Taj dan Dunja nije dosla sa fakulteta na vreme. Mislila sam da je sa Ralom i da planiraju nesto oko svadbe, pa se nisam ni zabrinula. Ipak, svaki put bi prvo dosla kuci, vecerala, javila se, popili bi svi zajedno kafu i tek bi onda njih dvoje izasli. Pomislila sam- mozda ju je cekao posle vezbi kao i obicno, posle cega su se zapricali, mozda nekud i otisli, pa nisam puno ni razmisljala. Uostalom, naredni dan je jedna od mojih ucenica priredjivala koncert, pa sam planirala da sutradan ustanem rano i odem na generalnu probu koja je pocinjala u osam sati. Navila sam sat, ostavila Dunji poruku i legla. U toku noci isprva mi se ucinilo da sam cula neku buku ispred vrata, i odmah sam osetila neko cudno, gotovo vanredno stanje. Uplasila sam se da se nesto ne desava, da pijanci ili lopovi ne pokusavaju da provale, pa sam ogrnula kucni mantil, provirila kod Dunje u sobu da je pitam da li je i ona cula istu buku, i da vidim da li ju je to uopste probudilo. Kada sam videla da je nema u krevetu prvo sam se malo uplasila, neka me jeza za trenutak osvojila, ali sam vec sekund kasnije pomislila da je otisla sa Ralom u selo. Trebalo je da on te noci sam otputuje, bez nje, ali kako se stalno govorilo o toj svadbi, pomislila sam da su mozda pobegli po starom obicaju iznenadne kradje devojke. Ipak, ova buka, u kojoj nisam osetila nimalo radosti ucinila me je pomalo napetom.
        Sisla sam do ulaznih vrata, pogledala kroz spijunku i videla neke od Ralovih drugova kako drze Dunju. Zanemela otvorila sam im vrata, a oni su brzo usli i polozili je na krevet. Gledala sam svoje dete podadulo od placa odsutno i ocekivala bilo kakvo objasnjenje. Od nje nisam ni mogla ocekivati odgovor, pa sam brzo pogledala momke koji su cuteci gledali u mene.
        - Rale je doziveo nesrecu,- rece jedan od njih. Na te reci Dunja se ponovo zaceni od placa, rukama se uhvati oko stomaka, lice savi sve do kolena i poce se prosto tresti.
        -Kakvu nesrecu?- nadjoh snage da upitam.
        -Javili su da se autobus kojim je krenuo, a na koji smo ga svi zajedno ispratili, srucio na samom izlasku iz Beograda niz neko brdo, i da ima vrlo malo prezivelih. Neki su odvedeni hitno u bolnicu, a Rale je izdahnuo na putu do nje. Ni njegova majka verovatno jos nista ne zna. A ne znamo ni kako da je pronadjemo i da joj kazemo...
        Sedoh sama pored Dunje i zagrlih je. Da, tada sam ponovo osetila miris dunja. I miris sopstvene nesrece. Gledala sam sebe dok mi javljaju da je Misa stradao, i gledala u isto vreme moju i njegovu cerku kako je jos neudata izgubila muza, i kako je nerodjeno dete izgubilo oca. I nisam znala sta da joj kazem. Nisam imala nijednu, jedinu rec za sopstveno dete. Kao da sam u tom trenutku shvatila da sam sve vreme znala da ce se tako nesto desiti. Jer je bilo nemoguce da se nesreca toliko primiri. Prebrzo je sve krenulo dobro, prebrzo su prve rane zarasle... Bilo je nemoguce. Bila sam isuvise naivna, glupa, poverovala sam da sve zaista moze biti tako lepo. Nemoguce... Nije sudjeno ovom domu da se u njemu svira i smeje. Sudjeno je da se radjaju deca bez oceva.
        Zvala sam te noci dva puta hitnu pomoc. Davali su joj injekciju za smirenje posle koje je konacno zaspala, a ja sam ostala da dezuram kraj nje. Na kraju je nas dobri deda, koji ce jos malo iza sebe imati vise smrti nego rodjenja, dosao da dezura kraj Dunje, a mene oterao da spavam i da se odmorim, rekavsi da cu mnogo narednih noci morati da budem budna, jer sam itekako potrebna Dunji.
        Kroz dva dana krenuli smo u Ralovo selo, za koje je samo jedan njegov drug, koji je i ziveo sa njim u domu, znao gde se nalazi. Divila sam mu se u sebi kako je zapamtio svaku skretnicu i raskrsnicu, jer su se seoski putevi toliko granali i svaki je bio isti, podjednako zemljani, ili podjednako kameni. Pomalo sam se cak plasila da je negde usput pogresio jer kad bi rekao da se bas kod te sume skrece levo, ja sam bila sigurna da smo takvu sumu vec bar dva puta prosli. Kako smo se priblizavali, Dunja je postajala sve prisebnija, da sam se prosto pitala otkuda joj snaga. Gospode, zasto je morala da pretrpi toliko stvari u zivotu?! Da raste bez oca, i da njeno dete dozivi istu sudbinu? Kao da ono nije bilo dovoljno. Pa, gde je tu ravnoteza? Cinilo mi se da Dunja u sebi zeli da pronadje toliko snage da tesi njegovu majku, koju je tada, eto, prvi put videla, a cija je trebalo da bude snajka. Njegova majka ju je tako i oslovila, kukajuci progurala se do nje, zagrlila je, pocela da ljubi i vice:

