Pegaz

(Grč. Pegasos, lat. Pegasus - krilati konj koji je izleteo iz tela Gorgone Meduze kad joj je junak Persej odrubio glavu)

Leteo je brzinom vetra, a živeo je na visokim gorama, na Parnasu u Fokidi i na Helikonu u Beotiji. U helenskom gaju, posvećenom muzama, jednom prilikom se spotaknuo i na tom mestu je nastao izvor Hipokrena. Kad je Pegaz bio žedan, spuštao se s oblaka na izvor Pirenu na Akrokorintu. Tamo ga je uhvatio junak Belerofont da uz njegovu pomoć ubije neman Himeru koja je živela u Likiji, u dubokoj guduri pristupačnoj jedino iz vazduha. Nakon Himerine smrti Pegaz je ostao u Belerofontovoj službi. Kad je Belerofont odlučio da na njemu uzleti na Olimp, Zevs ga je kaznio za tu drskost, poslavši na Pegaza besnilo, tako da Belerofont nije više mogao da se na njemu održi, pa je pao na zemlju i poludeo.

Pegazovim ocem se smatra bog mora Posejdon, kao stvoritelj konja.

Penelopa

(Grč. Penelope lat. Penelopa - kći akaranskog kralja lkarija i njegove žene Peribeje, žena itačkog kralja Odiseja)

Do danas živi u svesti čovečanstva kao svetao primjer bračne ljubavi i vernosti. U Grčkoj je bila podjednako poznata i zbog svoje domišljatosti. Za Odiseja se udala iz ljubavi. Njen otac dao joj je od svog kraljevstva u miraz ltaku i susedna ostrva. Nije joj bilo suđeno da s Odisejem živi srećno i zadovoljno. Nedugo pošto im se radio sin Telemah, Odisej je morao u trojanski rat. Taj se rat otegao deset godina, a zatim je potrajalo još deset godina dok se, nakon mnogih nevolja i patnji, nije vratio kući. Čitavo to vreme Penelopa je čvrsto verovala da će se Odisej uspešno vratiti, i u toj veri nije je pokolebalo ni to što su joj mnogi donosili pouzdane vesti o njegovoj smrti.

Budući da se Odisej dugo nije vraćao, počeli su da je saleću prosci iz bliže i dalje okoline. Nijedan se nije pomirio s njenim upornim odbijanjem da se uda. Iskušenje da dobiju njenu ruku, a s njom i Odisejevo kraljevstvo, bilo je suviše veliko. Zbog toga su prosci ostajali u njenoj blizini i neprekidno je nagovarali na brak. S vremenom skupilo ih se stotinu i osam. Koliko god su im misli i naravi bile različite, u jednom su svi bili složni: neće se razići dok Penelopa ne odabere za muža jednog od njih.

Penelopa je hrabro odolevala svim nagovaranjima i obećanjima prosaca trudeći se, pre svega, da dobije na vremenu. Na njihovo uporno navaljivanje napokon je izjavila da će se udati kad završi sa tkanjem pogrebnog ruha za starog Odisejevog oca Laerta. Prosci su na to pristali i Penelopa se dala na tkanje. Što je danju tkala, noću je parala. Tako ih je obmanjivala pune tri godine, a tada su prosci otkrili tajnu jer ju je odala jedna od sluškinja. Provalili su u njenu odaju i zatekli je kako para. Morala je da dovrši ruho. Tako su porasli izgledi prosaca u skoro venčanje, a svakom od njih Penelopa je pružala podjednake nade ne bi li ih međusobno zavadila.

Duge sate čekanja prosci su prekraćivali na ugodan način: svakog dana dolazili bi u Odisejevu palatu, naređivali da se kolju birana grla stoke, kockali se, a kad bi im igra dosadila, sedali bi za sto, jeli i pili, pa pevali, zabavljali se plešući i vodili bučne razgovore. Penelopa je zbog takvog njihovog ponašanja mnogo propatila, a još vise mladi Telemah. Budući da nije imao dovoljno snage da ih otera, sazvao je skupštinu na kojoj je trebalo doneti odluku da se prosci raziđu. Prosci su rasterali skupštinu, a najbahatiji među njima čak su izjavili da će Odiseja, ako se vrati, ubiti sopstvenim rukama. Na kraju su se sporazumeli da će ubiti i Telemaha i tako se osloboditi zakonitog naslednika Odisejevog prestola.

Telemah i Penelopa bili su čvrsto uvereni da je Odisej živ, pa je uz pomoć boginje Atene Telemah pošao da traži oca. Od spartanskog kralja Menelaja saznao je da Odisej živi na ostrvu nimfe Kalipse, gde ga je bio bacio gnev boga Posejdona, i da mu Kalipsa sprečava povratak. Međutim Menelajeve vesti bile su već pomalo zastarele. U to vreme Kalipsa je, po naredbi bogova, već pustila Odiseja i on se vraćao u otadžbinu. Nedugo posle toga, Telemah se sastao s ocem na ltaci u kolibi očeva pastira Eumeja. Kad je Odisej doznao šta se dešava u njegovoj kući, napravio je plan kako da tamo napravi red i kazni prosce. Plan je bio delo lukavstva, hrabrosti i snage. S Telemahom i Eumejem Odisej je krenuo u svoju palatu u kojoj ga niko nije prepoznao jer ga je boginja Atena, radi njegove sigumosti, pretvorila u starca, prosjaka. Pod izgovorom da prosi milostinju Odisej je sve prosce dobro promotrio, i to izbliza. Milostinje, doduše, nije dobio nego samo udarce i uvrede. U isti mah uverio se u vernost i plemenitost svoje žene. Penelopa se zauzela za njega jer u svojoj kući nije dozvoljavala da vređaju prosjaka i naredila je služavki Eurikleji da mu pripremi ležaj i opere noge kao svakom dobrodošlom gostu. Eurikleja, stara dadilja, prepoznala je Odiseja po ožiljku na nozi. On joj je naredio da ćuti i tako je, neprepoznat od ostalih, pa i od same Penelope, prvi put nakon dvadeset godina proveo noć u svojoj kući.

Odisej se vratio u poslednji čas. Penelopa je već iscrpla sva sredstva kojima bi odložila svoje odluke i za idući dan je proscima obećala konačan ispit. Naredila je da se donese Odisejev teški luk i u zemlju pobode dvanaest sekira u jednom nizu. Ko strelom prostreli drške svih sekira, taj će joj biti muž.

