Dižu se glasovi negodovanja, ispod kojih se jedva naslućuje glas visokog čoveka, nepokolebljiv i pun pretnje.

- Da vratiš pare! Ćuješ li?

Graja koja dolazi iz kruga sa desna još je veća i na mahove potpuno suzbija onu sleva. Tu je i onaj Zaim i onaj govorljiv čovek atletskog uzrasta što grmi promuklim basom, i neki nov, sitan apsenik koga zovu Softa. Kao uvek, između njih je govor o ženama. Zaim ne govori ništa i tek sprema, valjda, novu priču. Prepirku vode atlet i Softa.

Sitni čovek viče, a po glasu mu se vidi da pri tom sve poskakuje, kao što čine maleni ljudi, da bi onom što govore dali više važnosti.

- Jermenke, Jermenke, to su žene, to!

- Šta Jermenke? Kakve Jermenke? I ti meni govoriš o jermenskim ženama. Ti? Pa ti si maloletan.

- Trideset i jedna je meni.

- Ama, nije to. Nije stvar u godinama, nego si takav, maloletan, i maloletan ćeš biti i kad ti bude pedeset. Razumeš? Ti si maloletan, i malouman, malokrvan i malodušan, i uopšte si sve što je - malo.

- A ti si sve što je "mnogo" - kaže suvo i neduhovito sitni čovek, dok se svi grohotom smeju.

- Eto vidiš, ni to nisi pogodio. Ja sam sve što je - previše, ako baš hoćeš da znaš, i zato i ne valjam. Jest, ne valjam ni ja. Ali ti, tiii?!

Promukli bas je tu rekao nešto, jednu jedinu i kratku reč, koju je prekrio opšti smeh.

Posle se opet javlja bas. Opet o ženama i ženskoj ljubavi. On ni o čem drugom kao i da ne ume govoriti.

- Jermenka ti je takva, kao šumska vatra: teško se pali, a kad jednom plane, niko je više ugasiti ne može. To i nije žena nego - kuluk. Napast koja se zalepi za čoveka, pa robuješ njoj i celoj njenoj porodici. I to ne samo živima nego i mrtvima i nerođenima. Pojedu te, a sve pošteno i zakonito, i samo pošteno i po božjem zakonu. (Svi oni boga za ortaka imaju.) Jermenka je šest dana u nedelji neumivena a samo se praznikom pere. I svaka je dlakava do očiju i saransaklija. A Čerkeskinja?

- To je žena! - kaže neko iz kruga povladujući.

- To? - negoduje bas, a reč mu se pretvara u neki kivan uzdah. - To je, brajko, letnji dan, a ne žena. Letnji dan, pa ne znaš šta je lepše, zemlja ili nebo nad njom. Ali tu se treba dobro obuti. Pa opet ne pomaže ništa, jer tu je i najbolji majstor kratak. Nije to kao ptica, pa kada je uhvatiš, onda je imaš. To se ne drži kod čoveka; preliva se kao voda; i kad si imao, kao da ništa nikad imao nisi. To nema pamćenja i ne zna šta je razum ni duša ni milosrđe. A zakona joj uhvatiti ne možeš.

I opet je pala neka kratka i nerazumljiva reč koja je izazvala gromki smeh. Fra Petar se trže iz misli i pođe da sedne malo podalje. Diže se, ali odmah zastade iznenađen.

Sa zbunjenim i tihim pozdravom pred njega je stao Ćamil.

Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada vremena da se digne sa dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

Izmakli su se malo podalje od vike i smeha.

- Eh, vidiš, vidiš! - Rekao je fra Petar prvi i nekoliko puta, kao u zabuni, ponovio te dve reči dok su sedeli jedan pored drugog. (Njegova radost je nalazila zadovoljstvo i u tom da izgleda manja nego što je.)

Daleko i davno izgledalo je odjednom sve, iako je prošlo svega nekoliko dana od njegovog poslednjeg viđenja. Mladić je bio primetno smršao, kao isceđen. Tamni kolutovi oko očiju jači, a lice sitnije, sa nekim tankim i lepršavim osmehom koji kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti. Odelo na njemu malo zgužvano, brada veća i zapuštena, a sav čovek još više i na neki nov način uzdržan i bojažljiv.

Neobično prijateljstvo izmedu gospodskog mladića, Turčina iz Smime, i stranca hrišćanina iz Bosne kao da je za ovih nekoliko dana dok se nisu viđali stalno raslo, razvilo se i utvrdilo u ovoj čudnoj tamnici, brzo i neočekivano kako samo u ovakvim izuzetnim prilikama može da bude. Nisu ni sada njihovi razgovori bili drugo do sporo prepričavanje onog što su nekad videli i pročitali. (O sebi nije niko ništa govorio.) Ali ti razgovori su se razlikovali od svega što se oko njih moglo da čuje i vidi. A to je glavno.

U njima im je prolazio ceo dan od jutra do večeri, kad su zatvorenici morali da odlaze svaki u svoju ćeliju, i sa prekidima, kad bi Ćamil odlazio da klanja podne ili ićindiju. Kao i dotad, više je govorio fra Petar, ali je i mladićevo učešće u razgovoru raslo, polako i neprimetno a stalno, iako mu je glas i sad zvučao samo kao jeka nečijeg čvršćeg i odredenijeg glasa, i posle nekoliko prvih reči stalno prelazio u šapat.

Takvim glasom je jednog dana i trena (fra Petar i opet nije nikako mogao da se seti kad i kako!) dotle malorečivi Ćamil počeo da priča istoriju Džem-sultana. I od tada pa do kraja nije više ni o čemu drugom ni govorio.

Povod je bio slučajan, ili je izgledao tako. Tiho, kao da govori o posve običnoj stvari, Ćamil je upitao:

- Vi niste nailazili u istoriji na ime Džem-sultana, brata Bajazita II?

- Nisam - odgovorio je mimo fra Petar, misleći sa uzbuđenjem na Haimovo pričanje i krijući svaki trag svoga uzbuđenja.

