управо у сплету догађаја који је довео до убиства, пошто нам је њиме показано колико је важно за човека да сачува здрав однос према себи и свету. Наши греси или злочини, не почињу мрачним плановима и набујалим, несуздржаним осећањима, већ ситним девијацијама на пољу менталног - као што је Каинова погрешна представа о љубави. Поука коју треба да извучемо из ове приче, дакле, нема никакве везе са осудом Каина. Чини нам се да нема толико везе ни са самим Каином. Она се односи директно на нас и на чување чистоте нашег менталног живота, јер је чување делића слагалице, која нас сачињава као личности, на њиховим правим местима у великој мери може да нам гарантује чистоту и уређеност нашег друштвеног живота. Мишљења смо да, ако помно испратимо трагедију која је задесила прву породицу, јасно можемо да уочимо колико „ситнице живот значе“, а те ситнице су, како Бог учи Каина, „под твојом влашћу и ти си (им) старији“ .
   Чини нам се да смо успели да укажемо на неке грешке које богослови чине тумачећи ову библијску причу. При томе смо се, углавном, ослањали на предности које нам пружа приступање менталном преко језика. Међутим, сматрамо да се ова метода, коју је развила британска филозофска школа, не може користити самостално, што не умањује њену вредност. Морамо бити свесни да ми не посматрамо само речи или њихова „значења“, већ и стварности о којима говоримо речима. Ипак, неколико питања је оставили смо отвореним, међу којима је можда најбитније: „Од кога је Каин видео агресивно понашање?“. Разлози су веома једноставни. Одговори на та питања су углавном богословски, а ми нисмо желели да свој рад ширимо у ту страну.
Сматрамо да смо на Каиновом примеру показали да свако озбиљно бављење менталним стањима захтева аналитички приступ језику (или „Лингвистичку феноменологију“ како је Остин назива), пошто се тиме могу елиминисати многе грешке у споразумевању. Такође, могли смо да видимо да је веза између менталног и физичког веома јака али чини нам се да се квалитативни и феноменални карактер наших осећаја не може просто редуктивно свести физиолошке процесе. Човека не можемо посматрати само унутар дате ситуације у коју је „стављен“, већ морамо имати у виду свеукупност његовог трансценденталног јединства аперцепције. Без ових неспоразума и „сецирања“ искуства лакше ћемо разумети другога, али и себе – често, управо преко тог другог.





Коришћена литература


1.   Свето Писмо Старога и Новога Завјета, превели Ђуро Даничић и Вук Ст. Караџић, Библијско друштво Београда, 1973.
2.   Серафим Роуз, „Живљење изван Раја“,
http://www.verujem.org/teologija/serafim_rouz_zivljenje_izvan_raja.htm
3.   Леон Којен, „Оглед из филозофске психологије“, Београд, 2009.
4.   Никола Грахек, „Материја, свест и сазнање“, ФДС, Београд, 1990.
5.   Никола Грахек, „Оглед о болу“, Откровење, Београд, 2002.
6.   Имануел Кант, „Заснивање метафизике морала“, Дерета, Београд,  2004.
7.   Ејврум Строл, „Аналитичка филозофија у двадесетом веку“, Дерета, Београд, 2005.
8.   Stephen E. Braude, „First person plural, Multiple personality and the philosophy of mind“, Rowman & Littlefield publishers, inc., London, 1995.
9.   John Austin, „A plea for excuses“, oбјављен у „Proceedings of the Aristotelian Society“, 1956-7, http://sammelpunkt.philo.at:8080/1309/1/plea.html
10.   Зборник радова: Адолесцентна криза, уредник Првослав В. Марковић, Белетра, 1995
11.   New American Standard Bible with Codes (1977).
12.   New American Standard Bible with Codes (1995).
13.   др Душан Глумац, „Граматика старо-јеврејског језика“, Завод за умножавање при Св. арх. Синоду Српске Цркве, Београд, 1989.
14.   Зенон Косидовски, „Библијске легенде“, Београд, 2002.



Аутор: Владимир Крстић

Pročitah prvi post, sada ću samo nešto iz njega da prokomentarišem.
Dakle, ako pođemo od toga da se ubistvo odigralo na način opisan u Bibliji (čuo sam tvrdnje da ova priča datira od sumera i da se odnosi na velik i krvav sukob stočara i ratara), i da su Kain i Avelj nekako znali koju je žrtvu Bog pogledao.

Koliko vidim ovde postoje dve mogučnosti
1. Nešto nije bilo u redu sa Kainovom žrtvom (šta je žrtvovao, kako je žrtvovao, njegov odnos prema Bogu).
2. Bog je iskušavao Kaina i ovaj je pao na testu.
Kod Kaina je proradio ego, osetio se manje vrednim, zapostavljenim, možda čak i ugroženim. Kao uzrok tome prepoznao je Avelja. Zavist je onda učinila svoje.
Toliko za sad, ostalo ću pročitati sutra. 