Prosci su puni nade i s divljenjem gledali teški luk i dali ga Telemahu da ga zapne. Kad mu to nije pošlo za rukom, pokušali su sami, ali sve je bilo uzalud. Zato su odlučili da se okrepe jelom i pićem i pošli u gostinsku dvoranu. U taj čas pojavio se Odisej i zamolio da mu dopuste da i on pokuša da zategne luk. Svi su ga ismejali, ali su mu to, na Penelopin nagovor, na kraju dozvolili. Odisej se latio luka, bez teškoće ga zapeo, stavio strelu na tetivu i ona je pri prvom pokušaju proletela kroz drške svih dvanaest sekira. Zatim je proscima priredio novo iznenađenje: zbacio je sa sebe prosjačke prnje, stao pred njih u svom obličju, naciljao na najrazmetljivijeg od prosaca i jednom ga strelom usmrtio. Posle prvog pao je i drugi, pa treći. Preneraženi prosci ustuknuli su, pa skočili i poleteli prema zidovima na kojima je bilo njihovo oružje, ali Odisej je prethodno naredio da se ono ukloni. Za odbranu su proscima ostali samo kratki mačevi i delovi nameštaja, a izdajnički Odisejev rob Melentej doneo im je kasnije koplja i lukove. Ali ni to im nije puno koristilo. Posle krvave borbe svi do jednog su podlegli Odiseju. Nije se spasio ni jedan jedini. Pobednički Odisej pozvao je Penelopu: na njegovo veliko iznenadenje ona ga je pozdravila hladno. Tokom njegovog dugog odsustva u njoj je raslo nepoverenje prema muskarcima. Pa ni sad nije htela da poveruje da je pred njom njen muz, iako mu je boginja Atena vratila njegov raniji lik. Kad je zatim Odisej zatražio da mu pripremi ležaj, naredila je da se kraljevska postelja pripremi u velikoj dvorani. Odisej se začudio: ta postelja ne može da se prenese jer ima noge od korena rnasline koju je on ostavio u zemlji kad je gradio palatu. Tek tada je Penelopa poverovala da je pred njom Odisej. Tajna bračne postelje bila je poznata samo njima. Penelopa je primila Odiseja kako dolikuje ženi da dočeka muža. U srcu joj je bila samo jedna želja: da ih više nikad ne rastavi rat ili nesrećna sudbina.

Persefona

(Grč. Persephone, Persephoneia, lat. Proserpina - kći Zevsa i boginje Demetre, žena Hada, boga podzemnog sveta)

U podzemnom carstvu imala je isti položaj kao i Zevsova žena Hera na svetlom Olimpu. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog sveta. Ljubomorno je pazila da nijedan od umrlih ne pobegne iz njenog kraljevstva i da svaki smrtnik na vreme dospe u njega. Bila je neumoljiva kao i sam Had. Nije volela ni ljude ni bogove, a kako su simpatije ili antipatije obično uzajamne, ni bogovi ni ljudi nisu nju voleli.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Pre toga je bila susretljiva i mila. Živela je u društvu nimfa na nisejskim livadama, provodila vreme u igri i pesmi, brala cveće i zabavljala se sličnim devojačkim zabavama. Kad je jednom prilikom u šetnji ubrala narcis, cvet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Savladao ju je u tren oka i doslovce s njom propao u zemlju. Uspela je još samo da krikne u očajanju, ali njena majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije od nje našla ni traga. Deset dana je lutala nesrećna majka bez jela i pića, uzalud tražeći Persefonu na zemlji. Na kraju joj je svevideći kralj Helios otkrio šta se dogodilo. Demetra je zatim otišla na Olimp i obasula Zevsa prekorima: bez njegovog znanja Had ipak ne bi počinio takvu podlost. Zato neka se odmah pobrine da joj se kćer vrati. Zevs je poslao glasnika Hermesa u podzemni svet da prenese Demetrin zahtev. Ali bilo je već kasno: Had se u međuvremenu oženio Persefonom i dao joj da pojede jezgro nara, simbola braka, a kad je neko nešto u podzemlju pojeo, nije više mogao da se vrati na gornji svet. Nakon dugih pregovora Zevs je postigao kompromisno rešenje: Demetra je pristala na to da Persefona trećinu godine živi u podzemnom svetu, a Had se složio da ona ostatak godine boravi na gornjem svetu i živi sa svojom majkom. Tako je i bilo.

Od tada Persefona s proleća dolazi na zemlju, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti pa je cela priroda pozdravlja zelenilom i cvećem. Kad se potkraj jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalobnu odeću.

Persefona, koja je u najstarijim mitovima bila stroga i neumoljiva, s vremenom je dobila blaži lik. Često su je zvali Kora (tj. devojka, kći), a njen odnos prema majci bio je pun ljubavi. Prema mlađim mitovima, bila je prisutna kada je njena majka Demetra darovala prvo žitno zrno sinu eleuzinskog kralja, Triptolemu, i naučila ga da uzgaja žitarice. U podzemnom svetu njeno srce je ganuto jedan jedini put: kada ju je pesmom o ljubavi prema svojoj ženi Euridiki, koja je nesrećno izgubila život, rasplakao Orfej. Inače, odigrala je ulogu sporedne junakinje čudnovate zgode. U podzemlje je sišao Piritoj, kralj Lapita, i zatražio od Hada da mu prepusti Persefonu jer bi se on njom oženio. Had ga je zbog toga osudio na večitu nepomičnost (a s njim i njegovog prijatelja Tezeja koji mu je pomagao; ipak, Had je zatim dozvolio Herkulu da oslobodi Tezeja). Za razliku od tradicionalne verzije potonjih vremena Persefona je bila smatrana majkom boga Zagreja, odnosno ženom boga Jakha. Oba boga su bila izjednačena s bogom Bakhom ili Dionisom.

Persej

(Sin najvišeg boga Zevsa i Danaje, kćeri Akrisija, kralja Arga)

Bio je jedan od retkih mitskih junaka koji nije imao nijednu lošu osobinu. Time je prednjačio čak i u odnosu na Herkula (koji je s vremena na vreme dozvoljavao da ga ponese bes, a često se i opijao) ili Ahila, koji je interese vojske stavljao ispred svojih. Persej je po lepoti bio ravan bogovima, isticao se snagom i spretnošću, bio je hrabar i u svemu uspešan.

Rodio se pod neobičnim okolnostima. Njegov deda Akrisije saznao je za proročanstvo da će poginuti od ruke svog unuka. Da bi izbegao tu sudbinu, sagradio je svojoj kćeri Danaji podzemnu odaju od kamena i bronze i u nju je zatvorio, kako bi sprečio njen dodir s ljudima. Ali Zevs ga je nadmudrio. Budući da mu se Danaja svidela, dopro je do nje kroz krov u kapima zlatne kiše. Nakon određenog vremena rodila je sina, kome je dala ime Persej. Njegovo božansko poreklo uopšte nije krila, ali uprkos tome Akrisije je odlučio da se oslobodi Perseja. Naredio je da se napravi velika škrinja, zatvorio je u nju Danaju i Perseja, lično je zakovao i uz pomoć slugu bacio u more.