- Niste ... niste?

Mladić je očigledno oklevao. A onda je, posle nekoliko uvodnih reči koje je izgovarao sa usiljenom ravnodušnošću, otpočeo

V

To je u novom i svečanom obliku drevna priča o dva brata.

Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu - dva brata-suparnika. Jedan od njih je stariji, mudriji, jači, bliži svetu i stvarnom životu i svemu onom što većinu ljudi vezuje i pokreće, čovek kom sve polazi za rukom, koji u svakom času zna što treba a šta ne treba učiniti, šta se može a šta ne može tražiti od drugih i od sebe. Drugi je sušta protivnost njegova. Čovek kratka veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka, čovek čije težnje stalno idu mimo ono što treba i iznad onog što se može. On je u sukobu sa starijim bratom, a sukob je neminovan, gubi unapred bitku.

Dva brata su se našla licem u lice, kad je 1481. godine, jednog majskog dana, na ratnom pohodu, iznenada umro sultan Mehmed II Osvajač. Stariji brat Bajazit, kome su bile trideset i četiri godine, i mlađi Džem, koji je tek bio uzeo dvadeset i četvrtu. Bajazit je bio guverner Amasije, sa sedištem na Crnom moru, a Džem guvemer Karamanije, u Koniji. Bajazit je bio crnomanjast, visok, malo pognut, sabran i ćutljiv, a Džem krupan, plav i snažan, plahovit i nemiran. Džem je, iako još mlad, stvorio na svom dvoru u Koniji krug ljudi od nauke, pesnika i muzičara, i sam je pisao dobre sti-hove. Pored toga bio je dobar plivač, atlet i lovac. "Bujna glava", bez mere u mislima i uživanjima, tako da mu je dan bio kratak i da je od noći i sna uzimao koliko god je mogao, da bi produžio svoj dan. Znao je grčki i čitao italijanski.

Bajazit je bio od onih ljudi o kojima se malo govori. Hladnokrvan i hrabar, odličan strelac u ratu, on je ne samo kao stariji i iskusniji nego i po svojim sklonostima mnogo bolje poznavao veliku očevu carevinu, njene zakone i uredbe, njene izvore prihoda i odnose sa ostalim svetom.

Bio je jedan od onih koji se u svakom danom času bave samo jednom mišlju i jednim poslom, i to onim koji je najpotrebniji i najkorisniji.

U trci za upražnjenim prestolom Bajazit je bio brži i veštiji. Džem je imao više pristalica i na dvoru i u vojsci. (Znalo se da je sultan Mehmed bio skloniji mlađem sinu i da je želeo da ga on nasledi.) Ali Bajazitovi ljudi bili su bolje povezani i sa njim i između sebe, i radili su brže. Bajazit je stigao prvi u Stambol i preuzeo vlast. Odmah je stao da sprema vojsku na brata, koji se sa svojom vojskom nalazio na putu iz Karamanije prema Stambolu.

Džemova vojska, pod Kedik pašom, stigla je do Bruse, drevnog središta osmanske vlasti, lepog zelenog grada na padinama visoke planine, i zauzela je borbom. Ali u ravnici stajala je Bajazitova vojska pod Ajas pašom. Otpočeli su pregovori. Svaki od dvojice braće imao je dovoljno dokaza za svoje pravo i preimućstvo. Bajazit je bio stariji i srećniji, već primljen i priznat za vladara u Stambolu. Džem je svoje pravo zasnivao na drugim dokazima. Bajazit je rođen za vlade njihovog deda Murata II, dok im je otac bio još samo naslednik prestola, i to od majke ropkinje. Džem je rođen kada je Mehmed II bio već sultan, a majka mu je bila od kneževskog roda iz Srbije. Sam sultan Mehmed je za života, ne govoreći ništa otvoreno, pokazivao da mu je mladi sin bliži i da je, u duši njemu namenio presto. A jednog i drugog su podsticali moćni paše, vodeni iskrenom odanošću ili sebičnim ciljevima.

I kao što uvek biva, svaki od dvojice braće je nalazio za ono što želi i na što je već rešen dovoljno potvrde u svemu oko sebe dovoljno vere u svoje pravo i svoju silu.

U takvim uslovima pregovori nisu mogli doneti ploda. Džem je tražio svoj deo carstva, u Aziji, a Bajazit je mirno odgovarao da je carstvo jedno i nedeljivo i da sultan može biti samo jedan, a bratu je nudio da se sa haremom povuče u Jerusalim i da tamo živi spokojno od velike sume novaca koju će mu on isplaćivati svake godine. O tome Džem nije hteo da čuje. Došlo je do borbe. Bajazit je već ranije uspeo da među Džemove savetnike ubaci svog čoveka, Jakub-bega. Džem je pobeđen i jedva je uspeo da iznese glavu. Pobegao je u Egipat, gde je lepo primljen od egipatskog sultana kome je ovaj bratski razdor bio dobrodošao. Još jednom je, pomognut od egipatskog sultana, pokušao sreću, ali je opet potučen. Našao se na maloazijskoj obali, bez vojske, sa nekoliko najodanijih ljudi. (Majka i žena mu, sa troje nejake dece, ostale su u Egiptu.) Pritešnjen, znajući šta ga čeka ako bude uhvaćen, rešio se da pobegne na ostrvo Rod i da od tamnošnje vlasti zatraži utočište.

Rod, koji je još pre nekoliko godina Mehmed II uzalud opsedao, nalazio se u vlasti moćnog katoličkog reda joanita, jerusalimskih vitezova reda sv. Jovana, i predstavljao je istaknutu utvrđenu tačku zapadnog hrišćanskog sveta. Džem je izranije poznavao vitezove, jer je, po naredbi svoga oca sultana, vodio sa njima pregovore. Obratio im se sa molbom za utočište i oni su, jedva dočekavši, poslali odmah naročitu galiju koja je sa obale prebacila njega i celu njegovu pratnju, oko tridesetak lica, na Rod.