       -Ne dade nam se, snajka, ruzo moja, ode nama Rale, ode...
        Dunju sam uvek stedela i cuvala od svih smrti i losih vesti, i ona do tada nije bila ni na jednoj sahrani, pa kad zacu Ralovu majku i njeno kukanje, samo se srusi u njenom zagrljaju, a sa njom se onesvesti i sva njena prisebnost koju je u kolima pripremala. Potrcah do nje, podigoh je, te se ona malo pribra i uspe da stane na noge, ali je posle svakog jauka pored kovcega ponovo padala, i ja sam se taj dan toliko puta pokajala sto sam joj uopste dozvolila da dodje ovamo. Znam da nikad nece zaboraviti vapaje njegove majke i glas tetaka koje kukaju i za Ralom i za njegovim pokojnim ocem, i kako u kuknjavi pricaju da su se sin i otac napokon pronasli. Nije mi samo jasno zasto su otvorili kovceg, zasto su svi prilazili i ljubili mrtvo telo i pamtim uzasnut Dunjin pogled dok ga gleda onako mrtvog i ugruvanog sa izranjavanim i neubedljivo nasminkanim licem. Naposletku sam sklonila Dunju odatle, znam da sam rizikovala da se mnogi njegovi zbog toga naljute na mene, ali ja nisam mogla vise da gledam Dunju kako se trese, a ne moze da pomogne, i plasila sam se kako ce to da deluje na njenu trudnocu. Opirala se dok je odlazila, dok sam je skoro odvlacila, ali ja sam znala da sve to tako mora. Jer, opirala sam se i ja kada su mene odvlacili od mog mrtvackog kovcega, i tek sam dvadeset tri godine posle toga shvatila zasto su to uradili. Tek kad sam dozivela da svoju cerku odvlacim od jednog takvog kovcega.
U Beograd smo se vratili to isto vece, odmah sam je smestila u njenu sobu da spava i deda je ostao da dezura. On nije isao sa nama na sahranu, njega su vec godine pritisle i pristigao stari bol uspomena da bi mogao da podnese jos jednu sahranu u svojoj porodici. Milovao je Dunju po mokrom celu menjajuci oblogu koja je brzo postajala vrela i ljubio drhtavim starackim usnama.
        Razmisljala sam i te noci, i jos u povratku, cini mi se, zapravo, da sam o tome pocela da razmisljam jos one noci kada su se njegovi drugovi pojavili na vratima noseci Dunju, sta bi za nju bilo najbolje. Ne znam sta je ona sama ocekivala, da li je bila u stanju da kuje bilo kakve planove, ili se prosto prepustala situaciji. Znala sam da nema govora da ode i zivi sa njegovom majkom kao udovica sa udovicom, iako je ona tu mogucnost pominjala kao jedinu. Da ce roditi dete i preseliti se dole, jer je to i on hteo- da njihovo dete gaje na selu sa njegovom majkom. A tako nesto nije bilo moguce, jer bi je sve okolo podsecalo na njega, ostatak zivota bi posvetila uspomeni, a i sta bi se desilo, ako bi za koju godinu Ralova majka izmucena smrcu, toliko cestom u njenom zivotu, prosto i sama iskopnela? Dunja nije nikada odlazila na selo, ona nije znala sta je rad u njivi, nije znala da se ovce cuvaju, niti kako se krave muzu, ona nije umela da zivi zivotom seljanke, a ja joj nisam smela dozvoliti da zivi zivotom udovice. Sve sto je bilo potrebno jeste da nekako zavrsi sa ta dva ispita, da se negde zaposli i da bezi u rad i posao. O detetu u pocetku nisam ni smela da razmisljam, mada sam sebe ubrzavala da to cinim, govoreci da sam najprisebnija u celoj toj nesreci, a i da sam jedina tako nesto vec videla i dozivela, podigla se, pa opet pala, da bih se valjda, kroz svoju cerku ponovo podizala. Prisecala sam se sta sam sve ja prezivela ostavsi sama sa Dunjom, sa detetom koje nikad nije videlo oca, i koliko mi je ona tada znacila. Ipak, kada sam ja izgubila Misu, Dunja je vec bila rodjena, imala je dve i po godine i tu nije postojala mogucnost odluke. Ali, secala sam se itekako dobro koliko sam puta cula recenicu da bih nesto dobila, zasluzila, ili zaradila da sam sama i da nemam obaveza. Koliko ponuda za dobre poslove, za nekakve muzicke skole po svetu, koncerte, ili zaposlenja, i sve odbijeno zbog malog deteta koje niko nece da cuva dobro kao ja. Ipak, Dunja je rodjena sa prezimenom svoga oca, i bila je od njega voljena pune dve godine. Moja Dunja bi sa dvadeset i tri godine rodila vanbracno dete, posvetila bi se njemu, kao sto sam se ja posvetila njoj, i verovatno bi to bila uspomena koja bi samo rasla i rasla. Ja sam nekako vec bila navikla, zivela sam bez Mise skoro tri godine, a ona se od Rala nije razdvajala. A, opet, mislila sam, u svom zivotu vec je osetila dve smrti, zar nije zasluzila da bar malo uziva u jednom zivotu, prvim zubicima i decjem placu? I palo mi je na pamet kako nas tri zene imamo po dve smrti u svom zivotu i kako je ono sto nas povezuje-TUGA.
 

