Hvala obojici.
Evo spiska nekih knjiga za koje znam da postoje:
1. "Nasa pobeda" - Deretic Jovan;
2. "Srbi i Arbanasi" - Deretic Jovan;
3. "Serbi - Narod i rasa" nova vulgata - Deretic Jovan;
4. "Anticka Srbija" - Deretic Jovan;
5. "Zapadna Srbija - kratak istorijski pregled od treceg veka pre Hrista do 20. veka" - Deretic Jovan;
6. "Srbi... Narod najstariji" - Olga Lukovic-Pjanovic;
7. "Jos o poreklu Srba" - Relja Novakovic;
8. "Karpatski i Likijski Srbi" - Relja Novakovic;
9. "Istorija srpskog naroda" - Lj. Jovanovic i Lj. Kovacevic;
10. "Srpski Arijevac" - Dusan Vukotic.
Sigurno da ima jos, samo ne znam kako se sve zovu i ko su im autori. I da ne zaboravim, neke od ovih knjiga, kada sam ih trazio, bile su rasprodate, ali do sad su mozda ponovo izdate. Za vise informacija o njima, kao i ako hocete da ih kupite, mozete otici na neku od stranica za prodaju knjiga ili tako nesto. Ipak mislim da ce vam najbolje biti (onima koji su iz Novog Sada) da te knjige potrazite na Novosadskom sajmu (salonu) knjiga, koji pocinje 13. aprila ove godine i koliko sam mogao da vidim na sajtu sajma, ulaz ce biti besplatan (ovo jos proverite, mada mislim da ce tako i biti). Ne treba da vas podsecam da knjige mozete nabaviti i u gradskim bibliotekama ukoliko ih one poseduju, ili mozda u Matici srpskoj.
Tekstove mozete naci po internetu, pomocu pretrazivaca, a trbalo bi da bude dovoljno da ukucate ime nekog od autora ili ime njegovog dela ili nesto o tome. Mozete i naci na sajtu www.dijaspora.ch ili www.srpskadijaspora.info\xA0 itd. Ako neko sazna jos nesto neka mi javi. Hvala SF-u.

Haha... Deretic... svasta... Srbi, pa amebe

I jos, ako budete trazili preko pretrazivaca, trazite nesto u vezi sa Stanisom Atanasijevicem ili Margumskim natpisom ili Sudikovskim znakovima itd. Snaci cete se vec.

Joj brate, cuj ovu Aneu.

ne za....m te vec svtvarno to mislim.
Mogao bi videti za ovaj sajam u aprilu...

Ako je tako, onda odlicno. A bicu i ja na sajmu, verovatno cu ici sa skolom, a i sam cu otici ako od organiz. odlaska ne bude nista, ionako sam blizu sajma.

Alo, maso, ako sam vam dao imena knjiga koje mozete citati, nisam mislio da ne dolazite na internet i na ovaj forum. Ili je, mozda svima, sve jasno i svi su konacno poverovali u pravu istinu, t.j. ono o cemu na ovoj temi govorim?

Da bih vas malo zainteresovao, ubacicu neke nove tekstove.

Пише:
др Јован
И. Деретић (Арбанаси, њихово порекло и долазак у Србију, према мање познатим документима)

Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија. Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.

Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.

У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.

Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.

После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.

По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.

Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице.(1)

Osam milenijuma srpskog porekla

Navodi u ovom radu baziraju na knjizi, nepoznatog autora,
"Od Indije do Srbije" u izdanju Srpskih novina 1961 u Rimu.
kao i podacima brojnih autora publikovanih u novinama i na internetu,
i posebno u delu Dr Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji".
Namera ovoga teksta je traganje za srpskim i sopstvenom korenima,
na bazi istinite, a ne tragicno naturene nam, istorije.

Dr Simo Jelaca

Pretezno, srpski udzbenici opisuju srpsku istoriju od sestoga veka, od vremena doseljavanja iz pribaltickih zemalja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo. A gde su nam onda ziveli pradedovi ? Nisu valjda vanzemaljci? Tim doseljavanjem na Balkan Srbi su vec imali usavrsen jezik, izgradjen drustveni poredak, razvijen smisao za drzavu, sa obicajima i kulturnim temeljima. Imali su i dva, tri carstva. Pa gde nam je onda kolevka ?

Razlozi za prednje leze, pre svega, u prihvatanju nordijsko istoriografske i germanske Berlinsko-Becke skole, koja je namerno iskrivila nasu istoriju, cime nam je ucinjen falsifikat po kome Srbi nisu autohtoni narod u Podunavlju i na Balkanu od svoga najranijeg pocetka. Time su nam oduzeli proslost i brojne generacije zaveli, a sve u nameri potpunog iskorenjivanja Srba. Za nas je jedino merodavna Autohtonisticka Skola prema kojoj u novije vreme imamo dva pravca, prvi "Indijski", po kome se poreklo Srba izvodi iz Indije i drugi "Podunavski", po kome su Srbi nastanjivali Podunavlje "od pocetka", odakle su se raseljavali po Evropi, Maloj Aziji pa cak stigli i do Indije. Zacetnik podunavskog pravca je hronicar XII veka Nestor Casni Kijevski, a njegovi veliki pobornici su nasi velikani: Olga Lukovic-Pjanovic, Jovan Deretic, Ranka Kuic, Milos Milojevic, Sima Lukin-Lazic, Laza Kostic, Pavel Safarik, Ilija Zivancevic, Svetislav Bilbija, Milan Budimir, Dragoslav Srejovic i mnogi drugi, sa nepobitnim dokazima nadjenim u Lepenskom Viru. Tu su i mnogi strani autori: Siprijan Rober, Emil Birnuf, Adolf Pikte, Ami Bue, Lorenc Surovjecki, Fransis-Maria Apendini i brojni drugi.