Zevsovom sinu nije bilo suđeno da se udavi: talasi su odneli škrinju daleko prema ostrvu Serifu. Tamo ju je ulovio ribar Diktije, brat tamošnjeg kralja Polidekta. Doveo je Danaju i Perseja u kraljevsku palatu i Polidekt ih je lepo primio. Prelepu ženu u koju se zaljubio i najviši od bogova nijedan smrtnik neće prezreti. Danaji i njenom sinu Polidekt je pružio gostoprimstvo i okružio ih brigom i pažnjom, čak i većom nego što je Danaji bilo ugodno. Time, razume se, nije stekao njenu naklonost, na kraju ga je omrzla pa nije htela ni da čuje za sina kojeg on je on želeo da mu rodi. Posle godinu dana uzaludnog zavođenja Polidekt je pokušao da je dobije silom. Ali Persej je tada već imao dovoljno snage da odbrani svoju majku.

Kralj je shvatio da mora da se oslobodi Perseja ako želi da postigne svoj cilj. Nije se usudio da protiv njega istupi otvoreno jer se bojao najvišeg boga, ali posle dugog razmišljanja pala mu je na um sjajna zamisao. Izrazio je pred Persejem sumnju u njegovo božansko poreklo i pozvao mladića da o njemu pruži dokaze nekim izuzetnim delom. Kad je Persej na to pristao, dao mu je zadatak da ubije odvratnu Gorgonu Meduzu i donese mu njenu glavu.

To je zaista bio izuzetan zadatak koji je prevazilazio ljudske snage. Prvo, bilo je poznato da se svako ko pogleda Meduzu, krilatu neman s dugim očnjacima, i zmijama umesto pramenova kose, odmah skameni, a kao drugo, niko nije znao gde Meduza sa svojim dvema sestrama zapravo živi. Tu su Perseju mogli da pomognu samo bogovi, a kako je bio hrabar (a uz to i sin njihovog vladara), odmah su mu pritekli u pomoć. Bog Hermes mu je dao zakrivljen čarobni mač, čiji udarci nikad ne promašuju cilj, a boginja Atena blistav čelični štit u kome se sve odražavalo kao u ogledalu. Tako naoružan Persej je krenuo na put.

Putovao je s jednakom sigurnošću kao i odlučnošću. Prošao je mnoga kraljevstva, upoznao mnoge narode i savladao mnoge prepreke koje ljudima na putu postavljaju razbojnici i vladari. Najzad je došao u sumornu zemlju u kojoj su živele starice Greje, sestre Gorgona, koje su znale kako se do Gorgona može stići. Greja je bilo tri, a sve tri su imale samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna imala to oko, druge dve su bile slepe, i ta koja je videla morala je da ih vodi. Persej je čekao trenutak kad su oko predavale jedna drugoj, kad nijedna nije videla, oduzeo im ga je i, zapretivši da ga neće vratiti, prisilio Greje da mu pokažu put do Gorgona. Taj put je vodio kroz gaj u kome su živele dobronamerne nimfe i one su Perseju dale tri korisna dara: šlem Hada, vladara podzemnog sveta, koji je čoveka činio nevidljivim, sandale s krilima, pomoću kojih je mogao da leti i čarobnu torbu koja se smanjivala i povećavala zavisno od toga šta se u nju stavljalo. Persej je obuo sandale i sa svim svojim naoružanjem poleteo prema zapadu gde je bilo ostrvo Gorgona.

Takav let je bio i u mitska vremena nešto fantastično, i već bi sam po sebi Perseju osigurao večnu slavu. Njegov opis je uzbuđivao antički svet i više od onoga što je usledilo. Persej je ugledao Gorgone sa velike visine. Sve tri ležale su na trbuhu, pokrivene svojim blještavim krilima, i spavale na obali mora. Dve od njih bile su besmrtne, a samo je jedna, Meduza, bila smrtna. Ali kako je prepoznati među ostalima? Persej je podigao svoj sjajni štit gledajući u njega kao u ogledalo. Nije smeo da pogleda pravo u njih jer bi se svako, čim bi se prema njemu okrenule licem, pretvorio u kamen. Dok je razmišljao koju da napadne, kraj njega se pojavio bog Hermes i pokazao na krajnju koja je ležala najbliže moru.

Morao je da iskoristi trenutak kada su Gorgone spavale. Zmije na Meduzinoj glavi su osetila približavanje neprijatelja i počele da sikću. Ali Persej se nije uplašio ni kad su se uskomešale i probudile Meduzu. Pre nego što je stigla da otvori oči, sevnuo je njegov mač i jednim udarcem joj je odrubio glavu. Munjevitom brzinom je bacio Meduzinu glavu u čarobnu torbu i uzleteo u visine. Iz Meduzinog tela šiknuo je mlaz crne krvi, a iz nje su izronili div Hrisaor i krilati konj Pegaz. U tom trenutku su za Persejem poletele i dve besmrtne Gorgone da osvete smrt svoje sestre, ali nisu ga stigle jer je nevidljiv, sa Hadovim šlemom na glavi, nestao iznad prostranog mora prema istoku gde je ležalo ostrvo Serif.

Krilate sandale nisu mogle da dovedu Perseja na cilj, posebno bez odmora. Stigao je do severozapadne obale Afrike, gde je živeo titan Atlas. Zbog pobune protiv bogova bio je osuđen da večno nosi nebeski svod. Atlas je bio nepoverljiv prema strancima jer je znao za proročanstvo da će jednom doći Zevsov sin koji će mu doneti nesreću. Kad mu se Persej predstavio kao Zevsov sin i pobednik nad Meduzom, Atlas ga je umesto pozdrava okrivio da laže i oterao ga pogrdnim rečima. Persej nije dozvolio da ga vređa, skrenuvši pogled izvadio je iz torbe Meduzinu glavu kao dokaz svoje pobede. Atlas se, čim je ugledao, pretvorio u kamenu goru. Tako okamenjen leži široko protegnut između Maroka i Tunisa sve do dana današnjeg.

Kada se Persej odmorio, obuo je sandale i nastavio put. U užarenom vazduhu severne Afrike torba je propustila krv koja je tekla iz Meduzine glave. Čim su njene teške kapi dotakle zemlju, izlegle su se iz njih zmije otrovnice, koje su se vremenom toliko namnožile da su u celoj zemlji uništile život i pretvorile je u pešćanu pustinju. Ali kad se to dogodilo, Persej je već bio daleko, na samom kraju tada poznatog sveta - u Etiopiji.

U toj zemlji je vladao kralj Kefej i Persej je odlučio da ga poseti. Kad je leteo iznad obale na kojoj se nalazila kraljevska palata, ugledao je neverovatan prizor: na steni kraj mora bila je prikovana prelepa devojka. Persej je doleteo do nje, saznao da se zove Andromeda i da je kći kralja Kefeja i njegove žene, kraljice Kasiopeje. Prikovana je da bi svojim životom otkupila otadžbinu od morske nemani koju je u zemlju njenog oca poslao bog mora Posejdon da se osveti jer je njena majka svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. Tek što je to rekla, iz mora je izronila ogromna neman. Devojka je kriknula tražeći pogledom oca i majku, i oni su užasnuti dotrčali da se od nje oproste. U tom trenutku Persej je potegao svoj čarobni zakrivljani mač i uzviknuo da će je spasiti ako devojku dobije za ženu. Roditelji i devojka su na to radosno pristali iako su sumnjali da će uspeti. Persej je uzleteo i okomio se na neman, slično kao na Meduzu. Nakon teške borbe smrtno ju je ranio, a kada se neman dovukla do obale ne bi li na izmaku snage rastrgla Andromedu, Persej ju je dokrajčio.

