Crvenila nestade sa njegovog lica, i on se nije nimalo obazirao na ucenike koji su iza njegovih ledja prikupljali karte, niti one koji su se ispred njega zateceno zgledali. Onda pogleda podatke u dnevniku, bas kao da je to ono sto se od njega ocekuje, i mirno nastavi da prica o Napoleonu, istina, manje nadahnuto, ali sa nesmanjenim hvaljenjem francuske vojske i njenog komandanta.
           Negde pred kraj casa, dok su ucenici vec polako pakovali svoje stvari, neko je zakucao na vrata ucionice.            Profesor i ne pogleda ka vratima, niti ista progovori, vec saceka da se vrata otvore. Kada se na vratima pojavio mladi kolega, istoricar, nekadasnji plivac iz  studentskih dana, profesor i dalje nije pokazao da je primetio neciji ulazak. Mladi kolega drzao je u levoj ruci karte osvajanja koju je pred kraj casa vracao na njeno mesto, pa se uputio ka tom delu kabineta.
           -Moze li se, kolega, da ostavim ove karte?
           Profesor Peric ga nije ni pogledao, niti ga udostojio i najmanjom reakcijom. Ipak, dok je vracao uzetu kartu, Peric se okrenu prema njemu i izazivacki ga odmeri, kao pred poziv u ring.
          Zazmuri svojim, ionako sitnim ocima, pa ga  tako prezrivo pogleda naizmenicno u noge i siroka i razvijena ramena. Osetivsi to, mladic se i ne okrenu, vec odmah podje ka  vratima.
          -Kolega...kao i za sebe samog neocekivano oglasi se profesor Peric.
          Skoro  na  vratima  prozvani  se  okrenu  i  upitno pogleda.
        -Ostani malo... nauci nesto...
         Razredom se prolomi smeh. I njih dvojica se nasmesise, samo sto su ti osmesi bili razliciti. Visinski razliciti. Onaj ko je u svom izvlacenju izvukao vecu slamku klimnu glavom i izadje, a profesor Peric zadovoljen svojom osvetom zovnu redara i sa slascu mu tek onda rece da okaci kartu sveta. On pridje, ne obracajuci paznju na odeljenje koje je polako napustalo ucionicu posle gromoglasnog zvona, prekri desnom sakom teritoriju Francuske obojenu na karti svetlo zelenom bojom, pa je poce skoro milovati i postepeno uvecavati te razmake sve do Afrike, pa potom ulevo  zaplovi sakom sve do Amerike. Zamaha rukom po celoj karti sveta, izvadi antenu iz yepa i njom stade probadati najvece gradove.
        -Sve... sve... sve ovo... sve ovo ce biti nase... jednoga dana... sve jednom... sta su ruske zime za nas... za mene... kad vas lisim tog preimucstva, generale...
          Okrenu se prema praznoj ucionici i zadovoljno se nasmesi.

 COKOLADA IZ VIOLINSKE KUTIJE




                  Cesto se setim kako se ta godina kupala u omorini.
                  Poput onih koje su obilovale teskim, modrim i uspavljujucim vazduhom, pospana, lenja i puna guste magle. Bila je to, uprkos svemu, godina velikih odluka, saznanja koja su vodila porazu, i godina onih  koji su pokusavali da se ipak odupru omorini. Ne zna ona za bolesne sinuse, ne zna ta trulo umiruce zagasita boja za neznu boju koze, niti je zanima osetljivo crvena sluzokoza srcanih bolesnika. Pored nas je prolazilo vreme kada se, sve sto se moglo, prelamalo preko kolena, na brzinu, na prepad, izjutra na spavanju, u prvi sumrak, iza ledja, pa bez obzira na velicinu delova. Svako je trazio svoje, na ulicama, glasom, velikim dioptrijama, gladnim stomakom, pesnicama, diplomama, svako se pozivao na svoje ili vec propisane zakone, ali se sve to suplje rasipalo i samo odjekivalo poput eha, bez odgovora. Umirali su ljudi bez oprostajnih pisama i mrtvackih kovcega - okrenes se, a njih vise nema. Omorina je gustinom zaklonila pogled ka nebu, ka nadi, pa su se  vidici odbijali o guste oblake i ponizeno dodirivali zemlju. Bili su to oblaci bez kise, puni narodskih suza i izgladnele muke. Vreme na koje su carobnjaci zaboravili, u procepu, godina bez broja, bezvazdusno i bestezinsko stanje, vreme opste, kolektivne hipnoze, cemera i sirotinje.
                 Ipak, najlakse se trpela omorina uvece, kad sunce zadje, pa pomislis blizu je novo svitanje, svetli krug izlaska iz nocne smene rudnika. Secam se, silazila sam nekom starom, kaldrmisanom ulicom sa podstanarima svojih roditelja, dok nam je put bio osvetljen sirokim i cetvrtastim, pomalo starinskim lampionima. Gotovo smo trcali, ko zna cim gonjeni, isli natraske da vidimo kako je to kada ti se vetar suprotstavlja, a ne kao uvek izdajnicki duva u ledja. Bilo je premalo kiseonika za mlada pluca, a kocke kaldrme pretesne sa ogromnim  prostorima da bi se smeli praviti veliki i hrabri koraci, a da ti noga ne propadne.
                Negde pri dnu ulica videsmo bogalja. Malog, mozda ne vise od metra visokog, bez nogu, i srazmerno svom osakacenom telu neprirodno velikom glavom. Ispod njega je stajalo nekoliko slojeva dnevnih novina, pa na njima progorela krpara, nekada verovatno veoma kitnjasta, a sada bacena od neke dame, sigurno u gradsku ulicnu kantu. Tako je stajao na njoj tim svojim patrljcima, zapravo je klecao ispred kartonske kutije u koju  je poneki prolaznik ubacivao prilog uz kratak zveket iz njene unutrasnjosti. I za taj zvuk zivi svaki prosjak, za ono "cang", kada metalni novcic padne na svoga druga, i kada shvati da mu taj dan ipak nije sudnji, i da ce i pored svega, sutra biti ponovo tu. Sastavice s jutrom jos jednu noc, a gde je jutro, tu je i citav dan. Malo po malo i njemu se citav zivot neprimetno oduzi.
              Prosjak je imao  kratak vrat i, sto je na prvi pogled bilo vrlo neobicno, vrlo tanke i duge prste. Ruke su mu dolazile do ispod kukova, a nedaleko odatle se i zavrsavalo njegovo obogaljeno telo. Brada, retka i providna,  nije uspevala da prekrije donji deo lica. A da je mogao, verovatno  bi sav zarastao u bradu, i tako proveo vreme do, za njega, pravog svitanja. Do struka je bio kratak, a od struka ga je jedva i imalo, pa je takav prizor izazivao jezu kod prolaznika koji su se zalosno i od tuge mrgodili, pa bi brzo okrenuli glavu trudeci se da zaborave da su takvog coveka ikada i videli. A on je ostajao isti, pa gledali ga oni ili ne. Mozda su odlazili svojoj deci, domu, punom ili praznom frizideru, zagorelom mleku ili roditeljskom sastanku, a on je i dalje sedeo na tamnom i pozutelom kartonu.
              Njegove odsutne i jednolicne pokrete neocekivano je prekinuo nagli trzaj glave kada poce nestrpljivo da pretura po xepovima, kao da se odjednom necega setio, pa je, gotovo cepajuci ionako slabo prisivene xepove, izvadio neki sareni papir i grcevito ga iskidao.
Iz papira je provirio komad tamno smedje cokolade, kog nije pogledao kao zalogaj. Uzeo je to parce i pazljivo ga stavio na sirom otvoren dlan, kao da drzi deo kakvog skupocenog stakla. Onda ga je okrenuo i premestio u drugu ruku, pa ponovo zavirio u papir i izvadio jos jednu kockicu, iste velicine kao prvu za koju ocito nije znao. Koliko je samo radosti bilo u tom njegovom otkricu! Gotovo je zamahnuo rukom od srece, pa je taj drugi komadic smesta gurnuo u usta, ali ga nije progutao vec sasvim lagano i nezno milovao jezikom uzivajuci u svakom dodiru ovog toplog mazenja. U tom trenu sigurno je zaboravio i svoj zuti karton i kutiju ispred njega, on vise nije bio invalid, niti prosjak, jeo je nesto sto bogata deca verovatno imaju svaki dan, i sto se  nalazi u njihovim kucama na svakom koraku. Eto, sad i on jede isto sto i oni. Kada je naposletku ipak progutao, dugo je  prevrtao jezikom iza zuba i okolo njih po ustima, ne bi li sebi povratio taj sladak i prijatan ukus. Drugu cokoladicu, gledajuci  skoro sa postovanjem, tuzno je vratio natrag u papir, zavijajuci je. Onda je zagledao, cas sareni natpis na sjajnoj hartiji, cas tekst na kom su naznaceni sastojci. Tek tada je pomirisao papir koji je prenosio miris prodavnice, metalne korpe, miris fabrike i njenih pogona, pakovanja, radnickih ruku, plasticnih omota i plavih pecata. A kada je dovoljno upoznao taj prvi, spoljasnji miris, kada mu se on vec uvukao u nozdrve ponovo je izvadio parcence cokolade i dodirnuo ga nosem pokusavajuci da oseti miris mleka, kakaoa, miris secera i svega onoga sto je procitao na spisku sa papira. Liznuo je malo, a onda kao da se boji da nece moci odoleti, kao da sakriva od sebe samog, jer  dobro poznaje sebe, brzo i gotovo sebicno je vrati u papir i cusnu natrag u xep. Onda je opet sagnuo glavu, i poceo je po starom pravilu njihati napred nazad.
               Sasvim neocekivano nasi pogleda se iznenada susretose. Ipak, napravih se da nista nisam primetila, i da sam gledala nekud preko njega. No, kad sam prolazila ispustih novcic u kutiju, a za njim se otisnu jos jedan. Kada sam vec gotovo prosla, zacuh slabasan i promukao glasic, nalik decjem:
             -Seko...seko...deco...
             Okrenusmo se i kao da i sada vidim pred sobom njegove krupne i ciste oci neukaljane ulicom na kojoj je prosio, oci coveka koji ne samo da nije na zalasku zivota, vec ga tek zapocinje.
