Tad reče jedan učitelj: Pričaj nam o Učenju.

     A on reče:

     Niko vam ne može otkriti bilo šta osim onoga što već leži napola usnulo u praskozorju vašega znanja.

     Učitelj koji hoda u senci hrama, među sledbenicima svojim, ne daje od mudrosti svoje već pre od svoje vere i blagosti.

     Ako je istinski mudar, neće vas pozvati da kročite u kuću mudrosti svoje, već će vas odvesti do praga vašeg uma.

     Zvezdoslovac vam može kazivati o svom poimanju svemira, ali vam ne može podariti svoje poimanje.

     Muzičar može da vam peva o ritmu što prožima svekoliki prostor, ali vam ne može dati uho koje hvata ritam, niti glas u kojem on odjekuje.

     I onaj ko je vičan nauku brojki može da vam priča o oblastima težine i mere, ali vas tamo ne može povesti.

     Jer, vizija jednog čoveka ne pozajmljuje krila Čoveku drugom.

     I baš kao što svako od vas zasebno stoji u Božijem znanju, tako svi morate biti za sebe u svom spoznavanju Boga i poimanju zemlje.

     A  jedan mladić reče: Pričaj nam o Prijateljstvu.

     A on odgovori, rekavši:

     U vašem prijatelju su vaše potrebe udovoljene.

     On je vaše polje na kojem sejete s ljubavlju i žanjete sa zahvalnošću.

     I on je trpeza vaša i ognjište.

     Jer, njemu dolazite sa svojom gladi i njega tražite kad poželite mir.


     Kada vam prijatelj kazuje misli svoje, ne bojte se da mu uzvratite sa 'ne', niti se ustežite da izgovorite 'da'.

     A kada ćuti, vaše srce ne prestaje da osluškuje njegovo srce;

     Jer, bez reči, u prijateljstvu, sve misli, sve želje, sva očekivanja se rađaju i dele, s radošću kojoj se ne kliče.

     Kada se rastajete od svog prijatelja, ne tugujte;

     Jer, ono što najviše volite kod njega biće još jasnije u odsustvu njegovom, kao što se gora planinaru jasnije ukazuje iz ravnice.

     I neka prijateljstvo nema nijednu drugu svrhu osim da produbi duh.

     Jer, ljubav koja traži bilo šta drugo osim razotkrivanja sopstvenog tajanstva nije ljubav, već mreža bačena preda se: a u nju se hvataju samo jalovi.



     I sačuvajte ono najbolje u sebi za prijatelja.

     Ako mora da sazna za oseku vašu, dopustite mu da spozna i plimu.

     Jer, šta je vaš prijatelj da biste ga tražili kako biste prekratili vreme?

     Tražite ga uvek da biste s njim vreme proživeli.

     Jer, on će ispuniti potrebu vašu, a ne vašu prazninu.

     I nek' u blaženstvu prijateljstva bude smeha i zajedničkih zadovoljstava.

     Jer, u rosi malih stvari srce pronalazi svoje jutro i osveženje.

     U to jedan učenjak reče: Pričaj nam o Govoru.

     A on odgovori rečima ovim:

     Vi progovarate kad više niste u miru sa mislima svojim:

     I kad više ne možete da prebivate u osami svoga srca, vi živite na usnama svojim, a zvuk je zabava i razonoda.

     A u većini govora vašeg, mišljenje je napola usmrćeno.

     Jer, misao je ptica prostranstva, što u kavezu reči doista može da raširi krila, al' ne i da poleti.


     Ima medu vama onih koji traže društvo razgovornih iz straha da ne budu sami.

     Tišina osame obelodanjuje njihovim očima sops-tva njihova ogoljena i oni bi da uteknu.

     A ima i onih koji govore te, ne znajući i bez razmišljanja, otkriju istinu neku koju ni sami ne shvataju.

     A ima i onih koji nose istinu u sebi, ali je ne izgovaraju rečima.

     U grudima takvih ljudi duh boravi u tišini odmerenoj.


