...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?

BROD U MAGLI

Ispričao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noći u svojoj izdvojenoj kući u dolini Kadiše.
Razgrćući na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, reče:
"Hoćete da vam kažem zašto sam tužan.
Hoćete da vam ispričam onu tužnu priču koju sećanje svakoga dana i svake noći u meni iznova vraća.
Dosadilo vam je moje ćutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uđemo u kuću njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saučesnik ni u čemu drugom.
Zato saslušajte moju priču. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene čudnog izgleda. Video sam je u noćima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru čuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oči i osećao dodir njenih prstiju na čelu. Otvarao sam oči, ustajao u strahu, osluškujući šapat ničega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešću, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne čujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i čuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut čovek koji je pobegao u samoću i od utvara samoće izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se čudite tome. Ali postoje neobična iskustva, mi ih poričemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše čuđenje i poricanje, međutim, ne znače da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje čisto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uveče bi prilazila i rekla: "Pođimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeći je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u večernji pokrivač, uronjeno u čaroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlaćene zalaskom sunca, ponekad tražila da čujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego među granjem potraži prenoćište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijući u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi među njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s mačem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u očima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobičnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - čak duševna bolest?
Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrećniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom eteričnom saputnicom predstavljao apsolutnu, čistu ideju koja kruži tragom sunčeve svetlosti, plovi morima, kreće se mesečinom obasjanim noćima, raduje se pesmama koje niko nije čuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrđujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noći sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo sreće da nisam napunio tridesetu. Kamo sreće da sam hiljadu i jedn put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišću i među njegovim cvetovima."
On zaćuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih očiju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u očaj. Ćutali smo u očekivanju da priču nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bića, reče:
"Sećate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naučnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleća treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reči ne prelazi granice ljudske spoznaje i osećanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osećanja. Kako da vam to naslikam rečima?
Godine koje sam proveo sa svojom eteričnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora sreće i da je gorčina talog koji miruje na dnu moje čaše. Ali, oduvek sam znao da će uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajući zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je čamac odvojio od bejrutske luke, onoga časa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Čuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuće: 'Vrati se odakle si došao. Siđi u čamac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam sličan vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo veče, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojčica, čiji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, čiji sam glas čuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noći, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovući u sebi svoju saputnicu, gledajući u talase koji se prevrću, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoć, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vičući: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoći? Kuda si otišla? Gde si bila? Dođi bliže, dođi meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz neviđenog bola i tuge. Reče tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na časak vidim. Ponovo ću otići tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Reče ovo, pomeša se s maglom i nestade. Počeo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noći.
Ušao sam u kabinu s nečim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru očaja i sumnje. Začudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.
Brod je danonoćno plovio između dve pučine, ali ja nisam znao jesam li čovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleći i prizivajući tajne sile da čujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na čelu.
Ovako sam proveo četrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uveče ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, lađar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine?
Čim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i počeo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se već smračilo. Noć je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsećala na san pesnika koji se zanosi neobičnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim začula su se sa svih strana zvona, ispunjavajući nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do pločnika. Lađar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštom. Reče: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kući. Lađar je s torbom na leđima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošćenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Začudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi priđe jedan sredovečan sluga. Pogleda me natečenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuća venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog časa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste čuli da je duždova ćerka danas umrla?!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plač. Zamislite kako se oseća čovek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseća mladić koji se dve nedelje kreće između jauka očaja i vriska pučine i na kraju se puta nađe pred vratima kuće u kojoj se kreću tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas očekuje.'
Reče ovo i pođe ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da uđem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svećama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su ćutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim leđima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak neće sprečiti da obavite ono zbog čega ste došli. Budite spokojni, mladiću.' Zahvalio sam mu na lepim rečima uz izraze saučešća zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reči.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su ćutke sedeli, gledajući krišom njihova tužna lica, slušajući njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalošćenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s rečima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreći: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ići. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plač.' Postidele su me njegove reči i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domaćini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesrećni starac je pozvonio srebrnim zvonom i uđe sobar u brokatnoj odeći. Starac mu reče pokazujući na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istočnoj strani. Posluži ga jelom i pićem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uređenu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivačima i jastucima.
On ode i ja se sručih na stolicu razmišljajući o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoći i onome što se desilo na početku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i piće i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajući po sobi ili stojeći uz prozor zagledan u nebo, osluškujući glasove lađara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih između vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju sećanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni ćutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko biće stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko eterično biće me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privučen nečim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvačkim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveća na obe strane, okruženim cvećem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam ženu prema kojoj sam osećao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomično belo telo u beloj odeći i belom cveću, koje prekriva spokoj beskraja i strah od večnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoće posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoće, Bog mi je nasuo gorku čašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama već u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, već je bol u prirodi samoj.
Moja priča nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorčine prisutne u svakom gutljaju našeg noćnog pića. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od železa koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja priča. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klečao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom večnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tuđine u tuđinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"

   
   Almustafa, izabrani i voljeni, koji beše osvit svoga doba, čekao je dvanaest godina u gradu Orfalezu na svoju lađu, da se vrati i odnese ga nazad, na rodno mu ostrvo.

