Grifon

(Grč. Gryps, lat. Griphus - mitsko čudovište, nastao od lava i orla)

U Grčku a otuda u Rim, grifoni su dospeli sa Istoka, gde su nastali mnogo pre "klasičnog starog veka", kao vrsta fantastičnih bića kojima su tamošnji narodi nastanili svet svoje fantazije. Najstarija od tih stvorenja poznata su nam iz Egipta. To su u najčešće kombinacije lava i ptice i lava i čoveka, od kojih je najpoznatija Sfinga. Iz Mesopotamije dolazi mešanac lava ili bika i čoveka, i lava i ptice grabljivice, škorpiona i čoveka, raznih zmajeva i sl. Najpoznatiji njihovi predstavnici bili su siruši ("vavilonski zmajevi") i kerubini, krilati bikovi-stražari s ljudskom glavom. Kako su se od tih bića razvili grifoni, nije pouzdano utvrđeno. Može se reći da je u Egiptu prevladao tzv. ptičji tip, a u Mesopotamiji i Persiji lavlji tip. Na grčkom tlu se susrećemo s grifonima najpre na umetničkim predmetima sa Krita (iz 17-16. veka p.n.e.) a zatim iz Sparte (8-7. vek p.n.e.)

Ta bića se u književnosti prvi put pominju kod Hesioda, ali taj podatak potiče od starovekovnog komentatora njegovog dela. Prvi ih u prvoj polovini 5. veka p.n.e. spominje Herodot. Piše da su to čudovišta s lavljim telom, orlovskim krilima i kandžama, koja žive negde daleko na severu Azije, čuvajući tamo od jednookih Arismapana bogata ležišta zlata. Eshil ih naziva "Zevsovim psima s ptičjim kljunom koji ne laju". Kasniji autori su doznali nešto više o njima. Grifoni su, navodno, bili jači od bilo koje druge životinje, sa izuzetkom lava i slona. Čovek je mogao da ih se domogne samo neposredno što su se izlegli, a živeli su u Indiji ili Baktriji. U Indiji su progonili kopače zlata, ali ne zbog zlata, već zbog straha za svoju mladunčad. U Baktriji su kandžama sami grebali i iskapali zlato i od njega gradili svoja gnezda, a ljudi su u svojoj pohlepi za zlatom skupljali otpatke od njihovih gnezda. Grifoni nisu došli u neposredan dodir sa junacima grčkih mitova. Od bogova je vezu s njim, još uvek nejasnu, imao jedino bog Apolon.

Had

(Grč. Hades, Pluton, lat. Pluto - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog podzemnog sveta)


Bio je najstariji Kronov sin i uz svoju braću Zevsa i Posejdona činio trojstvo najviših grčkih bogova. Kad se rodio, otac mu je bio vrhovni vladar svemira, ali je živeo u neprekidnoj strepnji da će ga neko od njegove dece svrgnuti s prestola. Zbog toga je sve svoje potomke pojeo čim su se rodili i utamničio ih tako u svom trbuhu. Tu su i dalje živeli jer su kao božanska bića bili besmrtni. Takvu sudbinu izbegao je samo njegov najmlađi sin Zevs, kojeg je njegova majka potajno rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs odrastao, dogodilo se upravo ono čega se Kron najviše plašio: pobunio se protiv oca, prisilio ga da svojoj zatočenoj deci vrati slobodu i izazvao ga na borbu. Braća Had i Posejdon pridružila su se Zevsu i, uz ostale saveznike, pomogla mu da porazi Krona i svrgne ga s vlasti. Nakon pobede braća su se sporazumela da će Kronovo nasledstvo među sobom podeliti kockom. Zevs se, međutim, pri tom poslužio lukavstvom i njemu je pripala vlast nad nebom i zemljom. Posejdon je dobio vlast nad morem, a Had je postao svemoćni vladar podzemnog carstva.

Ne bi se moglo reći da je Had kockom dobio najbolje, ali njegovoj mračnoj i neumoljivoj ćudi vlast nad podzemnim svetom je sasvim odgovarala. A njegovo podzemno carstvo je zaista bilo strašno: skrivalo se u dubinama zemlje i u njega nikad nije dopreo ni zračak Sunčeve svetlosti. Prostiralo se neveselom ravnicom obraslom bledim cvetovima divlje asfodele ("cveća smrti"), a njome je proticalo pet reka, koje su istovremeno bile njegove granice: Stiks, koja je sve okivala ledenim zagrljajem, Aheront, reka naricanja, Kokit, reka žalosti, ognjena reka Piriflegeton i mračna Leta, čije su vode činile da se zaboravi sve ovozemljasko. Kako je zaista bilo podeljeno i kako je izgledalo Hadovo carstvo, ljudi pouzdano nisu znali jer se nijedan smrtnik nije odonud vratio živ da o njemu donese vesti. Nekoliko junaka (Herkul, Eneja) koji su sišli u njega i opet se vratili nisu mogli da ga u celosti pregledaju. Ali nagađalo se da se na zapadu prostiru Elizejske poljane, gde su svoj večni život živele duše pravednika. Negde u dubinama nalazio se Tartar, gde su grešnici izdržavali večne kazne, a u najmračnijem delu tog tmurnog carstva bio je Ereb, gde se smestila palata iz koje je Had, zajedno sa svojom ženom Persefonom, vladao bogovima podzemnog sveta i dušama mrtvih.

Duše umrlih silazile su u Hadovo carstvo kroz mračne bezdane. Jedan od njih bio je u tesnacu Tenaru na jugu Peloponeza, drugi u Kolonu u Atici, pa sledeći pod Etnom na Siciliji. Prema Homeru, ulaz u podzemno carstvo bio je negde na zapadu kuda više nisu dopirali Sunčevi zraci. Ulaz u podzemni svet čuvao je troglavi pas Kerber. One koji su ulazili susretljivo je propuštao, ali napolje nije nikome dao. Od ulaza vodio je put vodama Aheronta, preko kojeg je duše umrlih prevozio osorni starac Haron. Razume se, prevozio ih je samo u podzemni svet, ali ne i natrag, i za tu službu su mu mrtvi plaćali. Iz Haronove barke odlazili su svi pred Hadov presto, pored kojeg su sedele sudije, Zevsovi sinovi Minos, Radamant i Eak. Samo ponekad bi neka duša dospela u Elizij, gde je živela blaženim životom, a ko nije bio ni dobar ni zao (ili je bio i dobar i zao), morao je da ode na asfodelske poljane, gde je lutao bez radosti i tuge, bez ikakve čežnje i osećanja, kao sena. Takvih ljudi bilo je, navodno, najviše, a među njima našli su se i najveći junaci, čak i sam Ahil. Kakav je život tamo provodio, znamo iz njegove teskobne ispovesti koju je zabeležio Homer: "Hteo bih više ko nadničar raditi na polju čoveka s imetkom malim, gde ima obilja jela, no tu u Hadovom carstvu biti vladar sena svih tih umrlih ljudi!"

