Muze

(Grč. Musai, lat. Musae - kćeri najvišeg boga Zevsa i boginje pamćenja Mnemosine, boginje umetnosti)

Bilo ih je devet, a pojedine su umetnosti raspodelile ovako: Kaliopa je bila muza epskog, Euterpa lirskog, a Erata ljubavnog pesništva, Talija komedije, Melpomena tragedije, Terpsihora plesa, Klija istorije, Uranija astronomije, Polihimnija himničkog i horskog pevanja. Njihov broj, kao i podela njihovih funkcija, posledica su srazmerno dugog razvoja. Najstariji autori nisu ih tačno razlikovali. Nekad govore samo o sedam muza, pa o tri ili četiri, a često samo o Muzi uopšteno. Izuzetno, među njima su se isticale i druge muze, na primer Meleta ("Brižnost"), Mnema ("Pamćenje") i Aeda ("Pevanje"). Platon im je dodao i desetu, pesnikinju Sapfu sa ostrva Lezbos, ali to je bila samo počast pridata prvoj poznatoj pesnikinji u istoriji grčke i svetske poezije (iz 7.-6.v. p.n.e.). Muze, dakle, nisu bile zaštitnice svih umetničkih vrsta, ali su bile zaštitnice dvaju područja nauke. Grci su, naime, a nakon njih i Rimljani, astronomiju i istoriju ubrajali među umetnosti, dok su vajarstvo i slikarstvo označavali u širem smislu rečju "tékhne", umećem, tj. rukotvornom ili proizvodnom delatnošću (za rad Fidijin ili Apelov nisu imali drugog izraza osim onoga koji su upotrebljavali za rad kovača). Iako su pojedini umetnici poštovali pre svega muze svoje struke, iskazivali su poštovanje i prema "svih devet", a uz njih su ih poštovali i ostali ljudi. Bez dela umetnika, koji su bili štićenici muza, život baš ne bi bio nešto posebno vredan.

Grci i Rimljani prikazivali su muze kao lepe žene, ravne i najlepšim boginjama. Pripisivali su im sklonost pevanju i plesu, čime su uveseljavale i bogove i same sebe. Voditelj muza bio je bog Apolon. Živele su na Olimpu, ali su se rado zadržavale i kod izvora Hipokrene na šumovitom Helikonu (u Beotiji), ili kod Kastalijskog izvora na Parnasu (u Fokidi). Prema ljudima su bile ljubazne i susretljive, naročito prema svojim miljenicima pesnicima, dramatičarima, pevačima i glumcima. Za nanesenu uvredu i one su se, svakako, svetile. Tako su na primer oduzele glas, sluh i vid tračkom pevaču Tamiru jer se hvalisao da ih je pobedio u nekom takmičenju. Uživale su zaštitu svih bogova, uz izuzetak boga Aresa. Zevs je tako usmrtio tračkog kralja Pireneja kad je hteo da ih nasiljem natera da mu služe. "Srećan na svetu je onaj koga muze vole", kaze se u tzv. Homerskim himnama

Najade

(Grč. Naiades, lat. Naiades - nimfe voda, najbrojnija grupa nižih boginja grčke i rimske mitologije)

U najširem smislu među njih su se ubrajale okeanide, kćeri titana Okeana, kojih je bilo tri hiljade, i nereide, kćeri morskog boga Nereja, kojih je bilo pedeset ili stotinu. U užem smislu najade su bile nimfe kopnenih voda. Prema mestu na kojem su prebivale delile su se u rečne, jezerske i nimfe izvora. Život su većinom provodile u pesmi i igri. Njihovi najomiljeniji pratioci bili su sileni, satiri i panovi, od bogova najviše Apolon i Hermes, od boginja Artemida.

Ljudima su najade bile sklone, davale su vlagu njihovim poljima i brinule se za plodnost oranica. Najade nekih mineralnih izvora znale su da leče i imale čarobnu moć. Njihove sudbine znatno su se razlikovale. Neke su dospele u društvo viših bogova i živele s njima na Olimpu, druge su morale da se zadovolje malim životnim radostima na zemlji u društvu smrtnih muževa, s kojima su često doživljavale najrazličitije nevolje i jade.

Grci, a posle njih i Rimljani, iskazivali su najadama poštovanje skromnim žrtvama i gradili im svetilišta u prirodi i gradovima. Njihov kult se zadržao duboko u hrišćanska vremena. Iz antike sačuvao se veliki broj umetničkih predmeta s likovima najada: oslikanen vaze, reljefi i mozaici u kupalištima itd. Njihovi kipovi su do naših dana omiljen ukras fontana, među kojima se ističe Rutelijeva Fontana najada na rimskom trgu Esedra. Imena najada se mogu pročitati i na pramcima brodova širom Sredozemlja.

Narcis

(Grč. Narkissos, lat. Narcissus - sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope)


Bio je to vrlo lep i bojažljiv mladić, koji je najviše voleo samotna lutanja šumama. Zbog toga što je izbegavao društvo svojih drugova i drugarica nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim. Njihov podsmeh još ga je više utvrdio u uverenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete. Pogodna prilika im se pružila kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho, koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas. Nimfe su zatražile od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer on, navodno, prezire njene darove. Afrodita je na to navela Narcisa da se zaljubi u samog sebe, tačnije u svoju sliku koju je ugledao na mirnoj površini šumskog jezera. Prema jednoj verziji, tako se dugo nadvijao nad jezerom, diveći se sebi, dok nije u njega pao i utopio se. Prema drugoj, umro je od te isprazne i uzaludne ljubavi.

Kad su nimfe doznale za Narcisovu smrt, sažalile su se nad njime pa su pošle da ga traže kako bi ga dostojno pokopale. Međutim, njegovo telo nisu našle: pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica, kako tvrdi Ovidije u Metamorfozama.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

Nikta

(Grč. Nyks, lat. Nox - kći prvobitnog Haosa, boginja noći i otelotvorenje noći)

U mit je pre svega ušla po svojim potomcima. S bogom večne tame Erebom rodila je Etera, večito svetlo, i vedri dan Hemeru, a posle je na svet bogova i ljudi donela manje ugodna bića. Kad je titan Kron osakatio svog oca Urana i oteo mu vlast, Nikta je, obuzeta srdžbom, sama od sebe rodila boga smrti Tanatosa, kere, boginje nasilne smrti, Eridu, boginju svađe, Apatu, boginju obmane, boga sna i snova Hipnosa, Nemezu, boginju odmazde, i druge. Prema nekim predanjima, njene kćeri su bile i boginje osvete Erinije i Hesperide, čuvarice Herinog drveta sa zlatnim jabukama. Ljudima je Nikta bila više sklona nego njeni potomci: smirivala je uzburkane strasti, donosila spokojstvo, a bodrila je i podsticala misao. O Nikti je inače poznato da je s olimpskim bogovima učestvovala u borbi protiv pobunjenih Giganata.

Nimfe

(Boginje voda, šuma i gora Grka i Rimljana, slične našim vilama)

Kćeri su različitih roditelja, često i nepoznatih, a u hijerarhiji bogova zauzimale su niže mesto, mnoge čak nisu bile ni besmrtne. Gotovo bez izuzetka bile su lepotice. Živele su bezbrižno provodeći dane u pesmi, igri i zabavi. Najdrazi pratioci bili su im sileni, satiri i panovi, od viših bogova posebno Apolon, Hermes i Dionis, a od boginja Artemida. Mnoge nimfe su imale potomke s bogovima, ali i sa smrtnim ljudima. Ljudima su bile sklone i rado s njima dolazile u susret. Lepi mladi ljudi učinili bi ponekad najbolje što su mogli kad bi im se sklonili s puta. U svojoj čeznji za ljubavlju nimfe su neretko prouzrokovale njihovu smrt ili nesreću: tako, na primer, smrt Hile u Miziji, Hermafrodita u Halikarnasu, i drugih. Nimfa je bilo toliko da se u starom veku nije našao pesnik koji bi ih sve znao po imenu. Naučnici novog veka su uspeli da razluče nešto više od pet stotina. Prema poreklu i mestu gde su živele dele se na tri grupe: najade ili nimfe voda, drijade ili šumske nimfe i oreade ili nimfe gora.