            -Deco...da vam kazem...stajo ja ovako i u ulici preko, samo sam i svirao, al slabo ko sta da. Onda reko sto da sviram, kad i vako ponesto ubace. Ajte deco da vam sviram...
             Sve se to zbi u jednom jedinom trenutku. Ispod kraja one olinjale krparice izvadi kutiju violine, novu i ocuvanu, a sjaj tamnog instrumenta bljesnu iz nje. Pogleda nas ispod oka, namesti violinu pod svoj kratak vrat i cardas se razli  kaldrmisanom ulicom. Cardas koji je terao omorinu, donosio kiseonik, otvarao put ka nebu i rasterivao oblake. Sposoban da razume bogalje i kadar da, poput ciklona, odnese coveka, podigne ga i raznese, da ga premesti na drugo mesto gde se ljudi ne odmeravaju od nogu kojih nema, vec gledaju pravo u oci.
            -E, moja, seko, to ti je bila Madjarska '72.- viknu kroz onaj cardas i nasmeja se.
             U zanosu sviranja i njihanja gornjim, jedinim delom tela, ispade mu zamotano parce cokolade iz gornjeg xepa, padajuci se razvi i ostade na ulici. Pobedonosnog smeska nestade sa njegovog lica, a cardas koji se jos osecao u vazduhu pobeze negde videvsi da se gazda ne ponosi sa njim gizdavo kao koji trenutak pre. On prikova pogleda ka izgubljenom, ali ne pomeri ni ruku ni glavu, niti je pokazivao svojim ponasanjem znaci li mu sta taj gubitak. Cak skrenu pogled za trenutak ka violini i raskosnom somotu, pa ponovo, naizgled ravnodusno pogleda ka ulici, ka slatkom i bogatom zalogaju okupanog kaldrmskom prasinom, da bi odmah skrenuo pogled. Za trenutak je delovao kao da se dvoumi, a onda polako, smireno i spretno poce pakovati violinu natrag ne pogledavsi vise nijednom pola metra ispred sebe. A i sta bi gledao jedan maestro koji, posle pljeska publike negde tamo u nekoj koncertnoj sali, ili gde je vec sebe tog trena video, namerava da se uz dubok naklon publici povuce u garderobu. Primice mozda samo koji buket cveca, koju podsetnicu i ponudu za gostovanje, a onda ce se dostojanstveno i bez mnogo emocija povuci u hotelsku sobu.

      Vozice se sigurno nekim fijakerom, istom ovakvom kaldrmisanom ulicom, leci ce, sirom se ispruziti, i gledati sebe u ogledalu na plafonu, dok ce mu neka zgodna konobarica sipati najbolji becki sampanjac.
     Kad  je zatvorio kutiju pomalo drsko i nestrpljivo je pogledao u nas kao da  pita sta jos cekamo, i kao da se iznenadio zasto jos tu stojimo. A znao je dobro da smo tu, svo vreme nas je video ispod oka. Pravio se samo da ne zna da ima svedoke halapljivog jedenja i briznog zamotavanja poput pokrivanja deteta. Strpljivo je podigao glavu i polako rekao, naglasavajuci svako slovo:
     -Zaklanjate mi svet...ne mogu da vidim kako prolazi pored mene.
      Poslednje reci rekao je malo nehajnije i pospanije nego sto je to u pocetku izgledalo da ce biti, pa je pogledao u nas. Pomalo iznenadjeno smo se okrenuli i oterani cutke posli kao necim uvredjeni, necim tvrdim pogodjeni, i kao da, ne samo nosimo taj udar, vec kao da se modrica povecava. U glavi smo nosili sliku njegove ulicne pozornice, i svako od nas je, znala sam, razlicito razmisljao o njemu, a nismo ni pokusali, ni zeleli jedno drugom da kazemo to misljenje znajuci da ce bilo sta izreceno biti ukaljano ulicnom prasinom reci. Isli smo, prosto bacajuci noge, po betonskim kockama cekajuci ko ce i o cemu prvi da progovori. Ko ce biti dovoljno hrabar da probije omotac cutanja toliko jak i debeo da ga ne moze probiti bilo kakav protivnik, a da pritom ne zasluzi prezir ostalih.
      Kada smo stigli do ugla, naglo sam se okrenula, ne znajuci ni sama sta ocekujem da vidim, mada sam mozda pretpostavljala da cu ga videti podbocenog kako gleda u taj zeljeni svet koji lagano nestaje ispred njega.
     Znao je da cu se okrenuti, i moj pogled je svojim ocekivao. Obema rukama drzao je papir cokolade, koji je u medjuvremenu ipak podigao, a licem je gurao izmedju saka strasno ga lizuci, kao da je time hteo da kaze:
      -Prosjak sam, sta hoces, podigao sam, za mene je da jedem prljavo sa ulice, a i sto da ne podignem, moje je...
      Zamakosmo u drugu ulicu. Neko od nas je nesto progovorio, i mi smo, kao na pucanj, svi u istom trenu prihvatili razgovor, ne pomenuvsi prethodni dogadjaj  ni jednom, jedinom reci, iako smo svi tapkali u ustima ukus vidjenog. Ipak, postojao je precutni dogovor da se to ne pomene, jer niko ne bi znao da objasni sta je to dovelo Madjarsku, a oteralo omorinu iz tuzne prosjacke ulice.

Uspomene iz tihog dvorista

    Gazdarice, stanodavke, kojima ovaj grad obiluje, spadaju u posebnu grupu ljudi, i ma koliko njihove price bile medjusobno razlicite, ta jedna soba koja im je svima zajednicka cini ih jedinstvenim timom pred kojim bi vrlo moguce i sam Raskoljnikov zastao, i posumnjavsi u svoje mogucnosti, rekao:
    -A ne, ne vise.
    One po pravilu starost docekuju same, iako su vrlo cesto po nekoliko puta udavane, sada vec uveliko raspustenice ili udovice sa decom negde po belom svetu i pismima koja od njih nikako da stignu. Sastavni deo njihovog zivota postale su i cigare sa masivnim pepeljarama, stolica kraj telefona, do kraja pojacan televizor, i beskrajno vreme za pricu koja ma koliko bila iscrpna ne moze zadovoljiti njihove apetite. Stanare biraju po preporukama svojih komsija, ili rodjaka, cije misljenje ne bi uvazile ni u jednoj drugoj situaciji, tek da imaju kome s vremena na vreme da prebace da ih je prevario i da bi one mnogo bolje odabrale. Imaju nekakva duga, starinska prezimena uz koja se sasvim lepo uklapaju izlezavajuci vikleri pod gustom mrezicom. A televizoru veruju vise nego bilo kom rodjenom. Pored vrata dosadjujuci se, cekaju dolazak komsinice, posle koga se sa njima dugo prepiru, spremne da vec koliko sutra i sopstvene reci ismevaju.
    A ja ih posle svega volim. Zbog njihove ociglednosti, jer su mi smesno drage, i jer se njihova zlobna proracunljivost granici sa decjom naivnoscu. Sa persijskim tepihom po kome na svojim jastucicima trci macka iz istih krajeva, izdatim podrumcicem, ili prostranom sobom, sa monoklom i zlatnim prstenom od prvog muza, Rusa, sa seljackim ili francuskim poreklom, govorom psovki ili talijanskih fraza, velikom kirijom ili dzabe po rodjackoj duznosti, ona je uvek jedna i ista: gazdarica iz ovog grada na koga sa svojim zembiljima u pijacno prepodne pocinje da mirise.
    Kada god razmisljam o ovim zenama, ispred ociju mi se pojavi Zmaj Jovina ulica, koja nedaleko od "Ruskog cara" sece Knez Mihailovu, u kojoj je nekada ziveo Tasa, cuveni buregdzija, po cemu je najcesce i pamte. Setim se malog dvorista u njoj i zgradice sa sest stanova gde sam jedno vreme i sama zivela. Kuca nekadasnjeg gazde posle rata podeljena je na sest porodica, a od vlasnikovih potomaka bila je tu jedino unuka, koja je sama zivela na drugom spratu. Bila je to nesto mladja i punija zena,    nastanjena tacno jedan sprat ispod stana u koji sam se doselila s pocetka jedne jeseni kod gospa Olge.
    Za nju sam cula sasvim slucajno, prethodna stanarka se upravo iseljavala iz njenog stana, pa sam gotovo istog dana saznala za mesto u samom centru grada po povoljnoj ceni. Ne gubeci vreme, pojavila sam se jednog jutra sa dve torbe, brzo postigla nekakav dogovor sa njom o uslovima moga stanovanja, i odjednom videla sebe kako se raspakujem u kasno popodne zapocinjuci novi zivot.
    Vadila sam zidne fotografije, kacila ih na davno zakucane eksere, razmestala cupice i vadila knjige iz kartonskih kutija.
Sama soba bila je izrazito starinska i pomalo memljiva, sa veoma visokim plafonom, koji valjda i prilici starim zgradama, i cijim uglovima gotovo dobro stoji teska i neprobojna paucina. Najvise mesta zauzimala su dva kreveta, vlazna i grumuljicava, sa tvrdim i neudobnim lezajevima, pa je gospodja Olga bila vrlo smesna kada je rekla da se izbegavaju posete da se ne bi "abali duseci". U sobi se nalazio i pokvareni frizider koji se po njenim recima mogao da koristi umesto polica, kojima je inace ova soba obilovala. Vecina stvari iz te sobe zapravo je bila nekorisna i neupotrebljiva, a za sve ostalo se moralo otici u deo stana gospodje Olge.
    Njen deo imao je poseban ulaz, jer je moja soba vodila direktno u hodnik zgrade, a prolaz izmedju nasih soba bio je zagradjen velikim ormanom. Cesto se mogao cuti njen ulazak u unutrasnjost tog ormana, odakle je, verovatno, mogla bolje da slusa o cemu se prica u mojoj sobi, pa i samo opiranje case o tanusna vrata.
