U to se spustilo veče.

     I vidovita Almitra reče, Blagosloven bio ovaj dan i ovo mesto i duh tvoj koji je govorio.
     
     A on će na to: Zar sam ja govorio?
   
     Nisam li ja i slušao?
   

     Potom je sišao niz stepenice Hrama, a sav narod ga je sledio. I stiže do svoje lađe, te kroči na palubu.

     I okrenuvši se još jednom ka ljudima, podiže glas te prozbori:

     Orfaležani, vetar mi nalaže da vas napustim.

     Iako mi se žuri manje no vetru, moram poći.

     Mi, lutalice, što povazda tražimo put samotniji, nijedan dan ne počinjemo tamo gde smo okončali drugi; i nijedno svitanje ne zatiče nas tamo gde nas je ostavio zalazak sunčev.

     Čak i dok zemlja spava, mi putujemo.

     Mi smo semenje žilave biljke, i u zrelosti našoj i punoći srca predaju nas vetru da nas rasprsi.


     Kratki bejahu moji dani među vama, a još kraće reči koje izgovorih.

     Ali, ako moj glas iščili iz ušiju vaših, a moja ljubav iščezne iz vašeg sećanja, tada ću ponovo doći,

     I srcem bogatijim i usnama  još privrženijim duhu progovoriću.

     Da, vratiću se s plimom,

     I premda će me smrt možda sakriti, a jedna veća tišina obgrliti, ipak ću ponovo potražiti vaše razumevanje.

     I neću govoriti uzalud.

     Ako je išta što rekoh istina, ta će se istina obznaniti u još jasnijem glasu, i rečima još srodnijim mislima vašim.





     Odlazim s vetrom, Orfaležani, ali ne dole, u prazninu;

     A ako dan ovaj nije ispunjenje vaših potreba i moje ljubavi, neka onda bude obećanje do nekog drugog dana.

     Čovekove se potrebe menjaju, ali ne i njegova ljubav, niti želja njegova da mu ljubav zadovolji potrebe.

     Znajte, stoga, da ću se vratiti iz  jedne veće tišine.

     Izmaglica što se povlači sa praskozorjem, ostav-ljajući samo rosu u poljima, podići će se i skupiti u oblak, a potom pasti sa kišom.

     I ja bejah izmaglici nalik.

     U tišini noći koračao sam vašim ulicama, i duh moj kroČio je u vaše kuće,

     A otkucaji srca vaših bili su u mom srcu, a vaš dah bio je na mom licu i ja sam vas upoznao sve.

     Da, upoznao sam vašu radost i vaš bol i, dok ste spavali, vaši su snovi bili moji.

     I često bejah medu vama kao jezero medu planinama.

     Vaši su se vrhovi ogledali u meni, i obronci zavojiti, pa čak i stada vaših misli i želja vaših u prolazu.

     A moju tišinu pohodio je smeh dece vaše u potocima i Čežnja vaših mladih u rekama.

     A kada su stigli do mojih dubina, potoci i reke nisu još prestali da pevaju.

     Ali, ono još slađe od smeha i veće od čežnje pohodilo me je:

     Ono bezgranično u vama;

     Čovek bezmeran u kome ste svi vi tek ćelije i žile;

     Onaj, u čijem je pojanju vaša pesma svekolika tek bezglasni damar.

     U čoveku bezmernom i sami ste neizmerni, A gledajući njega gledao sam i voleo vas.
   
     Jer, koje to daljine ljubav može dosegnuti a da nisu u tom opsegu bezmernom?

     Koje vizije, koja ocekivanja i pretpostavke su kadre da natkrile taj let?

     Nalik je džinovskom hrastu prekrivenom cvatom jabuke taj bezmerni čovek u vama.

     Njegova snaga vezuje vas za zemlju, njegov opoj diže vas u svemir, a u njegovoj postojanosti vi ste besmrtni.

     Rekli su vam da ste, baš kao i lanac, slabi kao vaša karika najslabija.

     To je, pak, samo pola istine. Vi ste takođe i najjači kao vaša najjača karika.

     Meriti vas prema najsitnijem delu isto je što i procenjivati snagu okeana prema krhkosti pene njegove.

     Osuđivati vas zbog propusta vaših značilo bi bacati krivicu na godišnja doba zbog nepostojanosti njihove.