Pan

(Grč. Pan, lat. Pan - sin nimfe Driope i boga Hermesa, ili nimfe Enide i Zevsa, bog šuma, lovaca i pastira).

Rodio se s kozjim nogama, rogat i bradat, pa je i njegovu majku obuzeo takav strah (koji se i danas po njemu naziva "paničnim") da je pobegla i napustila ga. Ali Hermes je prihvatio malog Pana i odneo ga na Olimp. Bogovi su se toliko smejali Panovom izgledu da je pobegao s Olimpa obuzet stidom i sakrio se u arkadijskom šumama. Tu je i odrastao napušten od svih, a tu je najviše i boravio. Bavio se napasanjem stoke i sviranjem na fruli. Njegovo najmilije društvo bili su satiri, a najdraže drugarice nimfe. Često se pridruživao i veselom društvu boga vina Dionisa. Od bogova je najviše voleo Apolona. Upravo je Pan upoznao Apolona s umećem vračanja, iako je znao da će njegov učenik utemeljiti suparničko proročište u Delfima, zbog čega će trpeti njegovo proročište u Arkadiji.

Pan je prvobitno živeo u šumama Arkadije, zatim su ga ljudi sretali po celom grčkom svetu, a najzad i u rimskom, gde se izjednačio sa starim bogom Faunom. U najstarije doba bio je samo zaštitnik šuma i pastira, a posle je postao zaštitnik čitave prirode. Poštovali su ga posebno na selu.

O Panu se sačuvalo mnogo priča, najviše o njegovim neuspelim ljubavnim pustolovinama. Zaljubio se u nimfu Pitiju, ali se ona od straha pred njim pretvorila u omoriku. Borio se za naklonost prelepe nimfe Siringe, ali je ona radije skočila u vodu i pretvorila se u trsku kako bi se spasila od njegove nasrtljivosti (od te trske Pan je sebi napravio sviralu koju je po njoj nazvao siringa). Uspeha je jedino imao kod nimfe Eho, koja ga je po gorama pratila kao jeka. S njim nije mogla da progovori ni reči jer ju je jednom prilikom boginja Hera kaznila tako da ne sme ni sa kim prva da progovori, čime ju je toliko izmučila da je od Eho ostao samo glas. Inače, o Panu je kolala i priča vezana za njegovo nadmetanje u sviranju s bogom Apolonom na gori Tmolu. Razume se da je Pan u tom nadmetanju izgubio, jer sa svojom sviralom nije mogao da pobedi Apolonovu zlatnu liru. To nadmetanje ušlo je u mit o po nečemu drugom: dok je ono trajalo kralj Mida dobio je magareće uši.

Ljudima je Pan bio posebno sklon, a najviše je voleo pastire kojima je pomagao u čuvanju stada. No na jedno su morali da obrate posebnu pažnju: da mu ne smetaju dok spava. Kad bi ga neko iznenada probudio, skočio bi na neobazrivog napasnika i tako ga preplašio da bi čoveka obuzeo "panični strah". Događalo se da strahom ispuni čitave vojske. Tako je u bici kod Maratona, 490. god. p.n.e. preplašio Persijance. Zahvalni Atinjani podigli su mu svetilište u pećini na severnom obronku Akropolja. Arheolozi su tu i pronašli krajem XIX veka.

Odisej

(Grč. Odysseus, lat. Ulixes - sin junaka Laerta i njegove žene Antiklije, itački kralj)

Odisej je uz Herkula i Tezeja (a sigurno i Ikara) jedan od najpoznatijih junaka grčkih mitova. "Odiseja" je još uvek smislom najbogatiji naziv za dugotrajna i mukotrpna putovanja. Najveću zaslugu za Odisejevu slavu ima Homer, koji ga je uzdigao do naslovnog junaka svoje Odiseje. Kao junak bez straha, iako ne uvek bez mane, Odisej je živeo u bezbrojnim delima grčkih i rimskih i u radovima umetnika novog veka, a u njima živi i danas. Dok su ga kod Grka njegove ljudske greške i slabosti spasile od toga da postane papirnati junak, kod Rimljana su ga pretvorile u sasvim negativan lik. Rimljani, koji su sebe smatralli potomcima Trojanaca, na taj način su mu se osvetili jer je od svih ahejskih vođa imao najviše zasluga za propast Troje.

Svoje poreklo po ocu Odisej je vukao od samog Zevsa, a po majci od boga Hermesa. Njegov otac Laert bio je, doduše, kraljevskog porekla, ali nije vladao na Itaci (niti igde drugde). Svoje kraljevstvo Odisej je dobio oženivši Penelopu, ćerku akarnanskog kralja Ikarija i njegove žene Peribeje. Njegovo kraljevstvo se sastojalo od ostrva Itake, Kefalenije i Zakinta i od obližnjeg kopna. Mudar koliko i lukav, vladao je pravedno, u saglasnosti sa odlukama skupštine i voljom naroda, a sa susednim kraljevima je živeo u miru.

Imao je zasluga za mir i u oblasti cele Helade, čime se proslavio jednako kao i u ratu protiv Troje. Kad je postao kralj pretila je opasnost da će izbiti otvoren sukob među ahejskim kraljevima, čiji su se sinovi posvađali oko ruke lepe Helene, pastorke spartanskog kralja Tindareja. Da bi sprečio najgore, Odisej se uputio u Spartu i savetovao Tindareju nešto nečuveno: neka jednostavno ne haje za dinastičke obzire i dopusti Heleni da izabere muža po sopstvenoj volji. Helenine prosce naveo je na to da se svečano obavežu da će njen izbor prihvatiti bez pogovora, a njenom odabraniku pružiti svaku pomoć. Helena je za muža izabrala hrabrog Menelaja, brata budućeg mikenskog kralja Agamemnona, za kojeg se udala njena sestra Klitemnestra - i sve je bilo u redu. Ali ne zadugo: samo do onog trenutka kada je Helenu oteo sin trojanskog kralja Prijama, lepi slatkorečivi Paris.

Otmica kraljeve žene u herojsko doba se smatrala neospornim i neopozivim razlogom za objavu rata. Menelaju je, osim toga, nestala i riznica, a ni preko toga se nije moglo lako preći. Budući da je rat uvek manje poželjna alternativa rešavanja sporova, Odisej je pokušao sve kako bi sprečio njegovo izbijanje. Na Agamemnonov savet uputio se s Menelajem u Troju da mu pomogne da spor reši na miran način. Ali Paris je ostao neumoljiv. Pristao je da vrati riznicu, ali je odlučno odbio zahtev da se Helena vrati Menelaju. Kralj Prijam ga je podržao u tome. Kad se ispostavilo da su svi napori da se spor reši mirnim putem uzaludni, Agamemnon je pozvao sve ahejske kraljeve da pomognu Menelaju da vrati ženu i čast, a sam je počeo da se priprema za pohod protiv Troje.

Odisej se na taj poziv jednostavno oglušio. Mislio je da je za Menelaja već dovoljno učinio, i umesto da se bori za ženu drugog kralja, nameravao je da mirno proživi uz svoju. Agamemnon je na to poslao junaka Palameda da ga uveri kako je Parisov zločin u stvari uvreda naneta svim ahejskim kraljevima, a i u to da ratni pohod, na čije se čelo stavio moćni mikenski kralj, obećava veliku slavu i bogat plen. Međutim Odiseja je bilo teško uveriti. Glumio je ludilo, što je u tom slučaju bio nesumnjiv dokaz bistrine i lukavosti, a da bi svoje ludilo potkrepio delom, izašao je u polje, počeo da ga ore, zatim da seje so. Za Palameda je to bio providan trik. Uzeo je Odisejevog sina Telemaha, umotanog u pelene, i položio ga ispred konjske zaprege koja je vukla plug. Odisej je, svakako, zaustavio konje. Time je odao da mu je u glavi sve u najboljem redu - a bilo je u redu i tokom celog rata, u koji se na kraju ipak zaputio. Postao je najbolji savetnik vrhovnog zapovednika, a istakao se, kako na bojnom polju, tako i u izviđanjima u pozadini neprijateljskih redova i u diplomatskim misijama. Njegova zamisao je bio i čuveni "trojanski konj".