-5-

       A sta sam ja sve mogao da postanem. Neki naucnik, slikar, putopisac, muzicar, sportista... Mozda sam mogao i pekaricu da otvorim sa vrucim djevrecima i velikim suncobranom ispred na zelenom itisonu, da se verem po planinama, da secem drva po sumi, sa sesirom i peruskom, da otvorim kafanu, bar po jednu u svakom gradu, pa da mi predvece svracaju gospodjice u belim haljinama i narucuju limunade, ili da pecam ribu subotom, a nedeljom bacam velike mreze. Sve je to moglo, a sada sam samo jedno veliko NISTA.
        Ne krivim ja tu nikoga, samo su mene mnogo krivili, pa su me zato i sklonili. Najgore su te situacije kad nemas koga da okrivis. Eto, koga ja da okrivim sto sam postao NISTA?
        Angelina se rodila u jesen, Misa se rodio u jesen i dobili su cerku Dunju pocetkom jeseni. Svi su se tad rodili, i ta prica trebalo je tako i da se nastavi. Ali- nije.
        Svi su govorili Dunji da je lepa trudnica, mada ona to nije shvatala, niti slusala. Bila je trudnica napacena, gotovo izgubljena, sve vise usamljena, razocarana i osiromasena. Njena majka, Angelina, tada vec upravnica muzicke skole, terala ju je da se nasmesi, stavi malo rumenila na sivkaste obraze, skloni ispale pramenove kose iza usiju, a ona bi se samo malo izmicala, stavljala dlan izmedju njih i govorila:
        -Neka, majka, pusti. Cemu?
        U pocetku je svaki dan planirala da ide na selo kod Ralove majke i zivi dole kad rodi, a kasnije je samo govorila da ce to da uradi, ali je sve manje imala snage da se pokrece. Gledala je u jednu tacku ispred, i cinilo se da ona nije zamisljena, vec da zbilja postoji, i to samo za nju. Prestala je skoro da prica, a njena majka je sve cesce govorila, naravno pazeci da Dunja ne cuje, da to nece izaci na dobro, jer je ona vremenom postajala sve tuznija i potistenija i, umesto da joj vreme zaceljuje rane, one su bivale sve ogoljenije i krvavije. Dunja nije mogla ni da zaspi bez injekcije koje joj je dao jedan zuckasti bradati lekar sa spustenim naocarima koje su pretile svakog trena da spadnu, i sve cesce ih je morao davati. Jedne injekcije Angelina je drzala u levoj fioci i njih je davala kada bi se Dunja iznenada zacenila od placa i kada se dugo ne bi mogla zaustaviti, a one druge kada bi se nemo prevrtala u krevetu. Proslo je bilo sedamnaest dana od Ralove sahrane kada je lekar ostao nesto duze u razgovoru sa Angelinom, rekavsi da injekcije mogu da ostave posledice na Dunjino dete, i da se boji da li ce ona uopste biti u stanju da ga takvog prihvati i da oseti majcinsku ljubav. Istina,vec je prosao cetvrti mesec, i bila je zasla u peti, sto je bilo isuvise kasno za kiretazu.
        -No, ako hocete, ja cu razgovarati sa doktorom Muricem, i prenecu vam njegovo misljenje.
        Angelina je nervozno klimnula glavom rekavsi da se plasila da sebi prizna da je i sama pomisljala na tako nesto, ali se bojala da je trudnoca poodmakla, a i nije imala prava na to, jer se upravo ona izlecila od bola nakon smrti svoga muza samo zahvaljujuci svojoj cerkici.
        Dunja je otisla na pregled vec koji dan kasnije. Nije se protivila da ode u bolnicu, bila je sva usporena i otupela od onih sedativa. Abortus je istina, bio rizican, tako su barem kazali, ipak svi su smatrali da je to najbolje za Dunju.
-Ipak, malo smo zakasnili- rekao je taj doktor Muric, kao i da na sebe ne sme da preuzme toliku odgovornost, ali je spreman da daje svoje savete sve dok bude bilo kakvih dilema. Presudne su bile njegove reci da je mala mogucnost da se dete uopste rodi zdravo jer su injekcije isuvise jake i nikada se ne uzimaju u slucaju trudnoce. Ipak, Dunji su bile neophodne. A takav ishod bi za Dunju bio gori od mogucnosti da vise nikad nema decu. I, tako su odlucili. Na Dunjino misljenje nisu ni mogli da racunaju, jer je ona na bilo kakva pitanja odgovarala placem, odgurkivanjem i nekim buncanjem. Nije se protivila ni spustanju u bolnicki krevet, ni novoj injekciji, ovoga puta anesteziji, niti je pokazala da reaguje na bol. Cak nije ni pogledom pratila sta se sve desava dok je to jos bila u stanju. Pristajala je na sve.
        I tako su mene ubili. A trebalo je da se rodim na jesen. Kao i svi u toj kuci. Nista od toga, ubili su me jos na leto. A ko zna sta bi bilo od ove moje duse da me nisu izvukli i bacili sa pet meseci. A mogao sam svasta da postanem. Ovako luuuutam. Luuuuuuu.......
 