O zastarelom ucenju po kome su Srbi doselili na Balkan u sedmom veku nove ere ovde nece biti detaljnog prikaza, posto svi dokazi idu u prilog tvrdnji da je to bilo poslednje srpsko doseljavanje i to u postojbinu svojih predaka. To su samo posledice germanske istorijske skole, teorije koja nam je nametnuta. Ili, jos znacajnija je tvrdnja Jovana Deretica da se Srbi nisu ni doselili iz Zakarpatja, oni su u Podunavlju oduvek ziveli. A Poljak Kazimir Sulc dodaje da su Sloveni (citaj Srbi) nastanjivali Podunavlje od najstarijih vremena, kao Iliro-Tracani. Tokom rimske vladavine Srbi sa severa su dosli da pomognu svojim sunarodnicima, starosedeocima, tu ostali i ocuvali sve svoje obicaje i jezik.

Autohtonisticku skolu prihvatili su vec ruski i poljski istoricari, medju kojima su se istakli Adam Mickijecic i Surovjecki sa Pavelom Safarikom, koga smatramo svojim posto je bio professor u Novom Sadu. Svi oni potvrdjuju da su slovenski jezici zauzimali centralno mesto u grupi indo-evropske grupe jezika, a Sloveni oduvek zive na svojim teritorijama, odakle su vrsili uticaj i na istok i na zapad. Na zalost, svetska je tragedija u cinjenici da zapadni istoricari prilikom brojnih otkrica nisu uzimali u obzir slovensko (odnosno srpsko) pismo, kojim bi mnoge "nejasnoce" i "misterije" bile lako resive. Najprostiji primer je ime vladara u Egiptu po imenu Arsa (cirilicno pisano APCA) ili most (MOCT), sto su za Zapadnjake bile ne resive zagonetke.

Putujuci vremenski unazad stizemo do Indije, odakle nas putevi vode preko prostranstava Azije, pa preko ruskih nizija i na zapad sve do Spanije i Engleske. Srpskom istorijom bavili su se nemacki istoricar Leopold Ranke i Ceh Jirecek, madjarski grof Bendzamin Kalaj, Slavisti Jan Kolar i Pavel Safarik i mnogi drugi. Postoje spisi grcko-rimskih pisaca Herodota i Plinija, pa cak i kineskih i turskih, a takodje i Hrvata Franje Rackog, kao i srpskih istoricara Jovana Rajica, Stojana Novakovica, Sime Lukin-Lazica i mnogih drugih.

Srpska herojstva tokom vekova istakla su nas u prve redove svetske istorije i davala nam pravo gradjanstva medju uglednim vojnickim nacijama. Srpska ljubav prema otadzbini, odanost prema slobodi i srpska herojsko-pesnicka poezija privlacili su paznju svetskih duhova od Napoleona do Getea, od Bajrona do Viktora Igoa. Cak i hladni Englezi gledali su u Srbima i Crnogorcima heroje dostojne Spartanaca. A Srbe, novije istorije, inspirisali su mitovi njihove carske proslosti Nemanjica i Kosovska tragedija. Susedi koji su nas oduvek mrzeli cinili su to pretezno iz zavisti stremeci za nasim istrebljenjem.

U uvodnom delu rada "Doseljavanje Srba na Balkan i prva drzava" neimenovani autor iznosi sledece: "Naucnici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope naseljene od pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se na Balkanskom poluostrvu covek pojavljuje u periodu poslednje glacijacije (pre 40,000 godina). Na osnovu nalaza u pecinama pod Jerininim brdom u selu Gradac i u Risovaci na Vencacu izgradjene su slike tadasnjeg ljudskog zivota. Oko 25,000 godina pre nove ere covek napusta pecine, cime se zavrsava prvo poglavlje istorije ljudske zajednice na teritoriji Srbije. Arheoloska nalazista u Djerdapu potvrdila su da se tamo razvila jedna od najslozenijih kultura praistorije, nazvana kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). I na internetu se nalaze podaci o figurinama u Lepenskom Viru iz sedmog milenijuma stare ere, a ispitivanja radioaktivnim ugljenikom potvrdjuju starost nadjenih artikala na oko 8580 godina, odnosno preko 6500 godina pre Hrista. Ima i podatak da je kolevka Evrope u Rajkovoj Pecini, na Rudnoj Glavi kod Mjdanpeka uz Baljetinsku reku. Najstariji ljudi ove kuture ziveli su u naseljima, u zajednici od dve do cetiri bioloske porodice. Neolitska kultura na prostorima severno i juzno od Save i Dunava razvila se od 5300 do 3200 godina pre n.e., a najznacajnija nalazista su Starcevo i Vinca".