Prvu veliku uslugu ahejskoj vojsci je učinio još pre nego što su brodovi isplovili put Troje. Armijski vrač Kalhant objavio je da će Ahejci osvojiti Troju jedino ako se pohodu pridruži junak Ahil. Ahilova majka, morska boginja Tetida, znala je, međutim, za drugo proročanstvo: ako njen sin ode u rat, pod zidinama Troje će steći besmrtnu slavu, ali će u ratu izgubiti život. A kako je za majku život deteta uvek dragoceniji nego njegova slava, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru gde je, preodeven u ženu morao da živi među kćerima kralja Likomeda. Kada je Agamemnon otkrio Ahilovo skrovište, poslao je Odiseja da ga dovede po bilo koju cenu. Kao pratioca dodelio mu je argejskog kralja Diomeda. Kako je varka obično uspešnija od nasilja, oba kralja su se prerušila u trgovce i bez teškoća stigla do Likomedove palate. Među zlato, nakit i skupocene tkanine koje su položili i rasprostrli pred kraljevim kćerima, kao slučajno su stavili i mač. Kad su zatim njihovi pratioci na dogovoreni znak zazveketali ispred palate oružjem, i kad je odjeknuo njihov bojni poklič, devojke su se se prestravljene razbežale. Jedino Ahil nije uspeo da se obuzda. Zbacio je ruho koje ga je prerušavalo i njegova ruka je prihvatila mač. Nakon toga Odisej nije morao dugo da ga nagovara. Uskoro se sa svojim prijateljem Patroklom i vojskom svog oca priključio združenim armijama ahejskih kraljeva i otplovio s njima u rat protiv Troje.

Odiseju takođe pripada i glavna zasluga za uspeh operacije iskrcavanja. Problem nije bio u tome da je Agamemnon loše manevrisao brodovima, niti su njegovi vojnici bili kukavice. U pitanju je bilo nešto drugo. Znalo se, naime, za proročanstvo da će prvi ratnik koji stupi na trojansko tlo, prvi i poginuti. Ahejski ratnici su oklevali: niko nije želeo da pođe u susret sigurnoj smrti. Kada je Odisej video da odugovlačenje omogućava Trojancima da formiraju bojne redove, odlučio se na akciju: bacio je na obalu svoj štit i spretno skočio na njega. Mladi Protesilaj, koji je najviše od svih čeznuo za junačkim delima, ugledao je Odiseja na obali i skočio za njim. Dotakao se zemlje i u istom trenutku bio proboden kopljem. Zatim je na trojansko tlo stupio i Odisej i svojim primerom povukao celu vojsku, koja je u krvavom boju potisnula Trojance iza bedema njihovog grada.

Tokom deset dugih godina, koliko je trajala opsada Troje, Odisej je izveo mnoga junačka dela. Borio se hrabro i kad je trebalo nije oklevao da izloži opasnosti sopstveni život kako bi spasio drugove u smrtnoj opsnosti. Još više nego u bojnim redovima isticao se u izvršavanju posebno teških i zamršenih zadataka. S kraljem Diomedom javio se u opasno noćno izviđanje trojanskog tabora. Pri tom je zarobio Trojanca Dolona i od njega dobio niz važnih informacija koje su Diomedu omogućile da uništi tabor trojanskog saveznika, trakijskog kralja Resa. Preduzeo je i vrlo opasan poduhvat - pošlo mu je za rukom da prodre u samo središte neprijateljskog grada, a to je bilo presudno za ahejsku pobedu. Da ga Trojanci ne bi prepoznali, unakazio je lice bičem i s Diomedom, koji je glumio prosjaka s odvratnom bolešću, dospeo čak do glavnog hrama u trojanskom gradu, i odneo iz njega paladijum, pozlaćeni kip palade Atene. Kip je, po obećanju Zevsa, štitio Troju od osvajanja. Ni u najtežim okolnostima Odisej nije očajavao. Kad je poginuo najveći ahejski junak Ahil, bio je jedan od prvih koji je uspeo da savlada šok zbog njegove smrti i zajedno s velikim Ajantom spasio njegovo telo da ne padne u ruke Trojancima.

Iako je licem u lice s neprijateljem dokazao da je odvažan i snažan, bilo je ahejskih boraca koji su mu u tome bili ravni, čak su ga i nadmašivali, ali niko nije mogao da ga prevaziđe u oštroumnosti kojom je znao da reši i najzamršeniji problem, i u snalažljivosti u najtežim situacijama. Kad su početkom desete godine rata Agamemnon i Ahil došli u sukob koji je lako mogao da rezultira propašću cele ahejske vojske, Odisej se na čelu mirovnog poslanstva zaputio Ahilu. Istini za volju, njegova misija nije uspela zbog Ahilove tvrdoglave upornosti, ali na Odisejevom mestu niko drugi ne bi postigao bolji rezultat. Ipak, uspeo je da umiri Apolonovog sveštenika Hrisa koji je iz osvete što ga je Agamemnon uvredio prizvao kugu na ahejsku vojsku. Odisej je takođe pod bedeme grada kralja Prijama doveo Ahilovog sina Neoptolema, njemu je sudbina namenila da osvoji kraljevsku palatu Troje. Pošlo mu je za rukom da dovede u ahejski tabor i lukonošu Filokteta, nakon što je u potaji (čuvši proročanstvo trojanskog vrača Helena) doznao da bez Filokteta Troja ne može pasti i, napokon, upravo je Odisej došao na zamisao čije je sprovođenje u delo odlučilo o padu Troje.

Kad je grad kralja Prijama već deset godina odolevao svim ahejskim napadima, palo je Odiseju na um da bi možda bilo moguće potplatiti neki odred trojanskih saveznika, koji su ratovali isključivo za novac, da s leđa udari na branitelje grada i Ahejcima otvori gradska vrata. Nakon dugog premišljanja došao je na ideju kako bi bilo bolje da se u Troju potajno uvuče odabrani ahejski odred. Nakon što je ratni savet odobrio taj plan, Odisej je dao da se sagradi ogroman drveni konj u čijoj su se unutrašnjosti zatim sakrili najbolji ahejski ratnici. U prvom redu on sam, zatim Ahilov sin Neoptolem, spartanski kralj Menelaj, argejski kralj Diomed, kopljonoša Ajant, lukonoša Filoktet, a uz njih i Epej, graditelj konja. Vrhovni zapovednik Agamemnon je zatim naredio da se zapali ahejski tabor, ukrcao vojsku na brodove i otplovio. Ali nije otplovio kući, kako su mislili Trojanci. Na pučini je okrenuo brodove i sakrio ih iza ostrva Teneda. Onde je pričekao sumrak i vratio se na trojanske obale.