Odmetnik i pretendent na presto dočekan je sa carskim počastima od velikog majstora viteškog reda D'Obisona (Pierre d'Aubusson), svih vitezova-redovnika i celokupnog stanovništva. Veliki majstor je ponovo uveravao Džema da mu garantuje slobodu, pravo azila, i sporazumeo se sa njim da je najbolje da izabere Francusku kao zemlju u kojoj će živeti, dok mu sreća ne pomogne da se vrati kao sultan u Tursku.

Džem je sa pratnjom upućen u Francusku. A D'Obison je otpočeo da radi na sve strane kako bi što bolje iskoristio ovog nesrećnog princa u interesu svog Reda, celokupnog hrišćanstva, pa i u svom ličnom interesu. Njemu je bilo jasno kakav važan zalog drži u rukama. Doveden u Francusku, Džem nije pušten na slobodu, nego je, protivno datoj reči, držan zatočen u tvrdim gradovima koji su pripadali Redu jerusalimskih vitezova.

Oko "sultanovog brata" stvara se vrtlog spletaka i kombinacija u kojima učestvuju sve tadašnje evropske države, papa i, naravno, sultan Bajazit sam. I Matija Korvin, kralj Ugarske i papa Inokentije VIII želeli su da im bude izručen Džem, kako bi se njime poslužili kao sredstvom u borbi protiv Turske i Bajazita II. Ali lukavi Pjer D'Obison zadržava dragocenog roba u svojoj vlasti i pomoću njega na vrlo vešt način ucenjuje na sve strane, i Bajazita, i egipatskog sultana, i papu. Bajazit mu plaća veliku sumu za Džemovo izdržavanje, u stvari zato da Džema ne pušta i ne predaje drugom. Papa mu obećava kardinalski čin ako mu izruči Džema. Egipatski sultan mu daje znatne sume. Čak i nesrećna Džemova majka, koja je živela u Egiptu i nije prestajala da radi na oslobođenju svoga sina, šalje mu novac za Džema, ali novac ostaje kod velikog majstora.

To otimanje oko "sultanovog brata" i spretna igra D'Obisonova trajali su osam godina. Za sve to vreme Džem je prevođen iz jednog francuskog utvrđenog grada u drugi, uvek pod jakom stražom jerusalimskih vitezova. Malo-pomalo lišavaju ga pratnje. Na kraju mu je ostalo svega četiri-pet vernih pratilaca. Svi pokušaji da pobegne i da se spase iz šaka verolomnih jerusalimskih vitezova ostaju bez uspeha. Sultan Bajazit sa svoje strane čini sve da se oslobodi pritiska koji na njega vrši ceo hrišćanski svet pomoću zlosrećnog brata koji je postao sredstvo u rukama toga sveta. On se obaveštava o svom bratu kod Mlečana, kod Dubrovčana, kod napuljskog kralja, on održava stalno vezu sa Pjerom D'Obisonom i čini mu znatne ustupke svake vrste.

Njihovi se interesi, pored svega, u izvesnom smislu podudaraju, D'Obisonu je stalo da zadrži što duže Džema u svojoj vlasti i da pomoću njega ucenjuje pomalo ceo svet, a Bajazitu je glavno da se njegov brat-suparnik nalazi u nekom sigurnom zatvoru, a ne na čelu neke vojske koja kreće protiv Turske.

Osme godine Džemovog boravka u Francuskoj - a godina je 1488 - diplomatska borba oko njegove ličnosti dostiže vrhunac. U Francusku stižu izaslanici sa svih strana i svi imaju za svoj glavni zadatak Džemovu ličnost. Bajazitov izaslanik, Grk i hrišćanin Antonio Reriko, potpomagan od izaslanika napuljskog kralja, nudi francuskom kralju i njegovim dvorjanima velike smne, javno i tajno, nudi vlast nad Jerusalimom, kad Bajazit pobedi egipatskog sultana i osvoji taj grad; daje darove na koje su dvorski ljudi i dvorske dame vrlo lakomi. U isto vreme ugarski kralj Matija Korvin šalje sjajno izaslanstvo i traži sultanovog brata za sebe, kako bi sa više izgleda na uspeh napao Bajazita. A najživlje je izaslanstvo pape Inokentija VIII koji, iako star i bolestan, ne odustaje od svoje namere da pokrene hrišćanske vladare na krstaški rat protiv Turske. A za to mu je potrebno da u svojoj vlasti ima sultanova brata odmetnika kao sredstvo.

Ali veliki majstor sa ostrva Roda ide za svojim ciljem. Polazi mu za rukom da francuskom kralju nametne svoje mišljenje: da Džema treba predati papi. U februaru mesecu 1489. vitezovi ukrcaju Džema sa malom pratnjom na svoju galiju u Tulonu, i posle duge i teške vožnje stignu u Ćivitavekiju, gde ih dočekuje veliko izaslanstvo papino. U sjajnoj pratnji Džem ulazi u Rim, gde mu u susret izlaze kardinali, ceo papski dvor, zajedno sa diplomatskim predstavnicima. I on i pratnja mu u slikovitoj istočnjačkoj nošnji, na dobrim konjima. Sutradan je papa primio vrlo ljubazno toliko željenog turskog princa u svečanu audijenciju. Džem je odbio da se pokloni pred papom kao što to čine svi drugi, i zagrlio se sa njim kao ravan sa ravnim i vladar sa vladarom.

Pjer D'Obison je postao kardinal, a njegov Red je dobio ne samo priznanje nego i druge, stvarne povlastice i koristi od pape.

Nekoliko dana docnije papa je primio Džema u privatnu audijenciju. Tu su razgovarali otvorenije. Džem je izjavio da su ga vitezovi sa Roda prevarili i sve dosad držali u zatvoru. Molio je papu da ga pusti da ide u Egipat, gde mu živi majka i porodica. Džem je govorio tako potresno da su papi udarile suze na oči. On je tešio Džema lepim rečima, ali je na rečima sve i ostalo.