                                                                          -6-

       Neeeeeeee!
        Ah... Oh, kako sam grozno, grozno sanjala... U redu je, mama, sve, dobro sam ... Evo, necu da placem, obecavam. Ne, nisam sanjala Rala, odavno ga nisam sanjala. Ne moram ja da zaspim da bih njega videla. On je tu i sada i sutra, evo mogu da ga vidim kad hocu. Samo zatvorim oci i gledam: on sedi tu i pije kafu, ili me ceka sa vezbi. A sanjala sam da ste me naterali da abortiram, da ste sve odlucili umesto mene, i da mi to moje nerodjeno dete prica, prica... sta je sve moglo da postane. Boze, kako je sve to bilo cudno. I ti si se, mama, slozila sa onim doktorima, kao da mi ti nisi pricala toliko puta posle tatine smrti da bi umrla da nisi imala mene. I onaj zuti doktor sto mi je posle sahrane dao injekciju je bio tu. U snu sam bila sva omamljena, umorna, isla sam tamo kuda ste me vodili, nisam odgovarala na pitanja, i nisam ih ni cula, bila sam kao u nekom bunilu, kao vecito pijana, ah, strasno...
        Evo, sada sam od onda po prvi put srecna, jer je to bio san, jer ga ja evo imam u sebi i jer ono jos uvek moze svasta da postane. I da otvori pekaricu... sta je sad, sto se smesis? Eto, bezveze, pala mi je na pamet neka pekarica sa djevrecima poput one u parku gde si me vodila kad sam bila mala. Kako? Pa, naravno da je se secam. Znas, tu cu voditi i svoje dete. Mislim, kad ponekad dodjemo iz sela. Dolazicemo ti cesto. Zasto to niko ne zeli da prihvati i bar proba da razume? Znam ja da ti samo mene imas, ali ti vidjas sveta, ti ces to umeti da razumes i da zivis za nas dvoje i kad nismo uz tebe, a Ralova mama ima samo nas, i to samo kad smo uz nju. Kad nas ne gleda, to je za nju isto kao da nas i nema. Citavog zivota nesto ceka. Ceka da sagradi tu kucu, da joj Rale dodje na vikend, da mene upozna, da se on ozeni, da se vrati, sad eto, ceka da mi dodjemo, jedino joj je to i preostalo... I bar koju godinu dok se ona malo ne oporavi... Znam ja da cemo mi nedostajati i tebi i dedi, ali ti nisi izgubila sina jedinca... shvati, moram sa nekim Ralovim to da prodjem... Ne moze uspomena tek tako da prodje... Mora da bledi, da cili dok ne ode, ovako ostaje kao zig, kao naglo polomljene dve strane na koje se mozes uvek poseci... Ja sam donela odluku. Idem.
        Kako mi je bilo cudno prekjuce na tom ispitu. Profesorka je neprekidno gledala u stomak i klimala glavom na svaku moju recenicu odobravajuci je, kao da je htela da me ubrza plaseci se da se ne porodim tu, u njenom kabinetu. Bila je zena zbunjena, a kako i ne bi kada sam i sebi izgledala potpuno izgubljeno, prolazeci kasnije pored velikog ogledala na izlasku iz kabineta, pored civiluka... Stomak do zuba, nosim zivot, a pored grudi crni flor zbog necije smrti... Smrt i zivot, tako blizu jedan drugog, na svega dvadesetak santimetara razdaljine, i to jos dosla na ispit. Kako u takvim situacijama bilo koja formula i definicija, ili njihovo navodjenje ispadaju ne samo smesno, vec gotovo neukusno, pa mi se cinilo da je i samoj zeni bilo neprijatno sto tu sedim i polazem.
        Zao mi je sto Rale nije bio tu da prodje zajedno sa mnom moj poslednji ispit, jer ga je uvek pominjao i govorio da cemo se tada zajedno napiti. Eto, nije nam se dalo... Ne, ne pocinjem ponovo. Znam i sama da se mogu svakog trenutka poroditi. Raduje me sto sam stigla da zavrsim taj ispit pre porodjaja, da ne moram da mesam dve nejednake brige i da ih preplicem.
        Odlucila sam da se dete nece zvati ni po mom, ni po njegovom ocu, a ni po Ralu. Necu dete od pocetka da obavezujem uspomenom i prosloscu. Dacu mu neko vedro i suncano ime. Neko dugacko, rusko, iz neke bajke, ili srecnog filma. Samo, ne smem neko mnogo neobicno, bojim se da ga onda niko na selu nece umeti da izgovori, secas se, mama, kako ni tvoje ime nisu umeli da izgovore pravilno... Jos drhtim od ovog glupog sna... a bilo je sve tako uverljivo i stvarno, cinilo mi se da sam se probudila, a jos sam sanjala i cula ga kako prica svojim glasicem...
        Ne mogu da verujem da je proslo vec cetiri i po meseca od onda. Kako je to bolno kad pomislim da godine prolaze i zatrpavaju, grozno je i sto manje boli... Bojim se da ce jednom prestati sasvim da me pritiska, i to ce mi biti kao da sam ga izdala. A u ovom snu proslo je svega sedamnaest dana i sve je imalo... miris onog dana... Cesto pomislim da je dobro bar to sto je Rale znao da cemo dobiti dete. Zamisli da se nesreca desila i pre nego sto sam saznala, ili mu rekla... Ovako se bar malo radovao, i dok je isao ka bolnici, ako je uopste bio svestan, mora da je pomislio da ce nesto ipak ostati iza njega.

        A cini mi se da nisam ni stigla da ga upoznam do kraja. Toliko sam stvari prizeljkivala da osetim u braku. Ostao je do kraja za mene onaj decko iz studentskog doma, i bila sam srecna sto cu upoznati i Rala, muza, oca, zamisljala sam nase porodicne setnje po sumi o kojoj mi je pricao, seoske slave, vec sam videla kako nosimo naramak drva i lozimo vatru, kako vucemo decu na sankama preko livada zavejanih snegom, kako mu nosim limunadu dok on kosi dvoriste... A sve tako brzo prodje, pa i san...Tako skoro sam satima mogla mastati i prizeljkivati, a sada jedva i uspevam da se prisetim sta je bilo. Ima nekog melema u tom vremenu. Pa ponekad zalim zbog tog, a ponekad pomislim: "Dobro je, zarasta, ne ludim, uspevam, guram dalje."
        Pre neki dan sam razmisljala kako je tebi bilo kada je tata umro, i koliko li si ti puta mene gledala dok sam bila dete, pa razmisljala kako sam bezbrizna, kako ne osecam, i ne mogu ni da slutim sta je snaslo moju mamu a kako tada ti nisi ni slutila da cu ja ipak moci da to osetim. Kao da je sve ovo samo zbog tebe i mene, da se sve ovo i desilo da bi se nas dve zblizile. Sta je sad, sto ti sad hoces da places... Jesmo li se dogovorile, nemoj da se sad odmah ovde porodim... tako, nasmej se! Eto, ja i ti se tesimo na smenu. Gledam tebe kako pricas sa mnom, i kao da gledam sebe za tridesetak godina kako pricam sa svojim detetom, i pitam se kada li ce se taj lanac smrti vec jednom prekinuti... ima li kraja?
Znas, kad mi je tesko ja pocnem da se prisecam mojih i Raletovih prvih dana, sve mi je tako sareno i suncano, kao da citam ponovo neku pricu, ili da gledam veseli film koji treba da me utesi. Cini mi se da tada, dok se prisecam, sve ponovo dozivljavam, da ga ponovo gledam, i... upijam, da tek pocinjem da osecam, od onda kada smo se videli, pa sve do njegovog odlaska u selo, tada mi se traka kida i guzva. Jesi li sipala benzin? Mislim, kad pocne, da ne gubimo vreme sa tim glupostima... Veceras cu pozvati Ralovog cimera da proverim za postanski broj mesta, da bih Zdravki odmah poslala telegram. Ne znam da li je ono pismo uopste stiglo i da li je imala koga da joj ga procita. Zna li za moju odluku? Nedostaje mi ta njena seljacka jednostavnost i mislim da mi je to sada preko potrebno, bas ono sto mi je Rale pricao, ucvetale baste, livade, kafa ispred kuce, dete koje trckara pored nas... Moram da odem iz Beograda, tu me stvari mnogo tuznije podsecaju na njega nego sto ce tamo... Uostalom, meni je mesto pored porodice, sa mojim detetom, u muzevljevoj kuci- pokusavam tako da razmisljam, i znam-moram da se borim, moram! Eto, sad pricamo ovde, a vec za koji dan povijacu svoje dete i sve ce biti drugacije, mama, znam...
 