Cela operacija je protekla tačno prema Odisejevom planu. Čim su Trojanci videli da su Ahejci napustili svoj tabor, dotrčali su na obalu obuzeti neopisivim veseljem. Poverovali su da je Agamemnon napustio opsadu. Iza ruševina i zgarišta ahejskog tabora ugledali su ogromnog konja i počeli da se savetuju šta da urade s njim. Većina je bila za to da se konj odvuče u grad. Tada im se pridružio Apolonov sveštenik Laokoont i savetovao ih da konja unište. Pre nego što su stigli da razmisle o njegovom savetu, pažnju im je privuklo glasno naricanje nekog vezanog čoveka, kojeg su doveli pred kralja Prijama. Kralju je ispričao da se zove Sinon i da se čudom spasio iz ahejskog tabora gde su ga izabrali kao žrtvu za srećan povratak vojske u otadžbinu. Prijam mu je podario slobodu i upitao zbog čega su Ahejci sagradili tako velikog konja. Na to pitanje Sinon je nestrpljivo i čekao. Odgovorio je rečima kojima ga je naučio Odisej: konja su sagradili na savet vrača Kalhanta kako bi time iskupili Odisejevu i Diomedovu krađu paladijuma, posvećenog kipa Palade Atene, iz glavnog trojanskog hrama. Konj je tako velikih razmera da Trojanci ne bi mogli da ga odvuku u grad, a njega bi konj branio umesto ukradenog Ateninog kipa. Trojanci su poverovali njegovim rečima, ali Laokoont nije. Dohvatio je koplje i zabio ga konju u bok. U taj čas Ahejcima je pritekla u pomoć boginja Atena, a ona je već dugo priželjkivala uništenje Troje: poslala je iz mora dve zmije, koje su se bacile na Laokoonta i njegova dva sina i začas ih svu trojicu usmrtile. Za Laokoontovu smrt Trojanci su našli samo jedno objašnjenje: osvetu bogova zbog oskvrnuća konja. Budući da konj nije mogao da prođe kroz glavna vrata, srušili su deo bedema i kroz nastali otvor odvukli ga u grad. Oduševljeni i srećni zbog pobedničkog završetka rata, priredili su veliko slavlje i savladani jelom i pićem pali na postelje, ne sluteći da je to njihova poslednja noć u rodnom gradu.

Kad je nad Trojom zavladala tišina, Sinon je izvukao rezu na trbuhu konja i pustio skrivene ratnike. Zatim je otrčao na bedem i buktinjom označio mesto na kom su ga Trojanci razrušili. Kad je Agamemnon uočio Sinonov znak, naredio je vojsci da se iskrca iz lađa i provalio je u grad. Započelo je strašno klanje, koje se pretvorilo u bitku onda kad pobeda Ahejaca više nije bila u pitanju. Kao da su se trgli iz strašnog sna, Trojanci su počeli da pružaju otpor i time samo ubrzali svoju propast. Izginuli su svi trojanski ratnici, a poginuo je i stari kralj Prijam sa svim svojim sinovima, zetovima i unucima. Spasila se samo nekolicina muškaraca i žena koji su s dardanskim vođom Enejom uspeli da umaknu iz zapaljene Troje. A žene i deca koji nisu poginuli ili su se spasili bekstvom, postali su ahejsko roblje. Ujutro je samo zadimljena gomila pepela iznad ruševina podsećala na mesto gde je stajala slavna Troja.

Nakon osvajanja Troje među ahejskim kraljevima izbili su sporovi, uobičajeni među saveznicima koji dobiju rat. Njihove lađe, krcate plenom: zlatom, srebrom a najviše robinjama, otplovile su u otadžbinu razdvojene u male, zavađene skupine. Malo junaka je imalo tu sreću da s posadama, bez većih nezgoda, stignu kući. Mnogi su neslavno poginuli u morskim olujama i na stenovitim obalama, drugi odmah nakon iskrcavanja na tlo otadžbine, a ostalima je sudbina namenila duge godine lutanja nepoznatim morima i dalekim zemljama. Nijedan ahejski junak nije morao da poduzme tako dugotrajno putovanje i savlada tako velike nevolje kao Odisej.

Uzrok svim njegovim mukama bio je gnev boga mora Posejdona ili, bolje rečeno, događaj kojim je Odisej na sebe navukao bes bogova. Nije to bila kazna za počinjeni zločin, nego posledica čina koji se s Odisejevog gledišta može sasvim opravdati. U mitovima stvari često teku kao i u životu: za Palamedovu smrt, za koju je, navodno, bio kriv Odisej, koji se Palamedu osvetio zato što ga je primorao da ode u rat protiv svoje volje, nije ga stigla nikakva kazna bogova, a bezrazložni napad i osvajanje grada Ismara, nakon isplovljavanja iz Troje, platio je Odisej samo uobičajenim dankom u krvi. Ali za delo bez sumnje počinjeno u samoodbrani i u interesu svojih drugova Odisej je morao da ispašta.

Dogodilo se to za vreme plovidbe sa ostrva Lotofaga, u Trakiji, na kome se Odisej zaustavio nakon prepada Ismara. Vetar je njegove lađe odneo prema nepoznatim obalama. Odisej je pristao uz obalu da vidi kakvi ljudi žive tamo. Nakon iskustva stečenog za vreme boravka kod Lotofaga, gde je neke od njegovih vojnika toliko privukao slatki ukus lotosovih plodova da više nisu hteli da se vrate na lađu i nastave putovanje, pripremio se za svaku moguću opasnost. Stvarnost je, međutim, nadmašila njegove najveće strepnje. Iskrcali su se na ostrvu kiklopa, strašnih jednookih divova, koji nisu poznavali zakone i nisu poštovali sveti običaj gostoprimstva. Prvi kojeg je Odisej posetio, Polifem, zarobio ga je u svojoj pećini nameravajući da se pogosti njime i njegovim drugovima. Šestoricu ljudi mu je kiklop ubio i pojeo jednog za drugim, a tada ga je Odisej opio vinom i dok je kiklop spavao, probo mu je oko užarenim kolcem. Oslepljen Plifem je počeo da divlja po pećini dozivajući u pomoć. Kad su njegovi suplemenici iz susednih pećina pohitali da vide šta se dešava i kad su ga pitali ko ga je ranio, Polifem je odgovorio da je to bio Niko, kako mu se Odisej pre toga bio predstavio. Ujutro je Odisej s preostalim drugovima pobegao iz pećina kroz uzan otvor kroz koji je div puštao svoje ovce na pašu. Međutim to baš i nije bilo tako jednostavno jer je Polifem opipavao leđa svake životinje da se nijedan zarobljenik ne bi provukao. Odisej je svoje drugove privezao pod trbuhe snažnih ovnova, a na kraju se i sam uhvatio za runo ispod trbuha najvećeg. A kad je najzad dospeo na lađu, nije odoleo iskušenju da ismeva Polifema. Pobesneli kiklop je na to odvalio vrh najbližeg brda i strovalio ga u more odakle je dopirao Odisejev glas. Kad mu nije pošlo za rukom da pogodi lađu, pozvao je svog oca Posejdona da se osveti Odiseju. Bog mora uslišio je sinovljevu molbu, a Odisej je mogao da zahvali bogovima što su ljudima uskratili da unapred znaju svoju sudbinu.

Posejdon je najpre ostavio Odiseju nadu u srećan povratak kući, a zatim ga sunovratio na samo dno očajanja. Dozvolio mu je da doplovi do ostrva Eola, gospodara vetrova, koji ga je primio gostoljubivo i dao mu za put vrlo koristan dar. Bila je to mešina od volujske kože u kojoj su bili zatvoreni svi vetrovi, osim Zefira, a ovaj je trebalo da Odisejeve lađe odnese prema obalama Itake. Kad je Odisej najzad dospeo nadomak rodnog ostrva, dvojica muškaraca iz njegove posade krišom su razvezali mešinu, misleći da se tu nalazi zlato i srebro koje bi im kao plen i te kako dobro došlo. U taj čas iz mešine su izleteli vetrovi i, radujući se svom oslobađanju, podigli strahovitu oluju, a zatim se poslušno vratili na ostrvo svog gospodara. To samo po sebi ne bi bilo strašno da sa sobom nisu povukli i Odisejeve lađe.

Uzalud se nesrećni Odisej izvinjavao Eolu što nije bolje čuvao njegov dar, uzalud je ponovo pokušavao da stekne njegovu naklonost. Eol je izjavio da onaj ko ume da protiv sebe okrene prijateljev dar sigurno nije bogovima drag i oterao je Odiseja bez nade u povoljan vetar.

Na putu s Eolovog ostrva Odisej je zalutao u nepoznata morska prostranstva i najzad doplovio do ostrva na kom su živeli Lestrigonci. Kao što se ubrzo uverio, bili su to divovi slični kiklopima, takođe ljudožderi. Odisejeve lađe su, bez ikakvog prethodnog upozorenja, zasuli kamenjem i stenama i sve ih uništili osim jedne, koju je Odisej usidrio pored ostrva, podalje od obale. Na njoj je zatim sa nekolicinom drugova umakao sudbini ostalih, od kojih su Lestrigonci priredili sebi ljudoždersku gozbu.

