Tad jedna žena reče: Pričaj nam o Radosti i Tugovanju.

     A on odgovori:

     Vaša radost je vaša tuga neprerušena.

     I isto ono vrelo iz kojeg izvire vaš smeh često je bilo ispunjeno suzama vašim.

     Kako drugačije i da bude?

     Što dublje se ta tuga urezuje u vaše biće, više ćete radosti biti kadri da iznedrite.

     Nije li vrč što drži vaše vino isti onaj vrč koji se pekao u grnčarevoj peći?

     I nije li leut što vam blaži duh baš ono drvo koje izdubiše noževima?

     Kada ste radosni, zagledajte se dublje u svoje srce i shvatićete da vam isto ono što vam dade tugu daruje i radost.

     Kada ste tužni, zagledajte se opet u svoje srce i videćete da zapravo plačete zbog onog što vas ispunjava veseljem.


     Neki od vas kažu: "Radost je veća od tuge," a drugi: "Ne, tuga je veća."

     A ja vam kažem: one su nerazdvojne.

     Zajedno dolaze, a kad jedna od njih sedi s vama sama za trpezom, upamtite da vam ona druga spava pod krevetom.

     Vi uistinu poigravate poput terazija između vaše tuge i radosti vaše.

     Samo kad ste prazni mirujete i dostižete ravnotežu.

     Kada vas rizničar podigne da mu odvagate zlato i srebro, vaša radost il' tuga neminovno će se uzdići ili pasti.

    Tad zidar neki kroči napred i reče: Pričaj nam o Kućama.

     A on odgovori, te reče:

     Podignite od maštanja svojih senicu u bespuću, radije nego da sagradite kuću unutar bedema grads-kih.

     Jer, baš kao što se vraćate domu svom u sumrak, to čini i lutalica u vama, uvek dalek i samotan.

     Vaša kuća je vaše veće telo.

     Ona raste na suncu i spi u tišini noćnoj; i nije bez snova. Zar kuća vaša ne sanja? I u snovima svojim odlazi iz grada, u šumarak il' na vrh planine.


     Kad bih mogao, sakupio bih kuće vaše u šaku i poput sejača razasuo ih po šumi i livadi.

     Kad bi vam samo doline ulice bile, a zelene staze sokaci vaši, pa da možete da potražite jedni druge kroz vinograde hitajući s opojem zemlje u haljinama svojim.

     Ali, to još neće da se zbude.

     U strahu svom, praoci vas sabraše preblizu jedne drugima. A strah taj istrajaće još malo. Još malo će gradski bedemi ovi razdvajati ognjišta vaša od vaših polja.


     I recite mi, Orfaležani, šta to imate u ovim kućama? I šta to čuvate za vratima zabravljenim?

     Imate li mir, taj tihi poriv što obelodanjuje vašu snagu?

     Imate li sećanja, te svetlucave lukove što premošćuju vrhove uma?

     Imate li lepotu, što odvodi srce od stvari od dr-veta i kamena do svete planine?

     Recite mi, imate li sve ovo u kućama svojim?

     Ili imate samo udobnost i pomamu za udob-nošću, što vam se krišom uvlači u dom kao gost, potom postaje domaćin, a zatim gospodar?


     I postaje, doista, krotitelj, te kukom i kamdžijom promeće vaše žarke želje u marionete.

     Iako su joj ruke od svile, srce joj je gvozdeno.

     Ona vas uljuljkuje u san samo da bi stajala uz postelju vašu i ismevala dostojanstvo puti.

     Ona se izruguje vašim čulima zdravim i polaže ih u pamuk poput posuda krhkih.

     Upravo pomama za udobnošću usmrćuje zanos duše, a potom odlazi na pogreb iskežena.


     Ali vi, deco vaseljene, vi što nemate počinka ni kad počivate, vi nećete upasti u zamku niti će vas ukrotiti.

     Kuća vaša neće biti sidro, već jarbol.

     I neće biti pokorica što se presijava pokrivajući ranu, već kapak što čuva oko.

     Nećete savijati krila da biste mogli da prodete kroz vrata, ni poginjati glave da ne bi udarali o tavanicu, niti ćete zazirati da dišete da zidovi ne bi popucali i srušili se.