-7-

        Bas mi nedostaje moja Dunjuska.
        Ja sam je i gajio od kada se sve ono desilo sa Misom. Mislio sam da ce ostati ovde, na nasem drugom spratu i da cu doziveti da njenu decu barem gledam, ako mi starost i smrt ne dozvole da ih gajim. Ali, djavola, moje svete! Sve nesto ide natraske u ovoj porodici. Umesto da najstariji prvi ode, ja i sada zivim... Ne bunim se ja, ali mislim da nije pravedno. Nisu zasluzili takav zivot ni Misa, ni Rale. Ako je neki stari greh, zasto nismo placali mi stariji, koji smo nesto i videli...doziveli...
        Prolazi vreme, a ja ne mogu da ga stignem, ni secanjem da ga obuhvatim, uvek mi se nesto izmigolji, i ja vidim da je prica nepotpuna. Koliko li se samo macki omacilo od onog februara kada sam upoznao Mariju, moju bivsu zenu, Italijanku, sa najlepsom ridjom kosom, zabacenom iza ramena u slapovima, sto se zavrsavala negde na pola ledja. Okruglo, gotovo debeljuskasto lice, ali vrlo ljupko, i smeh svaki put kada ne bi umela da izgovori neku rec, pracen tvrdoglavoscu i upornoscu da bas tu rec besprekorno nauci. Secam se i kako se zadrzavala pored svake moje vaze i cupica, kako ga je proucavala, obrtala svojim negovanim rucicama i onda klimala glavom znacajno dajuci tim jednostavnim pokretima svoju ocenu.
        Vencali smo se u Beogradu, gde smo se i upoznali. Ipak, posle vencanja Marija je sve cesce na svom, samo njoj znanom jeziku, napola italijanskom, napola engleskom, govorila kako bi bilo najbolje da predjemo u Rim kod njene tetke, jedne bogate ugojene udovice, kakva je bila na slikama koje mi je Marija pokazivala. Svaka dva, tri dana ta gospodja je slala Mariji nekakve karte i pozive, sto mi je Marija strpljivo prevodila. Pominjala je i mene, i mnogo bolje uslove za rad koje bih tamo imao, italijansko interesovanje za umetnost, tradiciju i kulturu i Marija bi uvek posle tih pisama govorila da ja ne znam sta propustam kada nam njena domovina otvara sve kapije i zeljno ceka na moj rad. Dozvolio sam sebi da poverujem sarenim italijanskim kartama i pricama moje lepe zene, i- otisao sam. Pravo u osinjak.
        Tetka moje zene gajila je dvojicu sinova, dva mlada skvadrista, crnokosuljasa, sa kojima je Marija odrasla, i sa kojima je i sada volela da sedi posle obroka za trpezarijskim stolom i srce svoju kafu. I sama se odusevljavala njihovim pozdravom izdignute ispruzene ruke i cvrstim drzanjem.
        Od tetkinih prica o mom radu i dobroj prodaji nije bilo nista, vladao sam vrlo lose jezikom, a ljudi su nekako tih prvih godina naseg dolaska pokusavali da shvate sta se to desava na ulicama, i da se i sami opredele. Ipak, malo je bilo onih koji su se zbilja sami opredeljivali, oni koji se nisu slagali, ili priklonili skupstinskoj vecini fasista, koja je to bila jos od 22, cuvenim ulaskom u Rim. Ljudi su sklanjani sa posla, udaljavani sa mesta koja su im ikada ista znacila, citava Italija morala je imati jednu glavu, jednu pamet. Marijina braca postali su clanovi Bollile, zvanicno poluvojne organizacije, u stvari Duceovog rasadnika fasizma, i nasa kuca bila je sve cesce posecivana od vojnika.