     Uistinu, vi ste poput okeana,

     I premda teško brodovlje iščekuje plimu na obalama vašim, vi ipak ne možete, baš kao ni okean, požuriti s plimom.

     Vi ste i kao doba godišnja,

     I premda u svoju zimu poričete proleće svoje,

     Proleće, što počiva u vama, osmehuje se onako pospano i nije uvređeno.

     Nemojte mislite da sam izrekao sve ovo kako biste mogli da kažete jedni drugima: "Lepo nas je nahvalio. Video je samo dobro u nama."

     Ja vam zborim rečima samo ono što već i sami znate u mislima.
     A šta je reč saznanje do senka saznanja bez reči?

     Vaše misli i moje reči talasi su iz zapečaćenog pamćenja koje beleži šta se zbivalo u prošlosti našoj,

     I u vremena drevna kada zemlja nije poznavala ni nas ni sebe samu,

     I u noćima kada je zemlja bila sva u previranju.


     Mudraci su vam dolazili da vam daju od svoje mudrosti. Ja sam došao da uzmem od vaše mudrosti:

     I, gle, pronašao sam ono što je veće od mudrosti.

     To je vatreni duh u vama što stalno nadrasta sebe,

     Dok vi, nesvesni širenja svog, oplakujete svoje dane što venu.

     Život koji traga za životom u telima onaj je što strahuje od groba.


     A ovde nema grobova.

     Ove planine i nizije kolevka su i stepenik.

     Kadgod prodete kraj polja gde ste položili pretke svoje pogledajte ih dobro i ugledaćete sebe i decu svoju, kako igrate držeći se za ruke.

     Vi se zaista veselite često, a da to i ne znate.


     Drugi su vam dolazili kojima, zbog zlatnih obećanja datih vašoj veri, podariste sušta bogatsva, moć i slavu.

     Ja sam vam dao i manje od obećanja, a vi ste prema meni bili još štedriji.

     Podarili ste mi još dublju žudnju za životom.

     Zacelo čoveku nema većeg dara od ovog, koji sve ciljeve njegove pretvara u usne isušene, a svekoliki život u izvor.

     I u tome leži moja čast i nagrada -

     Kad god dođem na izvor da se napijem zateknem žednu i samu živu vodu;

     I ona me pije dok se ja napajam njom.

     Neki od vas smatrahu me ponosnim i odveć stidljivim da bih primao darove.

     Suviše sam ponosan da bih primao platu, ali ne i darove.

     I premda sam jeo bobice po brdima dok ste vi hteli da me posadite za vašu trpezu,

     I spavao u predvorju hrama kad biste me vi rado primili na konak,

     Zar ipak nije briga vaša ljubavlju prožeta za moje dane i noći zasladila hranu ustima mojim i opasala san moj vizijama?


     Zbog ovoga vas blagoslovim ponajviše:

     Vi dajete mnogo, i neznajući da dajete.

     Zaista, dobrota što se ogleda u ogledalu pretvara se u kamen,

     A dobro delo što tepa sebi imenima umilnim porađa prokletstvo.


     A neki od vas nazivali su me oholim, i opijenim sopstvenom samoćom,

     I govorili ste: "On drži sabor s drvećem šumskim, a ne s ljudima."

     "On sedi na vrhovima brda i gleda odozgo na naš grad."

     Istina je da sam se peo na brda i odlazio na mesta zabačena.

     Kako sam mogao da vas vidim osim sa silne visine i s velike daljine?

     Kako neko da bude zaista blizu dok ne ode daleko?


     A drugi među vama dozivali su me, ali ne rečima, govoreći:

     "Stranče, stranče, ti što voliš nedostižne visine, zašto obitavaš među vrhovima gde orlovi svijaju gnezda?

     Zašto tragaš za nedostižnim?

     Koje bi to oluje da uhvatiš u svoju mrežu,

     I koje ptice prozračne loviš po nebu?

     Dođi i budi jedan od nas.

     Siđi odozgo, utoli glad našim hlebom i ugasi žeđ našim vinom."

     U osami svojih duša govorili su ovakve stvari;

     Ali, da su osame njihove bile dublje, znali bi da sam ja tragao za tajnom vaše radosti i vašeg bola,

     I lovio sam samo više sopstvo vaše što nebom hodi.