Bogova kojima je vladao Had u podzemnom svetu bilo je manje nego olimpskih ili morskih, ali oni su kod ljudi izazivali jezu i strah. Među njima na prvom mestu je bio bog smrti Tanatos, ogrnut crnim plaštom, s crnim ledenim krilima, koji je umirućima rezao kosu i odnosio njihove duše. Zatim, mračne boginje kere, koje su ubijale ljude po bojištima i sisale im krv; užasna Empuza, koja je napadala ljude i ubijala ih na raskršćima; strašna Lamija, koja je majkama u snu ubijala decu; troglava i trotelna Hekata, koja je vladala čudovištima, i bog varljivog sna Hipnos, kojem nisu mogli da se odupru ni ljudi ni bogovi. Posebno strašne bile su Erinije, neumoljive boginje kletve i osvete, koje je u svet slala Hadova žena Persefona.

Ljudi su mrzeli Hadovo carstvo. Ko je u njega sišao mora se odreći svake nade. Od junaka koji su dospeli pred sam Hadov presto i vratili se u svet, najslavniji je bio Herkul. Odande je doveo Kerbera, po naređenju mikenskog kralja Euristeja, kojem je, po Zevsovom nalogu, morao da služi. Dospeo je tamo i muzičar i pevač Orfej da od Hada izmoli život za svoju mladu ženu Euridiku, zatim Sizif, koji je odande lukavstvom na kratko vreme umakao, i Tezej, kojeg je odande oslobodio Herkul. Na prag podzemnog sveta dospeo je i Odisej kad je nakon osvajanja Troje, na povratku u otadžbinu, dugo lutao svetom i tamo video Sizifa kako uzbrdo valja ogroman kamen. Video je i Tantala kako se muči glađu i žeđu, Titija kojem su dva strvinara kljuvala jetru; sastao se tamo s mnogim mrtvim junacima, među njima i sa Ahilom, koji mu je s tugom opisao nemilu sudbinu umrlih u Hadovom carstvu.

Had nije imao običaj da napušta svoje sedište. Dok je još bio neoženjen, izašao je jednom u svet da otme Zevsovu i Demetrinu kćer Persefonu, koju je uzeo za ženu. Jednom je otišao na savetovanje bogova na Olimp. Bogovi ga baš nisu voleli, a on im je uzvraćao istom merom. Kad je Zevs od njega nešto zatražio, obično bi ga poslušao, ali se u stvari između neba i zemlje inače nije uplitao. Dobro je znao "da će, pre ili kasnije, svako sići u Hadovo carstvo, čim je jednom došao na svet".

Haos

(Grč. Khaos - početak i izvor svega na svetu)

Grci su ga većinom zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao smesu elemenata bezoblične pramaterije u beskonačnoj tami, i otelovljavali ga u božanskom biću.

Iz Haosa je najpre nastala večna tama Ereb i tamna noć Nikta. Iz Ereba i Nikte poteklo je večno svetlo Eter i svetli dan Hemera. Zatim se rodila zemlja Geja, podzemni svet Tartar i sveživotna ljubav Eros. Geja je rodila nebo Urana i more Ponta. S Uranom je zatim imala dvanaest sinova i kćeri, divovske titane. Uran se, nakon pobede nad prapočetnim Haosom, domogao vlasti nad svetom, ali je uskoro morao da je prepusti svom pobunjenom sinu Kronu, a ovaj svom sinu Zevsu.

Heba

(Grč. Hebe, lat. Hebe - boginja večne mladosti i peharnica olimpskih bogova)


Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here. Prema nekim novijim autorima, Hera ju je rodila sama od sebe, kao Zevs Atenu. Na Olimpu je Heba imala značajnu ulogu: točila je bogovima nektar. Udala se relativno kasno, ali je zato postala žena najvećeg junaka grčkih mitova, Herkula. Kada se Jolaj borio protiv kralja Euristeja, shvativši da nema više snage zbog starosti, zamolio je Hebu da ga učini mladim na samo jedan dan. Ona je uslišila njegovu molbu, omogućivši mu da pobedi Euristeja i da spokojan umre.

Hefest

(Grč. Hephaistos, lat Vulcanus - sin Zevsa i Here, bog vatre i kovač, oružar bogova)


Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".

Helena

(Grč. Helene - kći najvišeg boga Zevsa i njegove ljubavnice Lede, najlepša od svih smrtnih žena)

Njena majka Leda bila je žena spartanskog kralja Tindareja, s kojim je imala dvoje dece, kćer Klitemnestru i sina Kastora. Svojom lepotom Leda je očarala i samog Zevsa i imala s njim dvoje dece, kćer Helenu i sina Polideuka. Tindarej nije imao ništa protiv Zevsovog uplitanja u proširivanje porodice pa je sopstvenu decu i pastorke odgajao podjednako. Sa sinovima nije imao poteškoća. Obojica su postali slavni junaci i dospeli na nebo gde i danas sjaje kao Blizanci ili Dioskuri. Ni s Klitemnestrom nije bilo problema, bar dok se nije udala. Zatim ju je otac dao za mikenskog kralja Agamemnona. S Helenom je bilo gore.

Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo, pa je za njom čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući. Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu. Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.

Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon venčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov naslednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina sprema.

U to vreme se u pećini kentaura slavila svadba ftijskog kralja Peleja s morskom boginjom Tetidom, na kojoj su učestvovali svi bogovi. Jedino nije bila pozvana boginja svađe Erida da im ne bi pokvarila zabavu. Uvređena, Erida je iz osvete među boginje Afroditu, Heru i Atenu bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "najlepšoj". Boginje su odmah kao jedna posegnule za jabukom jer je svaka od njih, razumljivo, smatrala sebe najlepšom. Zbog toga je među njima izbila svađa, u koju nije želeo da se upliće ni sam Zevs. Želeo je da ima svoj mir, pa je naredio bogu Hermesu da uzme jabuku i odvede boginje na planinu Idu nedaleko od Troje, gde živi pastir po imenu Paris i da on reši taj spor.

Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Za to što je živeo u planini, a ne u kraljevskoj palati, postojao je dobar razlog. Pre Parisovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dečak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dečaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.

Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, hteo je da pobegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovest. Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lepe. Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju. Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je jabuku dosudio Afroditi.

Da postoji prelepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što pre upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospeo u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po lepoti svojih žena. Paris ju je poslušao na veliki bes Here i Atene, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, želele sve najgore.

Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao. Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi. Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.

Prema tome, Helena je s Parisom otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najpre na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljeva riznica.

Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan da ispravi Parisov čin, neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na delo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći. Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.

Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat koji se završio uništenjem Troje i pogibijom najboljih ahejskih junaka. Helena je ubrzo zažalila zbog svog čina koji je i njenoj staroj i njenoj novoj otadžbini doneo tolike patnje. Kraj Prijam joj, doduše, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izbledela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.