       I, tad je pocelo da se desava nesto cudno. Vojnici koji su postajali visa klasa u Italiji, njihove pratilje ili porodice su sve duze zastajali pored cupa u uglu kog sam napravio cim smo se preselili. Marija je tada hvalila moje ruke, odvodila ih u radionicu, i oni su tada zaboravljali da sam ja onaj isti, slovenskog porekla, koji ne pripada njihovoj klasi, i cak i ne zna njihov jezik. Poceli su da padaju komplimenti i da povlace narudzbine, pa je u mojoj radionici bilo sve vise lepih vaza koje su svakodnevno odlazile odatle. Bilo je to vreme bitke za psenicu, velikih javnih radova, proizvodnje, vreme kada se mnogo ulagalo u vojsku. Marija je za to vreme ucestvovala u raznim akcijama, isla na sastanke i tribine, i postajala je odlucna, pomalo nagla i eksplozivna, i sve vise se ponosila svojom bracom. A tetka je blistala kao tek oprana i jelenskom kozom prebrisana casica za liker. Marija je u radionicu svracala tek ponekad, hvalila moje vaze, govorila koliko ih je ljudi trazilo ili pohvalilo, prenosila bi mi pozdrave i uvek nove narudzbine.
        U to vreme nas sin Misa, koji se u medjuvremenu rodio, imao je pet godina, i bio je umnogome pod uticajem majke, odbijao je da ga ucim srpski, i sve me se ociglednije stideo. U radionicu je usao svega nekoliko puta i uvek pravio gadljive izraze lica kao reakciju na prljavo. Nisam siguran, ali mislim da je to naucio od svojih ujaka, koji, istina, to nikada nisu uradili na moje oci.
        Zahvaljujuci Misi ja sam saznao ono sto je trebalo da znam i mnogo pre tog dana. Upao je iznenada u radionicu, dok sam zavrsavao poslednje primerke planirane za taj dan, uperio dva prstica u mene, i povikao: bam- bam. U pocetku nisam pridavao tom njegovom borbenom napadu nimalo paznje sve dok skakutajuci nije oborio veliki cup koji se razbio na komadice. Misa je dreknuo u plac i plaseci se moje reakcije mahinalno se sagao, i sto uopste nije licilo na njega, poceo da skuplja delice. No, jedan ostar komadic mu malo zadje ispod nokta, i videvsi krv na svom prstu Misino plakanje se jos vise razli po podrumu odjekujuci po celoj kuci.
        Zgrabio sam ga u narucje, iako sam znao da mu se nista ozbiljno ne moze desiti i poveo ga do Marijine sobe, misleci da cu je tu pronaci jer je do tada trebalo da se vrati. Ipak, nije je bilo ni tu, ni u kupatilu pored, a ni dole, u trpezariji. Bacio sam pogled kroz prozor u dvoriste i video Mariju kako izlazi iz kola jednog vojnika, Henrija, cija je sestra uvek pozdravljala moj rad, pa je cak nekoliko komada i imala u svom domu. Henri ju je do tada vec nekoliko puta dovozio, ipak, kada Marija zastade, i kad se okrenu prema kolima ja se strecnuh i zaklonih iza prozora osetivsi nesto neobicno. Marija se vrati korak unazad, i okrenuvsi se nekoliko puta oko sebe proturi natrag glavu kroz otvoren prozor i zadrza je uz Henrijevo lice. Potom rukom obrisa ono sto je na licu razmazao poljubac. Krenu ka kuci, okrenu se ispred vrata i mahnu mu. Iako to nisam znao, ja sam zapravo svo vreme znao. Tad sam shvatio.
        To je verovatno bilo presudno.
        I do tada su me drugovi, neki Dorcolci, koji su tuda dangubili jos od poznih dvadesetih, upozoravali da se sklonim i da se vratim u Beograd, i tako sacuvam glavu jos dok mogu. Svi su pricali o napadu, pricalo se za Poljsku, Rusiju, a i za Beograd. No, ja nisam verovao. Beograd? Ko bi njega napao? Mozda oko njega, mozda zemlju, mozda su sve to samo price... Ipak, svi oni su se spremali natrag i mene zvali savetujuci me da spasavam glavu dok nije kasno. Kao klatno na satu su mi odzvanjale reci: "Dok jos nije kasno", dok sam zaklonjen zidom do prozora gledao Mariju kako odlazi pracena Henrijevim pozudnim pogledom.
        Sta je ostalo od Marije, onakve ridje lepotice, pitao sam se dok sam pakovao uspomene i secanja spremajuci ih u nepovrat.
        Misa i ja smo bili u Beogradu sestog aprila cetrdeset prve, dok su okolo padale granate. Grlio sam njegove uplasene rucice, dok me je njegovo malo bice iz duse mrzelo. Okolo je bilo kao u dobosu, grede su padale, nista se vise nije culo jer se sve culo, a ja sam kroz svu tu buku i jos vecu tisinu uspevao da izbrojim Misine otkucaje u minuti. Znao je neke reci srpskog, ali ni to nije hteo da prica, a babe oko njega bi govorile:

       -Zna on, al se stiiidi...
        Proslo je dobrih godinu dana dok je Misa naucio pravilno da govori svoje ime ne gledajuci u pod i ne krijuci usta prstima koje pokusava da gricka.
        Zbog Marije i Italije sam i otisao u zatvor...u aps, da, u aps, okrivljen kao neprijatelj i zagovornik fasizma. Tada mi je Misa prvi put kazao "tata", dok su me dvojica seljaka odvlacila od kuce gurajuci me laktovima u rebra, nazivajuci me italijanskom stokom i izdajnickim i fasistickim djubretom.
        -Sad ces ti da vidis kako mi vajamo u zatvoru te sto vajaju fasistima.
        Treci seljak stajao je u uglu, jednom rukom rovario po nosu, a drugom gurao i razbijao vaze koje sam jos pri prvom dolasku doneo iz Italije. Rusili su moje vec polupane i zauvek rasturene uspomene.
        Ne znam da li se Misa svega toga secao kada sam se vratio posle tri godine, kad vec nije bio oholo i svojeglavo dete, vec me se vise plasio i bio sav neuhranjen i pomalo krastav.
        Ipak, guralo se kamenje koje na vrhu stene ubija one koji ga doguraju.
        Misa je zavrsio malu i veliku maturu, tu negde upoznao je i Angelinu (a kasnije se ispostavilo da sam sa njenim ocem i ujakom bio u zatvoru kad su oni optuzeni kao cetnicki jataci), i sa njom se kasnije i vencao.
        Nisam rekao ni rec kada je Misa otisao. Znao sam ja da ce on jednom otici, cekao sam samo da vidim koji ce izgovor smisliti, i da me pogleda u oci kad to kaze, pa da u mojim ocima procita: "Ne verujem, Miso". Hteo je da ode u Italiju, uvrteo je sebi u glavu da ce pronaci majku, pa me je cak jednom i optuzio da sam ga ukrao i odvukao od nje. Jesam, istina je. Ali, da nisam ko zna sta bi bilo sa njim. Tada sam Misu prvi put udario. Tada sam Misu jedini put udario. Ipak, otisao je u Rusiju rekavsi Angelini da ide na svega koji mesec, a ja sam znao i govorio u sebi:
        -Bezis, Miso! Prvo su drugi bezali za tebe, majka od primitivizma, otac od fasizma, stani, covece! Pocni sada sam, imas zenu, lepu ko lutku, imas ovde posao, sta ce ti to sve?
        Eh, da je on znao sto ide, pa bi mi bilo lako... I tad sam rekao sebi da sam izgubio sina. E, luda glavo, kako olako bacas teske reci! To sam shvatio tek kad sam ga stvarno izgubio, kada vise nije bilo nikakve nade, kad nije imao odakle da se vrati... O Mariji nisam imao nikakvih vesti, ne znam ni da li je bila ziva, niti da li je ikada pokusavala da nadje, pa mozda i vrati sina, pa ne znam ni da li je saznala za njegovu smrt. Mozda je bolje sto nikada nisam saznao, jer bih mozda preziveo i drugu ako bih video da je Misina smrt ne bi pogodila... Ko zna...
        Eto, od Misine smrti ja gajim Dunjusku. Ja sam je vodio u park kada je Angelina radila, ja sam dezurao kada je zbog boginja imala temperaturu, ili kada se dugo prevrtala u snu posle loma noge u dvoristu. Sta smo sve nas dvoje pregurali, bili smo najbolji drugari, i sad mi nedostaje vise nego bilo ko... Ostarilo se, valjda... Mislio sam da sam sa Misinim gubitkom zauvek izgubio i porodicu i pravo na nju, ali su me njih dve razuverile. I zato mi i nedostaje, najvise uvece kad podjem da legnem, a nemam koga da zasuskam.
        Jeste, plakao sam kad se porodila, a kako i ne bih. Doziveo sam praunuku, i to jos od moje Dunje. Boze, Misino unuce! Oooo, kako prolazi, kuda ide? Dunja je postupila bas onako kako je najavljivala- javila je majci svog pokojnog momka Rala, koga smo svi voleli bas kao svog, telegramom da se porodila, dete ovde sa nama malo podgajila (i malu Emiliju smo vodili u park), a onda se posle tri meseca spakovala, iako je Angelina plakala u mojoj sobi da Dunja ne vidi, i otisla dole. Bili smo kod nje vec tri puta, Angelina i ja sa nekim Ralovim drugom koji je sa njim ziveo i trebalo je i da im bude kum. Dunja ga tako i oslovljava, iako Ralova majka kaze da se "ne valja". Dunjin plac je sada nekako mnogo zdraviji i prirodniji, to je onaj potrebni plac, i kada se njih dve zaplacu padaju guste i okrugle suze, a ne suvi jecaj. Nedostaje mi, uistinu, ali mi se nekako cini da je bolje za nju da je dole, bar za neko vreme dok dete ne krene u skolu, i dok ona ne shvati da je postojala i pre nego sto je upoznala Rala one veceri u domu.
        I Angelina, vidim, zavolela selo, i Zdravka joj kaze:
        -Prijo, jos malo pa u penziju, pa da i ti dodjes sa nama vamo, u ovu lepotu.
        I mene zovu dole, pa u sali kazu da svi ljudi u starosti dolaze na selo, ali ne kazu "pred smrt", jer se ta rec u nasim kucama precutno vise ne pominje. Pricaju mi to valjda, jer svi idu da umru na svome.
        Isao bih i ja tamo gde je moje da umrem, kad bih znao ima li takvog mesta na svetu...
 