     Ali, i na lovca se podigao lov.

     Jer, mnoge strele moje behu odapete iz luka tek da bi pronašle moja prsa.

     A onaj što je leteo, jednako je i puzio;

     Jer, kad sam raširio svoja krila na suncu, njihova senka na zemlji beše kornjača.

     I ja, vernik, bejah i sumnjalo;

     Jer, često sam stavljao prst u ranu sopstvenu da bih više verovao u vas i bolje vas upoznao.

     I sa tim verovanjem i tim saznanjem vam kažem,

     Vi niste ograđeni u telima svojim, niti ste omeđeni na svoje kuće i polja.

     Ono što ste vi obitava iznad planina i tumara s vetrom.

     Nije to nešto što izmili na sunce toplote radi ili kopa rupe u mraku zbog sigurnosti,

     Već nešto slobodno, duh što obavija zemlju i kreće se kroz vazduh.


     Ako su vam nejasne reči ove, ne nastojte da ih pojasnite.

     Nejasan i maglovit je početak svih stvari, ali ne i njihov kraj,

     A ja bih želeo da me upamtite kao pocetak.

     Život, kao i sve što živi, začet je u izmaglici, a ne u kristalu.

     A ko zna da kristal nije izmaglica koja se raspršuje?




     Voleo bih da se setite ovog sećajući se mene:

     Ono što u vama izgleda najslabašnije i ponajviše smušeno, najjače je i najodlučnije.

     Zar nije dah vaš podigao i učvrstio sklop kostiju vaših?

     I nije li san, kojeg se niko od vas i ne seća, sagradio vaš grad i uobličio sve što se u njemu nalazi?

     Kad biste samo bili kadri da vidite promene tog daha ne biste više videli ništa drugo,

     I ako biste mogli da čujete šapat sna, ne biste čuli nijedan dmgi zvuk.


     Ali, vi ne vidite, niti čujete i to je dobro.

     Koprenu što vam zamagljuje vid podićiće mke koje su je satkale,

     A glinu što vam puni uši probušiće ruke koje su je izgnječile.

     I progledaćete.

     I čućete.

     Ali, ne treba da jadikujete što ste spoznali slepilo, ni da žalite što bejaste gluvi.

     Jer, toga dana saznaćete tajnu svrhu u stvarima svim.

     I blagoslovićete tamu kao što biste blagoslovili svetlost.




     Nakon što je izrekao sve ovo, on pogleda oko sebe i vide zapovednika broda gde stoji uz krmu i gleda čas u puna jedra, čas u daljinu.

     I reče:

     Strpljiv je, vazda strpljiv, zapovednik broda mog.

     Vetar duva i nemima su jedra,

     Čak i kormilo preklinje da usmereno bude;

     Ali moj zapovednik tiho iščekuje moju tišinu.

     A i ovi moji mornari, koji su Čuli hor najvećeg mora, slušahu me strpljivo.

     A sada više neće da čekaju.

     Spreman sam.

     Potok je stigao do mora i ponovo velika majka privija sina svog na prsa.

     Zbogom ostajte, Orfaležani.

     Dan ovaj okončao se.

     Zatvara se nad nama kao lokvanj nad svojim sutra.

     Ono što nam bi dato ovde čuvaćemo,

     A ako nam ne bude dovoljno, tada ćemo morati ponovo da se sakupimo i zajedno ispužimo ruke davaocu.

     Ne zaboravite da ću vam se ponovo vratiti.

     Još malo, i čežnja će moja skupiti prah i penu za drugo telo.

     Još malo, otpočinuću časak  jedan na vetru, i neka druga žena će me roditi.

     Zbogom vama i mladosti koju sa vama provedoh.

     Tek juče smo se susreli u snu.

     Pevali ste mi u osami mojoj, a ja sam od čežnji vaših podigao kulu na nebu.

     Ali, naše snevanje sada je uteklo a san je okon-čan, prošlo je svitanje.

     Stiglo nam je podne i naše buđenje prešlo je u blistavi dan, moramo se rastati.

     Ako se u sumrak sećanja ponovo sretnemo, opet ćemo razgovarati i vi ćete mi otpevati pesmu još dub-lju.