Paris je u ratu postigao i neke uspehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon. I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih. Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.

Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.

Svoj rodni kraj Helena je ugledala nakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.

U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.

Helijade

(Grč. Heliades, lat. Heliades - kćeri boga sunca Heliosa i okeanide Klimene)

Kad je najviši bog Zevs oborio njihovog brata Faetona munjom s nebeskog svoda, ožalošćene njegovom smrću pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kazu, ćilibar.

Helios

(Grč. Helios, lat. Sol - sin titana Hiperiona i njegove žene Tije, bog sunca)

Kao blistavi bog sa zlatnom kosom i krunom od sunčevih zraka bio je dostojno otelotvorenje sunca. Stanovao je na istočnoj obali Okeana, u zlatnoj palati, iz koje je svakog jutra izlazio u zlatnim kolima u koja su bila upregnuta četiri krilata konja, i u njima je putovao preko nebeskog svoda. Obasjavao je zemlju zracima koji su joj darovali svetlost, toplotu i život. Uveče je na zapadu opet silazio u vode Okeana. Tamo ga je čekala zlatna lađa kojom se vraćao u svoju palatu, a sledećeg dana bi ponavljao putovanje. Helios je sve mogao da vidi i čuje i bio je bistro oko olimpskog Zevsa. Voleli su ga bogovi, ljudi, životinje i biljke. Jedino u podzemnom Hadovom carstvu nije bio dobrodošao gost. Sam mu se, međutim, uklanjao po sopstvenoj volji.

Heliosova žena bila je okeanida Perza. Na istoku je s njom imao sina Ejeta, koji je postao kralj u Kolhidi, a na zapadu kćer Kirku, moćnu čarobnicu. S Perzinom sestrom Klimenom imao je sina Faetona, poznatog po nesrećnoj vožnji nebeskim kolima, i nekoliko kćeri. Osim njih imao je još dve kćeri s nimfom Neerom. Zvale su se Faetusa i Lampetija, a čuvale su mu stada stoke na ostrvu Trinakiji, današnjoj Siciliji. Tu je bilo sedam stada krava i sedam stada jaganjaca, svako po pedeset komada. Bila su simbol trista pedeset dana i trista pedeset noći (mesečeva godina kod Grka je imala pedeset nedelja po sedam dana). Prema nekim mitovima Helios je osim Perze (pre ili posle nje) imao ženu Rodu, kćer boga mora Posejdona. Po njoj je nazvao ostrvo Rodos, koje je izvukao iz morskih dubina jer na svetu za njega ništa nije ostalo kad su bogovi delili vlast i imanja. Zbog toga su ga stanovnici Rodosa posebno poštovali, kao i svi Grci, a posle njih i Rimljani, iako kod njih kult Heliosa nikada nije imao takvo značenje kao kult sunca i bogova sunca u Egiptu ili u zemljama Bliskog istoka.

Hera

(Grč. Hera, lat. Iuno - kći titana Kronosa i njegove žene Reje, sestra i žena najvišeg boga Zevsa)

Kad se rodila, snašla ju je ista sudbina kao i njenu stariju braću. Otac Kronos progutao ju je ne bi li se oslobodio mogućeg pobunjenika protiv svoje vlasti. Kao božansko biće Hera je i dalje živela u njegovoj utrobi sve do dana kad je braću oslobodio najmlađi među njima, Zevs, koji je izbegao sudbinu ostale Kronosove dece tako što ga je majka Reja rodila potajno i sakrila na Kritu. Kad je Zevs poveo borbu protiv Kronosa, boginja Tetija odnela je Heru na kraj sveta, čak Okeanu. Zevs ju je tamo sreo posle svoje pobede. Budući da mu se sviđala, odveo je na Olimp i s njom sklopio brak. To što je Hera bila njegova sestra nije bila prepreka braku. Brakovi krvnih srodnika među bogovima nisu bili ništa neobično. Tako je Hera postala najviša boginja i kraljica neba.

U savetu bogova Heri su pripale dužnosti zaštitnice braka. Posebno se brinula za svetost i neraskidivost bračne veze, slala muževima potomstvo i pomagala majkama pri porodu. Kao Zevsova žena bila je njegova savladarka onoliko koliko je to dozvoljavala podređenost žene u antičkim mitovima (koji tako odražavaju položaj žene u antičkom svetu). Zevs se s njom često savetovao i poveravao joj svoje misli za koje ostali bogovi nisu znali. Njenim molbama redovno je i spremno udovoljavao već zbog toga što se, kada bi joj se suprotstavio, s njim svađala, a takve su ga svađe u najmanju ruku umarale. Ali kad je bilo potrebno, energično bi joj davao na znanje koliko daleko sme da ide. Kad je, na primer, tvrdokorno progonila njegovog sina Herkula, kog je imao s ovozemaljskom ženom Alkmenom, izdalo ga je strpljenje, vezao je lancima i obesio između neba i zemlje. Inače je poštovao, iskazivao joj sve moguće počasti i zahtevao da je i ostali bogovi poštuju.

Hera je ulogu zaštitnice braka shvatala vrlo strogo i živela tako da svojom bračnom vernošću bude uzor svim boginjama i smrtnim ženama. Upravo zbog toga nikako nije mogla da podnese da njen muž neprekidno narušava svetost bračne zajednice. Zevs je, naime, bio veliki ženskaroš i nije bilo naočitije boginje koju bi on pustio na miru. Imao je brojne ljubavnice i među ovozemaljskim ženama, a s njima i brojnu decu. Kad bi Hera doznala za neku od njegovih ljubavnih pustolovina, napravila bi mu takvu scenu da se tresao Olimp, a na zemlji besnela oluja. Na kraju bi se supružnici pomirili i na Olimpu se slavila božanska gozba. Hera je Zevsu dala tri potomka: boga rata Aresa, božanskog kovača i oružara Hefesta i Hebu, boginju večne mladosti (nju je prema nekim mitovima rodila sama od sebe, slično kao Zevs Atenu). Njena kći bila je, navodno, i zaštitnica porođaja, boginja Iltija. Prema Hesiodu, imala ju je sa Zevsom, a prema nekim drugim autorima, i nju je rodila sama od sebe, a prema trećima, to je bilo samo Herino ime kao zaštitnice porođaja. Pri vršenju svoje božanske funkcije na olimpskim gozbama Hera je sedela na zlatnom prestolu pored samog Zevsa. Njeno oružje bile su magle, gromovi i oluje. Mogla je i da menja ljudsko obličje. Često se uplitala u život mitskih junaka, uporno je progonila Zevsove potomke koje je imao sa smrtnim ženama, a u trojanskom ratu bila je neprijatelj branilaca Troje.

Od biljaka posvećen joj je bio šipak, simbol plodnosti, od ptica - kukavica (u koju se, navodno, pretvorio Zevs kad je prvi put hteo da dođe kod nje), paun (čije su okrugle šare na repu bile simbol zvezdanog neba) i ždral.