     A dvanaeste godine, sedmoga dana ejlula, žetvenog meseca, popeo se na brdo izvan bedema gradskih, i pogledao put mora: i ugledao je svoju ladu kako dolazi sa izmaglicom.

     Tad mu se dveri srca raskriliše silno i radost njegova polete daleko nad morem. I on sklopi oči i pomoli se u tišinama svoje duše.


     Ali, kad je krenuo niz brdo, preplavi ga neka tuga, i on pomisli u sebi:

     "Kako da odem mirna srca, bez i trunke žalosti? Ne, ne mogu napustiti ovaj grad bez rane u duši.

     Dugi bejahu dani patnje koje provedoh međ' zidinama njegovim, duge i noći osame; a ko je kadar rastati se od svoje patnje i osame bez žaljenja?

     Duh svoj razasuo sam po ovim ulicama u delićima nebrojenim i nema broja deci moje čežnje što hodaju obnažena međ' brdima ovim i ja im ne mogu uzmaći bez teskobe i bola.

     Ne zbacujem ja to danas odeću, već kožu sa sebe zdirem rukama ovim.

     I ne ostavljam za sobom brigu, već srce razneženo od gladi i žeđi.


     Ali, ne mogu da oklevam više.

     More što sebi sve priziva, zove i mene, ukrcati se moram.

     Jer ostati, iako sati plamte u noći, značilo bi smrznuti se i skvrčiti i u kalup okovati.

     Rado bih poveo sa sobom sve odavde, ali kako ću?"

     Glas ne može da ponese jezik i usne što mu podariše krila. On sam mora da potraži nebo.

     I orao će se, sam i bez gnezda, vinuti put sunca.


     Kada je stigao u podnožje brda, okrenu se ponovo ka moru i ugleda lađu gde uplovljava u luku, a na pramcu joj mornari, njegovi zemljaci.


     I duša njegova uskliknu im, te reče:

     Sinovi moje drevne majke, vi što jašete na talasima,

     Kako ste samo često plovili u snovima mojim. A sad mi prispevate na javi, koja je moj dublji san.

     Spreman sam za polazak, i žudnja moja sa jedrima spremnim iščekuje vetar.

     Još jednom samo udahnuću ovaj vazduh ustajali, jednom još s ljubavlju ću se osvrnuti za sobom,

     A onda ću vam se pridružiti, vi moreplovci nad moreplovcima.

     A ti, more bezmerno, majko usnula,

     Što donosiš mir i slobodu reci i potoku,

     Još jednom samo zaviće potok ovaj, samo još jednom zažuboriće na proplanku ovom,

     A onda ću se uliti u tebe, beskrajna kap u beskrajni okean.

     I dok je tako hodao, ugleda iz daleka muško i žensko kako ostavljaju polja svoja i vinograde i žurno hitaju put kapija gradskih.

     I začu glasove njihove gde ga dozivaju po imenu, dovikujući se iz polja u polje i poručujući jedni drugima da je pristigla njegova lađa.

     A on reče u sebi:

     Hoće li dan rastanka biti dan okupljanja?

     I treba li reći da je smiraj dana mog bio zapravo moj osvit?

     I šta da dam onome što ostavi brazdu svoju sred oranja, il' onome što ustavi točak svoje vinske preše?

     Hoće li srce moje postati drvo bremenito plodovima, pa da ih skupim i podarim njima?

     I hoće li moje želje poteći kao izvor, pa da im napunim čaše?

     Jesam li harfa pa da me dotakne ruka moćnoga, ili sam frula pa da njegov dah prostruji kroz mene?

     Onaj sam što traga za tišinom, a kakvo blago pronađoh u tišinama koje bih podelio bez premišljanja?

     Ako je ovo dan žetve moje, na kojim sam to poljima zasejao seme i u koja godišnja doba nezapamćena?

     Ako me je sada zaista dopala čast da podignem fenjer svoj, neće se moj plamen u njemu razgoreti.