     Kad sretnete svog prijatelja kraj puta ili na tržnici, neka vam duh unutrašnji pokrene usne i usmeri jezik.

     Neka glas u vašem glasu progovori uhu uha njegovog

     Jer, njegova će duša čuvati istinu vašeg srca, k'o što se pamti ukus vina,

     Kad mu se boja zaboravi, a krčaga nema više.

     A  jedan zvezdoslovac reče: Učitelju, šta je s Vremenom?

     A on uzvrati:

     Vi biste da izmerite vreme bezmemo i nesamerljivo.

     Vi biste da uskladite držanje svoje, pa čak i da usmerite pravac duha svog, prema satima i dobima godišnjim.

     Od vremena biste da načinite potok, na čijoj ćete obali sedeti i gledati ga kako teče.


     Ali ono bezvremeno u vama svesno je bezvremenosti života,

     I zna da je juče samo današnja uspomena, a sutra današnji san,

     I da ono što peva i razmišlja u vama još uvek prebiva u granicama onog prvog trenutka u kojem su se zvezde raspršile po svemiru.

     Ko od vas ne oseća da je snaga njegove ljubavi bez granica?

     I ko, pak, ne oseća da je upravo ta ljubav, premda bezgranična, okružena u središtu bića i ne miče se od jedne do druge misli ljubavne, niti od  jednog do drugog čina ljubavi?

     I nije li vreme isto kao i ljubav, nepodeljeno i nepokretno?




     Ali, ako u sebi morate da premerite vreme godišnjim dobima, nek' svako doba okružuje ostala doba,

     I neka današnjica zagrli prošlost uz sećanje, a budućnost sa čežnjom.

     A jedan od starina gradskih prozbori: Pričaj nam o Dobru i o Zlu.

     A on odgovori:

     Mogu vam govoriti o dobru u vama, ali ne i o zlu.

     Jer, šta je zlo nego dobro glađu i žeđu izmučeno?

     Kad ogladni, dobro traži hranu čak i u mračnim špiljama, a kad je žedno pije i sa voda ustajalih.


     Dobri ste kada ste sjedinjeni sa sobom.

     Ali, kad niste sjedinjeni sa sobom vi niste zli.

     Jer, kuća podeljena nije jazbina lopovska: ona je samo podeljena kuća.

     Tako i lađa bez kormila može da luta med' grebenima opasnim, a da ipak ne potone na dno.

     Dobri ste kada težite da se dajete.

     Ali niste zli kada težite da nešto dobijete.

     Jer, kad težite dobitku vi ste samo koren što prianja uza zemlju i sisa na njenim prsima.

     Zaista, plod ne može reći korenu: "Budi kao ja, zreo i pun i uvek daruj od izobilja svoga."

     Za plod  je davanje potreba, a primanje je potreba za koren.


     Dobri ste kada ste potpuno budni u govorenju svome.

     Ali niste zli kad spavate, a jezik vam zamuckuje besmisleno.

     Čak i govor pun zamuckivanja može da ojača slab jezik.


     Dobri ste kada idete prema svom cilju čvrsto i koracima neustrašivim.

     Ali niste zli kada se prema njemu uputite hramljući.

     Čak i oni što hramlju ne idu unazad.

     Ali vi, koji ste jaki i hitri, pripazite da ne hramljete pred kljastim, smatrajući to dobrostivim.


     Dobri ste na načine nebrojene, a niste zli kada niste dobri,

     Samo dangubite i lenčarite.

     Šteta je što jeleni ne mogu da nauče kornjače brzini.


     U čežnji vašoj za gorostasnim sopstvom leži vaša dobrota; a ta čežnja je u svima vama.

     Ali, u nekima od vas ta čežnja je bujica što hita silovito ka moru, noseći sobom tajne obronaka i šumske pesme,

     A u drugima je miran potok koji se razliva po ćoškovima i okukama, oklevajući pre no što stigne do obale morske.