     Vi nećete obitavati u grobnicama koje načiniše mrtvi za žive.

     I premda veličanstvena i divotna, vaša kuća neće čuvati vašu tajnu niti će utočište biti čežnji vašoj.

     Jer, ono što je bezmerno u vama obitava u nebeskoj palati, čija su vrata jutarnja izmaglica, a prozori pesme i tišina noći.

     A tkač reče, Pričaj nam o Odeći. A on odgovori:

     Odeća vaša prikriva toliko od vaše lepote, ali ne skriva ono nelepo.

     I premda u haljinama svojim tražite slobodu ličnu, u njima možete naći amove i lance.

     Kad biste samo mogli da primate sunce i vetar više svojom kožom, a manje ruhom svojim!

     Jer, dah života je u sunčevoj svetlosti, a ruka života je u vetru.


     Neki od vas kažu: "Vetar severac je satkao odeću koju nosimo."

     A ja kažem: "Da, beše to severac,

     Ali mu je stid bio razboj, a omekšale žile njegova nit. A kad je obavio svoj posao, smejao se u šumi.

     Ne zaboravite da je skromnost štit protiv očiju necistih.

     A kada nečistih ne bude više, šta će biti skromnost do okov i okorelost uma?

     I ne zaboravite da zemlja uživa kada oseti vaše bose noge, a vetrovi čeznu da se poigraju kosama vašim.
 

     A jedan trgovac reče: Pričaj nam o Kupovini i

     Prodaji.

     A on odgovori, te kaza:

     Zemlja vam daje plodove, a vi nećete oskudevati budete li samo znali kako da napunite ruke.

     U razmeni darova sa zemljom treba da pronađete obilje i budete zadovoljni.

     Ali, ako se ta razmena ne obavlja u ljubavi i dobrodušnoj pravičnosti, ona će odvesti jedne u poh-lepu a druge u glad.


     Kada se na tržnici vi trudbenici sa mora, polja i iz vinograda sretnete sa tkačima, grnčarima i skup-ljačima začina -

     Prizovite tad vrhovni duh zemlje, da stupi među vas i posveti kantar i racunicu što odmerava vrednost za vrednost.

     I ne dopustite onima praznih ruku, što bi da utrape svoje reči za vaš trud, da uzmu ucešća u vašem trgovanju.

     Takvima treba reći:

     "Pođite s nama u polje, ili isplovite s braćom našom na more i bacite svoju mrežu;

     Jer će zemlja i more biti štedri prema vama, jednako kao što su prema nama."



     A ako dođu pevači, igrači i frulaši - kupite i od njihovih darova.

     Jer, i oni ubiru plodove i tamjan, a ono što oni donose, premda je sazdano od snova, ruho je i hrana vašoj duši.


     A pre no što odete sa tržnice, pobrinite se da niko ne ode svojim putem praznih ruku.

     Jer, vrhovni duh zemlje neće usnuti mirno na vetru sve dok se ne podmire potrebe i najmanjeg medu vama.

     Tad jedan od sudija gradskih istupi i reče: Pričaj nam o Zločinu i Kazni.

     A on odgovori rečima ovim:

     Onda kad vaš duh odluta na vetru,

     Vi, sami i bez čuvara, nanosite zlo drugima a samim tim i sebi.

     I zbog tog zla počinjenog morate udarati o dveri blaženoga i pred njima neko vreme zanemareni čekati.


     Vaše je božansko sopstvo poput okeana;
     
     Ono ostaje neukaljano za sva vremena.

     I poput vazduha ono se diže i bez krila.

     Vaše božansko sopstvo isto je kao sunce;

     Ono ne poznaje staze krtičje niti se zavlači u rupe zmijske.

     Ali vaše božansko sopstvo nije samo u biću vašem.

     Mnogo je toga u vama jos uvek ljudsko, a mnogo toga još nije,

     Već je kao patuljak bezoblični što u snu hoda kroz maglu tragajući za sopstvenim probuđenjem.

     A sada bih da progovorim o onome što je ljudsko u vama.

     Jer ono je to, a ne vaše božansko sopstvo niti patuljak u magli, koje poznaje zločin i kaznu za zlodelo.