-8-

        Oci babine. Uuuuu, lepoto moja, al ces ti da porastes. Ja misla da cu d' umrem, al vi's zivim i vi's smejem se. Mlogo cudan ovaj zivot. Da Bog pozivi nasu snajku, i ovo dete, luce babino. Kaka je bila kad je dosla, sva bleda, sva cutljiva, ma jes, ocu da kazem, i plasila se od mene. Sve je nesto bilo sramota, te da pita sta je gde, ili kako se sta radi. A ja joj kazem:
        -Ostavi, dete, to, bila si do skora noseca... a ona oce.
        Vidim ja, plasili mi dete tamo u gradu, pricali kako se ovde na selu mlogo radi, pa se privatila posla drugog dana kad je dosla. I eno je sad tamo jopet drzi one igle, pa sve gubi red, n'ume, sta ce,videla kako ja pletem nesto za dete, i kako eklam, pa nece da zaostane. Kad namiri dete, sedne uz mene, uzme svoju eklicu i svoje klupce. Ljubi je baba. Uvece ja dodjem da je obidjem, da vidim da se mozda nije otkrila, a ona u krevetu prigrlila dete, pa uz lampu cita. Ako- velim. I treba. Znam ja, nije ona onol'ke skole izucila da sad ekla uz mene.
        I rekla sam joj kad umrem, a znam da necu jos dugo, nek proda sve ovo, nek se ne muci, nek se vrati majci joj (i ona mlogo dobra zena) nek kupi kucu, il kola, nek moze cesce da dodje meni i Ralu na grob svecu da zapali. A ona se sve ljuti kad ja tako nesto pricam. Ljuti se ti, snajka, kol'ko volis, al ce tako da ti bide- kazem joj. Pa se posle predomislim i kazem:
        -Nemoj da prodas bas sve. Ostavi jednu njivicu, pa kad mala poraste daj joj u miraz, nek se seca oca... kad na prolece sve ucveta nek ima de da dodje.