    Ona sama je bila oniza, bleda i debela, iako je govorila da to nije nista u odnosu na nekadasnju liniju, kad je bila "zdravo jedra" i da je za sve kriva "prokleta starost". Imala je kratku i retku, potpuno belu kosu, u koju je utapala dva cesljica sa strane, ili stavljala pod rajf da mi potom stalno demonstrira kako joj lako spada sa glave. I uvek je zaboravljala gde sve to ostavlja po kuci, pa bi samo rekla kako joj neceg nema i pogledala me kao odgovornog za nestajanje, a kako bih ja najcesce slegala ramenima, brzo bi govorila:
    -Ma, ja, gde ces ti videti moj rajf...
    Kuhinja i kupatilo bili su u njenom delu stana, pa sam tu ulazila cesto, ponekad i na prstima, jer sam vremenom pocela da se plasim njenog krupnog i prodornog glasa kada bi me pozivala na kafu, i gotovo se ljutila kada bih je zbog nedostatka vremena odbila uz izvinjenje.
    A kafa je u njenom zivotu imala posebno mesto! Kuvala ju je velikom loncu koji je u sebe primao desetak velikih solja. Dupke bi ga napunila vodom, potom stavljala cetiri velike kasike kafe i sest kasika secera. To bi potom dugo kuvala mesajuci na tihoj vatri, i uz televizor meraklijski dosipala solju po solju, sve dok ne bi popila. A ako joj nekim slucajem to nije iz prve poslo za rukom, onda bi ostavljala za kasnije i naknadno podgrevala. E, to je volela najvise, da dosipa taj svoj zagrejani napitak, i da uz zvuk tocenja u solje prica o svojim komsinicama. Kada bih po otvaranju vrata cula njeno dozivanje, znala sam da mi nema izlaza i da sledi sipanje vode u lonac i dezuranje uz njega. Nikako nije mogla da razume moju dnevnu polovinu kafe bez secera, odmahivala glavom govoreci kako ce sve to samo da se "prilepi uz zeludac". Nijednu svoju kafu ne bi mogla poceti bez savijanja cigare, kada bi sledila obavezna dnevna prica kako nikada nije pusila sve dok je nisu poslali na Goli otok.
    -A tamo, daju ti cetiri dnevno, i to je sve. A ti onda zapalis, pa pocnes da se prisecas koga si imao, a koga izgubio, koju su ti drugaricu kada ubili... I tako, cetiri po cetiri, paklo, pa dva... i sad zavijam, da ne brojim vise paklice...
    Tako je pricala, pomalo tepala bez zuba, sa svojim krupnim smezuranim ocima, dok joj se vilica izlezavala u plasticnoj casi, dopola napunjenoj vodom, iznad lavaboa, u kupatilu.
    Bolovala je od svih bolesti od kojih je covecanstvo ikad bolovalo, pa je pocela i sa tabletama protiv zaboravnosti, sto joj nije puno pomagalo. Zaboravnost je cesto cinila njeno majstorisanje po kuci veoma neuspesnim, cemu se nikako nije mogla nacuditi. Kod nje sam i saznala sta su to jake paradajz corbe, sa puno zacina, travki i povrca, guste, jake, masne i ljute, kao da ih sprema za vojsku, i uvek mi je bio problem kako da je odbijem a da pritom ne ostane uvredjena. Zbog svojih pita, za koje je bila ubedjena da im nema premca, znala je da me salje na drugi kraj grada po kore kod nekih starih majstora, a kada bih otisla, saznavala bih da su vec dugo pokojni.

 Nikako nisam mogla da zapamtim svu familiju gospoja Olge. Uvek bi mi promakao neki bratanac, sestric ili pastorak i ostajala sam zbunjena kada bi mi pred neku posetu rekla:
    -Secas li se kada sam ti pricala o kum Lazi?
    Ipak, onih najblizih bilo je malo. Od prvog muza bila je razvedena, i sa njim je imala jednog sina, koga je jos uvek nazivala onako kako ga je verovatno prozvala u detinjstvu- Perica, a iz drugog braka je izasla kao udovica. Prica o njenom sinu uklapala se u redovnu pricu o Golom otoku, cigarama i nosila je naziv: "Kako je Perica dobio secer". Jos od detinjstva seceras, po prici gospodje Olge, razboleo se jos oko devete godine, kada ga je rodjeni otac, njen prvi muz, gurnuo iz voza. Srecom, mali Perica je pao na ledja nekom pecarosu ispod mosta, malo se ugruvao, i od tada je na insulinu. Gospodja Olga je bila toliko kivna na svog bivseg muza da mu je uvek iznova pripisivala neki novootkriveni greh i sa takvom strascu ga klela, da sam zakljucila da nikada nije ni prestajala da ga voli.
    Stan na vrhu zgrade pripadao je Desi Bosanki, sa kojom je gospodja Olga jedva i govorila, jer je pre nekoliko godina Desa velikodusno prihvatila Olgine tek otpustene stanare. Sama Desa je takodje zivela od kirije, i pored svog telefona, na zidu je imala zapisane telefone mlekare, elektrodistribucije i gradske pekare, pa bi ih, po navici, zvala svaki dan tek da pita zasto nije bilo dovoljno hleba, ili zasto mleko nije na vreme stiglo u prodavnicu na uglu. Olga i ona se nisu volele jer su bile gotovo iste, jer je i Desa imala dva braka iza sebe, jednog sina i pun dzak neostvarenih zelja. Kako bilo, one su se ipak posecivale, mada su se i tad peckale palacajuci slatkim recima.
    Stan do naseg zauzimala je cetvoroclana porodica coveka zaposlenog u miliciji i njegove zene koju su svi znali samo kao "pandurovu zenu". Tu su bile i njihove dve debele cerke koje se nisu nikako razlikovale. Pandurovica je na glavi uvek imala svezu frizuru, neku hladnu trajnu sa krupnim loknama, koje su poput filovanog kolaca podrhtavala u vazduhu. Bila je debela, i nikad vidjena bez prekrstenih ruku na grudima. Njihova spavaca soba granicila se sa mojom, i ja ponekad dugo nisam mogla da zaspim od glasnog pandurskog hrkanja. Pandurova zena nikako nije volela Desu Bosanku, ali im je zajednicko bilo sto nisu volele slikarku ispod Olge, ciju su nadmenost uporno ogovarale, verovatno se plaseci da jednog dana ne uzme dedine kljuceve u ruke, pokaze prstom na vrata i kaze:
    -Izvolite, gospodo, napolje.
    A kada malo bolje razmislim, i kada ih sve skupa zamislim, svi su u toj zgradi bili debeli i besposleni. Debeljuskasta je bila i zena iz prizemlja, koja je takodje kafenisala sa Olgom, i koja je uvek imala neki pacenicki izraz lica, dopunjen rumenim obrazima, zmirkavim ocima, nakosenom glavom i obracanjima-"sine" i "mila moja". Za nju je Olga volela da kaze da bi bila "zena na mestu da se toliko ne prenemaze".
    Sesti sprat je ostao nepoznanica za mene, a on ocito i nije previse interesovao moju gazdaricu, posto je u njemu ziveo naizgled sasvim normalan mladi bracni par, pa im i nije bio narocito zanimljiv.
    Mislim da me je Olga volela i ubedjena sam da me i sad pominje, jer sam bila poslednji njen stanar. Mislim da je i zaboravila svoju optuzbu za pokvareni telefon koju je izrekla nakon nesto manje od pola godine mog zivljenja tu. Tad sam prvi put pomislila da gospa Olga i nije gazdarica pored koje je lako ziveti, a da je njena dotadasnja tolerancija bila vise privid i zelja da na novu stanarku ostavi dobar utisak.
   Veliki narandzasti telefon bio je u njenom delu stana, i ona ga ne bi ispustala od ranog jutra, pa sve dok uvece ne bi legla, samo za sobom premestajuci gajtan. Telefon je imala i moja soba, i on je bio vezan za njen veoma slabim i izlizanim trakama koje su i posle nekoliko pomeranja izgubile funkciju. Zice su se tada razdvojile, a telefon prestao da radi. Sasvim nepromisljeno, znajuci da se ne radi ni o kakvom kvaru, prilikom popodnevne kafe rekoh gospodja Olgi sta se desilo i upitah je da li ima malo trake koja se za to koristi. Ona me pogleda i sasvim suvo i jetko rece da toga nema u kuci, jer se taj telefon nije kvario dok ja nisam dosla, pa joj nije ni bilo potrebno.
    Vec iste veceri ona me zovnu kucajuci iz granicnog ormana, a kada udjoh kod nje samo mi nemo pokaza svoj telefon masuci sa njim po vazduhu. Isprva mi nije bilo jasno sta namerava sa tako podignutim telefonom, no ona brzo progovori krupnim i sistavim glasom:
    -Vidis, sada ni moj ne radi!
    Nije ni pokusavala da me saslusa, svaku moju rec prekidala je jos neizgovorenu, govorila bez ikakvog reda da je ona stara i bolesna, svakog trena na vratima sloga, sto nikako nece moci javiti svom Perici, jer, eto, telefon ne radi. I pri tom me je prilikom svake izrecene mogucnosti prosto gurala, da se pomeram sa mesta da bi sebe spasila od uroka.
    -I, sta ja sad da radim?
    Pogledala me je sa nekim mirnim zlom u ocima i natalozenom mrznjom u starackim podocnjacima, nakon cega sam osetila neverovatan strah. Prvi put te veceri pored zakljucane brave navukoh i rezu i dugo mi ne podje za rukom da zaspim.
Sutradan je videh jos na ulaznim vratima, raskopcanu i razdrljenu sa izguzvanom spavacicom od nekakvih nocnih prevrtanja, jos neumivenu od sna, sa velikim oteklim podvoljkom i kosom koja se razbezala nad nazirucom celom.
    -Neko je nocas ulazio u moju sobu.
    Njen smiren ton me presece, i sada se secam samo jedne svoje misli, gotovo resenosti koja me iznenada obasja poput plavicaste munje- da odatle moram sto pre otici! Bila je ubedjena da samo dobro glumim iznenadjenost i naivnost kada sam rekla da sam celu noc provela u svojoj sobi i stavom nakrivljenog tela i podbocene ruke govorila da potcenjujem njenu promucurnost, posto me je ona odmah prozrela.