     Često sam vas čuo kako razgovarate o nekome ko je počinio kakvo nedelo kao da taj nije jedan od vas, već tudin međ' vama i uljez u vašem svetu.

     Ali ja kažem da isto tako kao što svetac i pravednik ne može da se uzdigne iznad onog najvišeg što je u svakome u vas,

     Tako ni zao i slab ne može pasti niže od onog najnižeg, koje je takode u vama.

     I kao što nijedan list ne požuti bez prećutnog znanja čitavog drveta,

     Tako ni zlotvor ne može počiniti nedelo bez skrivene volje svih vas.

     Kao u litaniji, vi koracate zajedno prema svom božanskom sopstvu.

     Vi ste i put i putnici.

     I kada jedan od vas padne, on pada i za one iza sebe, kao opomena protiv odrona.

     Da, pada on i za one ispred sebe koji, premda brži i koraka čvršćeg, još nisu uklonili kamen odronjeni.


     A počujte i ovo, premda će vam teško pasti te reči:

     Ubica nije neodgovoran za sopstveno ubistvo,
     
     A pljačkaš nije bez krivice kada ga opljačkaju.

     Pravednik nije nedužan za dela nevaljalaca,
     
     Niti je neokaljani čist od radnji gnusnika.
     



     Zaista, krivac je često žrtva postradalog.

     A još češće će optuženi poneti breme za nedužnoga i neokrivljenog.

     Ne možete razdvajati pravedne od nepravednih i dobre od rđavih;

     Jer, oni stoje skupa pred licem sunca, baš kao što se crna i bela nit upliću zajedno.

     A kad se pokida cma nit, tkač će pretražiti celo platno, a pregledaće i razboj.


     Ako iko od vas krene da osudi ženu nevernu,

     Neka odvaga na tasovima i srce njenog muža i premeri dušu njegovu uzduž i popreko.

     I neka onaj što se sprema da izbičuje prestupnika zaviri u dušu žrtve.

     A ako bi iko od vas rešio da kažnjava u ime pravičnosti i zasekao sekirom u loše drvo, neka najpre pogleda korene njegove;

     I svakako će naći korenje dobrih i rđavih, plodnih i jalovih isprepletano medu sobom u bezglasnom srcu zemlje.

     Pa vi sudije budite pravični.

     Kakvu ćete osudu izreći onome koji je, premda posten telom, lopov u duši?

     Koju ćete kaznu dosuditi onome koji pogubljuje telom, ali je pogubljen duhom?

     I kako ćete optužiti onoga ko na delu obmanjuje i ugnjetava,

     Ali je pritom i sam povreden i unižen?


     I kako ćete kazniti one čije je kajanje već veće od nedela njihovih?

     Nije li kajanje pravda kojom rukovodi isti onaj zakon kojem bi i vi da služite?

     Vi, pak, ne možete da nametnete kajanje nedužnom, niti da ga uklonite iz srca krivčevog.

     Ono će se samo od sebe oglasiti u noći, da bi se ljudi probudili i pogledali se.

     A vi, što biste da razumete pravdu, kako ćete ako ne sagledate sva dela u punom svetlu?

     Tek ćete tada spoznati da su uspravni i posrnuli jedan te isti čovek što stoji u sumraku između noći njegovog patuljastog ja i dana njegovog božanskog sopstva,

     I da ugaoni kamen hrama nije viši od najnižeg kamena u temelju njegovom.

     Tad pravnik reče: A šta je sa našim Zakonima, učitelju?

     A on odgovori:

     Vi uživate u određivanju zakona,
   
     Ali još više uživate u njihovom kršenju.

     Poput dece što se igraju kraj mora, praveći marljivo kule od peska, da bi ih potom porušili uz smeh.

     Ali, dok vi gradite kule od peska, more nanosi još peska na obalu,

     A kad ih rušite more se smeje sa vama.

     Okean se, doista, uvek smeje sa nedužnima.


     Ali, šta sa onima kojima život nije more, a zakoni koje odredi čovek nisu kule od peska,

     Već im je život kamen, a zakon dleto kojim će klesati po sopstvenom nahođenju?

     Šta sa bogaljima koji mrze plesace?