     A ako nam se ruke susretnu u nekom drugom snu, izgradićemo drugu kulu na nebu.


     I rekavši to dade znak moreplovcima, a oni smesta digoše sidro i odrešiše brod užadi, te se otisnuše put istoka.

     A krik dopre iz naroda kao iz jednog srca i podiže se u suton, pa se razleže preko mora kao glas trublji silnih.

     Samo je Almitra ćutala, gledajuć' netremice za lađom dok nije iščezla u izmaglici.

     I kad se svi ljudi razidoše, ona je i dalje stajala sama iznad bedema morskog, prisećajući se reči njegovih:



     "Još malo, otpočinuću časak jedan na vetru, i neka druga žena će me roditi."

     
      ALMUSTAFA, izabrani i voljeni, koji beše podne svoga doba, vratio se na rodno ostrvo meseca tišrina, koji je mesec sećanja.
      I dok se lađa primicala luci, stajao je na pramcu, okružen svojim mornarima. I srce mu bi preplavljeno povratkom.
      I on progovori, a more mu beše u glasu, te reče: "Pogledajte, naše rodno ostrvo. Evo, baš tu, zemlja nas je podigla, pesmu i zagonetku: pesma nebu, zagonetka zemlji. A šta je to između zemlje i neba što će proneti pesmu i rešiti zagonetku do li naše izgaranje?
      More nas ponovo donosi na obale ove. Mi smo samo još jedan talas među njegovim talasima. Ono nas odašilje da razglasimo njegov govor, ali kako to da učinimo ako ne razmrskamo sklad našeg srca o hridi i pesak?
      Jer, ovo je zakon momara i mora: želite li slobodu, morate se pretvoriti u izmaglicu. Bezoblično vazda traga za oblikom, baš kao što se bezbrojne magline promeću u sunca i mesece; a mi, koji smo tragali izobilno i sada se vraćamo na ovo ostrvo, poput okoštalih stega, moramo ponovo da postanemo izmaglica i da učimo o početku. A šta će da živi i uzdigne se u visine ako se ne razmrska kroz izgaranje i slobodu?
      Zauvek ćemo tragati za obalama, da bismo pevali i da bi nas čuli. Ali, šta je sa talasom koji se obrušava tamo gde nijedno uho ne može da ga čuje? Upravo ono nečujno u nama neguje našu najdublju tugu. Ali, to nečujno takode kleše našu dušu i daruje joj oblik, oblikujući našu sudbu."
      Jedan od mornara istupi, te reče: " Učitelju, ti si upravljao našu čežnju ka ovoj luci i gle, stigosmo. A ipak govoriš o tuzi i srcima koja će prepući."
      A on mu odgovori ovim rečima: "Zar nisam govorio o slobodi i o izmaglici, koja je naša najveća sloboda? Al' ipak s bolom hodočastim na ostrvo ovo gde se rodih, baš kao da pohodim avet nekoga kog pogubiše a sad pada na kolena pred dželatima sopstvenim."
      A drugi mornar progovori, te kaza: "Pogledaj mnoštvo na morskom bedemu. Predvideli su ćutke čak i dan i čas tvog dolaska, te su se okupili sa polja i iz vinograda u potrebi svojoj ljubavlju prožetoj, da te dočekaju."
      I Almustafa pogleda izdaleka na mnoštvo, shvativši u svom srcu njihovu čežnju, pa utonu u ćutnju.
      Tada se uzvik podiže među ljudima, a beše to uzvik ispunjen sećanjem i preklinjanjem.
      I on pogleda na svoje mornare, te reče: "A šta sam im doneo? Bio sam lovac u dalekoj zemlji. S ciljem i snagom utrošio sam zlatne strele koje su mi dali, al' nisam oborio nijednu pticu. Nisam sledio strele. Možda se sada šire na suncu zajedno sa krilima ranjenih orlova koji neće pasti na zemlju. A možda su vrhovi strela dopali ruku onima kojima trebaju za hleb
      i vino.
      Ne znam kuda su odletele, al' ovo znam: skrenule su negde na nebu.
      I pored toga, ruka ljubavi još uvek počiva na meni a vi, mornari moji, još uvek plovite za mojom vizijom i ja neću zanemeti. Uzviknuću kad mi se ruka vremena nađe na grlu i zapevaću reči svoje kad mi se plamen raspali na usnama."
      A oni behu uznemireni u duši ovim njegovim rečima. I jedan kaza: "Učitelju, pouči nas sve i, pošto nam tvoja krv teče u venama, a naš dah je tvoj opoj, možda ćemo shvatiti."
      Tada im on odgovori, a vetar mu beše u glasu, te reče: "Zar ste me doveli na moje rodno ostrvo da bih bio učitelj? Još uvek nisam u kavez zasužnjio svoju mudrost. Premlad sam i odveć nezreo da bih pričao o bilo čemu osim o sopstvu, koje je za sva vremena iskonski poziv dubinama.
      Neka ga onaj ko ima mudrost potraži u ljutiću il' pregršti crvene ilovače. Ja sam još uvek pevač. I dalje ću pevati zemlji i pevaću vašim izgubljenim snovima što hodaju danju izmedu dva snevanja. Ali, ostaću zagledan u more."