Velika diplomatska igra oko Džema nastavlja se i biva sve življa. Papa razvija svoju akciju za ostvarenje lige hrišćanskih vladara protiv Turske. U tom krstaškom pohodu Džem treba da odigra važnu ulogu, a Vatikan je za njega zlatna krletka. Matija Korvin traži Džema za svoj pohod protiv Turske. To isto čini egipatski sultan, i nudi otkup od šest stotina hiljada dukata, i još šezdeset hiljada od strane Džemove majke.

Godine 1490. umire Matija Korvin. To je težak udarac ideji opšteg hrišćanskog pohoda protiv Bajazita. Bajazit, saznavši da je Džem u papinoj vlasti, šalje naročitog izaslanika u Rim. Papa ga prima u audijenciju i tu se otkrivaju sve laži i spletke D'Obisonove i izlaze na videlo sume novca koje je primao od Bajazita. Bajazit je tražio od pape da zadrži Džema kod sebe pod uslovima pod kojim su ga držali i vitezovi sa Roda, to jest uz izvesne političke ustupke i 40.000 dukata godišnje. Da bi isplatio sumu od 120.000 dukata, određenu za tri godine, izaslanik je imao nalog da lično vidi Džema i da se uveri da je živ i da je zaista tu. Džem pristaje da primi izaslanika, ali samo kao sultan, uz potpun ceremonijal. Sedeo je prekrštenih nogu na naročitom prestolu, okružen svojom pratajom. Uz njega je bio jedan od kardinala. Bajazitov izaslanik je pao ničice pred Džem-sultanom i predao pismo i darove koje mu šalje brat. Pismo je pročitano Džemu na uho, a darove je, i ne pogledavši ih, dao svojoj pratnji da ih razdeli između sebe.

Inokentije VIII ne prestaje da radi na stvaranju lige protiv Turske, a Bajazit izvodi svoje planove protiv Ugarske i Venecije. U svemu tome Džemova ličnost igra veliku ulogu. Sultan šalje papi "koplje kojim je proboden Hristos na krstu" i druge skupocene mošti, tražeći od njega samo jedno: da drži u zatočenju Džema i da ga ne izručuje nikom drugom. A papa traži od Bajazita da ne napada hrišćanske zemlje, u protivnom slučaju on će iskoristiti Džema i staviti ga na čelo velikog pohoda protiv Turske.

U to umire i papa Inokentije VIII. Za vreme dok je vršen izbor novog pape, Džem je zbog veće sigurnosti zatvoren u tvrđavu sv. Anđela. Za novog papu je izabran dosadašnji kardinal Rodrigo Bordžija, poznat kao papa pod imenom Aleksandar VI.

Izgledalo je da su za turskog carskog sužnja nastala bolja vremena. On se sprijateljio sa papinim sinovima, kretao se sa više slobode, učestvovao u svečanostima. U hronikama i pismima kao i na slikama savremenika Džem je prikazan kao čovek od tridesetak godina, ali koji izgleda kao da ima četrdeset. Ugojen, taman u licu, sa levim očnim kapkom potpuno opuštenim, tako da izgleda "kao čovek koji nišani". Mračan je i plahovit, i nemilosrdan prema posluzi, odan je uživanjima, naročito piću, jer u njemu traži sna i zaborava.

U to vreme nastaju medu zapadnim hrišćanskim vladarima novi veliki zapleti. Mladi francuski kralj Karlo VIII kreće sa vojskom u Italiju da zauzme Napuljsku kraljevinu na koju polaže pravo, i da, kako tvrdi, odatle povede vojske hrišćanske lige u krstaški rat protiv Turske. Papa čini sve da njegov ulazak u Italiju spreči. U to vreme Aleksandar VI vodi pregovore sa Bajazitom i čak i od njega traži podršku protiv francuskog kralja. Bajazit mu šalje ugovorenu sumu od 40.000 venecijanskih dukata za godišnje izdržavanje Džemovo, a u naročitom ličnom pismu nudi mu 300.000 dukata ako mu izruči Džemov leš. Tu prepisku uhvatili su papini protivnici u Italiji i objavili je.

Karlo VIII prodire u Italiju. Osvaja brzo grad za gradom i poslednjeg dana 1494. godine ulazi u Rim. Papi ne ostaje ništa drugo nego da se sa mladim osvajačem sporazume, sa što manje štete i gubitka. Jedan od zahteva Karlovih bio je: da mu papa izruči "sultanova brata", kojim i on namerava da se posluži u borbi protiv Bajazita. Pogodili su se da Karlo povede Džema sa sobom u svom pohodu na Napulj i docnije na Tursku. Ali papa je tražio da mu kralj Francuske da garantiju da će mu, po svršenom ratu, vratiti dragocenog zatočenika. Isto tako papa je osigurao ugovorom da onih 40.000 dukata koje sultan redovno šalje i dalje pripadaju njemu.

U svečanoj audijenciji papa je predao pred mnogobrojnim svedocima francuskom kralju Džema i njegovu brojem već sasvim neznatnu pratnju. Kad je papa tu odluku saopštio Džemu, on je izjavio da je rob i da mu je svejedno ko ga u ropstvu drži, papa ili francuski kralj.

Papa je nastojao da lepim rečima razuveri i umiri Džema, a Karlo VIII bio je pažljiv prema njemu i postupao sa njim kao sa vladaocem.

Kad je Karlo VIII krenuo dalje, protiv napuljskog kralja, poveo je sa sobom i Džema sa pratnjom i papinog sina Čezara, kardinala od Valencije, kao taoca. Ali na putu je lukavi Čezare pobegao, a Džem se razboleo. Bolovao je svega nekoliko dana. Umro je u Kapui, pre nego su stigli do Napulja.

Svojim pratiocima, koji su proveli sa njim sve godine robovanja, preporučio je da njegovo telo svakako prenesu u Tursku, kako se nevemici ne bi i njim mrtvim koristili. Izdiktirao je i pismo bratu Bajazitu u kom moli da dozvoli njegovoj porodici povratak u Stambol i da bude milostiv prema onima koji su bili njegovi verni pratioci u dugom ropstvu.