Silvanuse lepo je sresti te ponovo. Kad postavljaš nešto ovakvo gde očekuješ odgovor molim te objavi malo da bi ranije primetili. Nadam se da ne kasnim sa primedbama, one su blagonaklone i verujem da će biti konstruktivne. Pošto je rad poduži prvo komentarišem prvi post

Počinjemo biblijskom pričom o Kainu i Avelju, zato bi u prologu teksta trebalo da se nalazi sama priča. Naročito jer je na početku teksta rasprava o semantičkom i gramatičkom kvalitetu prevoda ponuđenog teksta možda bi bilo dobro da je dato i više prevoda recimo osim srpskog izvorni, nemački, latinski i svima prilično dobro poznat engleski. U suprotnom iako znamo fabulu priče teško je referisati se na semantičke opaske i njihov smisao.

Posle toga razgovaramo o Adamu i Evi koji su živeli u Raju, govorili sa Bogom i jeli sa drveta spoznanja, pa prelazimo na njihove sinove Kaina i Avelja. Tu je bitno zapaziti da Kain i Avelj nisu jeli sa drveta spoznanja i nisu živeli u Raju. Oni sami moraju da stvore svoju egzistenciju, svoju kulturu i svoju spoznaju dobra i zla. Međutim iz priče zaključujemo da mogu da razgovaraju sa Bogom i dalje.

Kako se prinosi žrtva? Mi ne znamo kako je trebalo da Kain i Avelj prinesu žrtvu ali možemo da pretpostavimo da su trebali to da izvrše po ritualu koji kasnije opisuje Mojsije. Zato bi bilo jako dobro da se na ovom mestu u analizi nađe objašnjenje kako i koliko su po bibliji trebali da prinesu na žrtvu. Saznajemo tačno da je Avelj žrtvovao prvence od nakota stoke (krv žrtve a ne celu životinju) i salo. Kain je prineo plodove biljaka, recio žito i proso, ali nigde ne vidimo da je na žrtvu prineo ulje koje je pandan salu i koje bi omogućilo gorenje njegove žrtve.

Onda se treba okrenuti drugim izvorima o tome kako su jevrejski sveštenici po načinu gorenja žrtve i po utrobi životinja ili razlivanju ulja i semena proricali budućnost i pretpostaviti da su Kain i Avelj na isti način proricali sopstvenu budućnost. Razumno je zato pomisliti da se kainov žrtvenik ugasio dok je aveljev buktao snažnim plamenom zbog loja (pretila) i da je na osnovu toga Kain došao do zaključka da je aveljeva žrtva od Boga prihvaćena a njegova odbačena. Ali Kain se otuđio od Boga i ne inicira razgovor da bi rešio svoje pitanje zašto njegova žrtva nije prihvaćena. Umesto toga on postaje zavidan, pakostan i gnevan, sebično zaključuje da je njegov brat konkurent a da Bog ne može da voli obojicu. Umesto strpljenja, ljubavi, istraživanja dobra i zla Kain podleže impulsima i odlučuje da ubije brata kako bi se oslobodio konkurenta, kako bi bog MORAO da voli Kaina.

Još nešto po mom mišljenju bitno, Avelj prinosi najbolje po kakvoći jer želi da prinese najbolje. On ima direktan odnos sa Bogom u času prinošenja žrtve. Kain prinosi žrtvu iz kompeticije sa Aveljem i umesto da uspostavi direktan odnos sa Bogom kroz svoj žrtveni prinos upušta se u takmičenje i pokušava da se nametne kao prvi i bolji. U samom Kainu nema dovoljno širine da svoje odnose sa Bogom i sa Aveljem gradi nezavisno jedan od drugog.

Govoreći u podnaslovu Da li je kain čuo Boga mnogo pažnje autor je posvetio pitanju stečenog straha od bola. Međutim ja lično u događaju između Kaina i Avelja ne vidim nikakav strah od bola. Naprotiv vidim ono što roditelji često prepoznaju kod svoje dece, sebičnu nesposobnost da dele ljubav roditelja. Zapravo samo je majka u stanju da svakog od svojih potomaka podjednako voli. Sve ostale ljubavi, čak i očinska, su individualne, recipročne i sebične. Kain je kao dete, zbog svog životnog neiskustva on ne razume da Bog svoju ljubav deli kao majka svima čak i kad se zbog nečega ljuti. Kain nije u stanju da tako voli već je njegova ideja ljubavi dečije sebična, ili samo mene gledaš, samo meni povlađuješ, samo mene daruješ ili me ne voliš zbog nekog drugog (Avelja). Zato Kain ne razume smisao onoga što Bog govori. Zato Kain ubistvom Avelja želi da ukloni to smetalo koje stoji na putu neograničene razmene ljubavi između njega i Boga.