Tako se Persejeva poseta kralju Kefeju završila svadbenom svečanošću. Veselje je vladalo ne samo u palati nego i u celoj oslobođenoj zemlji. Kad je gozba bila na vrhuncu, odjeknuli su kroz dvoranu koraci naoružanih muškaraca i kroz otvorena vrata upao je odred vojnika koje je vodio bivši Andromedin verenik Finej. Oštro se okomio na Perseja, nazvao ga kradljivcem neveste i pozvao kralja da mu preda Andromedu. Kefej je stao na Persejevu stranu: mladi junak nije ukrao devojku, nego ju je stekao u borbi kad se Finej nje već bio odrekao. Finej nije bio voljan da razmenjuje argumente već je na Perseja bacio koplje, ali ga je ono promašilo i zabilo se u zid. Persej ga je iščupao i bacio na Fineja, ali je ovaj odskočio u stranu pa je koplje pogodilo jednog njegovog pratioca. U dvorani se razbuktala nemilosrdna borba. Finej je bio nadmoćan jer je bio naoružan, a svatovi su na svečanost došli nenaoružani. U najkritičnijem času Persej je pozvao prijatelje da okrenu pogled i izvukao iz torbe Meduzinu glavu. Naoružani ljudi počeli su jedan za drugim da se pretvaraju u stene. Na kraju se i Finej pretvorio u kameni kip.

Nakon svadbe Persej se s Andromedom zaputio na Serif, gde je stigao u pravom trenutku. Polidekt je već čekao vojnike da mu dovedu Danaju kad napusti Zevsov hram u kojem je pred njim potražila utočište. Ali umesto Danaje na vratima se pojavio njen sin. Kralj nije verovao svojim očima. Bio je uveren da je Persej poginuo u borbi s Gorgonama. Kad mu je mladi junak rekao da je po njegovoj zapovesti ubio Meduzu, Polidekt je prasnuo u smeh i nazvao ga hvalisavcem i lažljivcem. "Kad ne veruješ, kralju, eto dokaza!" uzviknuo je Persej i iz torbe izvukao Meduzinu glavu. Polidekt ju je pogledao i pretvorio se u kamen.

Budući da Persej nije težio vladavini nad Serifom, prepustio ju je Polidektovom bratu Diktiju i vratio se s majkom i ženom u rodni Arg. Njegov deda Akrisije je pred njim pobegao bojeći se ispunjenja starog proročanstva i tako je Persej preuzeo vlast. Šlem koji ga je činio nevidljivim vratio je Hadu, krilate sandale Hermesu, a čarobnu torbu nimfama. Meduzinu glavu poklonio je boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop.

Persej je u Argu dugo vladao, srećno i u miru. Kad se Akrisije uverio da mu od Dajaninog sina ne preti opasnost, vratio se u Arg. Ali nije uspeo da umakne sudbini. Na svečanim sportskim igrama, Persejev disk, koji je mladi junak bacio svom snagom, promenio je smer, udario Akrisija u glavu i na mestu ga usmrtio. U dubokoj tuzi zbog smrti svog dede, Persej je odlučio da napusti Arg, ustupivši ga svom prijatelju Megapentu, koji je zauzvrat njemu prepustio Tirint. U njegovoj blizini Persej je sagradio gradove Mideju i Mikenu, čije ruševine i danas vladaju dolinama Arga.

Persej i Andromeda su se posle smrti pretvorili voljom bogova u sjajna sazvežđa, koja se mogu videti golim okom. Alkej, njihov najstariji sin, postao je kralj u Tirintu i otac kraljaj Amfitriona. Njihovi sinovi Elektrion i Stenel postali su kraljevi u Mikeni. Hrabri muškarci su bili i njihovi sinovi Mestor i Elije, a i njihov zet Perijer, za kojeg su udali svoju kćer Gorgofonu. Podjednako hrabar je bio i njen drugi muž Ebal, a najslavniji unuk Perseja i Andromede bio je Herkul.

Pir
ili
Neoptolem

(Sin Ahila i njegove ljubavnice Dejdamije. Lat. Pyrrhus, grč. Pyrrhos - Latinsko ime Neoptolema, kome su antički autori, zbog boje njegove kose, dali nadimak Pirhos - "riđokosi".)

Rodio se na ostrvu Skiru. Njegova majka je bila kći skirskog kralja Likomeda, u čijoj je palati Ahil živeo pre svog odlaska u trojanski rat. Kad je Ahil pao u bici za Troju, na Skir je doplovio itački kralj Odisej i pozvao Neoptolema da se pridruži ahejskoj vojsci i nastavi delo koje njegov otac nije mogao da dovrši. Neoptolem je s radošću prihvatio Odisejev poziv, ukrcao se na lađu i nedugo zatim zauzeo Ahilovo mesto u redovima ahejske vojske koja je opsedala Troju.

Iako je bio mlad, isticao se pred drugim ahejskim ratnicima hrabrošću i snagom. Međutim, nedostajala mu je jedna očeva crta: velikodušnost. U "trojanskom konju" dospeo je s odabranim borcima iza bedema opsednutog grada i poveo odred koji je osvojio kraljevsku palatu. Bez milosti je ubio starog kralja Prijama pred očima njegove žene i dece, sasekao je sve njegove potomke i zarobio Andromahu, ženu Hektora, vrhovnog zapovednika trojanske vojske, koji je pao u boju s Ahilom.

Neoptolem se srećno vratio iz trojanskog rata i nastanio u Ftiji, gde je nasledio presto svog dede Peleja. Oženio se Hermionom, ćerkom spartanskog kralja Menelaja, koja je od ranije bila verenica Oresta, sina vrhovnog zapovednika ahejske vojske pod Trojom, Agamemnona. Prema predanju iz novijeg vremena, Neoptolem je s Hermionom loše postupao, pa ga je Orest zbog toga ubio.

S poznatom "Pirovom pobedom" ovaj pobednik iz Troje nema ništa zajedničko. Reč je u stvari o pobedi epirskog kralja Pira nad Rimljanima, 279. godine p.n.e. kod Auskula u Apuliji, koja je postignuta uz tako velike gubitke da je Pir posle pobede uzviknuo: "Još jedna takva pobeda i ja sam uništen!"