Herkul

(Grč. Herakles, lat. Hercules - sin najvišeg boga Zevsa i tirintske kraljice Alkmene, najveći junak grčkih mitova)

S njegovim imenom se susrećemo kao sa atributom čoveka gorostasnog rasta i divovske snage. Ali Herkul nije bio samo čovek divovske snage. On je imao i sve ljudske slabosti i vrline. Svojom snagom se služio ne samo da bi stekao slavu nego da bi i doprineo boljitku čovečanstva. Učinio je više od drugih ljudi ali je više i trpeo. Upravo zbog toga je i postao junak. Dobio je nagradu za kojom je uzalud čeznuo njegov vavilonski prethodnik Gilgameš ili fenički Melkart. Ispunila mu se nedostižna čovekova težnja - postao je besmrtan.

Rodio se u Tebi, gde se bila sklonila njegova majka Alkmena sa svojim mužem Amfitrionom. Amfitrion je ubio svog tasta Elektriona i sklonio se u Tebu bojeći se osvete njegovog brata Stenela. Zevs je znao za Herkulovo skoro rođenje, i to ne samo kao sveznajući bog, nego upravo zbog toga što je i sam u tome imao udela. Alkmena mu se, naime, veoma sviđala pa je uzeo lik Amfitriona i bez teškoća ušao u njenu sobu. Kad je došao dan Herkulvog rođenja, Zevs nije propustio priliku da u savetu bogova prorekne da će toga dana doći na svet najveći junak. Hera je odmah naslutila da je tu opet reč o posledicama jedne od njegovih ljubavnih avantura i odlučila da mu se osveti. Pretvarala se kako ne veruje u Zevsovo proročanstvo i zatražila da se zakune da će onaj ko se na taj dan rodi vladati svim ljudima, bili oni i Zevsovog roda. Zevs se uhvatio u zamku i zakleo se da će se tako dogoditi. Hera se na to odmah pobrinula da Stenelova žena Nikipa isti dan rodi sina, iako je bila tek u sedmom mesecu trudnoće, a Alkmenin porođaj je zadržala. Tu se ništa nije moglo izmeniti: snažni Herkul, sin najvišeg boga, morao je da služi slabom Euristeju, sinu smrtnog Stenela - žalosna sudbina koju može da pobedi samo pravi junak.

Kad se Herkul rodio, dobio je po svom tobožnjem dedi ime Alkid. Ime Herkul su mu dali kasnije, zbog toga što je "kroz Heru stekao slavu" (što je tradicionalno, iako ne i do kraja istraženo poreklo njegovog imena). Hera je bila uzrok te slave, svakako protiv svoje volje, i to preprekama koje mu je postavljala na njegovom životnom putu, sveteći se zbog nevere svog muža. Te Herine prepreke i zamke Herkul je jednu za drugom uporno savladavao. Čim se rodio, Hera mu je u kolevku poslala dve zmije da ga ubiju. Herkul ih je zadavio. Amfitrion se užasnuo nad snagom i spretnošću deteta. Shvatio je da će onaj ko već kao dete može da učini takav podvig zaista daleko dospeti. Zato se pobrinuo da Herkul bude primereno odgajan, čak i bolje nego njegov sin Ifiklo. Herkulov učitelj u borbi oružjem bio je Zevsov sin Kastor, a u gađanju lukom ehalijski kralj Eurit. Mudrosti ga je učio Zevsov sin Radamant, čuven zbog svoje pravednosti, a muziku i pevanje učio je od Lina, brata samog Orfeja. Herkul je bio dobar učenik. Jedino što mu bas nije išlo od ruke bilo je sviranje na liri. Kada ga je Lin jednom prilikom za vreme podučavanja izgrdio, Herkul ga je udario lirom tako jako da ga je na mestu usmrtio. Amfitrion je zato odlučio da ga ukloni daleko od ljudi. Poslao ga je na goru Kiteron da tamo napasa stoku. Herkul je to smatrao doličnim zanimanjem i poslušao je svog tobožnjeg oca.

Na Kiteronu se Herkulu svidelo. Uznemiravalo ga je jedino to što je tamo besnio strašan lav koji je proždirao i ljude i stoku. Krenuo je zato na njega, savladao ga i za uspomenu poneo njegovu kožu. Otada je spokojno živeo sve do svoje osamnaeste godine, kad mu je na um pala misao da bi bilo dobro ogledati se malo po svetu i pronaći sebi ženu. Istesao je batinu od stabla ogromnog jasena, prebacio preko ramena kožu kiteronskog lava i krenuo u rodnu Tebu.

Putem je sreo neke ljude koji su mu rekli da su skupljači poreza orhomenskog kralja Ergina i da idu u Tebu po sto volova, koje je tebanski kralj Kreont morao godišnje davati kao danak jer ga je Ergin napao i porazio. Herkulu se to nije činilo pravednim, a kad skupljači nisu hteli da ga poslušaju i uvredama pokušali da ga oteraju, odrezao im je uši, noseve i usne i vezanih ruku poslao kući. Tebanci su svog zemljaka oduševljeno primili, ali njihova radost nije dugo potrajala. Pred vratima grada pojavio se Ergin s velikom vojskom. Herkul je odbranu grada uzeo u svoje ruke, porazio Ergina i mirovnim ugovorom ga prisilio da Tebancima vrati dvostruko od onoga što je od njih oteo. Kralj Kreont je zato dao Herkulu za ženu svoju kćer Megaru i pola svoje palate. Herkul je ostao u Tebi i postao otac triju sinova, smatrajući se najsrećnijim čovekom na svetu.

Junakova sreća se, međutim, ne sastoji u mirnom životu. Herkul se u to ubrzo uverio. Dok je bio pastir, boginja Hera je mirno posmatrala događaje u njegovom životu, ali kad se bio tako munjevito uzdigao, odlučila je da se umeša. Snagu nije mogla da mu oduzme, ali ima li ičeg goreg od snage kojom ne vlada pamet? Poslala je na njega ludilo i Herkul je u pomračenju uma ubio sva tri svoja deteta i dvoje dece svog polubrata Ifikla. Ali to nije bilo sve. Hera mu je zatim vratila zdrav razum. Skrhan bolom, Herkul se uputio u Delfe da u tamošnjem proročištu zamoli boga Apolona za savet kako da se očisti od nedela koje je počinio. Bog mu je ustima Pitije odgovorio da mora da stupi u službu mikenskom kralju Euristeju i kad izvrši dvanaest zadataka koje mu Euristej zada, opraće sa sebe sramotu i krivicu i postati besmrtan.

Herkul je poslušao, otisao u Arg, smestio se u gradu Tirintu nedaleko od Mikene (bilo je to sedište zaista dostojno Herkula: sa svojim deset do petnaest metara debelim bedemima Tirint je do danas najbolje utvrđeni grad na svetu) i stupio u Euristejevu sluzbu. Kad ga je kralj Euristej prvi put ugledao, Herkul, gora od čoveka, mišićava junačina, ulio mu je takav strah da nije smogao hrabrosti za bilo kakvu zapovest. Prepustio je to svome glasniku Kopreju, ali s vremenom je počeo za Herkula da izmišlja sve teže i teže zadatke.