Posle duge plovidbe vetrovi su Odisejev brod zaneli prema obalama ostrva Eeje, na kom je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Odisej je pristao na ostrvu, ne sluteći da mu je tu suđeno da proživi godinu dana. Ljude koje je Odisej poslao u izviđanje Kirka je zamahom svog čarobnog pruta pretvorila u svinje: dobili su svinjske glave i tela, roktali su i rili zemlju, samo im je razum ostao ljudski. Ali Odisej ih nije prepustio sudbini i zaputio se Kirki da ih oslobodi. Njegova odvažnost svidela se bogu Hermesu, koji mu je dao biljku koja je suzbijala Kirkine čarolije i savetovao ga da je golim mačem i pretnjom da će je ubiti prisili na obećanje da će njegovim drugovima vratiti ljudski lik. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da ostane na ostrvu godinu dana i pravi joj društvo u njenoj osami. Nemajući izbora, Odisej je na to pristao. Kod Kirke mu nije bilo loše i s njom se više nego sprijateljio. Uprkos tome, zaista se radovao kad je došao očekivani dan i on je mogao da zatraži od čarobnice da ga pusti kući.

Kirka je ispunila obećanje i prijateljski ispratila Odiseja i njegove drugove. Osim darova dala mu je i savet da se na putu kući zaustavi na pragu podzemnog sveta i prizove duh tebanskog vrača Tirezije, koji će mu reći šta ga očekuje i šta sve treba da preduzme kako bi se srećno vratio kući. Bio je to težak zadatak, ali Odisej nije oklevao. Uputio se na daleki sever u zemlju Kimerana, gde se nalazio ulaz u podzemni svet. Na mestu gde se s visoke stene vode ruše u Aheront, reku podzemnog sveta, Odisej je prineo žrtvu senama mrtvih i prizvao Tireziju. Od njega je saznao da mu je umrla majka, ali da njegova žena Penelopa, sin Telemah i stari otac Laert očekuju dan njegovog povratka, sa svim drugovima koji su s njim, jedino ako neko od njih ne uvredi boga sunca Heliosa. Obradovan što može da napusti sumorno Hadovo carstvo. Odisej se opet vratio na Kirkino ostrvo. Uzdrhtao je od jeze kad mu je rekla kakav ga put očekuje.

Prvo je morao da prođe pored ostrva sirena, čijim čarobnim glasovima čovek nije mogao da odoli, a kad bi stupio na obalu, bacile bi se na njega i isisale mu krv. Zbog toga je Odisej svojim drugovima voskom začepio uši da ne čuju njihovu pesmu. Naredio je da ga privežu uz jarbol i da ga, ako bude zahtevao i molio da ga oslobode konopaca koji ga sputavaju, još čvršće pritegnu. Kad su srećno prošli pored ostrva prepunog kostiju namamljenih pomoraca, spazili su jako udaranje mora i čuli strahovitu grmljavinu. Našli su se pred morskim tesnacem gde je na jednoj strani vrebala neman Skila, a na drugoj strašni vir Haribda. Odisej nije mogao da kaže svojim drugovima kuda da plove - već iz poslovice bilo im je poznato da onaj koji želi da umakne Haribdi padne kao žrtva Skile. Zato im je naredio da se ne obaziru ni levo ni desno, nego da svim silama veslaju napred. Poslušali su ga, ali šestorica su uprkos tome poginula: dok se trudio da izbegne Haribdu, nije obratio pažnju na Skilu koja mu je s krme otrgla šestoricu ljudi i progutala ih. Uzalud se Odisej nadao da je najzad umakao svom zlu ovog sveta. Na horizontu se pokazalo predivno ostrvo. Zvalo se Trinakija, a pripadalo je bogu sunca Heliosu. Kirka ga je bila ozbiljno upozorila da se ne zaustavlja na ostrvu. Iznureni drugovi prisilili su Odiseja da na njega pristane kako bi se odmorili. Čim su se iskrcali, spazio ih bog Posejdon i razmahao strahovitu oluju tako da nisu mogli da isplove. Nakon nekoliko dana nisu više mogli da izdrže glad koja ih je morila. Ali Odisej ih je primorao da se zakunu da neće dirati stoku koja živi na ostrvu jer pripadaju bogu Heliosu. Ljudi su pričekali da Odisej zaspi, a zatim su bez obzira na zabranu zaklali nekoliko goveda. Kad je to video bog Helios sa svojih sunčanih kola, silno se razljutio. Dok je vozio nebeskim svodom svoja sunčana kola nije mogao da siđe na zemlju, pa je od Zevsa zatražio da ga osveti. Najviši bog je udovoljio njegovoj želji: kad je Odisejeva lađa isplovila na pučinu, podigao je strašnu oluju i ošinuo brod munjom. Svi su se udavili u visokim zapenjenim talasima, jedino se Odisej, koji nije uvredio Heliosa, spasio uhvativši se za otkinuti komad katarke.

Morao je ponovo da prođe pored Scile i Haribde: uspeo je uz nadljudsko naprezanje svih svojih sila i volje. Nakon devetodnevnog plutanja bez hrane i vode, talasi su ga izbacili na obalu. Ali svoje spasenje je skupo platio: bilo je to ostrvo Ogigija, sedište moćne nimfe Kalipse, koja mu nije dozvolila da ode sa ostrva punih sedam godina. Iako ga je okružila svim slastima ovog sveta, na čemu su mogli da mu pozavide i bogovi, Odisej je u dubini duše bio nesrećan: čeznuo je za povratkom u rodnu zemlju.

U to vreme stvari na Itaci stajale su vrlo loše. Tamo su dolazili ljudi iz mnogih zemalja da nagovore Odisejevu ženu Penelopu da se ponovo uda jer je već sigurno udovica. Nijedan se nije zadovoljio odlučnim odbijanjem i nijedan nije otišao. S vremenom ih se skupilo stotinu i osmorica. Ma koliko su ti Penelopini prosci bili različiti mišlju i delom, u jednom su se savršeno slagali: svojom spremnošću da vreme čekanja na Penelopinu odluku prekrate gozbama i pijankama na Odisejev račun. Najzad, prisilili su Penelopu da pristane na udaju. Uspela je jedino da izbori sebi rok: doneće odluku kad završi tkanje pogrebnog ruha za Odisejevog starog oca Laerta. Ali ono što bi danju tkala, Penelopa bi noću parala. Tri godine joj je polazilo za rukom da time obmanjuje svoje napasnike i dobijala je na vremenu. Međutim, prosci su saznali za varku. To im je odala jedna Penelopina služavka i nakon toga prisilili su Penelopu da dovrši pogrebno ruho.

Telemah još nije imao snage da odbrani majku od nasrtljivih napasnika pa je zbog toga sazvao skupštinu koja je trebalo da ih pozove da odustanu od prošnje i odu. Prosci su, međutim, rasterali skupštinu, a neki su izjavili da će Odiseja, ako se slučajno vrati - ubiti. Nakon toga Telemah je odlučio da ode u svet i traži oca. Kod spartanskog kralja Menelaja saznao je da mu je otac živ i da je zarobljen na ostvu nimfe Kalipse koja mu ne dozvoljava da se vrati kući. Telemah se odmah uputio majci s tom vešću, ali ga je boginja Atena upozorila da ne ide pravo kući jer i na njega vrebaju prosci da ga ubiju. Telemah se zato iskrcao na prvom itačkom rtu kome se primakla njegova lađa i zaputio se pastiru Eumeju, vernom sluzi, da u njegovoj kući potraži utočište. Tu je sreo nepoznatog starca. Kako se pokazalo, taj starac nije bio niko drugi nego Odisej glavom.