      Uto je lađa prispela u luku i stigla do morskog bedema i tako je on stigao na svoje rodno ostrvo i ponovo se našao među svojim narodom. I silan povik diže se iz njihovih srca, a u njemu uzdrhta usamljenost njegovog povratka.
      Oni se ućutaše iščekujući njegove reči, ali im on ne odgovori,  jer ga je ophrvala tuga od sećanja, te reče u sebi: "Jesam li rekao da ću pevati? Ne, mogu samo da otvorim usta pa da glas života izađe i ode s vetrom, na radost i bodrenje."
      Tad Karima, koja se igrala s njim kao dete u Vrtu njegove majke, progovori: "Dvanaest godina skrivao si svoje lice od nas i dvanaest godina bejasmo gladni i žedni tvoga glasa."
      A on je pogleda s neizmemom nežnošću, jer je upravo ona zaklopila oči njegovoj majci kad su je odnela bela krila smrti.
      I on odgovori, te reče: "Dvanaest godina? Jesi li to rekla dvanaest godina, Karima? Nisam merio svoju čežnju zvezdanim aršinom, niti sam premeravao njenu dubinu. Jer ljubav, kada žudi za domom, iscrpljuje vremenske mere i premeravanja.
      Ima trenutaka koji u sebi nose čitave eone razdvojenosti. Ali, rastanak je samo duhovna iscrpljenost. Možda se nismo ni rastajali."





      I Almustafa pogleda ljude i vide ih sve, mlade i stare, snažne i nejake, rumene od dodira vetra i sunca kao i one bledog lika: i na njihovim licima svetlost čežnje i pitanja.
      A jedan progovori, te reče: "Učitelju, život se okrutno poneo s našim nadanjima i željama. Srca su nam puna nemira i ne shvatamo. Zaklinjem te, uteši nas i otvori nam značenja naših tugovanja."
      A njegovo srce se smili, te reče: "Život je stariji od svega što živi: baš kao što se lepota raskrilila pre no što je lepo rođeno na zemlji, isto kao što je istina bila istina i pre no što je izrečena.
      Život peva u našim ćutnjama i sneva u našem dremežu. Čak i kad smo potišteni i ojađeni, život je na tronu i u naponu. A kada plačemo, Život se osmehuje danu i slobodan je čak i kad mi vučemo svoje okove.
      Često nadevamo Životu imena jetka, ali samo kad smo i sami jetki i mračni. I smatramo ga praznim i bezvrednim, ali samo kad duša odluta na pustopoljine, a srce je opijeno preteranom brigom za sebe.
      Život je dubok, visok i dalek; i premda vaše neizmerno viđenje može dosegnuti tek do njegovih nogu, on je tu, blizu; i premda tek dah vašeg daha dopire do njegovog srca, senka vaše senke pada mu preko lica, a odjek vašeg najtišeg jecanja postaje proleće i jesen u njegovim grudima.
      A Život je zastrt koprenom i skriven, baš kao što je i ono vaše veće ja skriveno i pod velom. Ali, kad Život progovori, svi vetrovi postaju reči; a kad se oglasi ponovo, osmesi na vašim usnama i suze u očima takode se prometnu u reči. Kad zapeva, gluvi začuju i ne miču se; a kad korača, slepi ga vide i opčinjeni su, te ga slede u čudu i zaprepašćenju."
      I on stade s pričom, a bezmema tišina obgrli ljude i tišinu prožimaše nečujna pesma, te behu utešeni u svojoj samoći i bolu.
     