    Ipak, da odem odatle nije presudio dogadjaj sa telefonom, vec sasvim nesto drugo i neocekivano. Za vreme nekog vikenda koji nisam provela sa njom ona prosto odluci da vise ne drzi stanare, jer, kako mi je rece kad se vratih, to se danas nikako ne isplati. Ona i njen Perica su odlucili da tu prostoriju izdaju izvesnom advokatu kome je to mesto svakako odgovaralo jer je sobom povlacilo centar grada i poseban ulaz. Rece mi i da imam sedamnaest dana do narednog prvog, tako da ne moram zuriti sa iseljenjem. Dok mi je to govorila, nekoliko puta je ponovila:
    -Sta cu ja tu, Perica kaze da ce on sve da sredi, a zao ti je kad ti dete nesto trazi da mu odbijes. Ko zna, mozda stvarno krene na dobro. Sta vredi mom Perici sto je zavrsio toliku skolu kad nema para... Eto, sine, a meni je stvarno zao...bas nam je fino bilo zajedno... A kazem mom Perici: "Sine, navikla sam na stanare, ustanem, pa mi skuvaju kafu"...al sta ces, Perica naumio, pa kvit, a ja sam uvek radila kako on kaze, ipak je tolke skole zavrsio...zna on sta radi...sta ces...
Tako sam izgubila svoje mestasce u Zmaj-Jovinoj, visok plafon, debele zidove i svoj starinski mir. Onda sam se prisecala, tog trinaestog januara, kako sam se svakodnevno pela strmim, kosim i tek pociscenim stepenicama, trudeci se da ne lupkam previse, jer koraci odzvanjaju udarajuci ostro o zidove, kako sam izvirivala iza svojih prozora pokusavajuci da vidim ko ulazi u dvoriste, i secala mirisa koje vise nisam u stanju da osetim.
    Po stvari sam dosla tek nedelju dana nakon tog razgovora sa njom, i isprva sam nameravala da prosto udjem u moju sobu, spakujem sve stvari, ne javim joj se, i da pozvonim tek da bih joj vratila kljuceve. Trudila sam se da sto manje emocija i prisecanja pakujem sa stvarima, i terala sam sebe da ne razmisljam za koje me dogadjaje u toj ulici koja stvar vezuje, vec da mislim da je to jos samo jedna u nizu selidbi u mom zivotu. Koliko mi je tada sve ono sto je ranije izgledalo domacim u toj hladnoj sobi sada bilo gotovo monaski usamljenicko, i zidovi, i plafon i dupli prozori i zastakljeni ormani. Pa i retusirana slika sa vencanja gospodje Olge i njenog drugog muza, koju sam odmah po useljenju sklonila negde iza ormana. Svaka stvar je bila gotovo ledena u dugo negrejanoj sobi, skoro da je para izlazila dok sam disala, i sve sto sam htela bilo je da sto pre pokupim svoje stvari i da odem. Ipak, dok sam se pakovala na pamet su mi iskrsavale raznorazne sitnice koje sam tokom boravka ostavila u drugom delu stana, pa odlucih da njih uzmem tek kad napunim i zatvorim i poslednju torbu.
    Nisam pozvonila na vrata, vec sam prosto otkljucala, kao sto sam to i do tada cinila, i usla unutra. Nisam zelela da ispitujem njenu reakciju kada me vidi, prosto sam joj pozelela dobro vece, rekla da sam se spakovala i da sam dosla po preostale stvari. Dok sam se okretala po stanu i kao da pljackam bez reda ubacivala stvari u torbicu, ona je pocela da prica sta to sada radi, sta sprema i kuva, pocela je da se zali na neke recepte, no ja nisam htela da je slusam. Nisam dozvoljavala emocijama da me pobede i budu kupljene tugaljivo bapskim pricama, i nisam zelela da napravim ikakav pomak, a ni htela da priznam da nisam ljuta, vec tiho tuzna. Izbegavala sam da pogledam ka dnevnoj sobi odakle se orio televizor, i gde smo pile kilometarske kafe, jer znam da bih istog momenta kad bih to ucinila sela i pocela da placem. Osetila sam da je ostavljam sa gomilom neizrecenih prica, spremljenih komentara uz kafu, i nalazila sam izvesno zadovoljenje u tome.
    Ono sto nisam uspela da iznesem te veceri odnela sam naredno jutro. Vec tada su skoro sva osecanja u meni umrla prirodnom smrcu posle dugog boravka na frekvenciji samrti, sa svim varijantama zala za bezivotnom i ogoljenom sobom, okupanom jutarnjom svetloscu koja me je gotovo zaslepljivala. Shvatila sam da sam spremna za nova raspakivanja i osvajanja teritorija i da sam uvece uvek vise sentimentalna nego sto zapravo ima razloga.
    Preostao je poslednji susret sa gospodja Olgom...
    I tog puta usla sam otkljucavsi sama i zatekla je jos u hodniku kako brise krpom veliko ogledalo.Prosto se ozarila kada me je videla, i rekla :
    -Stigla si, ocekivala sam te.
    Spustila sam kljuceve na komodu u nameri da se okrenem i zauvek odem iz tog stana, medjutim njen pogled me je prosto obavezivao da ostanem tu jos koji tren i razmenim nekoliko recenica sa njom.
    -E, pa, da stavim kafu, evo, brzo cu ja... taman da je popijemo, sigurno nisi stigla nijednu od jutros da popijes...
    -Gospodjo Olga, zaista nemam vremena...
    Vremena za kafu zaista nije bilo jer sam, predvidevsi mogucnost da me ona zadrzi, sve torbe iznela ispred vrata, gde je ostala moja kuma koja je tog jutra i krenula sa mnom da bi mi pomogla. Pomenuh joj zimu u hodniku, stvari i moju zurbu, no ona ne htede nista od toga cestito ni da saslusa.
    -Pa zar smo mi toliko zivele zajedno da sad odes i bez kafe. Pa kakav bih ja to covek bila...
    Pored principa koji su me cvrsto zadrzavali na tom delu stana, znala sam da su mi stvari zaista u hodniku, i da ce se moja kuma upoznati sa zimom starinskih zgrada cekajuci me. A Olga je uporno insistirala ponavljajuci da na danasnji dan nikako ne smem otici iz kuce, a da ne popijem kafu. Pa cak i da sam imala vremena, znala sam da predstoji mucan proces sipanja vode u lonac i dosipanje kome nema kraja. Ponovila sam jos jednom da veoma zurim, da nisam sama i da moram smesta da idem.
    -Pa bar ostani zitom da se posluzis.- rece molecivo.
    Tek tada se setih da je Sveti Jovan, njena slava i tu nadjoh objasnjenje zasto je toliko puta ponovila da moram da popijem kafu i nadjoh se za trenutak u nedoumici. Zbunjeno sam joj cestitala slavu i promrmljala da cu se na brzinu posluziti ne mogavsi da odbijem ponudjeno praznicno zito. Zamislila sam da ce ga ona izneti u maloj posudi sa kasicicom, kako se to obicno cini, ali ona iz ostave iznese pun tanjir, kao da time sebi obezbedjuje moje prisustvo sve dok se on ne isprazni. Sto je vise trebalo da zurim, i sto sam sebi cesce govorila da hitno moram izaci, ja sam se duze zadrzavala, cak sam i sedela u kuhinji sa njom. Pocela je brzo da se raspituje za moje ukucane ne znajuci sta ce prvo da me pita i svaka recenica joj je bila pregazena od naredne. Dok sam pokusavala da savladam zito, osetila sam kako je ono savladalo mene i da necu nikada uspeti da osvojim ono sto je ona planirala. Izvinuh se zbog toga, po ko zna koji put pozdravih sa njom, pruzih joj ruku, no ona me povuce ka sebi, zagrli i bucno poljubi. Cinilo se da ce svakog trenutka reci:
    -Pusti Pericu i advokata, a sa kim cu ja da pijem kafu?
    Tada me je prvi put i pitala imam li gde sada i kuda uopste nameravam da krenem, cak pokaza i izvesnu zabrinutost kada odgovorih negativno. Pa cak i da je rekla ono sto je sve vreme mislila, ne bih se nikad vise vratila, iako mi i sada pomalo nedostaje svecana tisina i hladan mir osamljenicke sobe. Gospodja Olga jos nesto rece, ali ja je ne cuh. Cula sam samo svoje korake dok sam poslednji put silazila sa drugog sprata stare zgrade.
    Prolazim svakodnevno ovim istim delom ulice i veoma retko zastanem, ili pomislim kako se nekada moj put tu zavrsavao. Prepoznam u spustenim roletnama iskrzane kuhinjske i vidim senku gospodje Olge koja prelece preko njih. Kao da se za casak zapitam kako to da sve i dalje postoji smatrajuci to zavrsenom predstavom iz koje sam izasla i u koju vise ne verujem. Zar prica i dalje zivi, usporim i vidim kako zauvek ostavljene uspomene i tragovi sa prozora masu ovim, u meni koji otpozdravljaju, a zatim ipak odvuceni odlecu pridruzujuci se onim u mojoj nekadasnjoj sobi i ja se tada setim svega. Tada ne znam u kojoj sam prici, da li cu nesvesno skrenuti ulevo i poci u stan broj devet, ili cu produziti dalje ne obrativsi paznju na oblak sete koji je presao preko mojih trepavica.
    I zato vise ne zastajem.

   Ipak, onih najblizih bilo je malo. Od prvog muza bila je razvedena, i sa njim je imala jednog sina, koga je jos uvek nazivala onako kako ga je verovatno prozvala u detinjstvu- Perica, a iz drugog braka je izasla kao udovica.
      Prica o njenom sinu uklapala se u redovnu pricu o Golom otoku, cigarama i nosila je naziv: "Kako je Perica dobio secer". Jos od detinjstva seceras, po prici gospodje Olge, razboleo se jos oko devete godine, kada ga je rodjeni otac, njen prvi muz, gurnuo iz voza. Srecom, mali Perica je pao na ledja nekom pecarosu ispod mosta, malo se ugruvao, i od tada je na insulinu. Gospodja Olga je bila toliko kivna na svog bivseg muza da mu je uvek iznova pripisivala neki novootkriveni greh i sa takvom strascu ga klela, da sam zakljucila da nikada nije ni prestajala da ga voli.