Sviđa mi se deo koji iznosi olakšavajuće okolnosti da Kain nije znao šta je smrt, da je bio mlad ispod 21 godine i da zato nije zrelo rasuđivao i da nije imao kulturno nasleđe znanja o dobru i zlu. A onda dolazi laž. Pošto je izvršio ubistvo Kain beži sa mesta zločina i negira odgovornost za to što je učinio. On možda nije bio potpuno svestan šta je smrt ali obzirom na žrtvovanje životinja nije bio ni nesvestan. Zato bi mogli da pomislimo kako je on ubivši Avelja posle dela ipak postao svestan posledica ali nespreman da ponese odgovornost i suoči se sa njima. Tek Bog ga svojim izrazom da krv Aveljeva iz zemlje viče Bog Avelja stavlja u ulogu žrtve koju Kain pre toga odbija da spozna i prizna. U tom momentu Kain postaje svestan dobra i zla, smrti i života i svog greha. U tom času on sebi počinje da sudi i Bog to konstatuje izrazom "proklet na zemlji". U tom času u Kaina se uvlači i strah od krvne osvete, ali ga Bog abolira uzimajući u obzir sve okolnosti koje smo već naveli i osveštenje koje je u ovom času nastupilo. A to nas vodi na Golgotu gde Hrist govori sapatnicima razbojnicima da se iskreno pokaju za svoja nedela jer je Bog blag i iskreno kajanje pred Njim pročišćava dušu i daje Mu mogućnost da oprosti greh ma kako veliki bio.

Vas bog koji vidi buducnost je mogao da "vidi" sta ce se desiti, pa je jeli mogao i da to spreci. Ali ne! On?Ona?Ono? je odlucilo da ipak dozvoli Kainu da ubije svog brata. Time je svetsku populaciju unistio za 25%.

To je genocid dragi moji.

Bog nikoga ne iskušava jer nema razloga! Bog sve zna! Biblija nam potvrđuje:

Jakov 1:13-15 "Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. Nego svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt."

 

tekst je napisan u prilichno naivnom tonu , ne poznajuci istoriju jevrejskog naroda , kao i samog jahvea (prvobitno lokalnog jevrejskog demona ) :

1. ne samo shto su jevreji bili stochari-nomadi , koji su se prirodno sukobljavali sa zemljoradnichkim narodima , vec su imali obichaj prinoshenja krvne zrtve - uglavnom zivotinja a poneka di ljudi . to se uostalom i vidi iz samog starog zaveta , gde se bogu kao zrtva prinose ovce , koze , golubice i sl ... ljudska zrtva se zabranjuje , ali se ipak pominje kao neshto shto se deshava .

 2. jevrejski bog jahve nije ni sveznajuci ni svemoguc . radi se o lokalnom demonu koji je chesto u svadji sa svojim narodom koji ga ne slusha . pa i samo ime izrael znachi onaj ko se bori s bogom . u tom smislu , neznanje koje pokazuje u ovoj a i drugim prichama nije bilo nishta chudno tadashnjim jevrejskim slushaocima , ali jeste danashnjim hriscanima koji veruju u apsolutnog boga .

3. poslednja stvar koju autor teksta ne zna je da su semitski narodi imali obichaj da osobine svojih bogova prenesu na njihove sveshtenike . sveshtenik bi , pojavljujuci se pod odredjenom maskom i u odredjenoj odori , postao personifikacija boga . kao takav , on bi na osnovu prerogativa koje bog ima , donosio i razlichite odluke : izmedju ostalog i sudio bi . u tom smislu bozije proklinjanje kaina je u stvari sudska presuda , koje ju je svakako izrekao jedan od jahveovih sveshtenika .

Ni ja ne verujem u iskušenja, ali hajde malo da razmotrimo ovo sa religiskog aspekta.

Bog čoveka dovodi u razne životne situacije u kojima je ovaj ima mogućnost da bira kako da postupi.
Bog je znači pred njega stavio izbor.
Samim tim što pred nkim staviš izbor, doveo si ga u iskušenje.

Banalan primer.
Grom pogodi kuću i izbije požar. U kući si ti i nepokretna tašta. Sada možeš da biraš da ostaviš taštu da izgori ili da je spasiš.
Doveden si u teško iskušenje.
Možeš da učiniš ispravnu stvar i ostaviš taštu vatri, nakon čega će se mir odan spustiti na tvoju dušu ili da je spasiš i ona ti napravi pakao od života.