Karlo VIII naredio je da se Džemovo telo balzamuje i položi u olovni kovčeg.

Odmah se proneo glas da je papa otrovao Džema ili da ga je već otrovana predao kralju. Venecijanski Senat požurio se da odmah izvesti sultana Bajazita o Džemovoj smrti, želeći da bude prvi koji moćnom sultanu javlja tu prijatnu vest.

Pohod Karla VIII završio se bedno. Karlo se vratio u Francusku, gde je ubrzo i umro. Telo Džemovo ostalo je u vlasti napuljskog kralja. Oko tog mrtvog tela vodila se duga prepiska. Napuljski kralj je ucenjivao Bajazita. Javio se i papa Aleksandar VI i tražio svoj deo. Ali napuljski kralj je izvukao svu korist za sebe. To mrtvo telo poslužilo mu je da sklopi povoljan ugovor sa sultanom, i ono je tek u septembru 1499. godine najposle predano Bajazitu, koji ga je svečano sahranio u turbetu u Brusi, gde leže pokopani turski vladari.

VI

Ovo je samo okosnica Ćamilove priče, šturo i kratko kazana. Mnogo duže i življe i drukčije, i sa drugim smislom govoreno, bilo je ono što je fra Petar čuo od svog novog prijatelja. I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta, između kojih nema i ne može biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika. A između njih postoji jedan čovek koji je, na svoj način, u ratu sa oba ta zaraćena sveta. Carev sin, carev brat, car i sam po svom najdubljem uverenju i osećanju, i u isto vreme najnesrećniji od svih ljudi. Prvo izdan i poražen, a zatim prevaren i lišen slobode, usamljen i odvojen od svojih i od prijatelja, doveden u tragičan procep, a celom svetu na vidiku, kao na sramnom stubu, ali sa gordom rešenošću u sebi da u tom položaju istraje i da ostane ono što je, da ne izgubi svoj cilj ispred očiju i da ne popusti ni bratu-krvniku ni nevernicima koji ga podmuklo varaju, ucenjuju, prodaju i preprodaju.

Tu se fra Petar naslušao stranih imena gradova i moćnih svetskih ljudi, careva, kraljeva, papa, knezova i kardinala, što nikad u svom veku nije, prateći sve promene i pokrete u neobičnom životu Džem-sultana. On sva ta imena nije ni mogao zapamtiti i ponoviti. Često je bivalo da slušajući izgubi nit mladićevog pričanja i da ne zna više u toj priči ko je kome rod ni ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa čak i da prestane da prati pričanje, nego misli na svoju nevolju. Ali i tada bi se pravio kao da sluša, jer mu je žao čoveka kome je očigledno mnogo stalo da sve dokraja i potanko kaže.

A bilo je u tom pričanju i njemu potpuno nerazumljivih stvari, kao što su Džemovi stihovi o sudbini, o vinu i pijanstvu, o lepim dečacima i devojkama. Ćamil ih je recitovao napamet i kao da su njegovi rođeni. Bilo je i reči i mišljenja koja su ga zbunjivala i bunila, kao što su oštri Džemovi sudovi o papama i drugim crkvenim glavarima.

Ali fra-Petar je smatrao da ovo nije mesto ni trenutak da se sve to raspravi i istera na čistinu. Utoliko više što mu samom mnogo toga nije bilo jasno ni razumljivo. Treba čoveka pustiti da kaže sve. Njemu su Ijudi oduvek, svuda pa i ovde, slobodno prilazili, brzo se povezivali s njim i lako mu se poveravali. A on je to primao kao prirodnu i razumljivu stvar i trudio se samo da sve pažljivo sasluša. Uvek pa i sad.

Ovo sa mladićem iz Smirne išlo je daleko i trajalo dugo. On se satima zaboravljao potpuno, pričajući sudbinu Džem-sultana, kao da se radi o nečem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena, jer sutra već može biti dockan. Služio se čas turskim čas italijanskim jezikom, zaboravljajući, u brzini, da prevede francuske i španske citate koje je govorio napamet.

Razgovor bi počeo rano, u toploj senci jedne nastrešnice, koja je bivala sve kraća, a nastavljali bi ga po drugim sklonitim mestima velike avlije, bežeći od sunčeve žege i glasnih i nasrtljivih apseničkih igara i svađa.

Fra Petar je primetio da mu Haim nikad ne prilazi za vreme tih razgovora, nego samo kad ga sretne samog. Ali se dešavalo da neki od apsenika priđe, kao u prolazu, i pokuša da uzgred čuje nešto od mladićevog šapata. Tada bi Ćamil odjednom zaćutao i kao mesečar, probuđen iz svog opasnog zanosa, padao u tupo ćutanje, isprekidano mehaničkim i neiskrenim "da da!", zatim se naglo i hladno opraštao beznačajnim rečima, i odlazio.

Sutradan bi se pojavio u tom istom raspoloženju, sa nejasnim tragovima nekih noćašnjih kajanja i odluka, mučaljiv i sav u sebe povučen, sa slabina osmejkom koji sve briše i ništa ne kazuje i sa običnim rečima o posve običnim stvarima. Ali to bi trajalo kratko. U toku razgovora njegovo neraspoloženje se neprimetno i za njega i za fra-Petra, menjalo.

Ne znajući kako ni otkud ni zašto, on bi se opet predavao svojoj strasti i tiho i živo, kao da se ispoveda, govorio fra-Petru o Džemu i njegovoj sudbini.

Već trećeg dana bila je ispričana cela istorija, do tužnog i svečanog kraja, do svetlog, dostojanstvenog turbeta u Brusi, čiji su beli zidovi ispisani najlepšim surama iz Korana, kaligrafski stilizovanim u obliku čudnih cvetova i kristala. Ali tada je počelo pričanje izdvojenih prizora sa svim pojedinostima. Nizali su se Džemovi srećni i nesrećni dani, njegovi susreti i sukobi, ljubavi, mržnje i prijateljstva, pokušaji bežanja iz hrišćanskog ropstva, nade i očajanja, razmišljanja za dugih nesanica i zamršeni snovi u kratkim časovima spavanja, njegovi ponosni i gorki odgovori visokim ličnostima u Francuskoj i Italiji, gnevni monolozi u samoći i zatočenju, izgovoreni ne Ćamilovim nego drugim glasom.