Na prvi zadatak Herkul nije morao dugo da čeka. Trebalo je da ubije lava koji je živeo u nedalekim Nemejskim gorama. Pred lavom je drhtao čitav kraj jer je bio dva puta veći od drugih, a pored toga i neranjiv jer je imao neprobojnu kožu. Herkul je pronašao njegov brlog (pećina se i danas pokazuje turistima), nasrnuo na njega i snažnim udarcima batine ošamutio, a zatim jednostavno zadavio. Kada je posao bio završen, prebacio je lava preko ramena i odneo ga u Mikenu. Euristej se od groze gotovo skamenio, ne samo od strašnog lava nego još više od strahovite snage svog sluge. Umesto priznanja ili nagrade naredio mu je da ubuduće ne dolazi u mikenski grad. Dovoljno je da dokaze o izvršenim zadacima donese pred bedeme, a on će odozgo proveriti. Sad neka se spremi za izvršenje drugog zadatka: da ubije Hidru.

Hidra je bila neman sa zmijskim telom i sa devet zmajskih glava, od kojih je jedna bila besmrtna. Živela je u močvarama u blizini grada Lerne u Argolidi i pustošila okolinu. Ljudi su protiv nje bili nemoćni. Herkul je doznao da Hidra ima pomoćnika, velikog raka oštrih štipaljki. Zato je i sam poveo pomoćnika, najmlađeg sina svog brata Ifikla, hrabrog Jolaja. Iza lernejskih močvara zapalio je šumu da Hidri onemogući beg. Užario je u plamenu svoje strele i započeo borbu. Ognjene strele samo su razdražile Hidru. Bacila se na Herkula, ali ju je to stajalo jedne glave. U tren oka izrasle su joj na tom mestu dve glave. U pomoć Hidri priskočio je i rak, ali kad je štipaljkom uštinuo Herkula za nogu, Jolaj ga je ubio dobro odmerenim udarcem. U trenutku kad se iznenađena Hidra obazrela za svojim pratiocem i pomoćnikom, Herkul je iščupao iz zemlje goruće stablo i Hidri spalio glavu. Nova se nije pojavila. Tada je Herkul shvatio kako treba da nastavi borbu. Postupno joj je odsecao glave, a Jolaj je gorućim cepanicama palio klice glava koje su rasle. Napokon je poodsecao i spalio sve glave, iako se Hidra očajnicki branila i onom jednom, besmrtnom. Na kraju pala je i ta poslednja glava, a Hidrine nagorele ostatke Herkul je odmah zakopao u zemlju i na to mesto stavio ogroman kamen da glava ne može izaći. Kad je Hidra bila mrtva, kao dokaz da ju je ubio rasekao je njeno telo na komadiće i u njenoj žuči natopio vrhove svojih strela. Rane od njih bile su neizlečive. U pratnji stanovnika oslobođenog kraja Herkul se s Jolajem pobednički vratio u Mikenu. Međutim, pred Lavljim vratima stajao je već glasnik Koprej s novim zadatkom: osloboditi zemlju od stimfalskih ptica - Stimfalida.

Te ptice su dobile ime po Stimfalskom jezeru u Arkadiji, u čijoj okolini su živele i pustošile je gore nego skakavci. Imale su kandže i perje od čvrstog metala, a mogle su da izbacuju ubojita pera u letu. Borba protiv njih bila je takoreći bezizlazna. Naime, onaj ko bi ih gađao našao se u kiši njihovih strela od kojih se nije moglo pobeći. Herkul se zbog toga popeo na visoko stablo, prestrašio ih čegrtaljkom, a kad su počele da kruže oko njega, pogodio je veliki broj njih svojim tačno usmerenim strelama. Uzalud su strašne ptice izbacivale metalne strele na zemlju. Napokon su prestrašene odletele preko mora i nikad se više nisu vratile.

Nakon toga Herkul je dobio novi zadatak: da uhvati košutu zlatnih rogova i gvozdenih nogu, koja je živela u Kerineji (na granici Ahaje i Arkadije), a pripadala je boginji Artemidi. Euristej se nadao da će se moćna boginja razljutiti na Herkula i ukrotiti njegovu samouverenost. Uhvatiti tu košutu svakako nije bilo lako jer je bila vrlo plašljiva i brza. Herkul ju je progonio godinu dana dok joj se nije dovoljno približio. Ranjenu košutu uhvatio je i doneo u Mikenu. Nije zaboravio ni izvinjenje Artemidi zbog svog bezbožnog čina, a ni to da umiri njenu srdžbu bogatom žrtvom, pa mu je oprostila.

Nov zadatak koji je čekao Herkula bio je sličan prethodnom. Trebalo je da uhvati erimantskog vepra koji je pustošio okolinu grada Psofide i ogromnim očnjacima klao stoku i ljude. Kad ga je naterao u dubok sneg, Herkul mu je svezao noge i živog doneo u Mikenu. U strahu pred gorostasnom životinjom kralj Euristej se sakrio u bure i odatle sav izvan sebe molio Herkula da što pre ode s veprom i da će mu za to dati manje opasan zadatak: da očisti staje elidskog kralja Augije.

Taj posao nije bio opasan. Augija je imao golemo stado goveda, a u stajama toliko đubreta i prljavštine da poslovica to spominje i danas. Očistiti te staje, ili bolje reći kravlji izmet, bio je nadljudski zadatak. Herkul je kralju predložio da će ga obaviti za jedan dan ako za to dobije desetinu stada. Augija je pristao i Herkul se upustio u posao, razume se, ne samo snagom nego i pameću. Isterao je stado na pašu, prokopao kanal do obližnjih reka Alfeja i Peneja, naterao vodu iz njih u staje da odnese nečistoću, uveče je kanal zagradio, vratio stado u staje i otišao po obećanu nagradu. Kralj je, međutim, doznao da je čišćenje staja bila zapravo Herkulova dužnost i uzeo je to kao izgovor da mu uskrati nagradu. Osim toga uvredio ga je napomenom da kao Zevsov sin ne mora da zarađuje čišćenjem staja. Herkul je to, naravno, zapamtio, a kad mu se posle pružila prilika, vratio je to Augiji s kamatom: sa svojim drugovima opustošio je njegovu zemlju a njega ubio.