     Ali neka onaj što čezne silno ne kaže onome čija je čežnja mlaka: "Zašto si tako spor i zastajkuješ?"

     Jer onaj što je istinski dobar ne pita golog: "Gde ti je odeća?", nit' beskućnika: "Šta bi s kućom tvojom?"

     Tad Sveštenica reče: Pričaj nam o Molitvi.

     A on odgovori, rekavši:

     Vi se molite u pometnji svojoj i u nuždi; kad biste se samo molili i u punoći radovanja svog i u danima izobilja.


     Jer, šta je molitva nego širenje vašeg sopstva u živi vazduh?

     A ako vam je na utehu da izlijete svoj mrak u prostor, onda vam je i na ushićenje da izlijete i osvit svoga srca.

     A ako ne možete da se uzdržite od plača kada vas duša vaša poziva na molitvu, onda treba da vas podbode opet i iznova, kroz plač, sve dok se ne nasmejete.

     Kad se molite, uzdižete se u vazduh i srećete one koji se mole u tom istom trenu, a koje, izuzev u molitvi, možda ne biste sreli.

     Zato dopustite da poseta vaša tom hramu nevidljivom bude samo zanos i slatko druženje.

     Jer ako uđete u hram, a na umu vam je samo da zatražite nešto, nećete primiti;

     A ako uđete da biste se ponizili, nećete se uzdignuti;

     Ili ako uđete tamo da biste se pomolili za dobro drugih ljudi, nećete biti uslišeni.

     Dovoljno je da uđete u hram nevidljivi.



     Ne mogu vas naučiti kako da se molite rečima.

     Bog ne sluša vaše reči osim kada ih On sam izgovara kroz vaša usta.

     I ne mogu vas naučiti da se molite kao mora, šume i planine.

     Nego ćete vi, što vas rodiše planine, šume i mora moći da pronadete njihovu molitvu u svom srcu,

     A ako samo oslušnete u miru noćnom čućete ih kako progovaraju kroz tišinu:

     "Bože naš, koji si naše krilato ja, tvoja je volja u nama koja pokreće volju.

     Tvoja je želja koja želi.

     Tvoj je poriv u nama koji će prometnuti naše noći, koje su tvoje, u dane, koji su jednako tvoji.

     Ne možemo te moliti ni za šta, jer ti znaš potrebe naše pre no što se one u nama i rode:

     Ti si potreba naša; i dajući nam još više od sebe, ti nam daješ sve."

     Tad jedan isposnik, koji je dolazio u grad jednom u godini, istupi i reče: Pričaj nam o Zadovoljstvu.

     A on odvrati rečima ovim:

     Zadovoljstvo je pesma o slobodi,

     Ali nije sloboda.

     Ono je cvast vaših želja,

     Ali nije njihov plod.

     Ono je dubina koja priziva visinu,

     Ali nije ni duboko, ni visoko.

     Kavez je što čuva krilo,

     Al' nije prostor zakriljeni.

     Da, za celu istinu, zadovoljstvo je pesma o slobodi.

     A ja bih želeo žarko da je pevate punim srcem; ali ne bih voleo da izgubite glavu pevajući.


     Neki od mladeži vaše traže zadovoljstvo kao da je u njemu sve, pa ih osuđujete i prekorevate.

     Ja ih ne bi osuđivao ni prekorevao. Pustio bi ih da traže.

     Jer će naći zadovoljstvo, ali ne samo njega;

     Sedam sestara ono ima, a i najmanja među njima lepša je od zadovoljstva.

     Zar niste čuli za Čoveka koji je kopao u zemlji tražeći korenje, a pronašao blago?



     A neki medu starcima vašim prisećaju se zadovoljstava s kajanjem, poput prestupa počinjenih u pijanstvu.

     Ali kajanje samo oblacima zastire um vaš, ne kažnjavajući ga.

     Oni treba da se sećaju svojih zadovoljstava sa zahvalnošću, baš kao i žetve letošnje.