Bez uvoda i vidljive veze, bez vremenskog reda, mladić bi počinjao da priča neki prizor iz sredine ili sa kraja Džemovog zatočenja. Govorio je tiho, oborena pogleda, ne vodeći mnogo računa da li ga njegov sabesednik sluša i da li može da ga prati.

Fra Petar se nije pravo ni sećao kad je u stvari počela ta priča bez reda i kraja. Isto tako nije odmah ni pravo primetio trenutak, teški i odlučni trenutak, u kome je Ćamil jasno i prvi put sa posrednog pričanja tuđe sudbine prešao na ton lične ispovesti i stao da govori u prvom licu.

(Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)

U sve većoj nedoumici, sa zebnjom, žaljenjem, i teško prikrivenim nemirom, fra Petar je i dalje slušao priču. Kad bi se uveče odvojio od Ćamila i razmišljao o njemu i njegovom slučaju (a nemoguće je bilo ne misliti na to), on bi prebacivao sebi što ga jasno i odlučno ne zustavi na putu koji očigledno ne vodi dobru, što ga ne prodrma i ne trgne iz njegove zablude. Pa ipak, kad bi se sutradan ponovo našli i kad bi mladić opet pustio maha svojim nezdravim predstavama, on bi ga opet slušao, sa lakom jezom i dubokim saučešćem, neprestano oklevajući da ga prekine i dozove k sebi. A i kad bi, sećajući se sinoćne odluke koju je smatrao svojom dužnošću, pokušao da skrene razgovor na drugi predmet ili da, kao slučajno, uzgrednom primedbom odvoji Ćamila koji govori od mrtvog Džem-sultana, činio je to slabo i neodlučno. Bilo mu ga je i suviše žao. Njegova urođena nesposobnost i prostosrdačnost, kojom je inače uvek mogao svakom sve da kaže, bila je kao opijena i umrtvljena upornim mladićevim pričanjem. I stvar se uvek završavala tako da bi fratar na kraju popustio i ćutke, bez odobravanja ali i bez glasnog otpora, slušao mladićev strastveni šapat. Ono što nije, što ne može i ne treba da bude bilo je jače od onog što jeste i što postoji, očigledno, stvarno i jedino moguće. A posle bi fra Petar opet prekorevao sebe što je i ovog puta popustio pred neodoljivim talasom ludila i što nije učinio veći napor da mladića vrati na put razuma. U tim trenucima osećao se kao sukrivac u tom ludilu i rešavao se da ono što je dosada propustio učini svakako već sutradan, u prvom podesnom trenutku.

To je trajalo pet-šest dana. Počinjalo je svakog jutra gotovo u isti sat, kao neka utvrđena ceremonija, i trajalo je sa dva-tri kraća prekida sve do predveče. Priča o Džem sultanu i njegovim stradanjima i podvizima izgledala je neiscrpna. Ali jednog jutra Ćamil se nije pojavio. Izgledao ga je, čekao i nemirno hodao po svim odeljenjima Avlije. Dvaput mu je toga dana prilazio Haim sa svojim uvek istim uznemirenim žalbama i strahovanjima o nepravdama u Smirni i o uhodama i svakojakim zamkama ovde u Prokletoj avliji. On ga je slušao rasejano. A pri tom je mislio na odsutnog Ćamila.

Činilo mu se da ga vidi i čuje kako sinoć, pre rastanka, govori brzo kao da čita.

- Stojeći uspravno, u sjajnom svečanom odelu, na palubi broda koji je pristajao u Ćivitavekiji i posmatrajući šarenu i protokolarno poređanu gomilu papske vojske i crkvenih dostojanstvenika, Džem je mislio živo i jasno, kako mislimo samo u časovima kad smo odvojeni od jednog boravišta a nismo stupili na drugo. Mislio je hladno o svojoj nesreći i gledao je jasno i nemilosrdno, onako kako čovek može da je sagleda samo kad je, skriven i neviđen, čuje iz tuđih usta.

Eto, svuda ga dočekuju strani ljudi kao živi zid njegove tamnice. A šta može da očekuje od tih ljudi? Možda sažaljenje? To je jedino što mu ne treba i što mu nikad nije trebalo. Saučešće koje su mu ponekad pokazivali retki dobri i plemeniti ljudi za njega je samo mera njegove zle sreće i besprimemog poniženja. I za pokojnike sažaljenje je teško i uvredljivo, a kako ga je tek snositi još zdrav i svestan svega, živ gledati u oči živim ljudima, da bi u njima pročitao samo jedno: sažaljenje?

Od svega što svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet, a sada je taj svet načinio od mene svoje sredstvo.

Da, šta je Džem Džemšid? Rob, to je malo rečeno. Rob, prosti rob kog vode na lancu od trga do trga, ima još uvek nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. A Džem milosti niti može očekivati niti bi je mogao primiti sve i kad bi neko hteo da mu je da? Otkup? Za njega ne sakupljaju otkupe, nego naprotiv, plaćaju čitava bogatstva i sa jedne i sa druge strane da bi ostao rob i sredstvo i da se ne bi otkupio. (Izuzetak je njegova majka, nepokolebljiva, divna žena, stvorenje nad stvorenjima, ali ona svojim nemoćnim naporima samo uvećava teret njegovog poniženja.)

