LJUBAV

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

MESEČINA

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
NJenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.

A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.

A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.

VEČERNJE

Iz Cavtata

Zaraslo ostrvo u šumi oliva,
Ko crn galeb leži nasred morskih vala,
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, ko zaborav, nečujna i siva.

Penuši se talas i mirno celiva
Slano crno stenje na rubu obala.
Vidim vrh zvonika; to crkvica mala
Viri iz maslina, topola i iva.

Opet noć bez mira. I sad izdaleka,
Večernjega zvona kad se čuje jeka,
Pominjem te s bolnom suzom što se roni.

Nem, na izgubljenom valu, nasred vode,
Prve senke noći dok rastu i brode ...
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni ...

JUTARNJE PESME

PRIČA

O plodu zbori cvet što padne,
I reka o huci plima;
O ognju sunca zvezde hladne,
A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne,
I krilo za prostor sveta;
O večnoj sreći oči plačne;
Pad zbori za trijumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče,
Da sav šum sfera taji ...
Zvezde što padnu, to su priče
Da i smrt zna da sjaji.

NAPON

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem,
Prvu vest ljudskog srca.

ŠUM

Poće šum s gore jasenova,
Dade ga šumi jela,
I bukvi bukva, zovi zova,
Prenu se priroda cela.

Bivolje stado diže glavu: -
Je li to pesma o moći?
Ševa ču himnu nebu plavu,
Buljina muziku noći.

Jastreb se trže: eto lova!
I zec: zar lovac hiti?
Zvezda pomieli: gle, noć s nova!
A grob: o, da li sviti?

SUSRET

Jedne se noći beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.

Večernje pesme

REFREN

Znadem za neme sutone,
Kad sav šum zemlje nestane -
Gde srce za čas prestane,
A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,
Gde se sva svetlost prolije,
Da čašu tuge dolije,
Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli
U srca sjajne palače,
Pa tužna pesma rasplače,
Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,
Jeseni gorke, zgružene:
Sve stvari stoje združene,
Samo su duše samotne.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeći ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
"Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari! ...

"Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo! ..."

S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

SETA

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu -
Sav gorki mir pesme što prasta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre -
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna -
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta -
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.