Bogovi su se najzad smilovali Odiseju i nakon sedam godina prisilili nimfu Kalipsu da ga pusti kući. Odisej je sagradio splav i otisnuo se na more. Plovio je dok ga nije spazio Posejdon i uništio mu splav iz stare mržnje i neprijateljstva. Neuzdrman tim novim udarcem sudbine plivao je Odisej puna dva dana prema udaljenom kopnu, sve dok nije dospeo do ušća tihe rečice gde je izašao na obalu i iscrpljen pao u dubok san. Kad se probuio, video je pored sebe lepu devojku koja je tu došla sa služavkama da pere rublje. Bila je to Nausikaja, kći kraljice Arete i njenog muža Alkinoja, kralja zemlje Faečana. Nausikaja je odvela Odiseja u dom svog oca, koji ga je uljudno primio i u njegovu čast priredio gozbu i sportska ndmetanja sa sličnim disciplinama kao na Olimpijadama. Zatim je bogato darivao Odiseja i dao mu lađu koja ga je iskrcala na obalu u blizini Eumejeve kuće. Da ga prosci ne bi prepoznali pre vremena i ubili, Atena mu je dala lik starog prosjaka. U tom liku se Odisej sreo sa svojim sinom.

Vratio se na Itaku u poslednji čas: Penelopa je bila iscrpla sva sredstva kojima je odlagala svoju odluku. Zato je, na pritisak prosaca, objavila nadmetanje za svoju ruku i ono je trebalo da se održi već idućeg dana. Naredila je da se donese teški Odisejev luk i dvanaest sekira: onaj ko strelom prostreli drške svih sekira, zabodenih u jednom redu u zemlju, postaće njen muž.

U predvečerje nadmetanja Telemah je doveo Odiseja u kraljevsku palatu. Niko ga nije prepoznao osim starog psa Arga, koji više nije mogao da ustane sa mesta na kom je ležao. Moleći milostinju, Odisej je detaljno proučio sve prisutne prosce od kojih je isprosio samo uvrede. Za njega se zauzela jedino Penelopa, koja u svojoj plemenitosti nije dopuštala da u njenoj kući vređaju čak ni prosjaka. Naredila je služavki Eurikleji da mu opere noge i pripremi postelju kako dolikuje gostu. Eurikeja, stara Odisejeva dadilja, prepoznala ga je po ožiljku na nozi, ali ništa nije odala jer joj je Odisej to zabranio. Neprepoznat od prosaca i sopstvene žene, Odisej je, po prvi put posle dvadeset godina, proveo noć u svojoj kući - i dobro je iskoristio za pripremanje plana za idući dan.

Ujutro su prosci s divljenjem razgledali Odisejev luk i dali ga najpre Telemahu da ga zapne. Kad to njemu nije pošlo za rukom, pokušali su svaki pojedinačno, ali im je nedostajalo snage. Odlučili su da se okrepe jelom i krenuli u dvoranu. Tada ih je Odisej zamoio da mu dozvole da i on okuša sreću. Umesto odgovora prosci su ga ismejali. Na kraju su mu ipak dali luk na Penelopinu molbu. Odisej je bez napora zapeo luk, seo na prag ulaznih vrata, odapeo stralu i prostrelio drške svih dvanaest sekira.

Zatim je ustao, zbacio sa sebe prosjačke krpe i stao pred prosce u svom pravom obličju koje mu je Atena u tom času vratila. Posegnuo je za novom strelom u tobolcu, napeo luk, naciljao na Antinoja, nezadovoljnog prosca, i prostrelio mu grlo. Odmah zatim ubio je i drugog. Kad je naciljao i treći put, užasnuti prosci su se bacili prema zidu gde je visilo njihovo oružje, ali Odisej je ranije naredio da se ono krišom odnese. Za odbranu su im ostali samo kratki mačevi i nameštaj u dvorani, ali uprkos tome nisu se predavali. Razvila se žestoka bitka, ali njen ishod nije izmenio ni to što je izdajnički Odisejev rob Melantej proscima doneo njihovo oružje. Odisej ih je, uz Telemahovu pomoć poubijao do poslednjeg, a nije poštedeo nijednog njihovog pomagača - osim glasonoše Medonta i pevača Femija, koji su im služili protiv svoje volje.

Nakon te pobede Odisej, "divni stradalac", morao je da položi još jedan ispit. Penelopa, u kojoj se tokom dugih godina njegove odsutnosti učvrstilo duboko nepoverenje prema muškarcima, nije verovala da pred sobom ima svog muža. Kad je zatražio da mu prostre postelju, naredila je služavkama da mu kraljev krevet pripreme u velikoj dvorani. Tada je Odisej upitao ko je premestio njegov krevet koji je on sam napravio, opisavši kako ga je sačinio od drveta masline. Penelopa je na to radosno kliknula da se ne ljuti na nju, jer je godinama strahovala da se on neće vratiti, ali je sada bila sigurna da je to on.

Odiseju više ništa nije stajalo na putu da preuzme vladavinu u svom domu i celom kraljevstvu. A da bi sve opet bilo kao nekad, najviši bog Zevs, na molbu svoje kćeri Atene, iz svesti svih ljudi izbrisao je želju za osvetom zbog onoga što im je Odisej ikada učinio nažao, presudivši ovako: "Neka se verom tvrdom zakunu, i Odisej nek u njih ostane kraljem, a mi učinimo krv da sinova i braće svoje oni zaborave; neka se ljube kao i pre, te mira i blaga nek međ njima bude".

Da li su se Zevsove reči ispunile nije poznato. Od Homera ne saznajemo ništa o novim Odisejevim doživljajima. Bilo mu je, navodno, suđeno da krene u još jedno dugo putovanje kroz grčke krajeve, i to s veslom na ramenu. To hodočašće je trebalo da se završi kad Odisej sretne čoveka koji će ga pitati kakvu to čudnovatu lopatu nosi - ali da li bi se u grčkim zemljama, usred širokog mora, našao čovek koji ne bi znao za veslo?

Prema pesničkim delima iz novijih vremena Odisej je, navodno, nakon mnogih godina poginuo od ruke svog drugog sina, Telegona, koga je rodila čarobnica Kirka posle njegovog odlaska sa ostrva Eeje. Telegon se sukobio sa Odisejem u dvoboju do kojeg je došlo kad je, tražeći oca, dospeo na Itaku gde su njegovi drugovi izazvali tuču. Ne sluteći da se suprostavio svom ocu, Telegon ga je probo mačem. Zatim je, kažu, preneo njegovo telo na ostrvo čarobnice Kirke, svoje majke, i tamo mu priredio veličanstven pogreb.

Orfej

(Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)

To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada samo čoveku koji druge nadmaši u boju, nego i istaknutom umetniku. Uostalom, sebi ravnim smatrali su ga i ostali junaci. Tako su ga, na primer, Argonauti pozvali da im se pridruži u pohodu za zlatnim runom u Kolhidu. Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti: kad bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže - vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet - u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir.

Kao svojom umetnošću, Orfej se proslavio i ljubavlju prema svojoj mladoj ženi Euridiki. Ali sudbina mu nije namenila da s njom poživi život u sreći: berući cveće, Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu, a kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odluku da preduzme nešto za šta do tada nije skupio snagu ni jedan smrtnik: odlučio je da pođe u podzemni svet i zatraži od njegovog vladara da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svoje muzike Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svom čamcu prevezao preko Stiksa, reke podzemnog sveta. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Persefonu. Zapevavši pred njima pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, zamolio ih je da mu je vrate u ime svoje vlastite ljubavi. Od njih on zapravo ne traži nikakav dar, nego jednostavno posudbu: ionako će je ponovo dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. A ako mu je ne daju, moli za drugu milost: neka njega uzmu u svoje carstvo gde će živeti pored njene sene. Orfejeva pesma je ganula ceo podzemni svet: Tantal je zaboravio na svoju zeđ i glad, Sizif je prestao da gura svoj kamen, Iksionov točak se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had video da se rasplakala i njegova žena Persefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu pod jednim uslovom: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog carstva nazad, poći će za njim strmim i tegobnim stazama i neće se okretati za Euridikom koja će ga pratiti sve dok se ne vrate u gornji svet.