Pitija

(Grč Pythia, lat. Pythia - sveštenica u Apolonovom hramu u Delfima, kojoj je bilo povereno objavljivanje proročanstava)

Pitija nije ime određene osobe, nego pojedinačna titula sveštenice, čijim je posredovanjem Apolon objavljivao Zevsovu volju ljudima koji su to molili i prineli mu odgovarajuću žrtvu. Pitiju znamo i iz mitova i iz istorije. Bila je to starija žena i dok je vračala sedela je na tronošcu iznad duboke pukotine u steni, iz koje su se dizala opojna isparenja. Pitija se, u ekstazi, oglašavala nesuvislim kricima koje su sveštenici beležili i oblikovali u odgovore. Ono što će Apolon, po Zevsovoj volji, objaviti ustima Pitije, zavisilo je, dakle, od delfskih sveštenika. S obzirom na opšte verovanje da su božanskog porekla, ti su odgovori imali veliko značenje, a pri službenim pitanjima vladara i vlada i znatnu političku težinu. Iako zvuči čudno, odgovori su neretko bili vrlo ozbiljni jer su ih sveštenici formulisali na osnovu dobrog poznavanja prilika. Bili su u mogućnosti da dobiju detaljne informacije od putnika iz svih grčkih, a i susednih zemalja, koji su stizali u Delfe. Štaviše, moguće je zaključiti da su na politiku grčkih država često uticali onako kako su želeli, najčešće u interesu svegrčkog sporazumevanja i saradnje. Ako su bili u nedoumici, bez ustezanja bi svoje odgovore formulisali dvoznačno. Sećanje na to zadržalo se do danas u poslovici: "Govori kao Pitija".

Mitovi uvek govore samo o jednoj Pitiji. U arhajskim i klasičnim vremenima u Delfima su, zbog velikog interesovanja, delovale dve pa i tri Pitije istovremeno. U vreme helenizma, kad je političko značenje proročanstava osetno palo, a pitanja postavljali jedino pojedinci, delfskom proročištu je bila dovoljna i jedna Pitija. Poslednja vest o njoj potiče iz vremena cara Julijana (361-363. g.n.e) tj. gotovo pola veka posle proglešenja hrišćanstva službenom religijom Rimskog Carstva. Živela je kao uboga starica u ruševinama Apolonovog hrama.

Iako je u grčkom svetu bilo više proročišta, delfsko ih je sve nadmašivalo slavom i, navodno, pouzdanošću. Tamo su po savet odlazili mitski junaci kao što su Herkul i Edip, pitanja su upućivali vladari svih grčkih država, među kojima Solon i Aleksandar Veliki, na Delfe su se pozivali utemeljitelj ili obnovitelj, Olimpijskih igara, Ifit, vojskovođa Temistoklo i filozof Sokrat. Za delfska proročanstva su zanimanje iskazivali i mnogi vladari stranih država.

Mitski junaci su Pitijine reči tumačili uglavnom pravilno. Smrtnicima to, zbog ljudske nesavršenosti, često nije polazilo za rukom. Među najpoznatija Pitijina proročanstva ubraja se proročanstvo lidijskom kralju Krezu koji ju je upitao za ishod planiranog rata koji je naumio da povede protiv Persijanaca. Pitija je odgovorila: "Ako Krez prekorači reku Halis, uništiće veliku državu". Kralj se na to samouvereno upustio u ratni pohod, a proročanstvo Pitije se ispunilo: pretrpeo je poraz od persijskog kralja Kira i tako uništio sopstvenu državu.

Pitijino ime se izvodi od starog imena Delfa, koje je na grčkom glasilo "Pytho". To ime je bilo povezano s imenom zmaja Pitona. Pukotina u steni nad kojom je Pitija vračala, tokom arheoloških istraživanja, koja (s prekidima) traju od 1838. godine, još uvek nije pronađena.

Plejade

(Grč. Pleiades. lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)

Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežđe.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema mlađim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.

Posejdon

(Grč. Poseidon, lat. Neptun - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog mora)

Bio je jedan od trojice najmoćnijih grčkih bogova i vrhovni vladar velikog morskog carstva, kao što je njegov stariji brat Had bio vladar podzemnog sveta, a mlađi brat Zevs neba i zemlje. Svi morski bogovi su mu bili podređeni, bio je gospodar svih morskih životinja, odlučivao je o svemu što se događalo na moru i u moru. Svojim je trozupcem mogao da ukroti i talase najveće siline i najneobuzdanije ćudi. Kad bi svojim trozupcem udario o zemlju, izazvao bi potres. Bio je žestoke i silovite, ali i nestalne ćudi, kao i bića kojima je vladao. Zato nije čudno što su ga se najviše bojali, a zbog toga i najviše poštovali pomorci i žitelji primorskih krajeva celog grčkog sveta.

Svoju veliku vlast i moć Posejdon je dobio po naslednom pravu i kockom. Kad se rodio, njegov otac Kron ga je progutao kako bi sprečio mogućnost da ga neko od njegovih potomaka svrgne s vlasti. Stigla ga je, dakle, ista sudbina kao i njegovu braću, osim najmlađeg Zevsa, kojeg je njegova majka tajno rodila i sakrila na Kritu. Kao božansko biće i dalje je sa svojom braćom i sestrama živeo u Kronovoj utrobi. Iz te tamnice oslobodio ga je Zevs kad se digao na Krona. Posejdon se odmah pridružio svom bratu i zajedno s Hadom i ostalim saveznicima pomogao mu da Krona svrgne s prestola. Nakon pobede Zevs se sporazumeo s braćom da će vlast podeliti kockom. Posejdonu je pripalo more. Bio je, dakle, kako je posle znao da istakne u sporovima, "jednak u pravu" s najvišim bogom Zevsom, a kako vlast nad morem nije dobio po Zevsovoj milosti, nije smatrao da mora da mu se obaveže na poslušnost. To što ga je ipak slušao činio je dobrovoljno i uglavnom zbog toga što je poštovao njegovu moć.

Posejdonovo sedište bila je prelepa podmorska palata u Ajgeji (na zapadnoj obali Eubeje, ili na severnoj obali Ahaje). Odatle je na svojim morskim kolima, koja su vukli zlatogrivi konji, odlazio na Olimp, u bilo koji kraj svog carstva ili njegove okoline. Vozio se morskom pučinom, a ne ispod površine, talasi su se pred njim sami razmicali i povlačili. Obično su ga pratili morski bogovi i drugi stanovnici mora. Kuda god bi išao, izlazile su iz svojih skrovišta i morske nemani, znajući da će mu, možda, zatrebati. Njima se služio uglavnom kao sredstvom osvete. Jednu je neman tako poslao protiv Troje, kad mu je kralj Laomedont odbio da isplati obećanu nagradu za pomoć pri gradnji trojanskih bedema, drugu je poslao u zemlju kralja Kefeja jer je njegova žena svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. (Prva od te dve nemana trebalo je da usmrti Laomedontovu kćer Hesionu, druga Kefejevu kćer Andromedu.) Posejdon se, inače, svetio i lično. Svojim je trozupcem razrušio trojanske bedeme, i to čak dva puta (drugi put ne baš temeljno, jer ih je 1871. godine, prilično dobro očuvane otkrio nemački arheolog H. Schliemann). Lično je i progonio itačkog kralja Odiseja, koji mu je na povratku iz osvojene Troje oslepio sina Polifema. Deset godina onemogućavao mu je povratak na Itaku, sve dok Zevs nije iskoristio njegovu nepažnju i okončao Odisejeve patnje.