I on ih tad ostavi, te se uputi stazom što vodi prema njegovom Vrtu, koji je bio Vrt njegove majke i oca, gde počivaše usnuli, oni i njihovi preci.
      A bilo je i onih koji krenuše za njim, videvši da se zaputio svom domu, a beše sam, jer niko mu nije ostao od roda da ga dočeka gozbom, po običaju njegovog naroda.
      Ali zapovednik njegove lađe ih posavetova rečima ovim: "Pustite ga da ide svojim putem. Jer, njegov hleb je hleb samotnosti, a u njegovom vrču je vino sećanja, koje će ispiti sam."
      I njegovi mornari zastadoše, jer su znali da beše onako kako im je kazao zapovednik lađe. I svi oni koji se iskupiše na morskom bedemu suzdržaše korake svoje želje.
      Samo ga Karima isprati delom puta, žudeći za njegovom samoćom i uspomenama. I nije progovorila, već se okrenula i otišla svojoj kući, pa u bašti pod bademom zaplakala, iako nije znala zašto.

A Almustafa dode i pronađe Vrt svoje majke i oca svog i uđe u njega, te zatvori kapiju da niko ne bi ušao za njim.
      I četrdeset dana prebivao je sam u toj kući i tom Vrtu i niko nije dolazio, čak ni na kapiju, jer beše zatvorena, a svi su ljudi znali da želi da bude sam.
      A kad se okončaše četrdeset dana i noći, Almustafa otvori kapiju da mogu da uđu.
      I dođoše devetorica da budu s njim u Vrtu: trojica mornara sa njegove lađe, trojica koji su služili u Hramu i trojica drugova s kojima se igrao još dok bejahu beca. I oni mu postadoše učenici.
      A jednog jutra njegovi ucenici posedaše oko njega, a u očima mu behu daljine i sećanja. I onaj učenik koji se zvao Hafiz reče mu: "Učitelju, pričaj nam o gradu Orfalezu i o toj zemlji u kojoj si proboravio dvanaest godina."
      A Almustafa zaćuta i zagleda se u brda i u bezgranični vazduh, a u njegovoj ćutnji vodila se bitka.
      Tad reče: "Prijatelji moji i saputnici, jadan je narod koji je pun verovanja a vera mu prazna.
      Jadan je narod koji nosi ruho a sam ga ne tka, jede hleb a ne žanje ga i pije vino što ne teče iz njegove preše.
      Jadan je narod koji siledžiji kliče kao junaku, a blistavog zavojevača smatra darežljivim.
      Jadan je narod koji prezire strast dok sanja, a pokorava se na javi.
      Jadan je narod koji ne podiže glas osim kad krene na sahranu, ne diči se osim među svojim ruševinama i neće se pobuniti dok mu se vrat ne nađe između mača i panja.
      Jadan je narod čiji je državnik lisac, čiji je filozof opsenar i čija umetnost je umetnost krpljenja i podražavanja.
      Jadan je narod koji svog vladara dočekuje fanfarama a tera ga vikom i drekom, samo da bi ponovo fanfarama dočekao drugog.
      Jadan je narod čiji su mudraci otupeli od godina, a snažni muškarci tek u kolevci.
      Jadan je narod podeljen u deliće, a svaki delić sebe narodom smatra.