     Prazan i mračan podići ću fenjer,

     A noćni čuvar usuće u njega ulje i upaliće ga.


     Sve to izrekao je rečima. Al' mnogo toga u srcu njegovom ostade neizrečeno. Jer ni on sam ne beše kadar da izusti svoju najdublju tajnu.


     Kada je ušao u grad, sav narod mu izade u susret i dozivaše ga povicima, kao uglas.

     A starine gradske istupiše i rekoše:

     Ne napuštaj nas još.

     Ti si bio zenit podnevni u sumraku našem, a mladost tvoja obdarila nas je snovima.

     Nisi ti tuđin među nama, a ni gost, ti si nam sin i miljenik dragi.

     Ne dopusti još da oči naše čeznu za tvojim likom.



     A sveštenici i sveštenice mu rekoše:

     Ne daj da nas talasi mora razdvoje sad, a godine koje si proveo medu nama postanu sećanje.

     Kretao si se među nama kao duh, a tvoja senka bila je svetlost na licima našim.

     Zavolesmo te mnogo. Al' ljubav naša beše nema, i koprenama prepokrivena.

     Sada ti, pak, kliče na sav glas i pred tobom stoji obelodanjena.

     Oduvek tako beše da ljubav ne spoznaje dubine svoje sve do časa rastanka.

Dođoše i drugi i stadoše da ga preklinju. Ali, on nije odgovarao. Samo je pognuo glavu, a oni koji stajaše u njegovoj blizini videše kako mu suze padaju na prsa.

     Potom sa narodom produži ka velikom trgu ispred hrama.

     Tamo iz svetilišta izade žena po imenu Almitra. A beše vidovita.

     I on je pogleda s nežnošću neizmernom, jer mu se prva priklonila i u njega poverovala kad tek beše prispeo u njihov grad.

     I ona ga pozdravi rečima ovim:

     Proroče Božiji, ti što tragaš za najvišim, dugo si pretraživao daljine nadajući se svojoj lađi.

     A sada je tvoja lađa prispela i valja ti poći.

     Duboka je čežnja tvoja za zemljom tvojih uspomena i boravištem tvojih viših želja; naša te ljubav sputavati neće, niti  ćete potrebe naše zadržavati.

     Al' pre no što odeš tražimo ovo: progovori nam i podari nam istinu svoju.

     A mi ćemo je podariti našoj deci, a oni deci svojoj, te neće iščeznuti.

     U osami svojoj motrio si na naše dane, a u svome bdenju osluškivao si jecaje i smeh naš usnuli.

     Zato nam se sad obznani i reci nam sve što ti se ukazalo između rođenja i smrti.


     A on odgovori:

     Narode orfaleski, o čemu da vam govorim osim o onome Što vam i sada dušama promiče?


     Na to će Almitra: Pričaj nam o ljubavi.

     I on podiže glavu i pogleda ljude, a po njima polegnu tišina. I on progovori glasom silnim:

     Kad vas ljubav pozove, podite za njom,

     Premda su staze njene tegobne i strme.

     A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,

     Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti.

     A kad vam progovori, verujte joj,

     Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt.



     Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, tako će vas i okresati.

     Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu,

     Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.

     Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje.

     Omlatiće vas, da bi vas ogolila.

     Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.

     Samleće vas, do beline.

     Umesiće vas, dok ne postanete gipki;

     A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.


     Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života.


     Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,

     Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,

     U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

     Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim od sebe.

     Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.


     Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."

     I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.


     Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.

     Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:

     Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći.

     Da spoznate bol prevelike nežnosti.

     Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi;

     I da krvarite drage volje i radosno.

     Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi;

     Da otpočinete u podnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;

     Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,

     A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama.

    Tad Almitra progovori ponovo, te kaza: A šta je sa Brakom, učitelju?

     A on odgovori ovim rečima:

     Rođeni ste zajedno i zajedno ćete biti za sva vremena.
 
     Bićete zajedno kada vam bela krila smrti rasprše dane.

     Da, bićete zajedno Čak i u nemom pamćenju Božijem.

     Ali, neka u vašem zajedništvu bude prostora.

     I neka vetrovi nebeski igraju među vama.


     Volite se, ali ne namičite okov ljubavi:

     Nek' ona radije bude more što se talasa međ' obalama vaših duša.

     Punite čaše jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne čaše.

     Podajte jedno drugome hleba, ali ne jedite od istog somuna.

     Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe,

     Kao što su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.


     Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo.

     Jer, samo ruka Života može da drži vaša srca.

     I budite zajedno, ali ne odveć blizu:

     Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,

     A hrast i čempres ne rastu jedan drugom u senci.

