PESMA

Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.

GOZBA

Kad prođu dani, ko će znati
Da kaže povest o njima —
Prolaze kao ludi svati,
Na belim i besnim konjima.

Ja rasuh pesmu kao more,
Svi od nje zvuče gajevi;
I blaga koja u dnu gore
Čuvahu ljuti zmajevi ...

Minu sa svojom ovitom celom
I ljubav s njenim bolima,
Sa paževima i sa velom,
Plačna u zlatnim kolima.

A krv još puna žeđi besne —
Žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
Kao kad tiran piruje.

Kao da u sjaj mojih voda
Još suza nije kanula,
I da je jutros s mladog svoda
Prvi put zora svanula.

BOGU

Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

NATPIS

S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči
Na oba sveta gledaju —

Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine ...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.

Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.

SENKA

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao voć bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje —
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca ...

No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

JESENJA PESMA

Prvi vetri s cveća nose
Sve peteljku po peteljku,
Selice za gorske kose,
I zvezde za crnu reku.

A ništa me ne pogleda
Još jedan put; sve nestaje,
Sve se žudno ovde preda
Ovoj smrti koja sjaje.

Sve su oči zasenjene
Tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
Zažudi da umre potom.

Vaj, zna samo duh čoveka
I za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
Koje plodi ista reka.

PUSTINJA

Divovi sunca, kao vetri,
Prolaze ovud s neba vrućeg,
I minu gorke reči dve tri
Proroka negde vapijućeg.

Noć ovud svugde smrću zaspe;
Ali već jutrom, dan bez glasa
Sve ljubičice Parme raspe,
I svetle ruže iz Širasa.

Ima i na tlu očajnome
Uvek kap Božja koja kapi,
I krvožedni krik Salome,
I jedan prorok koji vapi.

Nigde ni pustoš nije sama,
Svud srce ljudsko sebe seje,
Svud se useli ljudska čama —
Sve se na našoj krvi greje.

Svuda gde dođe bol čoveka,
Ispuni ponor koji zjapi:
Od jedne suze tisuć reka!
I svud po Jedan prorok vapi.

NOĆ

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači s rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi ...
Anđeli veslaju barke ona.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve ...
Lagano kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kada u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna —
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

PESMA

Gospod me seja celo vreme,
I svud sam nova reč i znamen -
U belom hlebu prvo seme,
U tvrđavama prvi kamen.

I prvi poljub zaljubljenih,
I nož u ruci haramije,
I molitva iz srca smernih,
I san na pesku gladne zmije.

Gospod me seja pregrštima
Poljem što večna sunca plave,
Da budem njegov znak međ svima,
Njegova zlatna truba slave.

I brodolom u osvit vedar,
I očajnikov krik za snagom;
I na Libanu sjajni kedar,
I strašna vojska pred Kartagom.

Gospod me seja celom šakom
U času svetlu i golemu,
Da budem jutro danu svakom,
I njegov glas i ključ u svemu.

Na pustom putu atom praha,
U nebu sunčev krug i slika,
Žižak u domu siromaha,
Suza u oku mučenika.

HRIŠĆANSKO PROLEĆE

Vidik se krvlju sav zarubio,
Prvi kos peva tanko i tanje.
Aždaju sveti Borđe ubio,
Srebrnim kopljem baš u svitanje.

Kraj crkve čempres crn zagustio,
Hristovo jagnje ovca rodila,
I sveti Marko orla pustio,
I sveti Todor svog krokodila.

Golubica u suncu sinula,
Sa lišća kaplju svete arije ...
Dva apostola tud su minula
S porukom sina čiste Marije.

Kraj reke zrače beli krinovi,
Pada snop zraka s neba sredine:
I sja oreol večni i novi
Jagnjeta što gre preko ledine.