     Stan na vrhu zgrade pripadao je Desi Bosanki, sa kojom je gospodja Olga jedva i govorila, jer je pre nekoliko godina Desa velikodusno prihvatila Olgine tek otpustene stanare. Sama Desa je takodje zivela od kirije, i pored svog telefona, na zidu je imala zapisane telefone mlekare, elektrodistribucije i gradske pekare, pa bi ih, po navici, zvala svaki dan tek da pita zasto nije bilo dovoljno hleba, ili zasto mleko nije na vreme stiglo u prodavnicu na uglu. Olga i ona se nisu volele jer su bile gotovo iste, jer je i Desa imala dva braka iza sebe, jednog sina i pun dzak neostvarenih zelja. Kako bilo, one su se ipak posecivale, mada su se i tad peckale palacajuci slatkim recima.
     Stan do naseg zauzimala je cetvoroclana porodica coveka zaposlenog u miliciji i njegove zene koju su svi znali samo kao "pandurovu zenu". Tu su bile i njihove dve debele cerke koje se nisu nikako razlikovale. Pandurovica je na glavi uvek imala svezu frizuru, neku hladnu trajnu sa krupnim loknama, koje su poput filovanog kolaca podrhtavala u vazduhu. Bila je debela, i nikad vidjena bez prekrstenih ruku na grudima. Njihova spavaca soba granicila se sa mojom, i ja ponekad dugo nisam mogla da zaspim od glasnog pandurskog hrkanja. Pandurova zena nikako nije volela Desu Bosanku, ali im je zajednicko bilo sto nisu volele slikarku ispod Olge, ciju su nadmenost uporno ogovarale, verovatno se plaseci da jednog dana ne uzme dedine kljuceve u ruke, pokaze prstom na vrata i kaze:
     -Izvolite, gospodo, napolje.
     A kada malo bolje razmislim, i kada ih sve skupa zamislim, svi su u toj zgradi bili debeli i besposleni.             Debeljuskasta je bila i zena iz prizemlja, koja je takodje kafenisala sa Olgom, i koja je uvek imala neki pacenicki izraz lica, dopunjen rumenim obrazima, zmirkavim ocima, nakosenom glavom i obracanjima-"sine" i "mila moja". Za nju je Olga volela da kaze da bi bila "zena na mestu da se toliko ne prenemaze".
     Sesti sprat je ostao nepoznanica za mene, a on ocito i nije previse interesovao moju gazdaricu, posto je u njemu ziveo naizgled sasvim normalan mladi bracni par, pa im i nije bio narocito zanimljiv.
     Mislim da me je Olga volela i ubedjena sam da me i sad pominje, jer sam bila poslednji njen stanar. Mislim da je i zaboravila svoju optuzbu za pokvareni telefon koju je izrekla nakon nesto manje od pola godine mog zivljenja tu. Tad sam prvi put pomislila da gospa Olga i nije gazdarica pored koje je lako ziveti, a da je njena dotadasnja tolerancija bila vise privid i zelja da na novu stanarku ostavi dobar utisak.
     Veliki narandzasti telefon bio je u njenom delu stana, i ona ga ne bi ispustala od ranog jutra, pa sve dok uvece ne bi legla, samo za sobom premestajuci gajtan. Telefon je imala i moja soba, i on je bio vezan za njen veoma slabim i izlizanim trakama koje su i posle nekoliko pomeranja izgubile funkciju. Zice su se tada razdvojile, a telefon prestao da radi. Sasvim nepromisljeno, znajuci da se ne radi ni o kakvom kvaru, prilikom popodnevne kafe rekoh gospodja Olgi sta se desilo i upitah je da li ima malo trake koja se za to koristi. Ona me pogleda i sasvim suvo i jetko rece da toga nema u kuci, jer se taj telefon nije kvario dok ja nisam dosla, pa joj nije ni bilo potrebno.
     Vec iste veceri ona me zovnu kucajuci iz granicnog ormana, a kada udjoh kod nje samo mi nemo pokaza svoj telefon masuci sa njim po vazduhu. Isprva mi nije bilo jasno sta namerava sa tako podignutim telefonom, no ona brzo progovori krupnim i sistavim glasom:
     -Vidis, sada ni moj ne radi!
     Nije ni pokusavala da me saslusa, svaku moju rec prekidala je jos neizgovorenu, govorila bez ikakvog reda da je ona stara i bolesna, svakog trena na vratima sloga, sto nikako nece moci javiti svom Perici, jer, eto, telefon ne radi. I pri tom me je prilikom svake izrecene mogucnosti prosto gurala, da se pomeram sa mesta da bi sebe spasila od uroka.
     -I, sta ja sad da radim?
     Pogledala me je sa nekim mirnim zlom u ocima i natalozenom mrznjom u starackim podocnjacima, nakon cega sam osetila neverovatan strah. Prvi put te veceri pored zakljucane brave navukoh i rezu i dugo mi ne podje za rukom da zaspim.
     Sutradan je videh jos na ulaznim vratima, raskopcanu i razdrljenu sa izguzvanom spavacicom od nekakvih nocnih prevrtanja, jos neumivenu od sna, sa velikim oteklim podvoljkom i kosom koja se razbezala nad nazirucom celom. 
     -Neko je nocas ulazio u moju sobu.
     Njen smiren ton me presece, i sada se secam samo jedne svoje misli, gotovo resenosti koja me iznenada obasja poput plavicaste munje- da odatle moram sto pre otici! Bila je ubedjena da samo dobro glumim iznenadjenost i naivnost kada sam rekla da sam celu noc provela u svojoj sobi i stavom nakrivljenog tela i podbocene ruke govorila da potcenjujem njenu promucurnost, posto me je ona odmah prozrela.
Ipak, da odem odatle nije presudio dogadjaj sa telefonom, vec sasvim nesto drugo i neocekivano. Za vreme nekog vikenda koji nisam provela sa njom ona prosto odluci da vise ne drzi stanare, jer, kako mi je rece kad se vratih, to se danas nikako ne isplati. Ona i njen Perica su odlucili da tu prostoriju izdaju izvesnom advokatu kome je to mesto svakako odgovaralo jer je sobom povlacilo centar grada i poseban ulaz. Rece mi i da imam sedamnaest dana do narednog prvog, tako da ne moram zuriti sa iseljenjem. Dok mi je to govorila, nekoliko puta je ponovila:
     -Sta cu ja tu, Perica kaze da ce on sve da sredi, a zao ti je kad ti dete nesto trazi da mu odbijes. Ko zna, mozda stvarno krene na dobro. Sta vredi mom Perici sto je zavrsio toliku skolu kad nema para... Eto, sine, a meni je stvarno zao...bas nam je fino bilo zajedno... A kazem mom Perici: "Sine, navikla sam na stanare, ustanem, pa mi skuvaju kafu"...al sta ces, Perica naumio, pa kvit, a ja sam uvek radila kako on kaze, ipak je tolke skole zavrsio...zna on sta radi...sta ces...
     Tako sam izgubila svoje mestasce u Zmaj-Jovinoj, visok plafon, debele zidove i svoj starinski mir. Onda sam se prisecala, tog trinaestog januara, kako sam se svakodnevno pela strmim, kosim i tek pociscenim stepenicama, trudeci se da ne lupkam previse, jer koraci odzvanjaju udarajuci ostro o zidove, kako sam izvirivala iza svojih prozora pokusavajuci da vidim ko ulazi u dvoriste, i secala mirisa koje vise nisam u stanju da osetim.
     Po stvari sam dosla tek nedelju dana nakon tog razgovora sa njom, i isprva sam nameravala da prosto udjem u moju sobu, spakujem sve stvari, ne javim joj se, i da pozvonim tek da bih joj vratila kljuceve. Trudila sam se da sto manje emocija i prisecanja pakujem sa stvarima, i terala sam sebe da ne razmisljam za koje me  dogadjaje u toj ulici koja stvar vezuje, vec da mislim da je to jos samo jedna u nizu selidbi u mom zivotu.          Koliko mi je tada sve ono sto je ranije izgledalo domacim u toj hladnoj sobi sada bilo gotovo monaski usamljenicko, i zidovi, i plafon i dupli prozori i zastakljeni ormani. Pa i retusirana slika sa vencanja gospodje Olge i njenog drugog muza, koju sam odmah po useljenju sklonila negde iza ormana. Svaka stvar je bila gotovo ledena u dugo negrejanoj sobi, skoro da je para izlazila dok sam disala, i sve sto sam htela bilo je da sto pre pokupim svoje stvari i da odem. Ipak, dok sam se pakovala na pamet su mi iskrsavale raznorazne sitnice koje sam tokom boravka ostavila u drugom delu stana, pa odlucih da njih uzmem tek kad napunim i zatvorim i poslednju torbu.

    Nisam pozvonila na vrata, vec sam prosto otkljucala, kao sto sam to i do tada cinila, i usla unutra. Nisam zelela da ispitujem njenu reakciju kada me vidi, prosto sam joj pozelela dobro vece, rekla da sam se spakovala i da sam dosla po preostale stvari. Dok sam se okretala po stanu i kao da pljackam bez reda ubacivala stvari u torbicu, ona je pocela da prica sta to sada radi, sta sprema i kuva, pocela je da se zali na neke recepte, no ja nisam htela da je slusam. Nisam dozvoljavala emocijama da me pobede i budu kupljene tugaljivo bapskim pricama, i nisam zelela da napravim ikakav pomak, a ni htela da priznam da nisam ljuta, vec tiho tuzna. Izbegavala sam da pogledam ka dnevnoj sobi odakle se orio televizor, i gde smo pile kilometarske kafe, jer znam da bih istog momenta kad bih to ucinila sela i pocela da placem. Osetila sam da je ostavljam sa gomilom neizrecenih prica, spremljenih komentara uz kafu, i nalazila sam izvesno zadovoljenje u tome.
     Ono sto nisam uspela da iznesem te veceri odnela sam naredno jutro. Vec tada su skoro sva osecanja u meni umrla prirodnom smrcu posle dugog boravka na frekvenciji samrti, sa svim varijantama zala za bezivotnom i ogoljenom sobom, okupanom jutarnjom svetloscu koja me je gotovo zaslepljivala. Shvatila sam da sam spremna za nova raspakivanja i osvajanja teritorija i da sam uvece uvek vise sentimentalna nego sto zapravo ima razloga.