Dok je Posejdon u svom carstvu uživao vrhovni autoritet, s ostalim bogovima nije uvek prolazio dobro. Imao je s njima sporove i obično im podlegao. S Atenom je došao u sukob zbog vladavine nad Atikom, s Heliosom zbog Korinta, s Dionisom zbog Naksa, s Apolonom zbog Delfa, s Herom zbog Arga, a sa Zevsom zbog ostrva Egine. Ostalim bogovima redovno je polazilo za rukom da ga nekako prevare ili prisile da se povuče. Jednom se zgodom čak pobunio i protiv Zevsa i pridobio na svoju stranu i ostale bogove. Uz pomoć Here i Atene svezao ga je, ali ga s prestola ipak nije svrgnuo. Zevsove pozive u pomoć čula je morska boginja Tetida i poslala na Olimp strašnog storukog Posejdonovog sina Brijareja. Čim ga je Posejdon ugledao, bacio se na njega i ispustio konopac tako da se Zevs bez napora oslobodio. Inače, Posejdon je bio sasvim ugodan drug ostalih bogova, a činio je dragocene usluge i ljudima. Stvorio je, na primer, konja i naučio ljude kako da ga ukrote i upregnu da im služi. Zemlji je podario vlagu i tako omogućio rast bilju. Tesaliju je spasio od potopa jer je svojim trozupcem probio reci Penej put do mora. Posebno zahvalni su mu bili Rimljani. Iako je u trojanskom ratu pomagao Ahejce, spasio je trojanskog vođu Eneju, koji se nakon pada Troje nastanio u Italiji i utemeljio grad iz kog se razvio Rim.

Posejdonova žena je bila Amfitrita, kći morskog boga Nereja, a njegov najmiliji sin morski bog Triton. Imao je mnoštvo drugih potomaka i, kako je to u mitovima običaj, ne samo sa svojom zakonitom ženom. S nimfom Toosom imao je jednookog sina Polifema, s Nimfom Libijom sidonskog kralja Agenora, s nimfom Naidom morskog boga Proteja, s boginjom zemlje Gejom diva Anteja, i druge. Njegovim sinom su mnogi autori smatrali i atinskog junaka Tezeja, kojeg je imao s Etrom, ženom atinskog kralja Egeja.

Prometej

(Grč. Prometheus, lat. Prometheus - sin titana Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene)

Na pozornicu sveta mitova Prometej stupa u doba kad je Zevs ustao protiv titana Krona da bi uspostavio nov poredak. Titani su branili staru, Kronovu vlast, ali Prometej je stao na Zevsovu stranu: iako je i sam bio titan, težio je za novim i pravednijim uređenjem sveta. Pomogao je Zevsu savetom i neposrednim učestvovanjem u borbama, a nagovarao je i boginju zemlje Geju da se prikloni Zevsu. Kad je nakon desetogodišnje teške borbe, i uz njegovu pomoć, Zevs pobedio, Prometeju se nije odužio po zasluzi. Njemu to, međutim nije smetalo. Napustio je Zevsa čim je najviši bog energičnom i krutom rukom odlučio da uništi bespomoćni ljudski rod. Prometej je voleo ljude, a uz to je i saosećao sa slabijima: odlučio je da spase čovečanstvo po svaku cenu, pa čak i ako time okrene protiv sebe gnev najvišeg boga.

Da bi se spasli, bilo je potrebno da ljudi i sami na tome porade i da, uz to, budu sposobni da pomognu sebi samima. Prometej im je zbog toga ulio nadu i obdario ih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (prema drugoj verziji, iz peći boga Hefesta na gori Moshilu, na ostrvu Lemnosu) ukrao je vatru i doneo na dar ljudima. Ovladavši tim elementom, ljudi su počeli da žive razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samo gospodar već i dobar sluga. Postali su nezavisni od ćudi vremena, pripremali bolju hranu i jačali telesno i duševno. Ali to nije bilo sve. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre kuju gvožđe i izrađuju alate, naučio ih zanatima, a i računanju, pisanju i čitanju. Ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, kako bi njegovu snagu mogli da iskoriste pri obrađivanju polja. Upregnuo je konje u kola i primorao ih da slušaju čoveka, a sagradio je i prvu lađu. Najzad, upoznao je ljude s lekovima i odao im tajnu lečenja bolesnih. Ukratko, uputio ih kako da žive srećno kad su već ugledali svetlost ovog sveta.

Prometej je tako zaista postao pravi "stvoritelj čoveka", barem u tom smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanja stvorivši od njega razumno biće. To je, međutim, bilo više no što je Zevs mogao da podnese: za usluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Naredio je svojim slugama Snazi i Moći da ga savladaju i odvedu na kraj sveta. Tamo je bog Hefest morao da ga prikuje uz visoku stenu.

Prometej je bio savladan, ali ne i poražen. Nije očajavao jer je znao da kruta Zevsova vladavina neće potrajati večno, a kako je od majke nasledio dar proricanja, znao je i to kako će i kada Zevs pasti, te i to da tome na vreme može da doskoči. Kad je Zevs čuo za proročanstvo, odmah mu je poslao boga Hermesa da istraži stvar. Ali Prometej nije hteo da pregovara ni sa Zevsom ni sa njegovim glasnikom: "Ukratko mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne nameravam da menjam za robovsku službu tiraninu". Kad je Hermes doneo Zevsu Prometejev odgovor, naviši bog je posegnuo za munjom i stenu s okovanim Prometejem srušio u bezdane dubine Tartara.

Tim padom završio se samo prvi deo Prometejeve tragedije. Zevs ga u večitu tamu nije bacio da bi ga tako ubio i oslobodio muka, nego da slomi njegov ponos. Kad mu to nije pošlo za rukom, naredio je da ga opet izvedu na svetlo kako bi bio izložen novim mukama.

Mnogo godina je Prometej morao da visi prikovan za stenu na vrhu Kavkaza. Leti je trpeo žegu, a zimi su mu udove kočili strašni mrazevi. To nije bilo sve: svakog jutra doletao je, po Zevsovoj zapovesti, ogromni orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi preko noći ponovo izrastao. Ali ni te muke nisu slomile Prometeja. Ostao je ponosan kao i pre, a za pomoć koju je pružio ljudima nije zažalio.

U međuvremenu na svetu se mnogo toga promenilo. Zevs je svoju moć toliko učvrstio da je više ništa nije moglo srušiti, i njegova vladavina postala je blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane i pustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, koje su mu prinosili, štitio njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne za koju je znao jedino Prometej. Zbog toga je njemu ponovo poslao boga Hermesa i ponudio mu da će ga pomilovati u zamenu za njegovu tajnu. Prometej je to odbio. Zevs je zatim dozvolio njegovoj porodici i prijateljima, pre svega njegovoj ženi Hesioni i sinu Deukalionu da ga posete. Oni su mu potvrdili da se Zevs promenio, da njegova vladavina više nije onakva kakva je nekad bila i da su bogovi i ljudi njom zadovoljni. Prometej je to bio spreman da prihvati jer kakav je smisao ustrajati u prkosu kad su razlozi za to nestali. Ipak, jedno nikako nije hteo da učini - da moli i dobije milost.

Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpeo. Iz njihovih ruku bi primio slobodu, I tako je pod njegovu stenu jednog dana zaista došao čovek: junak Herkul. Čim je ugledao orla koji je leteo na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strelom. Zatim je uzeo svoju tešku batinu i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stene izbio i klin uz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zevsov glasnik Hermes: obećao je Prometeju da će mu Zevs podariti slobodu ako mu oda onu davnu tajnu njegovog spasenja. Prometej je odgovorio: "Neka Zevs ne stupa u brak s Tetidom za kojom čezne jer će njen sin nadmašiti svog oca. Neka je uda za smrtnika i njen sin tada neće ugroziti nijednog od bogova!"

I tako je Prometej napokon dobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čoveka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosio svoje patnje. Pomirio se sa Zevsom, a pritom nije ništa izgubio od svog ponosa, niti je izneverio ijedan od sebi postavljenih ciljeva. Njegova pobeda se završila time da ga je Zevs primio na Olimp među bogove.

Da bi se ipak ispunila Zevsova zakletva da će Prometej zauvek ostati prikovan uz stenu, morao je da nosi prsten sačinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen deo kavkaske stene. U čast Prometeju ljudi su počeli da nose prstenje s kamenom, a nose ga i danas, iako su poreklo tog običaja odavno zaboravili

Psiha

(Grč. Psykhe, lat. Psyche - ljubavnica, a zatim i žena boga ljubavi Erosa)

Legenda o Psihi i Erosu grčkog je porekla, ali poznata je naviše po verziji iz dela "Metamorfoze ili Zlatni magarac" Apuleja iz Madaura (2. vek p.n.e.). Ona čini u njemu zaseban deo u obliku bajke koju devojci koju su zarobili razbojnici priča jedna starica kako bi je razveselila. Legenda je bil podjednako raširena i poznata u starom veku kao i danas, i za nju još važi ono što je o njoj napisao Apulej u svojoj knjizi: "Čitaoče, pazi: zabavićes se!"

Bili jednom kralj i kraljica i imali tri prelepe kćeri. Dve starije su sasvim dobro udali, ali po najmlađu, Psihu, mladoženja nikako da dođe: ni kraljević, ni bilo koji drugi mladić. Bila je, naime, tako lepa da joj se svako divio kao kakvoj statui ili boginji. Ubrzo je počelo da se priča da Psiha u stvari i nije obična princeza već nova Afrodita, i mnogi su počeli da joj ukazuju božanske počasti. Priče o njenoj lepoti su se širile, a daljine su je uveličavale. Na kraju su u zemlju njenog oca počeli da hodočaste poštovaoci iz cele Grčke. Opusteli su hramovi u Pafosu, u Knidu i na Kiteri, i ljudi su umesto Afrodite, počeli da poštuju Psihu.

Istini za volju, Psiha tim obožavanjem nije bila oduševljena. Još je manje time bila oduševljena Afrodita. U srdžbi zbog nedopustive lepote obične smrtnice odlučila je da se osveti. Naredila je svom sinu Erosu da rani Psihino srce strelom ljubavi tako da se zaljubi u najružnijeg muškarca na svetu.

U međuvremenu Psihin otac se obratio delfskom proročištu da pita za savet kako da za svoju kćer nađe mladoženju. Dobio je strašan odgovor: da je u venčanoj haljini odvede na visoku stenu iznad ponora gde će mladoženja doći po nju; biće to odvratni zmaj sa telom prekrivenim ljuskama. Protiv proročanstva koje je objavilo volju bogova nije bilo pomoći i kralj se teška srca pokorio. Kad je ostavio kćer na visokoj steni i otišao, dogodilo se čudo: dašak Zefira, boga zapadnog vetra, lako je podigao Psihu i odneo je u dolinu ispod stene. Učinio je to na molbu boga Erosa koji je doleteo do stene da izvrši zapovest svoje majke, ali se u Psihu zaljubio na prvi pogled.

Psiha, razume se, nije znala za Erosovo uplitanje i svom spasenju se čudila. Još je više začudilo kad je na kraju doline ugledala raskošnu palatu. Ušla je i još se više iznenadila: nevidljive sluškinje pripremile su joj kupku, osveženje i postelju. Bilo je dovoljno samo nešto da poželi i želja bi joj se odmah ispunila. Kad je Psiha nakon toga zaspala, tiho joj se primakao mladoženja: to nije bio strašni zmaj, već divni bog ljubavi Eros.

Eros je u svakom slučaju dobro znao zašto je od Psihe zatražio obećanje da nikada neće pokušati da sazna kako on u stvari izgleda. Psiha, međutim, za Erosove razloge nije znala, baš kao što ih ne znamo ni mi. Pod utiskom doživljene slasti prve ljubavi ona mu je to čvrsto obećala. I tako je Psiha počela da živi u prelepoj palati, provodeći dane u samoći, čekajući noć koja joj je donosila ljubav nepoznatog ljubavnika. Jedino što je rastuživalo bile su misli na roditelje i sestre koje je sigurno mučila briga o njenoj sudbini.

Kad je glas o Psihinom nestanku došao do njenih sestara, vratile su se roditeljima da ih uteše. Otšle su i do stene pored koje je ljudsko oko poslednji put videlo Psihu. Tamo su gorko plakale i Psiha je zamolila svog dragog da joj dopusti sastanak sa sestrama jer će one, kad im kaže kako živi, prestati da tuguju. Eros je opomenuo Psihu da je taj sastanak spojen s velikim opasnostima i nagovarao je da se okane toga. Sva Erosova uveravanja ostala su bez uspeha. Kad žena nešo utuvi u glavu, tu je i bog bespomoćan. Eros je zato naložio Zefiru da Psihine sestre prenese u dolinu, a on je nestao pre nego obično.

Sestre su se iskreno obradovale sastanku, ali kad su ugledale prelepu palatu u kojoj je živela njihova najmlađa sestra, u njima se probudila zavist. Počele su da ispituju Psihu o njenom mužu i požele da ga upoznaju. Psiha je okolišala i odgovorila da joj je muž lep mladić koji većinu vremena provodi u lovu, darivala ih zlatom i nakitom i pozvala Zefira da joj sestre odnese nazad na stenu iznad doline.