Da bi izvršio sledeći zadatak, morao je da pođe na Krit. Euristej mu je naredio da odande dovede divljeg bika kojeg je kritskom kralju Minosu darovao bog mora Posejdon, pod uslovom da mu ga prinese kao žrtvu. Minosu se bik jako dopao pa je umesto njega žrtvovao drugog. Posejdon se time nije zadovoljio i na bika je, za kaznu, poslao besnilo, tako da je besomučno jurio s kraja na kraj ostrva i uništavao sve što mu se našlo na putu. Herkul je po Euristejevoj naredbi uhvatio bika, ukrotio ga i sasvim mirnog preneo na leđima preko mora, s Krita u Arg. Posto je ukrotio kritskog bika, Herkul je lađom otplovio u Trakiju, gde je vladao Diomed, kralj Bistonaca, da mu, po Euristejevoj zapovesti, otme izuzetno plahovite konje koji su se hranili ljudskim mesom. Uz pomoć nekolicine drugova Herkul je uspešno zauzdao konje i doveo ih do lađe. Tamo ga je s vojskom stigao kralj Diomed, u nameri da vrati konje koji su mu pripadali. U ljutoj borbi protiv brojno nadmoćnije vojske, Herkul je uspeo da sačuva svoj plen, ali su konji u međuvremenu rastrgli njegovog najboljeg prijatelja Abdera, koji ih je kod lađe čuvao. Duboko ožalošćen, Herkul je doveo konje u Mikenu. Euristej ih je pustio na slobodu, kao što je pre učinio i sa kritskim bikom.

Ni duboka tuga ni prezir s kojim su dočekana njegova junačka dela, nisu slomili Herkula. Odlučno je pošao na ostrvo Eritiju, odakle je Euristeju pomogao da dotera veliko stado stoke koja je pripadala divu Gerionu. To ostrvo se nalazilo daleko na zapadu, gde je kopno završavalo uskom prevlakom. Herkul ju je probio svojom batinom i u tako nastali morski tesnac postavio dva stuba (u starom veku Gibraltar se zvao "Herkulovi stubovi"). Na zapadni kraj sveta stigao je upravo u trenutku kada je bog Helios sišao za zlatnim kolima u Okean. Da se odbrani od njegovih plamenih zraka Herkul je nameravao da ga strelom obori s kola. Ćud i vladanje bogova se ne mogu predvideti, pa se Herkulova hrabrost dopala Heliosu i čak mu je pozajmio svoju zlatnu barku da na njoj otplovi preko mora do ostrva Eritije. Kad je stigao tamo, Herkula je napao Gerionov dvoglavi pas Ort, a i div Eurition, koji su čuvali stada. Herkul ih je obojicu ubio, a nakon njih i Geriona. Posle mnogih teškoća i nedaća pošlo mu je za rukom da natera stado do obala Peloponeza. Putem je savladao snaznog Erika, koji mu je ukrao jednu kravu, a zatim i diva Kaka, koji mu je ukrao nekoliko. Kad se već nadao da će se srećno vratiti u Mikenu, Hera je poslala besnilo na njegovo blago. Stado se razbežalo na sve strane pa je morao da uloži svu snagu i spretnost da ga ponovo okupi. Euristej je zatim žrtvovao celo stado Heri.

Idući Herkulov junački podvig bio je pohod u zemlju ljutih ratnica Amazonki, odakle je Euristejevoj kćeri Admeti trebalo da donese pojas njihove kraljice Hipolite. Pošao je tamo s nevelikim odredom drugova i na putu se zaustavio u Miziji, gde je vladao kralj Lik, poznat po svom gostoprimstvu. Kralj mu je priredio veličanstvenu gozbu. Dok su se gostili, u grad su provalili divlji Bebričani i počeli da ga pljačkaju. Herkul je ustao sa stola i sa svojim drugovima udario na uljeze. Ubio je njihovog kralja i njegovu zemlju poklonio Liku, koji ju je u njegovu čast prozvao Heraklejom. Svojom pobedom je stekao takvu slavu da mu je sama kraljica Hipolita izašla u susret i poklonila mu dobrovoljno svoj pojas. Međutim, boginja Hera proširila je glasinu da Herkul namerava da Hipolitu odvede u ropstvo i Amazonke su joj poverovale. Napale su Herkulove drugove i njima nije ostalo ništa drugo nego da se bore. Na kraju, Amazonke su bile poražene, mnoge su pale u zarobljeništvo a među njima i dve zapovednice, Melanipa i Antiopa. Hipolita je Melanipi otkupila slobodu svojim pojasom. Antiopu je Herkul poklonio svom prijatelju Tezeju da mu se tako oduži za njegovu hrabrost, a i zato sto se Tezeju svidela pa se njome i oženio.

Tako je Herkul u svemu izvršio deset zadataka, iako Euristej nije hteo da u početku prizna da je lernejska Hidra ubijena (uz izgovor da je Herkul imao pomoćnika), a ni čišćenje Augijevih staja (jer to, navodno, nije hteo da uradi bez nadoknade). Da bi izvršio jedanaesti zadatak Herkul je morao da ode u podzemni svet i odande dovede samog Kerbera. Bio je to zaista pakleni pas. Imao je tri glave, oko vrata zmije, a na kraju repa zmajsku glavu s odvratnim ždrelom. Iako se iz podzemnog sveta do tada niko živ nije vratio, Herkul se nije kolebao. Bogovima je njegova hrabrost imponovala i odlučili su da mu priteknu u pomoć. Bog Hermes, vodič duša umrlih, doveo ga je do ponora Tenara (na današnjem rtu Matapanu, na najjužnijem delu Peloponeza i evropske obale), gde je bio tajni ulaz u Hadovo podzemno carstvo. Tamo ga je prihvatila boginja Atena. Po sablasnom putu, na kojem je sretao duše mrtvih prijatelja i ubijenih neprijatelja, dovela ga je Atena pred presto vladara podzemnog sveta, Hada, koji ga je kao Zevsova sina ljubazno primio. Dozvolio mu je da uhvati i odvede Kerbera, ali pritom nije smeo da upotrebi oružje. Kerber se branio zubima i kandžama, udarao repom sa zmajskom glavom i tako grozno zavijao da su duše mrtvih letele podzemnim svetom u sablasnoj pometnji. Posle kratke borbe Herkul ga je tako jako stegnuo da je Kerber mogao da se oslobodi samo obećanjem da će biti poslušan i da će krenuti za Mikenu sa njim. Videvši čuvara podzemnog sveta, Euristej je pao na kolena (prema drugoj verziji sakrio se u bačvu) i, kršeći ruke, molio Herkula da paklenu nakazu odvede tamo odakle ju je i doveo.

Ostao je poslednji zadatak. Euristej mu je zapovedio da mu donese tri zlatne jabuke iz vrtova Hesperida, kćeri moćnog titana Atlasa, koji je zbog pobune protiv bogova bio osuđen da na ramenima drži nebeski svod. Gde su bili ti vrtovi, niko nije znao, ali se znalo da put do njih čuva Ladon, zmaj koji nikada ne spava, zatim div Antej koji svakoga nadjača i ubije a i sam titan Atlas. Herkul se uputio u Egipat, prošao Libiju i sve zemlje koje je već znao s puta za Gerionovim stadom, ali tražene vrtove nije našao. Tek kad je stigao daleko na sever, do beskonačnih voda Eridana, savetovale su ga tamošnje nimfe da za njih upita morskog boga Nereja. Posle teške borbe, u kojoj je Nerej neprekidno menjao oblik, Herkul ga je svezao i nije ga pustio dok nije saznao sve što je želeo. Vrtovi Hesperida su negde na dalekom zapadu, između današnjeg Maroka i Francuske.