     Preostao je poslednji susret sa gospodja Olgom...
     I tog puta usla sam otkljucavsi sama i zatekla je jos u hodniku kako brise krpom veliko ogledalo.Prosto se ozarila kada me je videla, i rekla :
     -Stigla si, ocekivala sam te.
    Spustila sam kljuceve na komodu u nameri da se okrenem i zauvek odem iz tog stana, medjutim njen pogled me je prosto obavezivao da ostanem tu jos koji tren i razmenim nekoliko recenica sa njom.
     -E, pa, da stavim kafu, evo, brzo cu ja... taman da je popijemo, sigurno nisi stigla nijednu od jutros da popijes...
    -Gospodjo Olga, zaista nemam vremena...
     Vremena za kafu zaista nije bilo jer sam, predvidevsi mogucnost da me ona zadrzi, sve torbe iznela ispred vrata, gde je ostala moja kuma koja je tog jutra i krenula sa mnom da bi mi pomogla. Pomenuh joj zimu u hodniku, stvari i moju zurbu, no ona ne htede nista od toga cestito ni da saslusa.
     -Pa zar smo mi toliko zivele zajedno da sad odes i bez kafe. Pa kakav bih ja to covek bila...
     Pored principa koji su me cvrsto zadrzavali na tom delu stana, znala sam da su mi stvari zaista u hodniku, i da ce se moja kuma upoznati sa zimom starinskih zgrada cekajuci me. A Olga je uporno insistirala ponavljajuci da na danasnji dan nikako ne smem otici iz kuce, a da ne popijem kafu. Pa cak i da sam imala vremena, znala sam da predstoji mucan proces sipanja vode u lonac i dosipanje kome nema kraja. Ponovila sam jos jednom da veoma zurim, da nisam sama i da moram smesta da idem.
     -Pa bar ostani zitom da se posluzis.- rece molecivo. 
     Tek tada se setih da je Sveti Jovan, njena slava i tu nadjoh objasnjenje zasto je toliko puta ponovila da moram da popijem kafu i nadjoh se za trenutak u nedoumici. Zbunjeno sam joj cestitala slavu i promrmljala da cu se na brzinu posluziti ne mogavsi da odbijem ponudjeno praznicno zito. Zamislila sam da ce ga ona izneti u maloj posudi sa kasicicom, kako se to obicno cini, ali ona iz ostave iznese pun tanjir, kao da time sebi obezbedjuje moje prisustvo sve dok se on ne isprazni. Sto je vise trebalo da zurim, i sto sam sebi cesce govorila da hitno moram izaci, ja sam se duze zadrzavala, cak sam i sedela u kuhinji sa njom. Pocela je brzo da se raspituje za moje ukucane ne znajuci sta ce prvo da me pita i svaka recenica joj je bila pregazena od naredne. Dok sam pokusavala da savladam zito, osetila sam kako je ono savladalo mene i da necu nikada uspeti da osvojim ono sto je ona planirala. Izvinuh se zbog toga, po ko zna koji put pozdravih sa njom, pruzih joj ruku, no ona me povuce ka sebi, zagrli i bucno poljubi. Cinilo se da ce svakog trenutka reci:
     -Pusti Pericu i advokata, a sa kim cu ja da pijem kafu?
     Tada me je prvi put i pitala imam li gde sada i kuda uopste nameravam da krenem, cak pokaza i izvesnu zabrinutost kada odgovorih negativno. Pa cak i da je rekla ono sto je sve vreme mislila, ne bih se nikad vise vratila, iako mi i sada pomalo nedostaje svecana tisina i hladan mir osamljenicke sobe. Gospodja Olga jos nesto rece, ali ja je ne cuh. Cula sam samo svoje korake dok sam poslednji put silazila sa drugog sprata stare zgrade.
     Prolazim svakodnevno ovim istim delom ulice i veoma retko zastanem, ili pomislim kako se nekada moj put tu zavrsavao. Prepoznam u spustenim roletnama iskrzane kuhinjske i vidim senku gospodje Olge koja prelece preko njih. Kao da se za casak zapitam kako to da sve i dalje postoji smatrajuci to zavrsenom predstavom iz koje sam izasla i u koju vise ne verujem. Zar prica i dalje zivi, usporim i vidim kako zauvek ostavljene uspomene i tragovi sa prozora masu ovim, u meni koji otpozdravljaju, a zatim ipak odvuceni odlecu pridruzujuci se onim u mojoj nekadasnjoj sobi i ja se tada setim svega. Tada ne znam u kojoj sam prici, da li cu nesvesno skrenuti ulevo i poci u stan broj devet, ili cu produziti dalje ne obrativsi paznju na oblak sete koji je presao preko mojih trepavica.
        I zato vise ne zastajem.

GREH                                                     
                                                                                                                    Da je manje onih koji
                                                                                                                    cine za - tudje dobro


         U predvecerje tog cetvrtka, nedugo posle petog casa, drzeci nehajno tasnu na ledjima,  vracao se sedmak Pavle natrag kuci. Asfalt je mirno i lenjo dremao milovan toplim zracima zalazeceg sunca, a ulice su bile puste bas kao sred  nedeljnog popodneva. Vrucu prasinu koja se lepila za sve okolo ublazavao je jedino hladnjikav znoj ispod kosulje za  koji se lepio mlaki vetric, omamljivo i rashladjujuce.
         Iako je zurio, Pavle se nije radovao povratku kuci. I ovo zadrzavanje je bilo dovoljno da se uplasi sto je opet ostao duze, a nije se ni javio, ni pitao za dozvolu, pa jos danas kad je slava njegovih predaka i kad ne bi smeo, kako mu je majka rekla, da se bez potrebe udaljava od kuce. Zaboravio je Pavle na to, ko ce jos misliti na slavu predaka kad svi bace torbe na ozelenele travnjake, poskidaju i pobacaju kosulje, pa jurnu u tregerusama na gornje igraliste. Devojcice navijaju, masu i zovu na tribine, a oni jure za loptom, nezadrzivo, neumorno, kao da im bas sve zavisi od tog jednog jedinog suta. Pa i noga se nekad podmetne, gurne se drug, obori namerno ili nehajno, ali jedni drugima ne prebacuju, vec kao u nekom transu odmah ustaju vodjeni loptom koja im izmakne negde pred samom nogom, sigurni da ce  bas taj udarac resiti utakmicu, da ce izboriti kod devojcica svu naklonost i njihov stidljivi kikot, a kod decaka onu precutnu i zlu zavist koja se granici sa nedodirljivim postovanjem.
I vec mu je dosadno, samo kad pomisli na ostatak veceri sa roditeljima i zamornim tetkama koje nikada ne zaborave da ga stipnu za obraz, komsinicama koje ne izlaze iz njegove kuce, kad dobro zna da su svi drugovi ostali na gornjem igralistu, znojavi i rumeni, a on se prvi zaputio kuci.
        Pa i Marica, sestra njegovog druga iz klupe, godinu dana mladja od njih, doseljena prosle godine u njegovo susedstvo, sedi na tribinama, cak tacno moze da zamisli i gde - u drugom redu do debelog Zoce, jede svoj uredno zavijeni sendvic kog svaki dan u isto vreme polako vadi iz srednje pregrade. Pa kad su ga pitali zasto tako rano odlazi i ona se okrenula, i svojim pazljivim i strpljivim ocima sacekala odgovor. I nije nista pritom rekla, ni najmanje se nasmesila, ali se primakla da cuje, pa potom jedva primetno iskrenula glavu kao da pita moze li se tu nesto promeniti. Sada ni njemu samom vise nije jasno zasto je prvi krenuo, i kad ce ga vec prekoriti i reci sto i uvek, mogao je makar duze ostati. Tad cak i pomisli da se vrati, ali ne zastade, vec samo obeca sebi da ce sutra ostati poslednji na igralistu, pa sta god posle bilo. Iz inata danas nece nista reci, niti pokusati da objasni - zaklinjao se u sebi, i sto je bio blizi kuci, sve vise je spustao obrve ka ocima, i lice mu je dobijalo ljuci izraz, kao kod prevarenog coveka koji polako pocinje da shvata da je namagarcen.
          "I sta ce sada  samo Marica pomisliti, ionako je retko vidjam... sada mi se tek nece smesiti."
          Onda je poceo da se priseca svih dogadjaja kojih se mogao setiti, a koje su pokvarene majcinom brigom, pa kao da se u sebi zaklinjao da ce joj jos vise brige zadavati, sve dok se sama ne navikne da on nije kuci i da moze ciniti sta pozeli.
           "Pa kad mi jos kaze gde je ona bila u mojim godinama, kad je dolazila kuci i kako se ponasala prema svojim roditeljima... eto, sad samo njoj iz inata se necu ni sa gostima pozdraviti, necu dati tetkama svoj obraz koji toliko vole, a na sva njihova pitanja cu cutati..."
          Sve  je to ponovio u sebi nekoliko puta, dobro utvrdjujuci plan, i kada je na kraju pomislio da je osveta dovoljno jaka, pobedonosno se nasmejao i ubrzao hod. Kada se vec skoro sasvim primakao kuci, utrca u prodavnicu sa leve strane da kupi nesto sto ce mu dati podstrek za njegov mali poduhvat. Kupice nesto da sitni i odvaja svojim sekuticima dok poslednji put u sebi ponavlja svoj plan izvodeci ga u mislima kao generalnu probu.
           Velika staklena vrata mu otvori prodavac Slavko, njegov komsija koji je tu radio, a koji se uvek ljubazno i nasmejano javljao, pitajuci jos sa ulaza za fudbal i roditelje. Odluci jos na vratima da ce mu na ono pitanje o roditeljima otcutati, i tako svoju osvetu nepredvidjeno obogatiti. Ipak, trgovac ovoga puta i ne obrati paznju na njegov ulazak, vec mu samo usputno klimnu glavom, i ovlas ga dodirnu po kosi, pa nastavi da gleda negde preko, kroz staklo.