Na povratku izbila je potiskivana zavist Psihinih sestara. Zato su odlučile da ćute o njenoj sreći i počele da kuju planove kako da se domognu njenog bogatstva. Razume se, Psiha o svemu ništa nije znala, a kad je saznala da očekuje dete, zamolila je svog dragog da joj opet dozvoli susret sa sestrama. Erosovo odgovaranje na ovaj put nije ništa koristilo i tako je Zefir opet doneo njene sestre u dolinu. One su glumile radost zbog očekivanja deteta i zapitkivale Psihu o njenom mužu. Psiha je već zaboravila šta im je prvi put rekla i opisala ga kao solidnog gospodina srednjih godina koji se bavi trgovinom, a koji je upravo na putu u dalekoj tuđini. Sestre su iz toga zaključile da Psiha i ne zna ko joj je muž, a kad im je prilikom njihove sledeće posete to i priznala, počele su da je uveravaju da joj je muž onaj odvratni ljuskavi zmaj o kome je govorilo proročanstvo. Nagovorile su je da se u to sama uveri: da pod posudu sakrije svetiljku i kad joj muž zaspi da mu osvetli lice pa će tako saznati ko je on. U znak svoje velike ljubavi poverile su joj i način na koji će se spasiti: dale su joj oštar nož da ga ubije.

Psiha je pod uticajem svojih sestara i zbog mučne neizvesnosti odlučila da prekrši dato obećanje. Kad joj je dragi noću zaspao, otkrila je pripremljenu svetiljku, uzela nož i prišla postelji. Mutno svetlo otkrilo je da joj je muž sam bog ljubavi Eros. Obradovana htela je da ga poljubi, ali kad se nad njega nadvila, kap vrelog ulja iz svetiljke pala mu je na rame. Bog ljubavi prenuo se iz sna i obuzet srdžbom što je Psiha prekršila dato obećanje, hteo je odmah da odleti. Ali Psiha je, ne gubeći prisustvo duha, obgrlila njegove noge i u sledećem trenutku oboje su leteli visoko u oblacima.

Let nije dugo trajao. Psiha je brzo izgubila snagu, a Eros nije hteo da dozvoli da ona pogine. Vratio je na zemlju i s gorčinom joj prebacio njenu izdaju. Kad je zatim napustio, očajna Psiha nije znala šta da radi i u očajanju se bacila u obližnju reku. Ali vodena struja je, iz ljubavi prema Erosu, opet iznela na obalu. Izmučena čežnjom za dragim i željom da umre, što joj je bilo uskraćeno, Psiha se uputila da sestrama naplati njihovu izdaju kojom su je bacile u nesreću.

Najpre je posetila najstariju i rekla joj da je morala da pobegne od muža jer se, kada ju je prilikom poslednje njene posete potajno video, zaljubio u nju i sada čezne samo za njom. Sestra je na to pohitala do stene i u nestrpljenju da je Eros prihvati skočila u dubinu. Zefir nije imao naređenja da je ponese i ravnodušno je dozvolio da ona izgubi život na stenovitoj padini. Na isti način je poginula i druga Psihina sestra.

U međuvremenu je Afrodita saznala za pustolovinu svog sina. Strašno se razljutila i poslala svoje pratilje da joj odmah dovedu njegovu ljubavnicu. Kad im nije pošlo za rukom da pronađu Psihu, Afrodita je zamolila Hermesa, glasnika bogova, da svuda oglasi da će onaj ko pronađe Psihu dobiti bogatu nagradu. A nagrada zaista nije bila mala: "sedam sočnih poljubaca od same boginje ljubavi". Ljudi su grozničavo počeli da traže Psihu, ali nesrećnoj ženi više nije bilo stalno ni do čega i sama je došla Afroditi.

Niada se jasnije nije potvrdilo koliko je ljubav zapravo bliska mržnji: ugledavši pred sobom ženu lepšu od sebe, boginja ljubavi pretvorila se u boginju zlobe. Kad je doznala da Psiha očekuje dete i da će tako postati baka, počela je da besni, što se za nju, u hiljadu godina dugoj istoriji grčkih mitova, nije čulo. Naredila je svojim pratiljama da bičuju Psihu, a zatim je i sama počela da je tuče: rastrgla joj je haljinu, čupala kosu i tukla tako dugo dok je nije izdala snaga. Ali to nije bilo sve.

Psiha je dobila tri zadatka. Ako ih reši, spasiće sebi život. Boginja je pred nju rasula gomilu pšenice, ječma, prosa, maka, pasulja i sočiva, pomešala zrnevlje i naredila Psihi da do večeri razdvoji zrnevlje u posebne gomile, inače će umreti. Nesrećnoj Psihi pritekli su u pomoć mravi jer im se sažalila ljubavnica boga ljubavi. Zatim joj je Afrodita naredila da donese čuperak vune od zlatnog runa divljih ovaca koje su pasle na drugoj obali brze i opasne reke. Taj zadatak Psiha je izvršila uz pomoć trske koja joj je savetovala da sačeka dok ovce u podnevnoj vrućini zaspu pa da tada sakupi čuperke vune koji su se uhvatili za grmlje na njihovom putu na pašu. Kao treći zadatak Afrodita je naredila Psihi da donese vodu s izvora nad strmom, klizavom stenom koji su čuvali uvek budni zmajevi. Psiha je i taj zadatak ispunila uz pomoć Zevsovog orla koji se tako odužio za uslugu koju mu je nekada učinio Eros. Afrodita je najzad morala da prizna da je Psiha izvršila postavljene zadatke, ali kako je znala da je ona to sve postigla uz tuđu pomoć, zadala joj je još jedan zadatak - teži od prethodnih.

Prema toj Afroditinoj zpovesti, Psiha je morala da siđe u carstvo sena i od boginje Persefone, žene vladara podzemnog sveta Hada, da izmoli kutiju sa čarobnom bojom. Psiha je shvatila da je taj zadatak jednostavno neostvarljiv i zato se popela na visoku kulu da bi jednostavno skočila u ponor i rešila se svih patnji. Ali to nije bila obična kula, jer je progovorila ljudskim glasom i savetovala Psihu kako da siđe u podzemni svet i kako da se tamo ponaša i šta da uradi da se srećno vrati. Na jedno je posebno upozorila: da Persefoninu kutiju nipošto ne otvara. Kad se srećno vratila na gornji svet, Psiha nije odolela radoznalosti i otvorila je kutiju. Ali u njoj nije bila boja, već ledeni san smrti.

Dugo je Psiha ležala obuzeta snom smrti, na povratku iz podzemnog sveta. ali Afrodita se uzalud nadala da će tako zauvek ostati. Kad je Eros ozdravio od bola koji mu je nanela njegova draga, pošao je da je traži. Čim je ugledao Psihu, skinuo je s nje san, vratio ga u kutiju, nežnim ubodom strele probudio svoju dragu i naredio joj da bez pogovora pođe do njegove majke. Za ostalo će se pobrinuti sam.

Eros je održao svoju reč. Potražio je samog Zevsa i obećao da će mu, ako dozvoli da uzme Psihu za zakonitu ženu, pribaviti najlepšu ljubavnicu na svetu. Da li je ispunio obećanje, nije poznato. Ali Zevs je Psihu od smrtne žene uzdigao u boginju i svečano je predao Erosu da mu zauvek bude žena. Na kraju se s tim pomirila i Afrodita, i kad je nakon venčanja Erosa i Psihe postala baka devojčice, dete je dobilo ime Hedona - Slast.