     Šta sa volom koji voli jaram svoj i smatra losa i jelena šumskog skitnicama i protuvama?

     Šta je sa starom zmijom koja ne može da zbaci kožu, pa sve ostale naziva golaćima i bestidnicima?

     I sa onim ko rano dolazi na svadbeni pir, a kad se prejede i umori krene svojim putem te kaže da su svi pirovi sagrešenja, a svi svečari prestupnici?


     Šta da kažem o ovima osim da i oni stoje na suncu, ali mu okreću leđa?

     Oni vide samo svoje senke, a senke njihove su im zakoni.

     A šta je sunce za njih osim nešto što baca senke?

     A šta znači priznati zakone nego pogrbiti se i pratiti trag njihovih senki po zemlji?

     A vi što hodite licem ka suncu, koji vas likovi nacrtani na zemlji mogu zadržati?

     Vi što putujete s vetrom, koji će vam to vetrokaz usmeriti putanju?

     Koji će vas to zakon privezati ako polomite jaram, ali ne o vrata nečije tamnice?

     Kojih ćete se zakona bojati ako igrate, ali se ne sapletete o nečije gvozdene okove?

     I ko je taj koji će vas dovesti pred sud ako poderete svoje ruho, ali ga ne ostavite na neČijem putu?

     Orfaležani, vi možete da prigušite bubanj i da olabavite strune na liri, ali ko će ševi zapovediti da ne peva?

     A  jedan besednik reče: Pričaj nam o Slobodi.
     
     A on odgovori:

     Kraj gradske kapije i pored ognjišta vaših video sam vas gde metanišete i klanjate se slobodi sopstve noj,

     Baš k'o što se robovi unižavaju pred tiraninom i veličaju ga iako će ih pogubiti.

     Da, u lugu hramskom i u senci tvrđave videh najslobodnije među vama kako nose slobodu svoju poput jarma i lisičina.

     I srce moje prokrvarilo je u meni; jer, vi možete da budete slobodni kada vam čak i želja da tragate za slobodom postane uzda i kad prestanete da govorite o slobodi kao o cilju i ispunjenju.

     Bićete istinski slobodni ne onda kada vam dani ne budu bez brige, a noći bez požude i teskobe,

     Već onda kada sve to opaše vaš život, a vi se ipak uzdignete iznad toga nagi i nesputani.


     A kako ćete se uzdići iznad vaših dana i noći ako ne pokidate lance, koje ste u osvit svoga poimanja privezali oko svog podnevnog časa?

     Ono što vi nazivate slobodom zapravo je najjači od tih lanaca, iako mu se karike sjaje na suncu i zaslepljuju vam oči.



     A šta vam drugo valja odbaciti nego sopstvene delove da biste postali slobodni?

     Ako biste da ukinete neki zakon nepravičan, taj zakon bio je ispisan vašom vlastitom rukom na vašem vlastitom čelu.

     Ne možete ga zbrisati ako spalite knjige zakona svojih ili operete čela svojih sudija, mada ih morem polivate.

     A ako želite da svrgnete despota nekog, postarajte se najpre da uništite njegov presto koji je podignut u vama.

     Jer, kako može tiranin da vlada slobodnim i ponosnim ljudima, osim tiranijom u njihovoj slobodi i stidom u ponosu njihovom?

     A ako biste da odbacite brigu, tu brigu ste više izabrali vi sami nego što vam je nametnuta.

     A ako biste da raspršite strah, leglo tog straha je u vašem srcu a ne u ruci onoga koji ga seje.

     Uistinu, sve se kreće u vašem biću, stalno se prigrljujući, ono što se želi i od čega se zazire, ono što vam je mrsko i ono što volite, ono za čim težite i ono od čega biste da umaknete.

     Sve to kreće se u vama poput svetlosti i senki, Čvrsto priljubljenih u parovima.

     A kad neka senka izbledi i nestane, svetlost što čili postaje senka nekoj drugoj svetlosti.

     I kad tako sloboda vaša izgubi okove svoje i sama postaje okov jedne veće slobode.

     A sveštenica progovori ponovo, te kaza: Pričaj nam o Razumu i o Strasti.