             Pavle pomalo razocarano pomisli da izadje iz te prodavnice i udje u sledecu, pored, gde ce ga sigurno  pitati za roditelje, ako mu nece i slavu cestitati. No, bogata tezga ga ipak zadrza, i on krenu prema sarenim rafovima koji su vrveli od sarenih kesa i kutija. Izvadi pare iz dzepa, preruci ih iz sake u saku i izbroja. Uze jedno sareno i veselo pakovanje bombona i krenu ka kasi, ali ga onda vrati oveca kutija cokoladnih bonbona u obliku malih korpica sa razlicitim slicicama na sebi. Brzo vrati one bombone na mesto gde su bile, zgrabi zeljno kutiju, pogleda na njoj nazvrljanu cenu, pa ponovo prebroja novac u saci. E, za njih vec nije bilo dovoljno. Da otrci do kuce, ostavi stvari, izvini se majci za kasnjenje, uzme pare i vrati se po bombone? Ali, onda bi se menjao citav plan, morao bi i da se izvini, da se javi svim gostima, pa cak i napornim tetkama, da obeca da se to vise nece ponoviti, pa je i onda visilo pitanje hoce li mu uopste dozvoliti da se vrati, ili ce mu, kao mnogo puta do tada, reci  zamornu pricu da to nije dobro i da ne treba da se jede? I sta onda? Nema ni osvete, ni igranja sutra, a nema ni cokolade. To ne valja, nista nije dobro. Mozda ipak uzeti cokoladu, a zaduziti se kod komsije zamolivsi ga da to ne pomene roditeljima, a on ce dug vratiti naredni dan, novcem od uzine? A sta ako komsija, ipak, nehotice, u prolazu to pomene njegovoj majci - ko ce jos i za to ispastati i sve iznova objasnjavati?
         Ma, zaboraviti sve! Sve. Mozda je to najbolje. Zaboravio bi on da ga u dnu, samom dnu vrata ne pece nesto jako, toliko jako kao Maricine strpljive oci i njen pedantno uvijen sendvic. Ne, ne moze zaboraviti, a cokoladne bombone nece, prosto nece da ostavi. Nije mu zapelo, moze i bez njih, ali ce ici do kraja. Pa sta? Niko ga nece videti. Kutijicu ce staviti ispod jakne koju drzi preko ruke, komsija ionako stoji na vratima i odsutno gleda napolje, a kesicu bombona koju je prvo uzeo  ipak ce poneti i nju platiti. Na kraju ce imati i jedno i drugo, a nikome nece morati nista da objasnjava, nikoga da moli i, sto je najvaznije, nece morati da odustane od svog plana. Kada su drugi bili losi prema njemu sto da i on ne naskodi drugima, a sto je najbolje, niko toga nece ni biti svestan. Nasmeja se, pa sigurno pridje kasi gledajuci povremeno u savijenu ruku, proveravajuci jaknu, kao da ne moze da poveruje da ce sve tako lako proci. Pa onda ce tako moci da uzima sve, sto mu dusa zeli, svaki dan ako tako bude hteo. Cak ce moci i prodavnice da menja, a da niko ne posumnja u njega, njegove roditelje svi znaju, a on ce ih tako kaznjavati, pa nek ga i dalje kore!
        Komsija pridje kasi, pa pogleda u kesicu koju je Pavle pokazao, uze pruzene pare iz decje sake, ubaci ih u pregradice, pa ponovo pomilova Pavla po kosi. Uze mu tasnu iz druge ruke, i premesti je iz sake u saku govoreci:
      -Al si ti, komsija, veliki djak postao, koliku samo tasnu imas...
      Pavle se nasmeja nezainteresovano cekajuci da dobije natrag svoju torbu i da podje kuci. Komsija se uozbilji i stavi  tasnu na najvecu tezgu odakle je Pavle, i da je pokusao, ne bi mogao dohvatiti. Pogleda zacudjeno u komsiju ocekujuci da mu objasni ovu salu.
        -Tasnu... tasnu, ja bih tasnu... posto zurim kuci...
        -Zuris, kuda zuris?
        -Kuci, moram kuci...
        -Zaista zuris? A zasto?
        -Pa, ovaj, majka me je vec prekorila da ne dolazim na vreme, a i danas mi je slava... pa ako mozete, tasnu...
        -A tebi je slava danas, a zasto si onda uzeo cokoladne bombone kad je danas posna slava, a delijo?

    -Uzeo... uzeo...cokoladne... ne, pogresili ste... ove nisu sa cokoladom...- zbunjeno je izustio Pavle pokazujuci trgovcu placene bombone i pokusavajuci da smiri srce koje je tuklo u  sakrivenoj kutiji.
     -Te nisu, al ove jesu - pa trgnu jaknu sa ruke i bombone se pokazase.
Onda je zacutao i poigravao se pogledom koji je odmeravao decaka i skakao po njemu, pa ga pogleda duboko u oci. Pavle ne znajuci sta da uradi, krenu unazad ka mestu gde su bombone stajale, valjda da ih vrati, ali ga trgovac preduhitri:
    -Ne, Pavle, sine, ne vracaj ih, sad kad si ih vec uzeo, tvoje su, pocasti se.
Pavle zbunjen zastade. Nije smeo ni da odmakne ruku od bombona, ona je bila hladna i paralizovana, kao i sve na njemu tog trenutka. Ne znajuci sta se od njega ocekuje, on ponovo pogleda u trgovca, ovlas sleze ramenima, jos jace pocrvene i stade da ocekuje samar, ili jos jaci udarac recima. Mozda pricu kako treba da ga je sramota jer mu je otac najugledniji lekar u gradu, a on krade po samoposlugama! Ocekivao je da cuje kako njegovi roditelji sve ulazu u njega, a kako im on, eto vraca, pricu kako treba da se stidi i kaje i tome slicno. Posto svega toga nije bilo, samo je nemocno pogledao kao da pita sta je to sto on sada treba da uradi ili pita. Kako ni to nije cuo, on ponovo  prosaputa:
   -Torbu, ja bih torbu, pa da idem...
   -Tebe, Pavle, nisu ucili da kada nesto skrivis treba i da se izvinis?
    -Izvinite, da, da... izvinite, zaboravio sam da se izvinim, izvinite...
   -Zasto se ti meni izvinjavas? Meni nisi nista naskodio, naskodio si mozda svojim roditeljima, ali ne brini, prenecu ja njima tvoje izvinjenje kad ti otac dodje po torbu...
    -Ko... torbu... da dodje... otac... kada ... da uzme moju torbu, pa cete preneti izvinjenje...
    -Da, Pavle, nista se ti ne sekiraj, sve ce biti u redu, ti lepo dodjes kuci, pa pozdravis roditelje, cokoladu lepo ostavis za sutra, jer, ha, kao sto rece, danas ti je neka, kako cuh, posna slava, pa onda pozdravis oca i kazes mu:   "Tata, zvao te cika Slavko iz prodavnice na razgovor." On dodje, mi fino porazgovaramo, jer kao sto pretpostavljas, voleo bih sa njim da razgovaram. Ja njemu dam tasnu i nikom nista, kao da se nista nije desilo.       Eto, Pavle, sine, to je sve za tvoje dobro, a ja se nadam da bi i tvoj otac isto uradio da je rec o mom sinu, zar ne?
   Pavle pronadje snage i prisebnosti da potvrdno klimne glavom dva puta, a Slavko ga jos nekoliko puta drveno pomilova po glavi. Decak pogleda jos koji put ka torbi kao da pokusava pogledom da je spusti, pa krenu ka vratima. U rukama je jos drzao bombone kao da ne zna vise sta ce s tim, a jos manje sta ce sa sobom. Pomisli kako je smesno bilo njegovo razmisljanje o kaznjavanju roditelja, koliko bi se sad rado menjao sa onim starim i ljutim Pavlom. Nesvesno podje uzbrdo prema kuci, a onda zastade pitajuci sebe kuda to ide. Sta sad reci roditeljima kad budu pitali gde je torba. Hoce li umeti da slaze, pa i ako to ucini, oni ce videti komsiju danas, sutra, a on mora reci cak i ako se odljuti, jer sta bi  uopste radio sa Pavlovom djackom tasnom?
   "Cekaj sad, Pavle, razmisli polako, primetice da si bez tasne, slagati ne mozes, saznace, a onda ce biti jos gore.       Moras im reci istinu, pa kako bilo- bilo, proci ce, roditelji su, moraju razumeti.
   A onda se trgnu i pomisli:
   "Kako da razumeju sto sam ukrao bombone kad me ni u skolsko dvoriste ne pustaju? Slagacu da sam morao da uzmem bombone! Ali zasto? Zbog cega li one to moraju da se kradu? Reci cu da je bila opklada, da sam izgubio, pa da sam morao da ukradem i da nisam smeo preko sopstvene reci. A onda ce mi oni, po ko zna koji put reci  da nista ne treba da radim zbog drugih i da se nikada ne kladim. Mozda bi mi cak i oprostili, ali bi pre ili kasnije videli Slavka koji bi im kazao da je bio sam, da nije bilo nikakvog druga, a prema tome ni opklade. Onda ce se sve vratiti na staro, samo sa jednom lazi vise. Zaboravi! A da kazem da mi se mnogo jelo...? Ali, kako sam mogao da zaboravim sta se danas sme, a  sta ne zeleti? Jos su mi i rekli da cu biti kaznjen ako se omrsim. I kazna me je, eto stigla."
Ne boji se on ljutnje, ili necijeg udarca, vec samo majcinih reci koje gotovo da cuje:
-Pavle, sine, pobogu...
i ocevog dugog bolnog i razocaranog pogleda. Pa i da predje preko toga, kako ce se pozdraviti sa svojom familijom, kako ce stati pred svecu koja danas gori citav dan. Kako?
    "A da jednostavno ne dodjem kuci? Jednostavno da nestanem? Da, to je najbolje! Prosto da me nema. Brinuce se, plakati, prodavac ce shvatiti da je on kriv, vratice torbu sa izvinjenjem, a on, Pavle, vratice se kao heroj.             Treba, dakle, samo otici na neko vreme. Sto duze to bolje. Samo, gde ce da nestane?