Orfej je odusevljeno pristao na Hadov uslov i savladavao se uspešno tokom tog dugog i mukotrpnog puta. Pre samog ulaska u tenersku provaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfeja je izdalo strpljenje. Okrenuo se da vidi nije li Euridika zalutala i klonula od umora: ali tada je opazio samo senu kako nestaje u daljini. Tako je sam bio kriv za njenu drugu smrt.

Uzalud je Orfej po drugi put pokušao da uđe u carstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije više hteo da ga preveze na drugu obalu Stiksa. Sedam dana i sedam noći je sedeo Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao. Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim obalama reke Hebra u rodnoj Trakiji.

Sa Euridikom se susreo za četiri godine kada je bio primoran da se oprosti od svog mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su ga optuzile kao neprijatelja ljudskog roda zato što izbegava žene. Jednom prilikom, za vreme bahovih svečanosti, spazile su ga na proplanku ispod Rodopskih stena i omamljene pićem počele da bacaju kamenje na njega. U besu što se kamenje, ganuto Orfejevom pesmom, zaustavljalo u letu, bacile su se na njega kao jato ptica grabljivica, rastrgle ga, a njegovu glavu i liru bacile u talase Hebra. Cela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su i stene proplakale a od njihovih suza su nabujale reke. I kad se bliži godišnjica Orfejeve smrti, priroda zapada u tugu. Najviše plaču Rodopske stene i njihove suze i dan-danas izlivaju reku Hebar, iako je ime promenila u Marica.

Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesrećnim završetkom. Prema njima, on se spasio i završio svoj život negde u zemlji Hiperborejaca, nad kojom sunce nikad ne zalazi. Prema drugima, talasi su njegovu glavu i liru odneli na ostrvo Lezbos, gde zatim opet javilo lirsko pevanje.

Pandora

(Grč. Pandora. lat. Pandora - žena titana Epimeteja, koja je na svet donela zlo i patnju)

Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života. Postali su razumniji i toliko moćni da su prestali da se boje bogova. To se, naravno, nije svidelo najvišem bogu Zevsu. Uništiti čovečanstvo nije mogao, kako je to najpre nameravao, pa je odlučio da na ljude pošalje zlo i bar tako im zagorča život. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kad je Hefest to učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju.

Bogovi su bili široke ruke pa su joj osim dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše. Zevs je devojci dao ime Pandora ("Svedajuća") i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se ostvarila: Epimetej se u Pandoru zaljubio i, uprkos Prometejevim opomenama, njome se oženio.

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije: prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, Pandora je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razleteli se po čitavom svetu. Pandora je poklopac brzo zatvorila, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno: nada.

Paris

(Sin trojanskog kralja Prijama i njegove žene Hekabe, začetnik trojanskog rata)

U noći pred njegov dolazak na svet Hekaba je usnila zloslutan san: rodila je goruću baklju koja je zapalila Troju. Kralj Prijam obratio se vraču koji mu je san protumačio ovako: Hekaba će roditi sina, koji će biti uzrok pada Troje. Kao vladar oprezan i mudar Prijam je naredio da novorođenog dečaka odmah odnesu na goru Idu i ostave u šumskom žbunju. Ali dečaka je našla medvedica i othranila ga svojim mlekom, a zatim ga je prihvatio Prijamov pastir Agelaj, dao mu ime Paris i odgajao ga kao svog sina. Dečak je izrastao u lepog mladića, isticao se snagom i branio pastire od divljih životinja i razbojnika. Njegovi drugovi su ga zbog toga prozvali Aleksandar, to jest "zaštitnik ljudi". Paris nije znao ništa o svom kraljevskom poreklu, živeo je zadovoljno i ne sluteći šta mu sudbina sprema.

Jednog dana Paris je napasao stado na obroncima Ide i kao obično tražio nimfu Enonu, koja mu se odavno sviđala. Iznenada se pred njim pojavio bog Hermes s tri boginje: Zevsovom ženom Herom, boginjom rata Atenom i boginjom ljubavi Afroditom. Prišao je Parisu i dao mu zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "Najlepšoj!". Po odluci najvišeg boga Zevsa jabuku neka da onoj boginji koju smatra najlepšom. Tu jabuku je, naime, boginja svađe Erida bacila pred Heru, Atenu i Afroditu da se osveti što nije bila pozvana na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide. Čim je Hera pogledala natpis, posegnula je za jabukom. Jednako su u taj čas postupile i Atena i Afrodita. Svaka se smatrala najlepšom i jasno je to dala na znanje drugim dvema. Oko toga je izbila svađa i boginje su se obratile Zevsu da presudi u sporu. Zevs za to baš nije imao puno volje. Nije trebalo da bude sveznajući da bi shvatio da će, ako jabuku da jednoj, dobiti druge dve kao protivnike. Zbog toga je odlučio da se u isti mah reši i boginja i nesrećne jabuke razdora. Pozvao je svog glasnika Hermesa, dao mu jabuku i naredio da boginje odvede na goru Idu u blizini Troje. Tamo, kažu, živi pastir koji je nepristrasan jer ne poznaje složenost cele stvari pa jedini može da donese pravednu presudu.

Tako je Parisu pripala čast da bude sudija u sporu među boginjama i da odluči koja je od njih najlepša. Njemu do toga u stvari uopšte nije bilo stalo. Najpre je želeo da pobegne, ali mu je iz Hermesovih reči postalo jasno da je u pitanju zapovest najvišeg boga i pažljivo je pogledao boginje. Sve tri su mu izgledale podjednako lepe. Kolebajući se, prebacivao je jabuku iz ruke u ruku. Boginje su se trudile da mu pomognu: svaka je počela da hvali svoje vrline i unižava suparnice, ali time su ga samo smele. Na kraju su se u žaru uveravanja latile i takve argumentacije koju ljudski zakoni smatraju nedopuštenim uticanjem na sudiju koristoljubivim obećanjima. Hera mu je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je odlučio da reši spor u skladu sa svojim sklonostima i u sopstvenom interesu. Čemu običnom pastiru briga oko vladanja Azijom? Čemu ratna slava, nestalna i prolazna, za kojom nikad nije težio? Ali žena! Zašto ne bi mogao imeti ženu najlepšu od svih žena? Tako je dao jabuku Afroditi.

Najlepša žena na svetu bila je, prema sudu bogova i ljudi, Helena, kći najvišeg boga Zevsa i žene spartanskog kralja Tindareja, Lede. Afrodita je baš nju i imala na umu, iako su u celom slučaju na pomolu bile komplikacije. Helena je, naime, bila udata za kralja Menelaja, Tindarejevog naslednika na spartanskom prestolu. Savladati tu prepreku svemoćnoj boginji ljubavi i lepote nije bilo teško. Paris je odmah doznao tajnu svog porekla. Budući da njegova majka Hekaba nikada nije prestala da tuguje za sinom, kralj Prijam je priredio svečane igre u čast Parisovoj uspomeni. Pobednik je trebalo da dobije najlepšeg bika iz kraljevskog stada koje se napasalo na obroncima Ide. Igrom slučaja, tog su bika izabrali iz Parisovog stada, a Paris ga je od svih najviše voleo. Zato je odlučio da ga sam povede u grad i ostane na igrama da vidi kome će bik pripasti. Kad je video takmičare, palo mu je na um da bi i sam mogao da učestvuje. Ako pobedi ponovo će dobiti svog najdražeg bika. Tako se prijavio za nadmetanje i, zahvaljujući svojoj snazi i spretnosti, pobedio sve učesnike, pa čak i favorita, Prijamovog najstarijeg sina Hektora.

Pobedu nepoznatog pastira kraljevi sinovi su smatrali sramotom i izazvali svađu kako bi ga ubili. Paris je umakao pred njihovim mačevima i potražio zaštitu na povećem tlu Zevsovog žrtvenika. Tu ga je ugledala Prijamova kći Kasandra i kao čarobnica odmah pogodila ko se nalazi pred njom. Prijam i Hekaba silno su se obradovali izgubljenom sinu i s velikim slavljem ga uveli u kraljevsku palatu. Uzalud je Kasandra opominjala da će Paris biti kriv za propast Troje. Njenim rečima niko nije pridavao važnosti.