     Ali, ako im je uteha da se kaju, neka se uteše.


     A ima među vama i onih koji nisu ni mladi da bi tražili, a ni stari da bi se sećali;

     I u strahu svom od traganja i prisećanja oni se klone svih zadovoljstava, da ne bi zapostavili duh ili se ogrešili o njega.

     Ali, čak i u odricanju njihovom ima zadovoljstva.

     I tako i oni pronalaze blago, iako kopaju drhtavih ruku u potrazi za korenjem.

     Ali, recite mi, ko je taj ko može da se ogreši o duh?

     Može li se slavuj ogrešiti o tišinu noćnu, il' svitac o zvezde?

     I može li vaš plamen il' dim da optereti vetar? Zar mislite da je duh bara nepomična koju može da uzburka prut?


     Uskraćujući sebi zadovoljstvo vi često samo gomilate želju u zabitima svoga bića.

     Ko zna da ono što izgleda propušteno danas, ne čeka na sutra?

     I samo telo vaše poznaje baštinu svoju i svoju pravičnu potrebu i neće dopustiti obmanu.

     A vaše telo je harfa vaše duše,

     I na vama je da iz nje izmamite zamamnu muziku ili da ispuštate zvuke zbrkane.


     A sad se pitate u sebi: "Kako da u zadovoljstvu razlikujemo ono dobro od onoga što nije dobro?"

     Pođite u svoja polja i vrtove i naučićete da je zadovoljstvo pčeli da sakuplja med sa cveta,

     Ali je i cvetu zadovoljstvo da daje med pčeli.

     Jer, pčeli je cvet zdenac života,

     A cvetu pčela vesnik ljubavi,

     A za oboje, i pčelu i cvet, davanje i primanje zadovoljstva potreba je i ushit.


     Orfaležani, budite u zadovoljstvima svojim poput cveta i pčele.

     A  jedan pesnik reče: Pričaj nam o Lepoti.

     A on odgovori:

     Gde ćete potražiti lepotu i kako ćete je naći ako vam ona sama ne bude put i vodič?

     I kako da pričate o njoj ako vam ona ne tka govor?


     Uniženi i povredeni kažu: "Lepota je dobra i blaga.

     Poput mlade majke, ovlaš postidene svojim sjajem, ona hoda među nama."

     A oni obuzeti strastima kažu: "Ne, lepota je nešto moćno i strahotno.

     Poput oluje ona potresa zemlju pod nama i nebo nad nama."


     Iskusni i premoreni kažu: "Lepota je sva od šap-taja tihih. Ona progovara u našem duhu.

     Njen glas predaje se našoj tišini poput bledog svetla što drhti od straha pred senkom."

     Ali oni što nemaju mira kažu: "Čuli smo je kako viče po planinama,

     A s uzvicima njenim dopirali su i topot kopita, udaranje krila i rika lavova."


     Noću gradski čuvar kaže: "Lepota će u zoru us-tati sa istoka."

     A u podne trudbenici i putnici vele: "Videli smo je kako se naginje nad zemlju sa prozora sunčevog zalaska."


     U zimu kažu zavejani: "Doći će na proleće skakućući po bregovima."

     A po žezi letnjoj žeteoci kažu: "Videli smo je kako pleše s jesenjim lišćem, a videli smo i snežni smet u njenoj kosi."

     Sve ste ovo izrekli o lepoti,

     Ali zapravo niste govorili o njoj već o potrebama nezadovoljenim,

     A lepota nije potreba već ushićenje.

     To nisu usta ožednela, ni prazna ruka ispružena,

     Već pre srce usplamsalo i duša začarana.

     Nije to ni slika koju vidite, nit' pesma koju čujete,

     Već pre slika koju vidite i sklopljenih očiju i pesma koju čujete iako ste pokrili uši.

     To nije sok u kori izbrazdanoj, nit' krilo za kandžu uhvaćeno,

     Već pre vrt u cvatu neperestanom i jato anđela u večnome letu.