Herkul je ponovo morao u Libiju, u zemlju gde je živeo div Antej, sin boginje zemlje Geje. Antej ga je, po svom običaju, izazvao na dvoboj, ali Herkul ga je u teškoj borbi pobedio. Uspeo je u toku borbe da uvidi otkud div crpe svoju snagu. Kad bi Antej osetio da malaksava, priljubio bi se uz svoju majku zemlju i skupio snage za novu borbu. Herkul ga je otrgnuo od zemlje i podigao uvis. U tom položaju div je bio bespomoćan i Herkul ga je zadavio. Na putu do vrtova Hesperida, Herkul je morao da savlada i izbegne mnoge prepreke koje putnicima postavljaju razbojnici i vladari. Među ostalim, umakao je egipatskom kralju Busirisu, koji je hvatao strance i žrtvovao ih bogovima. Na kraju je Herkul došao do Atlasa. Kad mu je objasnio zašto je došao, Atlas mu je sa sumnjivom susretljivošću predložio da on sam donese jabuke ako mu za to vreme Herkul pridrži nebeski svod. Herkul je pristao. Atlas je svoje obećanje ispunio, ali zatim predložio da će sam odneti jabuke u Mikenu, a zatim se vratiti. S lukavstvom je moguće izaći na kraj samo lukavstvom. Herkul navodno pristane i zamoli Atlasa da na trenutak pridrži teret, dok on napravi podlogu za rame jer ga svod žulja. Čim je Atlas zauzeo svoje staro mesto, Herkul uzme jabuke, učtivo zahvali divu, krenu natrag i zaustavi se tek u Mikeni. Euristej nije verovao svojim očima i toliko se iznenadio da mu je vratio jabuke. Herkul ih je prineo kao žrtvu boginji Ateni, a ona ih je vratila Hesperidama. Time je bio ispunjen i dvanaesti zadatak i Herkul je bio slobodan.

Nedugo zatim bio je slobodan i u drugom smislu reči. Svoju ženu Megaru Herkul je velikodušno prepustio Jolaju, koji ju je za vreme njegovog odsustva tešio kao veran pratilac i tako se navikao na nju da nije više mogao da živi bez nje. Herkul je zatim napustio Tebu za koju ga više ništa nije vezivalo i vratio se u Tirint. Ali ne zadugo, jer su ga tamo čekale nove zamke boginje Here, a s njima i nove patnje i nova junaštva.

Ne zna se tačno da li je Hera na njega poslala čežnju za novom ženom, ili se u njemu probudilo častoljublje u želji da pobedi najvećeg strelca lukom u Heladi, ehalijskog kralja Eurita. To dvoje je bilo u tesnoj vezi jer je Eurit proglasio da će svoju prelepu rusokosu kćer Jolu dati onome ko ga pobedi u gađanju lukom. Zbog toga se Herkul zaputio u Ehaliju, najavio se u palati svog nekadašnjeg učitelja, zaljubio se u njegovu kćer na prvi pogled i drugog dana pobedio. Kralj Eurit, međutim, nije mogao da preboli što ga je pobedio njegov učenik i izjavio je da svoju kćer neće dati čoveku koji je služio kod kukavičkog Euristeja. Herkul se uvredio i pošao da traži ženu drugde. Našao ju je tek u Kalidonu. Bila je to lepa Dejanira, kći kralja Eneja. Nije je dobio lako. Morao je da se bori za nju u dvoboju sa drugim proscem, rečnim bogom Ahelojem, koji je po želji mogao da se pretvori u zmiju ili bika. Posle svadbe mladenci su ostali u Enejevoj palati, ali Hera nije zaboravila na Herkula. Oduzela mu je razum i on je na gozbi ubio sina svog prijatelja Arhitela: hteo je samo da ga udari zato što mu je na ruke nalio vodu pripremljenu za pranje nogu, ali mladić se od udarca nije više osvestio. Arhitel mu je oprostio, ali Herkul je ipak napustio Kalidon i s Dejanirom krenuo u Tirint.

Putujući, došli su do reke Euena, preko koje nije bilo mosta. Putnike je, uz umerenu naplatu, na drugu obalu prevozio kentaur Nes. Herkul mu je poverio ženu, a sam je preplivao reku. Ali Dejanirina lepota toliko je očarala kentaura da je pokušao da je otme. Herkul ga je zaustavio smrtonosnom strelom. Hidrina žuč otrovala je kentaurovu krv tako da je ubrzo umro, ali je još pre smrti smislio osvetu. Savetovao je Dejaniri da uzme njegovu krv i ako Herkul ikada prestane da je voli, da mu tom krvlju natrlja odeću i njegova ljubav će joj se vratiti. Došavši u Tirint, Dejaniri se činilo da joj čarobna krv nikada neće trebati. Živeli su kako dolikuje supružnicima, zajednički su odgajali svog sina Hila i drugu decu - dok se u Herkulovu sudbinu nije ponovo uplela Hera.

Do toga je došlo čudnom igrom slučaja. Kad je, naime, Herkul otišao u Ehaliju, nestalo je kralju Euritu stado. Ukrao ga je Autolik, inače poznati lopov, a da istragu zavede na pogrešan trag, kradljivcem je proglasio Herkula kako bi se osvetio kralju za smrtnu uvredu. Cela Ehalija je u to poverovala - osim Ifita, najstarijeg Euritovog sina. Da dokaže Herkulovu nevinost, Ifit je pošao da traži ukradenu stoku. Put ga je naneo u Argolidu, a kad je već bio tamo, posetio je i Tirint. Herkul ga je srdačno primio, ali kad je za vreme gozbe saznao zbog čega ga Eurit sumnjiči, strašno se razljutio, a Hera je u njemu raspirila takav bes da se nije savladao i sunovratio je Ifita sa bedema. Nije to bilo samo ubistvo nego i kršenje najsvetlijeg zakona gostoprimstva. Zevs se na svog sina razgnevio i poslao na njega bolest.

Kad bolest nije prolazila, Herkul se uputio, naprežući sve svoje snage, u Delfe da pita za savet Apolona kako da okaje svoj greh. Ali Pitija mu nije dala odgovor. Razjareni Herkul oduzeo joj je tronožac s kojeg je objavljivala svoja proročanstva. Kad neće da vrača, ne treba joj ni tronožac. Odmah zatim se pojavio Apolon i zatražio tronožac. Herkul nije hteo da mu ga vrati, a Apolon je svakako hteo da mu ga oduzme, pa su veliki Zevsovi sinovi počeli da se svađaju i natežu kao deca. Kako nisu prestajali, Zevs je zagrmeo i rastavio ih munjom. Nakon toga su se umirili i Apolon je naredio Pitiji da posavetuje Herkula. Morao je tri godine da služi kao rob, a dobijeni novac da daje Euritu kao naknadu za ubijenog Ifita.