    A jedna žena koja je privijala svoje čedo na prsa reče: Pričaj nam o Deci.

     A on reče:

     Vaša deca nisu vaša.

     Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom.

     Oni nastaju preko vas, ali ne od vas,

     I, premda su sa vama, ona vam ne pripadaju.


     Možete im darovati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,

     Jer ona imaju misli sopstvene.

     Možete im skućiti tela, ali ne i duše,

     Jer duše njihove obitavaju u kući sutrašnjice, koju vi ne možete pohoditi, čak ni u snovima svojim.

     Možete težiti da budete kao oni, ali ne pokušavajte da ih terate da budu kao vi.

     Jer, život ne ide unazad, niti se zadržava u prošlosti.

     Vi ste lukovi iz kojih se deca vaša poput živih strela odapinju napred.

     Strelac vidi metu na stazi beskraja i On vas savija snagom svojom, kako bi strele Njegove letele hitro i daleko.

     Neka vas ispuni sreća što vas Strelac savija u ruci svojoj;

     Jer, baš kao što voli strelu što leti, On voli i postojani luk.

    Tad reče jedan bogataš: Pričaj nam o Davanju.
     
     A on odgovori:

     Kada dajete od imetka svoga, vi dajete samo malo.

     Kada dajete sebe, istinski dajete.

     Jer, šta je imetak vaš do stvari koje držite i čuvate iz straha da će vam ustrebati sutra?

     A sutra, šta će sutra doneti psu odveć čuvamom što zakopava koske u bespuću peščanom dok prati hodočasnike ka svetom gradu?

     I šta je strah od potrebe do potreba sama?

     Nije li strah od žedi pored punog zdenca, žeđ neutaživa?

     Ima onih koji daju tek mrvicu od obilja koje imaju - a daju slave radi i zbog tih želja potajnih darovi su njihovi kužni.

     A ima onih što po koju mrvicu imaju, a daju sve.

     To su oni što veruju u život i darežljivost životnu, a škrinja njihova nikada nije prazna.

     Ima onih što daju s radošću, i ta radost im je nagrada.

     A ima onih što daju s bolom, i bol taj je njihovo krštenje.

     A ima i onih što daju i ne znaju za bol, ne traže radost, niti daju uz svest o dobrom delu;

     Oni daju kao što u dolini onoj mirta svoj opoj širi vazduhom.

     Kroz ruke takvih kao što su oni progovara Bog, a očima njihovim On se smeši na zemlju.


     Dobro je davati kada vam traže, ali je bolje davati kada se ne traži, kroz poimanje svoje.

     A potraga za onim koji će primiti širokogrudom je radost veća od davanja.

     A ima li nečeg što vam valja zadržati?

     Sve što imate treba kad-tad da date;

     Zato podajte sada, da doba davanja pripadne vama, a ne vašim naslednicima."


     Često kažete: "Daćemo, ali samo onima koji zaslužuju."

     Stabla u voćnjaku vašem ne kažu to, ni stada na vašem pašnjaku.

     Oni daju da bi živeli, jer bi zadržati značilo nestati.

     Onaj ko zavređuje svoje dane i noći zacelo zaslužuje i sve drugo od vas.

     I onaj ko je zaslužio da se napaja iz okeana života zaslužuje da napuni svoju čašu sa vašeg potočića.

     I ima li veće pustinje od one što leži u hrabrosti i uverenosti, a nikako milosrđu, primanja?

     A ko ste vi da ljudi razdrlje prsa svoja i razotkriju svoj ponos, da biste vi njihovu ogoljenu zaslugu videli i ponos nepostiđen?




     Postarajte se najpre da sami zaslužite da budete davalac, i sredstvo davanja.

     Jer, u suštini, život daje životu - dok ste vi, što sebe smatrate davaocima, svedoci samo.


     A vi što primate - a primate svi - ne prihvatajte breme zahvalnosti, inače namičete jaram i sebi i onome što daje.

     Radije se uzvisite zajedno sa davaocem na darovima njegovim, kao na krilima;

     Jer, ako preterano brinete o dugu svojem znači da sumnjate u njegovu darežljivost kojoj je širokogruda zemlja majka, a Bog otac.

    Tad starac jedan, gostioničar, reče: Pričaj nam o Jelu i Piću.

     A on reče:

     Kamo sreće da možete da živite od miomirisa zemljinog i da se, poput biljke na vazduhu, održavate svetlošću.

     Ali, pošto morate da ubijate da biste jeli i otimate novorođenima majčino mleko ne biste li ugasili žeđ, neka to onda bude čin poštovanja,

     I neka trpeza vaša postane oltar na kojem se čisti i nedužni iz šume i doline prinose na žrtvu onome što je čistije i još nedužnije u čoveku.