A  jedan reče: "Pričaj nam o onome što ti još i sada promiče srcem."
      A on ga pogleda i glas mu prože zvuk zvezdanoj pesmi nalik, te reče: "U vašem snevanju na javi, kada utihnete i oslušnete svoje dublje ja, vaše misli, poput pahulja snežnih, padaju i lepršaju se i zaogrću sve zvuke vaših prostranstava belom tišinom.
      A šta su vaši sni na javi do oblaci što pupe i cvetaju na nebeskom drvetu vašeg srca? I šta su vaše misli do latice koje vetar vašeg srca raspršuje po brdima i poljima?
      I baš kao što iščekujete mir dok ono bezoblično u vama poprima oblik, tako se i oblak skuplja i plovi dok Blaženi Prsti ne uobliče njegovu sivu želju u kristalna sunašca, mesece i zvezde."
      Tad Sarkis, onaj što je donekle sumnjao, progovori i rece: "Ali, doći će proleće i svi snegovi naših snova i naših misli istopiće se i više ih neće biti." A on odgovori, rekavši: "Kad Proleće dođe da potraži svoju voljenu među dremljivim šumarcima i vinogradima, snegovi će se doista istopiti i poteći će potocima tražeći reku u dolini, da budu peharnici stablima mirte i lovora.
      Tako će se otopiti i sneg vašeg srca kad vam dode Proleće i tako će poteći vaša tajna u potocima da potraži reku života u dolini. A reka će prigrliti vašu tajnu i odneti je u veliko more.
      Sve će se otopiti i pretočiti u pesmu kada dode Proleće. Čak i zvezde, te krupne pahulje što padaju lagano po velikim poljima, istopiće se u potoke raspevane. Kada se sunce Njegovog lica podigne na onom širem obzorju, koja se onda ukrućena ledenica neće pretvoriti u žuboravu melodiju? I ko od vas neće biti peharnik mirti i lovoru?
      Juče još kretali ste se s morem u pokretu, i niste imali ni obale ni sebe. Tad vas je vetar, dah Života, istkao, kao veo svetlosti na svom licu; tad vas je njegova ruka pobrala i podarila vam obličje i vi ste, visoko uzdignutih čela, potražili visine. Ali, more vas je pratilo, i njegova pesma je još uvek s vama. I, premda ste zaboravili svoje pretke, ono će uvek isticati da vam je majka i stalno će vas prizivati sebi.
      Na svojim lutanjima po gorama i pustinji uvek ćete se sećati dubine njegovog spokojnog srca. I premda često nećete znati za čim to čeznete, čeznućete za njegovim bezmernim i ujednačenim mirom.
      A kako drugačije i da bude? U lugu i u gaju, kad kiša igra po lišću na brdu, kad sneg pada, kao blagoslov i zavet, u dolini, kad vodite svoja stada na reku, na vašim poljima gde brzaci, poput srebrnih potočića, spajaju zelenu odeždu, u vašim vrtovima kad se u ranoj rosi ogledaju nebesa, na vašim livadama, kad vam večernja izmaglica svojim velom donekle zakrili put: u svemu tome more je sa vama, svedok vašeg nasleđa i željno vaše ljubavi.
      Ono je pahulja u vašem oticanju ka moru."

A  jednog jutra, dok su šetali Vrtom, na kapiji se obrela neka žena i beše to Karima, ona koju je Almustafa u detinjstvu voleo kao sestru. I stajala je tako, napolju, ne tražeći ništa, nije ni zakucala rukom na kapiji, već se samo zagledala sa čežnjom i tugom put Vrta.
      I Almustafa spazi želju na njenim kapcima očnim, te hitrim koracima priđe zidu i kapiji i otvori joj, a ona ude i bi lepo primljena.
      I progovori, te reče: "Zbog čega si se sasvim povukao od nas, pa da ne možemo da živimo u svetlu tvoga lika? Jer, znaj, svih ovih godina mnogih voleli smo te i čekali sa čežnjom na tvoj srećni povratak. I sada ljudi vape za tobom i radi bi da s tobom govore; a ja sam njihov glasnik i dođoh da te zamolim usrdno da se pojaviš pred ljudima i progovoriš im svojom mudrošću, pa da utešiš skrhana srca i poučiš nas, bezumnike."
      I pogledav je, on reče: "Ne nazivaj me mudrim ako mudrima ne nazivaš sve ljude. Zelena sam ja voćka, još uvek pripijena uz granu, a još koliko juče bejah samo cvet.
      I ne nazivaj nikoga medu vama bezumnikom,  jer mi uistinu nismo ni mudri, ni bezumni. Mi smo zeleno lišće na drvetu života, a sam život je izvan mudrosti, a sasvim izvesno izvan bezumlja.
      I jesam li se ja zaista povukao od vas? Zar ne znaš da nema razdaljine koju duša ne može da premosti u mašti? A kad duša premosti tu razdaljinu, ona postaje mera u duši.
      Prostor što se proteže između tebe i tvog prvog suseda koji nema prijatelja uistinu je veći od onog što se pruža između tebe i tvog voljenog koji živi iza sedam mora i sedam gora.
      Jer, u sećanju nema razdaljina; a samo u zaboravu otvara se ponor koji ni tvoj glas ni oko ne mogu da premoste.
      Između obala okeana i vrha najviše planine pruža se tajni put koji moraš da prevališ pre no što postaneš jedno sa sinovima zemlje.
      A između tvog znanja i razumevanja pruža se tajna staza koju moras da otkriješ pre no što postaneš jedno sa čovekom, a otuda i sa sobom.
      Između tvoje desnice koja daje i levice koja prima ogroman je prostor. Samo ako smatraš da obe i daju i primaju možeš ih odvesti van prostora, jer samo u saznanju da nemaš ništa da daš i ništa da primiš možeš da prevaziđeš prostor.
      Najveća razdaljina je upravo ona koja se prostire između tvoje vizije u snu i tvoje jave  i između onoga što je samo delo i onoga što je želja.
      A postoji još jedan put kojim moraš da putuješ pre no što postaneš jedno sa Životom. Ali, o tom putu neću govoriti sada, jer vidim da si već umorna od putovanja."