Herkul je ponovo morao da se rastane sa slobodom. Postao je rob lidijske kraljice Omfale, uobražene i okrutne žene koja ga je neprekidno ponižavala. Čak je morao i da tka sa sluškinjama i nosi žensku odeću, dok je ona sama hodala pred njim u koži njegovog kiteronskog lava. Povremeno ga je puštala na slobodu, ali ne iz susretljivosti i ljubaznosti, nego da bi po povratku još teže podnosio sudbinu roba.

Za vreme jednog takvog izlaska Herkul se priključio Argonautima koji su išli u Kolhidu. Za vreme drugog, pao je u Aulidi u zarobljeništvo kralja Sileja, koji je prisiljavao svakog stranca da radi u njegovom vinogradu, ali je Herkul brzo pobegao. U Efesu su ga, dok je spavao, napali patuljci kerkopi (ili daktili) i ukrali mu oružje. Hteo je da ih kazni, ali kako su bili mali i smešni, pustio ih je na slobodu. Uvek bi se sam vraćao u robovsku službu, dok se nije potpuno očistio od počinjenih zlodela.

Došao je najzad i poslednji dan treće godine. Herkul je dobio oružje od kraljice Omfale i sad je bio slobodan. Bez srdžbe oprostio se od nje, štaviše, udovoljio je njenoj želji da joj za uspomenu ostavi potomka (dala mu je ime Atis), koji je posle nje stupio na lidijski presto. Kad se vratio u otadžbinu, Herkul je skupio svoje verne prijatelje i pripremio se za veliki obračun.

Prvi mu je za davnu uvredu platio kralj Augija, a zatim je došao na red i trojanski kralj Laomedont. Bio je to nepodmiren račun još iz vremena kada je Herkul služio kod Euristeja i nije bio svoj gospodar. Nakon povratka iz pohoda protiv Amazonki učinio je Laomedontu veliku uslugu: oslobodio je Troju morske nemani kojoj je trebalo da bude žrtvovana Laomedontova kći Hesiona. Laomedont mu je obećao konje koje je njegov deda Tros dobio od Zevsa kao otkupninu za sina Ganimeda odnesenog na Olimp. Međutim, Laomedont nije imao običaj da ispunjava svoja obećanja. Kada je Herkul došao po nagradu, oterao ga je uz uvredu. Sad je to Herkul naplatio: doplovio je pod Troju sa šest lađa, zauzeo ju je i ubio Laomedonta. Nakon tolikih junačkih dela Herkulova slava dosegla je visine snežnog Olimpa. A to ni iz daleka nisu bila sva koja je izvršio. Oslobodio je, na primer, titana Prometeja, kojeg je Zevs prikovao na vrh Kavkaza, gde mu je orao svakog dana jeo jetru a ona mu je neprestano iznova rasla. Dobro odmerenim udarcem usmrtio je orla i oslobodio Prometeja patnji i sramotne kazne. Izborio je od boga smrti Tanatosa dušu Alkestide, koja je odlučila da dobrovoljno umre umesto svog muža Admeta i vratio je u život. Savladao je i ubio mnoge neprijatelje i nemani, među njima i Kikna, sina boga rata Aresa. Osnovao je više gradova od kojih je najpoznatija Herakleja (Herkulanum) u podnožju Vezuva. Usrećio je mnoge žene (samo u jednoj jedinoj noći, koju je s Argonautima proveo na ostrvu Lemnosu, pedeset Lemnjanki je usrećio potomstvom). Herkul je stekao poštovanje kao nijedan čovek tog vremena, čak ga je i sam Zevs molio za pomoć.

Naime, protiv olimpskih bogova pobunili su se giganti, sinovi Urana, svrgnutog boga neba, i boginje zemlje Geje. Imali su gotovo osiguranu obedu jer su bili vrlo snažni, a osim toga su od svoje majke dobili biljku koja ih je štitila od oružja bogova. Bogovi su se našli u bezizlaznoj situaciji pa su se setili ubogih smrtnika, jer od čovekovog oružja gigante nije štitila nikakva čarolija. Zbog toga je Zevs poslao Atenu po Herkula. Nije morala posebno da ga nagovara, spremno je poslušao poziv svog oca, požurio na bojište, ubio najpre Alkioneja, najsnažnijeg giganta, zatim i druge pobunjenike, i zajedno s bogovima najzad slomio njihov otpor. Time je stekao ne samo zahvalnost bogova nego i ljudi jer je Zevs bio svakako bolji vladar nego njegovi prethodnici, Kron i Uran ili prvobitni Haos.

Vrativši se iz borbe sa gigantima, Herkul je odlučio da izmiri svoj poslednji račun. Krenuo je na Ehaliju, osvojio i ubio kralja Eurita zbog davne uvrede koju mu je naneo. Među zarobljenicima spazio je rusokosu Jolu, koju mu Eurit nekada nije hteo da da za ženu. U njemu je opet planula nekadašnja ljubav. Čim je za to doznala Dejanira, setila se čudotvorne krvi kentaura Nesa, natopila je njome Herkulov ogrtač i poslala ga po Lihi u Ehaliju. Hidrin otrov s Herkulove strele, koji je otrovao Nesovu krv, prodro je u Herkulovo telo i izazvao strahovit bol. Herkul je taj bol hrabro podnosio, a kad je od svog sina Hile saznao za njegov uzrok, shvatio je da mu je došao kraj. Naredio je da ga odnesu u njegov dvor, ali Dejanira je već bila mrtva. U očajanju što je iz ljubavi prouzrokovala smrt svog muža probola se mačem. Nepodnošljive muke naterale su Herkula na odluku da se oslobodi strahovitog tereta života. Zamolio je svoje drugova da mu na gori Eti podignu pogrebnu lomaču. Poslušali su ga i po njegovoj želji položili ga na nju. Ali niko nije hteo da zapali lomaču, iako ih je za to usrdno molio. Na kraju se na to odvažio mladi Filoktet. Za nagradu Herkul mu je dao svoj luk i strele. Vatra iz Filoktetove baklje planula je, ali su još jasnije sevnule Zevsove munje. S njima je sa Olimpa sletela Atena, zajedno s glasnikom bogova Hermesom, i dovela Herkula na zlatnim kolima na Olimp. Čitav Olimp je pozdravio najvećeg junaka, čak je i Hera savladala staru mržnju i dala mu za ženu svoju lepu kćer Hebu, boginju večne mladosti. Zevs ga je postavio za sto bogova, pogostio ga nektarom i ambrozijom, a kao nadoknadu za njegova junačka dela i njegove patnje proglasio ga besmrtnim.