     Kad ubijate zver, recite joj u svom srcu:

     "Ista sila kojom ja pogubih tebe, pogubljuje i mene; i mene će, takode, proždrati.

     Jer, zakon koji tebe izruci u moje ruke izručiće i mene moćnijim rukama.

     Tvoja i moja krv nisu ništa drugo do životni sok što hrani nebesko drvo."


     A kad zagrizete jabuku zubima, recite joj u svom srcu:

     "Tvoje će seme živeti u mom telu,

     A pupoljci tvoga sutra procvetaće u mom srcu,

     Tvoj opoj biće moj dah,

     I zajedno ćemo se radovati kroz sva godišnja doba."


     A s jeseni, dok u svom vinogradu berete grožđe za vinsku presu, recite u svom srcu:

     "I ja sam vinograd, i moj plod biće ubran za vinsku presu,

     I, poput mladog vina, držaće me u večnome sudu."

     A zimi, kad točite vino, neka vam u srcu bude po jedna pesma za svaku čašu;

     A u pesmi nek' bude sećanje na dane jesenje, na vinograd i na vinsku presu.





 

    Tad jedan ratar reče: Pričaj nam o Radu.

     A on odgovori rečima ovim:

     Vi radite da biste održali korak sa zemljom i duhom zemlje.

     Jer, biti jalov znači otuđiti se od godišnjih doba i iskoračiti iz litanije života što kroči u sjaju i ponos-nom povinovanju put beskraja.


     Dok radite, vi ste frula kroz čije se srce šapat sati promeće u muziku.

     Ko će od vas da bude trska, nema i zamukla, kada sve druge pevaju zajedno i uglas?


     Stalno vam govore da je rad prokletstvo, a trud nesreća.

     Ali ja vam kažem da radeći ispunjavate deo zem-ljinog najdaljeg sna, vama namenjenog kada je taj san roden,

     I držeći se truda vi istinski volite život,

     A voleti život kroz trud znači biti najprisniji sa najskrovitijom tajnom života.


     Ali, ako u patnji svojoj nazivate rođenje nedaćom a izdržavanje tela kletvom koja vam je ispisana na čelu, onda vam ja odgovaram da ništa osim znoja sa čela neće izbrisati to što je napisano.



     Kazali su vam i da je život pomrčina, a u umoru vašem odzvanjaju reči umornih.

     A ja velim da je život zaista pomrčina, osim kad postoji nagon,

     A svaki nagon je slep, osim kad ide uz znanje.

     A svako znanje je uzaludno, osim kad ide uz rad,

     A svaki rad je prazan, osim kad ide uz ljubav;

     A kada radite s ljubavlju vezujete se za sebe, i jedni za druge, i za Boga.


     A šta to znači raditi s ljubavlju?

     To znači tkati platno sa nitima isukanim iz srca, kao da će to platno nositi vaš voljeni.

     To znači graditi kuću s ljubavlju, baš kao da će vaš voljeni u njoj živeti.

     To znači sejati seme s nežnošću i ubirati žetvu s radošću, baš kao da će vaš voljeni kušati njene plodove.

     To znaci prožimati sve ono što stvorite dahom svoga duha,

     I znati da svi blaženi mrtvi stoje oko vas i gledaju.


     Često sam vas čuo kako kažete, kao da govorite u snu: "Onaj ko radi u mermeru i pronade oblik svoje duše u kamenu, plemenitiji je od onoga ko ore zemlju.

     A onaj što uhvati dugu i utka  je u platno po volji Čovekovoj, veći je od onoga što nam pravi sandale za noge."

     Ali ja kažem, i to ne u snu, već na javi najbud-nijoj u zenitu podnevnom, da vetar ne govori umilnije gorostasnim hrastovima nego i najmanjoj od svih vlati trave;

     I samo je onaj veliki ko pretvara glas vetra u pesmu još umilniju od njegove ljubavi.


     Rad je ljubav koja izlazi na videlo.

     A ako ne možete da radite s ljubavlju, već samo uz gnušanje, bolje vam je da ostavite svoj posao i sedite uz kapiju hrama, primajući milodare od onih što rade s radošću.

     Jer, ako pečete hleb ravnodušni, ispeći ćete gorak hleb što utoljuje tek polovinu čovekove gladi.

     A ako gundate dok muljate grožđe, gunđanje vaše pretače otrov u vino.

     A ako pevate kao anđeli, a ne volite pevanje, zaglušujete uši ljudske za glasove dana i za glasove noći.