Svi govore o rečima profesorke: Zašto su nam deca otupela?


Profesorka engleskog jezika i književnosti Ljubinka Boba Nedić objavila je na svom ličnom blogu tekst o generacijama dece koja nemaju svoje mišljenje.

U tekstu "Deca koju su pojeli skakavci" na blogu Klotfrket, profesorka iznosi svoje mišljenje o obrazovnom sistemu, učenicima i društvu uopšte i na kraju upućuje apel svima. Tekst koji je izazvao veliku pažnju javnosti prenosimo u celosti.

"Teško mi je da započnem ovaj tekst jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina.

Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost. Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.

Pomislim - možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju!
Onda se setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22 godine, da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu.

Pomislim - promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su drugačije.
Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo, iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?

Pomislim - možda je do roditelja? Razmislim kada su im i kako roditelji odrastali, da li je tada načinjena greška koju prenose na svoju decu, da li je napravljena neka šteta koja će se tek u narednim generacijama ispraviti.

Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina mlađi od mene, da su odrastajući možda zakačili par godina života u onoj spokojnijoj zemlji, da su onda prolazili kroz hiperinflaciju, nemaštinu, rasturanje brakova, odavanje alkoholu nekog od roditelja, ratove koje nismo vodili, povratnike s ratišta sa ugaslim očima, bombardovanje, satanizaciju našeg naroda, nastanak turbo-folka, dizelaše kao glavne face, Pink (ne)kulturu, "opasne momke", kajle i utoke, benzin u flašama, prazne samoposluge, paštete i viršle, 5. oktobar, velike nade, srušene nade, tunel bez svetla na kraju.

U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju da budu, generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno, koja je poražena u najboljim godinama svog života.

Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?

Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko hiljadu, i ja ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. U poslednje vreme se odvija toliko brzo da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.

I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a deca nisu ostala na nivou od pre deset godina. Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.

Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam iz operativnih planova izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak godina savlađivali kao od šale. Danas to mogu da urade tri do četiri učenika u odeljenju. Pre 15 godina, kada se moj predmet izučavao od petog, a ne od prvog razreda kao sada, moji đaci, učenici srednje stručne škole, uz malo napora mogli su da prate gimnazijski tempo. Istina, imali su tri časa stranog jezika nedeljno, a ne dva kao ovi sada. Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete primećuju da današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu. Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne sećaju onoga što je bilo na početku.

Najgore je kada ih pitaš za mišljenje.
Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu, i to temu njihovom uzrastu blisku, a može i na srpskom ako je problem da govore na stranom jeziku.

Pre neki dan sam ih pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem.
Saznala sam jedino da nemaju snove.

Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u ponor, ili smo skuvane žabe. Nešto jeste.
To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo promrmljamo sebi u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije dolaze, nije nam dobro posle inicijalnih testova, kukamo što moramo da predajemo gradivo iz osnovne škole čak i kada znamo da su naše kolege u osnovnoj to odlično uradile.

Sistem je smislio izlaz - IOP 1. Ako dete ima iz bilo kog razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi mu plan po njegovoj meri, skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu više vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je. Tako kaže sistem. Ušareni mu učionicu, pevaj mu pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina. Zabavljaj ga, budi pun optimizma i elana, stalno se osmehuj na času i strogo pazi da ne povrediš njegova nežna osećanja. Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega - do tebe je.

Može i tako.
Sve može.
Samo ne znam čemu to vodi.
Ne sviđa mi se rezultat.
Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.

Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na to da "odbleje" život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.

Uzeli su nam fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore vode. Sami su odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve zapadne trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju i decu.

Hajde da se osvestimo svi zajedno.
Hajde da bar decu ne damo.
Hajde da pomognemo deci.
Nadam se da nije kasno."


Извор: Забринути Б92


Тхе блог: http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2016/09/blog-post_29.html?spref=fb



-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

A šta je ona zapravo rekla što nije tačno ili je preterano i prenaduvano?  Ovaj pasus konkretno je objasnio svu suštinu

sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost. Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.

Ovo se više ne uočava samo u srednjim školama. Ovo ti je šablon koji sad vlada od vrtića pa sve do fakulteta. Onako kako su se nekad ponašali đaci u klupama osnovne škole, tako ti se sad ponašaju u klupama amfiteatra.

Ko ne veruje, nek se prošeta po nekom faksu pa nek sam vidi. Boli ih kurac za sve, nebitno da li je pred tablom fosil koji drobi o Engelovim krivama ili profesor sa praktičnim iskustvom koji se iz petnih žila trudi da im učini čas zanimljivim i korisnim. Kad god se neko previše zainteresuje, gledaju ga u fazonu ''aj samo nemoj da postavljaš pitanja i time nam odložiš puš pauzu" (jer počinju da se tresu od krize već posle 30 minuta, zamisli nisu utrpali ništa u sebe čitavih pola sata!). Deo spava, deo drka telefon, deo ždere i pije a deo priča. Naravno da se razumemo, svako ima neki predmet koji mu je dosadan a ima i profesora koji sami svojim pristupom teraju ljude od sebe i svojih predmeta. Al ono, jedno je kad te smara par predmeta, a drugo kad neko prođe kroz faks a da ga zanima samo kako da se dokopa diplome i ništa više.

