Jeste li za to da se u Srbiji uvede smrtna kazna? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Смртна казна између емоција и политике

Иако после најтежих злочина многи пожеле егзекуцију извршилаца, повратак стрељачког вода у домаће право зауставио би међународне интеграције земље

(Срђан Печеничић)

– Ризикујући да ме неко оптужи за непоштовање европских вредности, морам да кажем да ми је жао што у нашем законодавству нема смртне казне. Само таква, најстрожа казна, примерена је овом злочину и последицама које је тај злочин оставио на Србију – изјавила је потпредседница Г17 плус Ивана Дулић-Марковић на дан изрицања пресуде првостепено осуђенима за атентат на премијера Зорана Ђинђића. Пре ње, увођење смртне казне јавно су тражили и представници Демохришћанске странке Србије у време трајања акције „Сабља”.
На сличан начин, емотивно, у неформалним разговорима су реаговали и многобројни грађани Србије поводом недавно донетих пресуда за свирепа убиства трогодишње Катарине Јанковић у Звездарској шуми у Београду и тринаестогодишње Тамаре Ивановић у Батајници.

Мада су извршиоци ових злочина осуђени на по 40 година затвора, многи су јавно или у себи пожелели ангажовање стрељачког вода. Тако су мислили и припадници ултранационалистичког покрета „Образ”, који у свом прогласу упућеном јавности под насловом „Захтевамо смртну казну” сматрају да тешки случајеви силовања и педофилије који потресају српску јавност сведоче о краху досадашњег начина кажњавања злочинаца, будући да „недопустиво благе казне само подстичу бујање свих видова изопачености”.

– Показало се управо супротно, да смртна казна у земљама чији је закони познају није довела до смањења броја овако тешких злочина. Смртна казна једноставно није превентивна мера – рекао је за „Политику” социолог Ратко Божовић. Он сматра да је схватање да је суровом злочинцу најбоље пресудити на ништа мање суров начин одраз стања у нашем друштву.

– Већина људи мисли да у Србији данас влада закон насиља. Имамо страшну ситуацију када грађани унапред верују да нека убиства никада неће бити разрешена, да не помињемо злочине у које је држава била директно умешана. Вапај за увођењем смртне казне у ствари представља неспремност друштва да се суочи са узроцима злочина – казао је Божовић, не негирајући чињеницу да постоје људи који су тако згрешили да се за њих ниједна казна не чини правичном.

– Ипак, држава мора појединцу да остави право да евентуално умре као исправан човек, јер увек постоји могућност да се он преобрати и искрено покаје због својих недела. Наравно, ту је и ризик од осуде невиног – рекао је он. Овоме иде у прилог чињеница да су од 1973. године 123 америчка осуђеника на смрт помилована јер су се појавили докази о њиховој невиности.

У свету се тренутно смртна казна извршава у 74 земље. Смртну казну не примењује цела Европа, са изузетком Белорусије, затим Аустралија, Канада и Нови Зеланд, док у САД ову казну познаје законодавство 38 држава. Чак у 26 америчких држава смртну казну је до 2005. године било могуће извршити и над ментално заосталом особом, па и злочинцима који су своја недела починили као малолетници. Данас се смртне казне најчешће извршавају одрубљивањем главе у Саудијској Арабији и Ираку, електричном столицом и смртоносном инјекцијом у САД, вешањем у Египту, Ирану, Јапану, Пакистану, Сингапуру, стрељањем у Белорусији, Кини, Сомалији, Тајвану, Узбекистану, Вијетнаму, док се у Авганистану донедавно примењивало каменовање.

Као и у старом Риму или средњовековној Француској, где је јавно извршење смртне казне подразумевало и представу за масе, егзекуције и данас побуђују велико интересовање јавности. Уместо некадашњег окупљања знатижељника гладних крви пред гиљотинама, радозналци сада имају прилику да у погубљењима „уживају” путем снимака који круже Интернетом, што је био случај са вешањем бившег ирачког диктатора Садама Хусеина. Бивши председник Ирака осуђен је за злочин над шиитским становништвом у једном граду на југу ове земље почетком осамдесетих година, а све остале оптужбе против њега никада неће бити судски доказане управо зато што је над њим извршена најстрожа казна. Генерално гледано, егзекуција извршилаца потпуно онемогућава да се једног дана сазна истина о њиховим злочинима која је, понекад, за породице жртава и јавност важнија од тога да ли ће они до краја живота бити у затвору или ће над њима бити извршена смртна казна.

Према подацима организације „Амнести интернешенел”, током 2006. године у 25 земаља света погубљен је најмање 1.591 осуђеник. Чак 91 одсто свих познатих погубљења извршено је у Кини, Ирану, Ираку, Судану, Пакистану и САД-у, док на извршење смртне казне тренутно широм света чека око 20.000 људи. По статистици „Амнести интернешенела”, када се једном укине, смртна казна ретко се поновно уводи. Од 1985. године, 55 држава законски је укинуло смртну казну, док су је у своје законодавство вратиле само четири. Две од њих, Непал и Филипини, затим су је поново укинуле, док је Гамбија и Папуа Нова Гвинеја нису извршавале.

Последњи пут смртна казна у Србији је извршена 14. фебруара 1992. године у просторијама Окружног затвора у Сомбору. Тада је стрељан Јохан Дроздек, осуђен на смрт због силовања и свирепог убиства девојчице. Смртну казну у Србији извршавао је петочлани стрељачки вод, чији чланови нису знали ко од њих испаљује праве метке, а ко „ћорке”. Исте године усвојен је Устав СРЈ, којим је смртна казна елиминисана из тадашњег савезног законодавства, док је остала у кривичном законодавству република Србије и Црне Горе. Сходно томе, судови у Србији су током деведесетих година изрекли велики број смртних казни за најсвирепије злочине, али оне никада нису извршене, већ су преиначене у затворске.

Професор Правног факултета у Београду Горан Илић, стручњак за кривично право, каже за „Политику” да је „брисање” смртне казне из српског законодавства био један од услова за почетак европских интеграција Србије.

– Прихватање Европске конвенције о људским правима, коју Европа сматра за своју цивилизацијску тековину, био је предуслов за пријем наше земље у Савет Европе. Тиме смо се обавезали да укинемо смртну казну, што је званично и учињено 9. новембра 2001. године, када је у тадашњем Савезном кривичном закону СРЈ донета одредба којом се смртна казна елиминише из домаћег законодавства и замењује затворском казном до максимално 40 година. Са гледишта савремене правне мисли, смртна казна је превазиђена законска санкција. Евентуално враћање смртне казне у домаће законодавство резултирало би и аутоматским прекидом наших европских интеграција – рекао је Илић за „Политику”, наглашавајући да су у Србији недавни јавни апели за увођење смртне казне најчешће изношени из дневнополитичких или емотивних разлога.

(Политика)