     Orfaležani, lepota je život kada život skine koprenu sa svog svetog lica.

     A vi ste i život i koprena.

     Lepota je večnost što se ogleda u ogledalu.

     A vi ste i večnost i ogledalo.

     A  jedan stari sveštenik reče: Pričaj nam o Veri.

     A on reče:

     Jesam li danas pričao o nečem drugom?

     Nije li vera skup svih dela i svih razmišljanja,

     I ono što nije ni delo ni razmišljanje, već čudenje i iznenađenje što neprestano izvire u duši, čak i kad ruke kamen klešu il' za razbojem rade?

     Ko može da razdvoji svoju veru od postupaka svojih, ili svoje verovanje od onog čime se bavi?

     Ko može da raširi sate svoje preda se i kaže: "Ovo je za Boga, a ovo za mene. Ovo je za moju dušu, a ovo drugo za telo"?

     Svi vaši sati su krila sto lepeću kroz prostor od jednog do drugog.

     Onaj ko nosi svoj moral kao svoje najbolje ruho bolje da je go.

     Vetar i sunce neće mu izbušiti kožu.

     A onaj ko određuje ponašanje svoje moralnim načelima u krletku zatvara svoj ptičji poj.

     Pesma, ponajvećma slobodna, ne dopire kroz rešetke il' iza žice.

     A onaj kome je bogosluženje prozor, da ga zat-vara ali i otvara, još nije pohodio kuću svoje duše čiji su prozori od zore do zore raskriljeni.


     Vaš život svagdanji je hram vaš i vaša vera.

     Kad god kročite u njega ponesite sve svoje sobom.

     Ponesite ralo i nakovanj, malj i leut,

     Ono što napraviste iz nužde ili iz uživanja.

     Jer u sanjarenju se ne možete uzdići nad svojim uspesima, niti pasti niže od propusta svojih.

     I povedite sa sobom sve ljude:

     Jer u molitvi svojoj ne možete da uzletite više od njihovih nadanja, ni da se ponizite dublje od njihovog očaja.

     A ako biste da spoznate Boga, nemojte se zato baviti odgonetanjem zagonetaka.

     Radije se osvrnite oko sebe i videćete ga kako se igra sa vašom decom.

     I pogledajte u nebo: videćete ga gde hoda po oblaku, pruža ruke kad seva i spušta se s kišom.

     Videćete ga kako se osmehuje u cveću, a potom ustaje i maše rukama iz drveća.

     Tad Almitra progovori, te reče: Sad bismo da te upitamo o Smrti.

     A on reče:

     Vi biste da saznate tajnu smrti.

     Ali kako ćete je dokučiti ako je ne potražite u srcu života?

     Sova, čije su oči sviknute jedino na noć a slepe danju ne može razotkriti misteriju svetlosti.

     Ako biste zaista da ugledate duh smrti, otvorite svoje srce širom ka telu života.

     Jer, život i smrt su jedno, kao što su jedno reka i more.


     U dubini vaših nadanja i želja leži vaše bezglasno saznanje o onostranom;

     I, kao što semenje sanja pod snegom, tako i vaše srce sanja o proleću.

     Verujte snovima, jer su u njima skrivene dveri vecnosti.

     Vaš strah od smrti je samo drhtanje pastira kad stane pred kralja koji hoće da ga uzvisi položivši mu ruku na rame.

     Zar nije pastir radostan ispod svog drhtaja, što će poneti kraljev beleg?

     A ne brine li se još više zbog drhtaja svoga?




     Jer, šta znaci umreti do izaći nag na vetar i otopiti se na suncu?

     I šta znači prestati s disanjem do osloboditi dah njegovog talasanja bez počinka, da može da se vine uvis na sve strane i potraži Boga nesmetano?


     Samo kad se napijete sa reke tišine istinski ćete zapevati.

     A kad stignete do vrha planine, tada ćete početi da se penjete.

     I kad zemlja zatraži udove vaše, tad ćete istinski zaigrati.