 NAPOLEONOVA OSVETA


                                                                                                             Da nije istinito- bilo bi smesno

      Kada je svoje casove drzao u kabinetu za sociologiju, Dragutin Peric, stari profesor istorije, voleo je da kaze:
     -Sociologija je kucna pomocnica istoriji.
     Potom bi profesor sociologije, nemocan da istrpi uvredu, odgovarao:
     -Moj otac je uvek govorio da se u zivotu treba cuvati niskih muskaraca i  zena sa retkim zubima.
     Vec na ove reci profesor istorije nikada nije odgovarao i uvek bi progutao sve sale kolega izrecene na racun njegove  visine, jer je i sam bio svestan svog izgleda. Visok oko  metar i po  uvek je nosio neka mala odela, srazmerna njegovom sitnom telu. Dolazio je na casove tacno na vreme i govorio da samo knjiga obavestenja moze da udje posle njega u ucionicu. Ruke je drzao zakacene na ledjima, i povremeno iz dzepa vadio neku staru antenu kojom je pokazivao osvajanja i bitke po raznim kontinentima, ili  grickalicu kojom cisti nokte ili je zavlaci u uvo. Imao je dve kombinacije odela - zeleno odelo sa crvenom kravatom i sivkasto, naftalinsko sa sivim prslukom i nekom sarenom kravatom. Ispod sirokih nogavica virile su cipele koje su se uvek caklile bas kao da su upravo ociscene i uglacane nekom masnom krpom, sa neizostavnim stiklama. No, one mu nisu mogle nista pomoci, osim da ga podignu na prste za dva santimetra, i ko god bi ih video obavezno bi ga ponovo odmerio, kao da zeli da vidi da li su te stikle zaista toliko potrebne.
     Nasuprot njemu, profesor sociologije je bio pravi delija - visok i krupan, a dok je predavao, uvek je sirio ruke u stranu, kao da ce zagrliti svakoga ko mu ide u susret. Nosio je skolske radne mantile, smejao se punim ustima, pricao gde se dobro jelo, sto je bila susta suprotnost malom i zdepastom profesoru istorije sa uvek uskim i uz telo pripijenim odelima, koji je uvek, kao sa vecito drhtucom vilicom grickao donju usnu.
Istoricaru su i obrazi i celo bili sasvim crveni, gotovo upaljeni, i nikada nije prosao cas da bar nekoliko puta nije izvadio svoju veliku kariranu maramicu, pedantno opeglanu na trougao, a da kao u nekom grcu ne obrise celo i oci koje su uvek suzile. Dragutin Peric je u jednoj, koznoj futrolici nosio naocari, a u drugoj penkalu sa pozlacenim perom. Nikada nije zamenio te dve futrole, ili zaboravio da ih ponese. Iz skole je za trideset sedam godina radnog staza izostao svega dva puta. Jednom - kada je primio vakcinu protiv velikih boginja, a drugi kada je, kako je sam govorio "odbio pusenje".
     Profesor Peric je voleo da prica o ekspedicijama i uvek se tako uzivljavao tokom tih predavanja da ponekad ne bi ni cuo zvono, ili bi se bar pravio da ga ne cuje. Donosio bi neke ogromne knjizurine sa sobom koje su mirisale na podrume i proslost, pa bi pred djacima dugo prevrtao stare i vec teske i masivne stranice, pa dugo zmirkajuci pazljivo gledao u njih.
     Ipak, ono sto je u svemu tome zauzimalo najvise njegove paznje bio je Napoleon. Koliko je samo podataka znao o njemu, pa detalja i sasvim nevaznih sitnica. Nosio je tih dana pod miskom desetak knjiga, i nije ih ispustao.       Pokazivao je slike velikog vojskovodje, citao price o njegovim ljubavima, analizirao mape putovanja i osvajanja, ponavaljao do besvesti i dosade iste price, i uspevao da do kraja iskoristi svaki minut casa. Jednom je u sred predavanja, bas kad je prolazio pored sredisnjeg  prozora zastao, pogledao prema odeljenju i vazno se nasmesio.          Poceo je neku sasvim novu pricu o tome kako je Napoleon jednom dosao u sukob sa nekim generalom, svojim podredjenim, i u jednom trenutku, gotovo ponosno rekao:
      -Posto je taj general bio znatno visi od Napoleona ovaj ga je ljutito pogledao i rekao: "Generale, ako ne budete slusali moja uputstva, lisicu vas tog preimucstva."
     Profesor Peric posle izgovorenih reci jos vaznije pogleda u odeljenje, a njegovi crveni obrazi postadose jos rumeniji, dok se oci zacaklise, kao pred kljucanje. Od radosti. I ponosa. Cinilo se kao da je Bonaparta osvetio sve niske ljude citavog sveta, i da je time pokazao kako su niski ljudi razboritiji, pametniji i mudriji, mozda bas kao nadoknada za onih dvadesetak santimetara. Izvadio je potom svoju antenu  i  igrao se njome bacajuci je iz ruke u ruku, sve dok su, po njegovom misljenju, djaci bili poklopljeni utiskom koje su te reci izazvale. Onda je krenuo prema karti Francuske koja je skupljena lezala u uglu, podigao je i otisao do drzaca za karte, napravljenog od nekadasnjeg djackog civiluka. Bio je jos uvek ushicen, i dok je ucionicom vladala mukla tisina, on ju je sa uzivanjem seckao lupkanjem svojih potpetica, kao da njima objavljuje da je i on nizak bas onoliko koliko je i francuski vojskovodja bio. Cinilo se da on u tom trenutku hoda toliko ponosno kao da je vojskovodja svratio da malo porazgovara o istoriji, i da se malo proseta po skolskom, tek lakiranom parketu.
     Valjalo mu je okaciti onu kartu, pa gledati po prostranstvima Francuske i mahati antenom po njima. Pogleda u drzac koji je bio  dvadesetak santimetara visi od njega, ali ga to ne pokoleba u nameri. Uhvati smotanu kartu za kraj pokusavajuci tako da je prebaci preko precke drzaca. Kada mu se ucini  da je kanapce naleglo, on pusti kartu i  skoro sa smeskom, koji ga je jos uvek drzao, okrenu se prema odeljenju.
     Medjutim, karta pade, puce po podu i malo se razvi. On ne obrati paznju, lako se sagnu, podize je, pa pokusa da je okaci ponovo. Ovoga puta pala je jos brze. Kada ni posle cetvrtog puta karta nije zavrsila tamo gde je to profesor Peric nameravao, on se okrenu i pun providno upadljive mrznje baci  kartu ispred sebe, drzac se poce klatiti, pa izgubivsi ravnotezu pade na pod, i odskoci. A onda, kao da vise ne zna sta ce od sebe, dograbi i sledecu kartu, pa i nju baci. Potom, kao u nekoj caroliji, u kojoj ni sam ne moze vise da se zaustavi, poce bacati jednu po jednu kartu, a one su letele ispred njega,na odeljenje, ka prozoru... Pucale su, razvijale se i odmotavale, neke se i cepale, prljale, ali to profesora Perica nije moglo da zaustavi. Naprotiv, kao da je uzivao u tom svom novom osvajanju sveta, haranju i razaranju kontinenata dok ga tridesetak djaka gleda ne trepnuvsi sa otvorenim i paralisanim ustima.
       Okrenu se prema njima i nekim piskutavim glasom iz dna utrobe poce vikati:
      -Stoko, stoko bezobrazna, ja da vam slazem i trazim karte, ja da vam ih namestam... da imate barem malo obraza to bi redari vec uradili... da imate malo obraza ne biste bili tako... tako... kao pauni se gizdavi setate po skoli, a ovamo sve propalice, sve parazit  do parazita...
      Dva decaka iz prve klupe ustadose i pocese da savijaju one karte i da ih sklanjaju pored table, pazljivo i sasvim tiho, gotovo necujno. Kada dodjose do karte Francuske okrenuse se prema profesoru pa ga polako, skoro gutajuci glasove upitase:
      -Hocemo li da je okacimo?
      Profesor ih ne udostoji odgovora, samo levi kraj usne iskrivi u podozrivi i ironicni smesak, pogleda u odeljenje i sasvim normalno, kao da se nista nije desilo, upita:
      -Kako napreduju seminarski radovi?