Paris se brzo snašao u novim okolnostima i gotovo sasvim zaboravio susret s boginjama. Ali boginje nisu zaboravile njega: Hera i Atena, uvređene u svojoj ženskoj taštini, počele su da smišljaju osvetu, a Afrodita se spremala da izvrši svoje obećanje. Probudila je u Parisu čežnju za ženom i nametnula mu misao da otplovi u Spartu, legendarnu po hrabrosti muškaraca i lepoti žena. U pratnji svog druga Eneje Paris se uskoro pojavio u palatio spartanskog kralja Menelaja. Kralj ih je primio prijateljski, kako i dolikuje uglednim gostima iz slavne i moćne Troje, a kad im je predstavio svoju ženu Helenu, Paris se u nju zaljubio na prvi pogled. Drugog dana, nakon svečane gozbe, Menelaj se izvinio da zbog neodložne porodične stvari mora da otputuje na Krit i rekao svojoj ženi da gostima u svemu izađe u susret. Ako je Helena te reči razumela doslovno, kriva je boginja Afrodita: probudila je u njoj takvu ljubav prema Parisu da je Helena zaboravila i muža i kćer Hermionu i svoju domovinu, i s njim krišom otplovila u Troju. Kako je to s Parisom i Helenom zaista bilo, ne zna se tačno, verovatno se nikada neće ni znati. Prema jednoj verziji, Helena je otišla u Troju dobrovoljno, a prema drugoj, koju je revnosno širio kralj Menelaj, Paris je Helenu jednostavno oteo. Uz to je opljačkao kraljevsku riznicu Sparte. Bilo kako bilo, Paris je počinio zločin protiv svetog zakona gostoprimstva, uvredivši spartanskog kralja i bacivši ljagu na njegovu čast. Razume se, to nije moglo da prođe nekažnjeno.

Kad je kralj Menelaj, vrativši se s Krita, shvatio šta se desilo u njegovoj palati, otišao je u Mikenu, gde je vladao njegov brat Agamemnon, da se s njim posavetuje. Razmotrili su situaciju i odlučili da Menelaj s itačkim Odisejem, koji je bio vešt pregovarač, pođe u Troju i zamoli kralja Prijama da mu Paris vrati ženu. Ako Paris na to ne pristane, a Prijam u tome podrži Parisa, neka im zapreti ratom. Paris je bio spreman da vrati riznicu, ali o Heleni nije hteo ni da razgovara. Kralj Prijam se priklonio mišljenju svog sina. Kad je izjavio da će Helena ostati u Troji, bio mu je objavljen rat.

Agamemnon nije trojanskom kralju objavio rat samo u svoje ime već kao vrhovni zapovednik udruženih snaga svih ahejskih kraljeva čiju je pomoć sebi osigurao. Sa sto hiljada vojnika i 1186 lađa isplovio je iz luke Aulide prema trojanskim obalama, uspeo da se iskrca i u snažnom naletu je napao grad. Ali Trojanci, kojima je zapovedao Prijamov najstariji sin Hektor, odbranili su svoje bedeme. Agamemnon je nakon toga naredio se podigne utvrđeni tabor i počeo da opseda Troju. Rat se protegao na deset dugih godina, ispunjenih napadima Ahejaca na grad i ispadima Trojanaca iz grada na otvoreno polje, gde su se sukobljavali s Ahejcima. Borba je stalno ostajala nerešena: nije bilo ni poraženog ni pobednika. Jedini ishod bio je ogroman broj poginulih.

U ratu je učestvovao i Paris. Pokazalo se, međutim, da nije bio muškarac koji zna da zadobije poštovanje drugova i uvažavanje svojih neprijatelja. Katkad se borio u prvim redovima, katkad gađao iz luka sa sigurne udaljenosti, ali je i luk većinom ostavljao da miruje, iako je bio odličan strelac. Dok su se drugi borili za njega, on je sa svojom lepo ženom prekraćivao vreme u odajama. Hektor ga zbog toga nije voleo, a trojanski narod i vojska su ga mrzeli. Da su mu i oprostili što je dao povod ratu, ostao bi im mrzak zbog svoje ravnodušnosti za sudbinu grada, kao što im je bio mrzak Tanatos, bog smrti.

Na velik i hrabar čin Paris se odlučio tek u desetoj godini rata. Opšta iscrpljenost zbog neprekidnih borbi doveli su ahejsku vojsku, baš kao i narod iza bedema Troje, do zaključka koji je dopro i do ušiju njihovih vođa: ako vladari imaju nešto jedni protiv drugih, neka to reše među sobom i ne izlažu više narod patnjama. Budući da je narod tako mislio na obe strane, vođama nije preostalo drugo nego da se povinuju narodnoj volji. Tako je pre idućeg sukoba, kad su se bojni redovi već našli na dosegu strela, Paris istupio iz prvog bojnog reda i pozvao Ahejce da izaberu ratnika koji će s njim izaći na dvoboj na život i smrt, pa da dvoboj odlučio o ishodu rata. Izazovu se odazvao spartanski kralj Menelaj, kako mu je nalagala ljudska i vojnička čast, a trojanske i ahejske vođe sporazumeli su se ovako: pobedi li Paris, zadržaće Helenu, a Ahejci će se povući i otići kući, ako pobedi Menelaj, dobiće Helenu, a Trojanci će ostati u svom gradu. Od tog trenutka trebalo je da nastupi primirje koje će se završiti trajnim mirom. Svestan svoje odgovornosti za ishod rata, i na radost svih svojih drugova, Paris se hrabro suprotstavio Menelaju. Ali čim je Menelaj podigao svoje koplje, Paris se pokolebao. Zaboravio je i izazov i svoju odgovornost, pobegao među zadnje redove boraca i tamo se u strahu sakrio. Hektor je pošao po njega, izvukao ga iz pozadine i prisilio na borbu. Iako je Paris na kraju ipak prihvatio borbu i uložio u nju sve svoje snage, ubrzo je ustuknuo pred Menelajem. Bio bi u tom dvoboju i poginuo da se nije spasio čudom: kad ga je Menelaj gotovo već probo kopljem, boginja Afrodita zastrla je Parisa oblakom i neopaženo ga odnela s bojišta - pravo u odaje lepe Helene.

Nije bilo mesta sumnji: Paris je dvoboj izgubio, ali Helenu ipak nije vratio Menelaju. Štaviše, nije mu je vratio ni kada mu je trojanski saveznik Pandar narušio svečano sklopljeno primirje. Tako su Trojanci morali da nastave rat uprkos svetom ugovoru, što po njih nije moglo da se dobro završi. Prema tome, Paris nije bio samo začetnik rata, već i krivac za uništenje Troje.

Sam u ratu nije poginuo kao njegovi roditelji i braća. Pred smrt je izveo podvig kojim je stekao slavu: ubio je Ahila, najvećeg junaka među Ahejcima, ali u tome sam nije imao nikakve zasluge: gađao je Ahila sa sigurnog mesta na visokom bedemu, i to po nagovoru boga Apolona koji je, da bi se osvetio što ga je Ahil uvredio, usmerio let Parisove strele u Ahilovu petu koju nije pokrivao oklop. Nedugo nakon toga smrtonosna strela pogodila je i Parisa: otrovanom strelom ranio ga je ahejski lukonoša Filoktet i ona mu je nanela smrtonosnu ranu. U mukama je istrčao iz Troje i potražio utočište na Idi. Tamo je, napušten, napokon umro. Kad su njegovi nekadašnji drugovi pronašli njegovo telo, priredili su mu skroman pogreb. Helena nije tražila Parisa. Utehu je našla u postelji njegovog brata Dejfoba. Ali zato ga je tražila nimfa Enona, njegova prva ljubav, i od tuge za njim bacila se na lomaču na kojoj je gorelo njegovo telo, da zajedno s njim ode u carstvo sena.