     A on odgovori rečima ovim:

     Vaša je duša često bojno polje, na kojem vaš razum i prosuđivanje vode rat protiv vaših strasti i prohteva.

     Da mi je da uspostavim mir u vašoj duši, pa da preokrenem razdor i suparništvo suštinskih sastojaka vaših u jedinstvo i milozvučje.

     Ali kako ću, ako i vi sami ne uspostavite mir, ne, ako ne zavolite sve svoje sastojke?


     Vaš razum i strasti vaše su kormilo i jedra vašoj duši što morima brodi.

     Ako vam se skrše jedra il' kormilo, bacaće vas talasi ili će vas odneti struja, ili ćete ostati zarobljeni sred mora.

     Jer, kad vlada sam, razum je sila sputavajuća; a strast, bez nadzora, plamen je što bukti proždirući sebe.

     I zato pustite dušu svoju da vam uzdigne razum do visina strasti, pa da zapeva;

     I neka upravlja vašom strašću razumno, pa da strast vaša doživi vaskrsenje svoje svakoga dana i da se, poput feniksa, digne iz pepela svoga.



     Voleo bih da mislite o svom prosuđivanju i proh-tevu kao o dva draga gosta u vašem domu.

     Zasigurno jednog ne biste ugostili više nego drugog; jer, onaj ko je brižljiviji prema jednom, gubi ljubav i privrženost obojice.

     Dok medu brdima sedite u svežini hlada belih topola, uživajući u miru i spokoju polja i livada u daljini - nek' srce vaše tad progovori u tišini: "Bog počiva u razumu."

     A kad se stušti oluja, i vetar silni zatrese šumu i grom i munja objave veličanstvo nebesko - nek' srce vaše tad progovori u strahopoštovanju: "Bog se kreće sa strašću."

     A pošto ste i vi dah na nebu Božijem i list u Božijoj šumi, i vi treba da počivate u razumu i da se krećete sa strašću."

     A  jedna žena progovori, te reče: Pričaj nam o Bolu.

     A on reče:

     Vaš bol je slamanje ljušture koja okružuje vaše poimanje.

     Isto kao što koštica ploda mora da se razbije kako bi srce njeno ugledalo sunce, tako i vi morate spoznati bol.

     I ako biste bili kadri da u srcu svom gajite čuđenje nad svagdanjim čudestvima u životu vašem, bol vaš vam ne bi izgledao manje čudesan od vaše radosti;

     I prihvatili biste doba godišnja svoga srca, baš kao što ste oduvek prihvatali godišnja doba što se smenjuju nad vašim poljima.

     I posmatrali biste spokojno zime vašeg jada.

     Mnogo od vašeg bola odabrali ste sami.

     Gorki je to napitak kojim iscelitelj u vama leci ono vaše bolesno ja.

     Stoga verujte iscelitelju i ispijte lek njegov ćutke i u miru:

     Jer ruka njegova, iako teška i tvrda, vođena je nežnom rukom Nevidljivog,

     A vrč koji vam prinosi, premda vam prži usne, načinjen je od gline koju je Grnčar ovlažio svojim svetim suzama.

     A neki čovek reče: Pričaj nam o Samospoznaji.
     
     A on odgovori, rekavši:
     
     Srca vaša u tišini znaju tajne dana i noći.

     Ali vaše uši žedne su da čuju glas znanja vašeg srca.

     Vi biste da saznate preko reči ono što ste oduvek znali u mislima.

     Vi biste da dotaknete prstima svojim obnaženo telo svojih snova.


     I dobro je da tako bude.

     Skriveno vrelo vaše duše mora da izbije na povr-šinu i poteče žuboreći ka moru;

     I blago vaših beskrajnih dubina razotkriće se očima vašim.

     Ali, neka se nepoznato blago vaše ne odmerava na vagi;

     I ne pretražujte dubine svoga znanja štapom il' kanapom.


     Jer, sopstvo je more bezmerno i nesamerljivo.

     Nemojte reći: "Pronašao sam istinu," već kažite: "Sreo sam dušu gde hodi na mojoj stazi."

     Jer duša hodi svim stazama.

     Duša ne hoda po konopcu, niti raste poput divlje trske.

     Duša se otvara, poput lotosa s laticama bezbrojnim.