    " Ako odem kod bake, ona ce odmah nazvati kuci jer ce joj biti cudno kako sam bas danas odsutan. A kod nekog druga? Do veceras? Ali kuda cu kad oni krenu na spavanje? Tamo ne mogu spavati, a da se to ne sazna."
  A onda odluci: Vratice se da igra fudbal! Odjednom mu ta misao kao spasonosna sinu u glavi. Videce Maricu i sve ce zaboraviti. Nece misliti na to sto je uradio, a do kasne veceri ce vec  odluciti sta ce. Jos uvek ne ispustajuci one bombone, poce da trci niz ulicu osecajuci na sebi pogled trgovca Slavka kroz staklo prodavnice.
  Kada je stigao do skolskog dvorista, vise nije bilo nikoga. Poslednji koji su ostali  vec su negde po krajevima dvorista oblacili svoje jakne i zurno se rasipali, svak na svoju stranu. Pavle nevesto pokusa da zapocne razgovor sa nekim od njih, interesujuci se za rezultat, za igrace i za sve one sa tribina koji su u medjuvremenu nestali, ali se nijedan od njih ne pokaza zainteresovanim za razgovor. Cak mu se jedan i podsmehnu nazvavsi ga zenom i rekavsi da nije morao otici prvi kad ga toliko zanima. Ne razmisljajuci, Pavle ga krvnicki sutnu u cevanicu stegnuvsi zube, decak bolno zacvile, poskoci u stranu, odmahnu rukom i cudeci se pobeze. Pavle ostade za njim masuci glavom kao da mu kaze: "Cik se vrati ako smes." Onda baci jaknu sa tribine, sede na nju i tek tada shvati da jos od prodavnice drzi zgrcene bombone.
     "Pa sta? Zasto ja uopste toliko mislim o tome? Jednostavno cu otici i reci sta se desilo, pa nek mi rade sta hoce, ne mogu vise da razmisljam. Samo da sednem i zaboravim sta se desilo."
Odgurnu od sebe one bombone, gadljivo ih sutnu, pa pokusa da pljucne na njih, ali za to nije imao nimalo snage i oseti sasvim suva, uplasena usta. Sedeo je tako podbocen, ne zna ni sam koliko, sve dok nije osetio da mu je hladno, a da ne moze da obuce jaknu.
       "Sada su vec primetili da me nema, sada vec nisu ljuti, nego samo tiho zabrinuti. Sada majka razmislja kako li sam presao ulicu, da li sam gledao u semafor, da li sam seo u necija kola, pa se priseca svih ljudi koji su stradali kod velike raskrsnice. Otac joj govori da ne panici bez razloga i da cu svakog trena uci zadihan sa loptom. Ko zna, mozda nisu ni primetili da me nema, mozda su zauzeti oko gostiju i cekaju kada cu da dodjem pa da me pitaju kako je bilo u skoli, nista vise. Kada bi znala, kada bi samo znala kako patim za njom i  mirisom njenog krila, sve bi u sekundi oprostila, cak me ne bi ni pitala sta se desilo."
Ali kako ona sve to moze znati? Kada bi mogli da mu  raspore telo i  da tako sve vide, morali bi shvatiti svu bol,  sav strah, on to dobro zna - samo bi ga nemo  zagrlili i zasuskali u krevet. Zaboravio bi on na sve, a kad bi se ujutru probudio, mislio bi da je sve bilo samo obican san i sve bi opet bilo po starom, ostajao bi duze u dvoristu... Ma, ne! Nikad vise ne bi dosao ni tren kasnije, samo da je sada pored njih. Da ga uhvate za ruku njegovi roditelji, i sve tasne sveta da mu uzmu, vise nikad loptu da ne vidi, ali samo da mu ona ne kaze:
     -Pavle, sine, zasto?
     Ne, ne sme njoj reci. Znaci, nemoguce je sakriti. Glava poce da podrhtava i on ju je jedva drzao dok su mu suze stizale jedna drugu i padale na kolena.
   "-A kad bi Slavko umro nocas?"
     Iznenada se doseti i za tren mu se ucini da je to jedino oslobadjajuce resenje. Lako bi objasnio da je tasnu zaboravio i niko ne bi obratio paznju, svi bi bili zaokupljeni Slavkovom smrcu. Ali kako da umre? Nije ni star ni bolestan... A kada bi umro on, Pavle? Da, to je losija mogucnost, ali zasto ne? Jednostavno ce pobeci od svega, nece morati vise da misli, i sve ce biti reseno. Posle njegove smrti neka se roditelji raspravljaju sa Slavkom i razracunavaju, on ce vec biti daleko i potpuno miran. Niko ga nece propitivati i nista zamerati, nece morati da se suocava sa bilo kim, a on moze uticati na svoju smrt, ako vec ne moze na Slavkovu. Odluci da vise ne razmislja o tome i da sve ostane na toj poslestavakdnjoj  odluci. Na kraju sam sebi rece:

   "Sto vise razmisljas o tome, sve ce ti manje biti jasno sta treba da uradis. Ma, uradi prvo cega se setis.!"
       Da, treba se ubiti kao sto je to video u jednom starom filmu. Glavni junak je ukrao pare, a kad su dosli po njega da ga zatvore, rekao je:
      -Trenutak, drugovi, sve cu vratiti.
      Oni su ga cekali, a on se uporno nije vracao. Vec su se uplasili da je pobegao kroz neki straznji izlaz pa su pojurili za njim u kucu, gde je on vec visio obesen oko najvise grede u sobi.
      Seca se da je otac samo rekao da je to "najpametnije sto se tada moglo uraditi." Majka je kazala da se samo slabici ubijaju i da treba traziti bilo kakvo drugo resenje koje ce u svakom slucaju biti bolje. A otac je rekao, evo kao da ga sada slusa:
      "-Za svaki svoj postupak moramo snositi posledice. Za ovakvo gubljenje casti smrt je jedina kazna."
      Samo, da li ce i njegov postupak otac prokomentarisati kao dostojanstven, ili ko zna, mozda vise  i nece hteti da cuje za njega? Kako li ce samo posle toga pogledati ljudima u oci?
A majka? Njoj ce biti najzalije. Ko li ce im to uopste javiti? Mozda onaj ko ga prvi nadje ujutru kada gradski cistaci krenu sa svojim modrim i sivim kantama, otuznim licima i jednako sitnim koracima. Naci ce ga sklupcanog na skolskim tribinama kako je umro od tuge za majcinim krilom, umro zbog razgovora, zbog podignute torbe. Ma neka, tako mu i treba, kada se omrsio na dan svoga sveca. Znace i oni sutra da je gresan kada ga pronadju mrtvog pored cokoladnih bombona i niko ga vise nece zaliti. Vise i ne dozvoljava sebi mogucnost da se nesto promeni, ne razmislja kako da sakrije sebe i svoj greh, kako da se opravda, vec samo misli o nacinu na koji ce umreti. Cak sebi u glavi docarava kompletnu sliku kao da se kaznjava time, i u isto vreme nalazi izvesno zadovoljenje u tome. A onda dugo, dugo place nad svim sto bi se njemu moglo desiti i dugo sebe zali grceci obrve nad uplakanim i slomljenim ocima. Zeleo bi da se ne pomeri odatle, da se iznenada otvori zemlja pod njim, pa da se odmah ponovo zatvori i proguta ga nezno, prigrli tako povredjenog i dodiruje svojom vlaznom i toplom zemljicom, i da mu zauvek pruzi bezbedno utociste. Ili da se moze baciti medju meke i glatke valove kakvog okeana koji ce ga ostatak zivota bacati sve dalje pracen vetrom koji ga gura.
     Polako se podigao, uzeo svoju jaknicu i, ko zna zasto, podigao i bombone, ali ne vise sa mrznjom, vec gotovo strahopostovanjem, kao nesto sto je za tako kratko vreme uspelo da promeni sav njegov zivot. Sada mu se vec cini da je njihovo igranje fudbala tog dana  bilo nekad davno, pre pet, pre deset godina, za trenutak zaboravi i ko je Marica, i ostari u tom jednom, jedinom trenutku. Odluci da se prosto prepusti  nogama,  da  vise ni o cemu ne razmislja.
     Umorno krenu i kao posmatrac ugleda sebe kako ulazi u neku zgradu, kako se liftom podize na sam njen vrh, na krov. Ugleda  grad okupan vecernjom svetloscu, bezbrizan i slobodan kako se valja u zivotnoj vrevi, stegnu pesnice, klimnu glavom, pa prekoraci ogradu balkona i nadje se na uskoj ivici zgrade, prosto se plaseci da pogleda ispred sebe. Sve mu se vrtelo u glavi, preplitalo, mesalo se, odbijalo o neke zidove i odzvanjalo:
     -"Pobogu, Pavle...", "Zovi oca po torbu" ,"Nemoj, Pavle zbog majke", "Mamina maza prva ide kuci", "Sto si prvi otisao ako te zanima rezultat..."
      Gledajuci ka balkonu, okrenuvsi ledja gradu i drzeci se rukama za ogradicu, dvoumeci se  samo u jednom trenutku, ugleda kutijicu bombona na jakni, i potom se tako lako, iznenada i sigurno, gotovo sa nekom preciznom elegancijom pusti, i skliznu. NJegovo telo se zatalasa kao ispusteno perce, pa onda sve brze i brze poce padati i napokon puce udarac u beton. Pod njegovim telom  poce se razlivati boja kupine, a njegove usne se, kao sa nekim olaksanjem i mirom, razvise u smesak.
     Tu je kraj. Svega.
     Dve ulice levo od zgrade na cijem su krovu ostale bombone koje su i svojim rokom trajanja nadzivele Pavla, prolaze Cigani, trubaci, sviraju cocek i pevaju u sebi, pet ulica levo Pavlova majka ceka svog sina sa slavskim zitom i cekaju tetke sa mesnatim prstima. Sedam ulica niz grad Marica pise svoje prvo ljubavno pismo, a cetiri ulice odatle trgovac Slavko stavlja Pavlovu torbu  ispred prodavnice da je uzme, ako ipak ponovo naidje. Sve je to video Pavle dok je putovao poslednji put, ali je tada vec bilo kasno.
       Za sve njih.