Bekstvo? Teško beži i bezimeni rob iz lanaca, ali kad beži, on uvek ima malo nade da će zavarati gonioce i da će se dokopati nekog svog sveta u kom će moći živeti kao slobodan i bezimen čovek među slobodnim i bezimenim ljudima. A za njega ne postoji mogućnost bekstva. Vaskoliki obitavani i poznati svet, podeljen na dva tabora, turski i hrišćanski, nema za njega pribežišta. Jer, tamo ili ovde, on može biti samo jedno: sultan. Pobednički ili poražen, živ ili mrtav. Zato je on rob za kog nema više bežanja, ni u mislima ni u snovima. To je put i nada manjih i srećnijih od njega. A on je osuđen da bude sultan, zarobljen ovde ili živ u Stambolu ili mrtav pod zemljom, ali uvek i samo sultan, i jedino u tom pravcu bi mogao biti njegov spas. Sultan, i ništa za dlaku manje, jer bi to značilo isto što i ne biti, ni za dlaku više jer više od toga nema. To je ropstvo od kog bežanja nema ni posle smrti.

Brod je udario tupo bokobranom o kamenu obalu. Tišina je bila tolika da se i to čulo i kao laka jeka prošlo obalom sa koje su svi, od kardinala do konjušara, netremice posmatrali stasitog čoveka sa belim, zlatom izvezenim visokim kaukom na glavi, kako izdvojen, na tri koraka ispred svoje pratnje stoji kao kip. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i ko nije uviđao da taj čovek ne može drugo biti, iako zbog toga propada.

Dok je to pričao Ćamil se i sam digao. (Da ne bi dopustio da ga stražari ugone u sobu kao i ostale, on je obično sam polazio, nešto malo pre određenog vremena.) Posle uobičajenog krotkog pozdrava, nestao je u jednom od zavijutaka Proklete avlije, na kojoj se po zabačenim uglovima već hvatale prve senke sumraka.

VII

Mladić se nije pojavio ni drugog, ni trećeg dana. A oko podne došao je Haim i, bacajući oprezno ispitivačke poglede svuda oko sebe, rekao da se sa Ćamilom "desilo nešto što ne valja". Više od toga nije čak ni on umeo da kaže.

Tek dva dana docnije Haim, koji za to vreme nije mirovao, došao je sa već sklopljenom pričom o Ćamilovom nestanku.

Prvo je, smrknut i oborene glave, obilazio prostor oko fra-Petra u širokim pa sve užim i užim krugovima i elipsama, bacao ispod oka poglede oko sebe, trudeći se očigledno da svom razgovoru da izgled slučajnog susreta u prolazu i, naravno, ne sluteći koliko su te njegove "mere predostrožnosti" uzaludne i providne. Kad se primaknuo blizu, upitao je prigušeno:

- Jesu li vas saslušavali?

- Nisu - odgovorio je glasno fra Petar, kom su Haimove "mere" počele da bivaju dosadne.

Ali nadajući se da je Haim saznao nešto o Ćamilu, ponovi odmah blaže:

- Nisu. A šta ima?

Tada je Haim počeo da priča. Iz početka se još držao kao čovek koji je zastao u prolazu, slučajno, i koji će odmah krenuti dalje, i bacao kratke poglede oko sebe, ali se malo-pomalo sve više zaboravljao i govorio sve življe, ne podižući glas.

U tom što je kazivao bilo je doduše pojedinih nejasnih i neobjašnjivih mesta, ali zato su neka druga bila ispričana sa takvim i tolikim pojedinostima kao da ih je svojim očima gledao. Haim je sve znao, i video i ono što se nije moglo videti.

Kad se Ćamil sa prvim sumrakom povukao u svoju ćeliju, koju je čuvar za njim zaključao, bilo je još vidno u prostranoj sobi. U dva svetla, pokrivena sahana hladila se već postavljena večera kakvu drugi apsenici nisu dobijali. Sve je bilo kao i svako veče. Šetnja iz ugla u ugao i očekivanje sna za koji se zna da neće doći. Malo-pomalo umukli su i poslednji šumovi dole u avliji. Mrak je progutao bele zidove i predmete i stegao ćeliju oko budnog čoveka. Stvarao se nov, moćni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni, nestvarni glasovi i blesci od igre sluha u tami i nesanici. U jednom takvom trenutku, on sam nije znao u kom, čulo se kao da spolja ključ traži i nalazi ključaonicu. Ali to nije bila više varka sluha. Vrata su se stvamo otvorila i slaba svetlost se pojavila na njima. U sobu su bez šuma ušla dva tamna čoveka. Iza njih je momak nosio malu uljanicu. On je odmah stao sa strane, podigao lampu, i ostao tako nepomičan.

Svetlost se rasporedila po svima. Jedan od one dvojice bio je ugojen; sve je na njemu bilo oblo i mekano: njegov spoljni izgled, glas i pokreti. A drugi je bio mršav, sav kost i mišić u mrkoj koži, velikih očiju zaklonjenih senkom i krupnih, strahovitih šaka koje su iskakale na svetlosti. Izgledali su kao dva lica dvolične sultanske pravde. Samo prvi je nazvao učtivo (jezivom učtivošću) dobro veče. I počelo je.

Opasno mekim glasom debeli činovnik je rekao da je prvo saslušanje bilo više formalne prirode i da su i odgovori bili takvi. Ali na tom, naravno, ne može ostati.

- Potrebno je, Ćamil efendija, da nam najposle kažete za koga ste sakupljali podatke o Džem-sultanu i do u sitnice razrađivali način na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halife i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoću neprijatelja iz inostranstva.

- Za koga? - jeknuo je tiho mladič, već sav u stavu odbrane.

- Da, za koga?

- Za sebe, ni za kog drugog. Proučavao sam ono što je poznato u našim istorijama. Udubio sam se ...

- A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj?

Ćutanje.

(Haim je bio već zaboravio na svoj oprez i govorio živo, uz nemirnu mimiku lica i pokrete ruku.)

- Slušajte - nastavio je mirno i preterano svečano debeli činovnik - vi ste pametan i školovan čovek iz ugledne kuće. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu bog podari dug život i svaki uspeh!) i da to nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za proučavanje, pisanje, i razgovore. Vi znate da reč ni kad je u najdubljoj šumi izgovorena ne ostaje na mestu, a pogotovu kad se napiše ili čak i drugima kaže, kao što ste vi po Smirni pisali i govorili. Nego objasnite nam stvar i kažite sve. Biće lakše za nas i bolje za vas.