Fala bogu pa su tu i država i razni ''reformatori'' dali svoj doprinos, te su doneli pravilnike po kojima su danas ''dečica'' i studenti zaštićeni ko beli medvedi (al sve u onim pogrešnim kategorijama), te ne mogu da se izbacuju. Ni sa predavanja, ni sa fakulteta. Pa tako dolazimo u situacije da su svi maltene na prst u dupe, i da nasred predavanja student sarkastično kaže novopečenoj asistentkinji : ''e super što ste napisali sve tako sitno, ajde vidite da li može još sitnije'' i nikom ništa, sve kul. Asistentkinja ćuti i pita se čime je zaslužila takvo ponašanje, amfiteatar kliče u fazonu fuck yeah, jebi kučku!!!, a samo nas par staromodnih gledamo i ćutimo u neverici. Navodim to kao primer kog sam se prvog setio i kome sam lično prisustvovao. Nekada se za tako nešto letelo sa fakulteta, a danas je maltene norma. Zajedno sa svim onim iz prethodnog pasusa.


Tako da nije ovaj tekst nikakvo serendanje i preuveličano atenšnhorisanje, nego solidan opis našeg trenutnog društva, a posebno prosvete i obrazovnog sistema. Ko misli da ova žena preteruje, ili da se sve to događa, ali samo u slabim školama i kod loših profesora... slobodno neka lično proveri i nek se sam uveri.

ali naslov na ćirilici

a ko je kriv za ovo?
pa penzosi naravno..
a i dalje nam kroje kapu na svakim izborima...

generalizovanje i inace ne volim....

daleko od toga da sam primjetio da su danasnja djeca nesto manje inteligentna ...

ali sam primjetio  jednu drugu stvar...   kamara djece ima previse suzen socijalni krug...
njihov drustveni zivot se svodi na bake i deke ...i tako neku blizu rodbinu...i dvaput sedmicno po par sati u nekom parkicu....
a to je ...to nije dobro....

djeca moraju da se druze sa drugom djecom....

i tu krivicu snose roditelji...

bez obzira sto neko radi 10-12 casova dnevno - 6 dana u nedjelji...za djetetov drustveni zivot ... mora da nadje vrijeme...

djeca nisu male macke i kucici i ribice da mogu da budu u 4 zida vecinu svog slobodnog vremena..

kompjuteri i televizori i sva ta sranja...ne mogu da zamjene drugare i igru ispred zgrade i u parkicima itd...
djeca se najbolje razvijaju kroz igru i druzenje sa drugom djecom....

i kad takva djeca dodju u skolu...njihovu paznju vise privlaci to neko druzenje i kontakt sa drugom djecom nego neko gradivo koje im ucitelji pokusavaju uliti u njihove male glavice....

У Титино доба сви су имали своје мишљење.

Postoji neko istrazivanje da su deca iz generacije u generaciju sve inteligentnija. Tako da ako uzmemo to u obzir(i da im ne treba nesto prevelika inteligencija za savladavanje skolskog programa) moze da se kaze da im fali interesovanje.  A tu su razlozi mnogostruki pocevsi od same vaznosti skole koja se od "Moras da ides da ne bi cistio ulice" svela na "Moras da ides i da budes srecan ako nadjes posao da cistis ulice posle" pa do roditelja a i do nastavnika.

Нисам ни рекао да јесте. Мени ту смета друга ствар а то је да се блогерка/професорка није погледала у огледало. Плус...генерација и постављање циљева високо. Ако она сматра да је предавач у средњој стручној школи висок циљ онда се није баш прославила. Ја контам висок циљ нпр предавач на Харварду, Оксфорду, Сорбони или бар на београдском универзитету.

И да...скоро сам имао окупљање поводом двадесет година од завршетка средње школе. Значи. ишао у средњу током оних највеселијих година, од 92 до 96. Кад се сетим тог времена и да ме неко пита како би једном речју описао мој разред то би вероватно била реч: олош Професори, који су за разлику од ових данас, ипак били неки ауторитет су углавном говорили да неће бити ништа од нас итд итб. Наравно, такве прогнозе су се могле повезати и са стањем какво је било тад у држави али да не улазим сад у те приче.
И тако...двадесет година касније - нико није постао масовни убица, људи раде, неки су завршили факултет, имамо чак једног који је завршио позоришну режију. Имамо и инжењере, професоре, приватнике, пољопривреднике. Доста их је ожењено, имају децу, неки су разведени. Никаква апокалипса...живот тече својим током.

Za svaku se generaciju kaze da je propast.

Za svaku se generaciju kaze da je manje moralna.

Za svaku se generaciju kaze da je glupa.

Za svaku se generaciju kaze da ce izazvati propast sveta
- zato sto zene te generacije idu u skolu
- zato sto zene te generacije nose pantalone
- zato sto slusaju elvisa/rok/metal/punk/ __________ ( dopuni po zelji )
- zato sto koriste internet

I nikada se ta prorocanstva ne ostvare.

majke ti, na kom fakultetu studira takva neotesana stoka?

ja sam studirao na dva faksa, jedan zavrsio.. i nisam video nista slicno


neko ko tako radi mora da nadje vremena da se okupa, kao prvo


tacno ali mi smo u novoj situaciji jer nam se vec decenijama mozak odliva emigracijom