Potom odoše sa tom ženom, on i ona devetorica, pravo na tržnicu i progovori ljudima, svojim prijateljima i susedima, a radost im je uskrsla u srcima i u očima.
      I on reče: "Vi rastete u snu i živite punijim životom dok snevate. Jer, svi vaši dani prolaze u blagodamosti za ono što primiste u spokoju noći.   
      Često mislite i govorite o noći kao vremenu za počinak, ali je noć zapravo doba za traganje i pronalaženje.
      Dan vam pruža moć saznanja i uči vaše prste da budu vični umeću primanja; ali vas noć odvodi u riznicu Života.
      Sunce uči sve stvari da ustrajno žude za svetlošću. Ali ih noć podiže do zvezda.
      Upravo noćni spokoj tka svadbeni veo nad drvećem u šumi i cvećem u bašti, a zatim priprema gozbu raskošnu i svadbenu ložnicu; i u toj svetoj tišini sutrašnjica se začinje u utrobi Vremena.
      Tako je sa vama i tako, tražeći, pronalazite slast i ispunjenje. I premda vam u praskozorje buđenje briše pamćenje, trpeza snova postavljena je za sva vremena, a svadbena ložnica čeka."
      I zaćutao je na časak, a i oni, iščekujući njegovu reč. Tad progovori opet, rekavši: "Vi ste duhovi, premda se krećete u telima; i, poput ulja što gori u tmini, vi ste plamenovi premda u svetiljkama smešteni.
      Da niste ništa drugo do tela, onda bi ovo što stojim pred vama i govorim vam bila puka praznina, baš kao da mrtvac doziva mrtvace. Ali, nije tako. Sve ono što  je besmrtno u vama slobodno je i danju i noću i ne može da se smesti pod krov ni da se sputa, jer je to volja Najvišega. Vi ste njegov dah, jednako kao i vetar koji se ne da ni uhvatiti, ni zatočiti. I ja sam, takođe, dah Njegovog daha."


      I on ih ostavi korakom hitrim, te se ponovo vrati u Vrt.
      A Sarkis, onaj što je donekle sumnjao, progovori i reče: "A šta je sa ružnoćom, Učitelju? Ti nikada ne govoriš o ružnoći."
      I Almustafa mu odgovori, a bič beše u njegovim rečima, te kaza: "Prijatelju moj, koji će te Čovek nazvati negostoljubivim ako prođe kraj tvoje kuće, a ne pokuca ti na vrata?
      I ko može da te smatra gluvim i bezumnim ako ti govori na jeziku stranom, od kojeg ne razumeš ništa?
      Nije li ono čemu nikada nisi stremio, u čije srce nikada nisi poželeo da udeš, to što smatraš ružnoćom?
      Ako je ružnoća išta, onda je tek puki povez preko naših očiju i vosak što nam puni uši.
      Ne nazivaj ništa ružnim, prijatelju moj, osim straha duše u prisustvu sopstvenih sećanja."