- Sve, što vi govorite nema veze sa mnom ni sa mojim mislima.

Mladićev glas je zvučao iskreno, sa prizvukom ogorčenja. Činovnik je tada napustio svoj svečano otmen stav i uzeo ton koji je za njega bio mnogo prirodniji:

- Čekajte malo! Ne može biti da nema veze. Sve ima veze sa svim. Vi ste čovek učen, ali ni mi nismo potpune neznalice. Ne preduzima se toliki posao slučajno ni bez nekog cilja.

Govorio je uvek samo onaj debeli. A Ćamil je sve više razmišljao o onom što čuje od ovog činovnika, i odgovarao nejasno, samo kao jeka.

- Cilja. Kakvog cilja?

- Pa baš to bismo i hteli da od vas čujemo.

Mladić ne odgovori ništa. Misleći da ga je pokolebao, debeli čovek nastavi samouvereno rastežući slogove.

- Dakle, molim vas!

To je bilo rečeno još tvrđe i suvlje, na neki nov način, sa prizvukom nestrpljenja i pretnje.

Mladić je bacao poglede u tamne uglove oko sebe kao da iza kruga ove slabe svetlosti traži nekog za svedoka. Mislio je kako da kaže jednu jedinu reč ili rečenicu koja bi razbila ovaj glupi nesporazum, sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i da on o svemu tome niti treba niti može da polaže računa, ponajmanje u ovaj čas, ovde i ovako. Mislio je da to i govori, a ćutao je. Ali su govorila oba činovnika (sad je progovorio i onaj mršavi), brzo, uporno, naizmenično.

- Govorite!

- Kažite, biće i za vas bolje i - jednostavnije.

- Recite sve, kad ste počeli.

- Dakle, sa kojim ciljem i za čiji račun?

Zasuli su ga pitanjima. Mladić je žmirkao od svetlosti i jednako bacao nemirne poglede u tamne uglove. Teško se snalazio, ne uspevajući da dobro razabere i odvoji pitanja. Ali odjednom primeti da mu je onaj mršavi prišao bliže, da ¦e povisio ton i da mu govori ti.

- Ajde, ajde, govori!

Sva se njegova pažnja zaustavi na tom. Oseti se osramoćen, unazađen, oslabljen i još manje sposoban da se brani. Krivica i nesreća i nisu u nekom njegovom "cilju", nego u tom da čoveka dovedu (ili da se sam dovede) u položaj da ga o tom ispituju, i još ovakvi ljudi - hteo je da kaže. I mislio je da to govori, a ćutao je.

Tako je to išlo i trajalo dugo. Negde u toku te noći izvan vremena koje sunce odmerava svojim izlascima i zalascima i izvan svih ljudskih odnosa, Ćamil je priznao otvoreno i gordo da je istovetan sa Džem-sultanom to jest sa čovekom koji je, nesrećan kao niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odreče sebe, da ne bude ono što je.

- Ja sam to! - rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se kazuju presudna priznanja i spustio se na stolicu.

Debeli činovnik je ustuknuo naglim, nehotičnim pokretom, i zaćutao. Ali onaj mršavi kao da nije osetio ništa od tog sveštenog užasa pred čovekom koji se očigledno izgubio i tako se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona. U svojoj tupoj i kratkovidoj revnosti mršavi policajac se polakomio da iskoristi slobodno polje koje mu je njegov pametniji drug ostavio. Postavljao je nova pitanja, sa namerom da izvuče iz mladića priznanje da je u Smirni ipak postojala neka zavera.

Sedeći na niskoj stolici bez naslona, Ćamil je izgledao iscrpen i sav utonuo u sebe. Mršavi činovnik je obigravao oko njega i unosio mu se u lice. Njemu se činilo sada da je pred njim telo bez volje i svesti sa kojim može da čini šta hoće. To ga je izazivalo i zavodilo da je postajao sve nestrpljiviji i bezobzirniji. U jednom trenutku on je položio, izgleda, jednu od one dve strašne šake na Ćamilovo rame. A mladić ga je, ogorčen i zgađen valjda tom uvredljivom intimnošću, oštro odgurnuo. Tada se u tren oka razvila prava tuča. Umešao se i drugi policajac. Ćamil se i branio i napadao snagom i žestinom koju niko nije mogao očekivati. U gužvi je oboren i momak zajedno sa svetiljkom koju je držao. A kad je uspeo da se izvuče iz ludog klupka od ruku, nogu i udaraca, on je istrčao napolje i, dok se u ćeliji vodila borba u mraku, uzbunio ceo čardak. (Od tog momka i od probuđenih apsenika i saznalo se u Avliji za noćni prizor sa mladićem iz Smirne, a što se u Avliji prošapće to odmah dozna Haim.)

Iste noći Ćamila su izneli na jedan od kapidžika Proklete avlije.

Živa ili mrtva? Kuda su ga preneli? - to je fra Petar, u svom uzbuđenju, samo pomislio. A Haim je već odgovarao i na ta pitanja.

Ako je živ, verovatno su ga preneli u Timarhanu, kraj Sulejmanije, gde se zatvaraju duševno oboleli. Tu će, među ludacima, njegova pričanja o sebi kao nasledniku prestola biti ono što su sve reči i razgovori ludaka, bezopasna bolesnička maštanja na koja se niko ne osvrće. A takav poremećen i bolestan čovek, uostalom, i ne živi dugo nego nestaje lako i brzo sa sveta, zajedno sa svojim nezdravim maštanjima, a da niko o tom nikom ne mora da polaže računa.

Međutim, ako je sukob bio teži i ako je mladić u svom otporu i u svojoj borbi sa dvojicom otišao daleko i ranio nekog od njih (a izgleda da je tako, jer su posle morali da peru sobu od krvavih tragova), onda je moguće da su carski ljudi otišli još dalje, jer udarci se ovde ne mere i lako idu preko onog što je potrebno. U tom slučaju nesrećni Tahir-pašin sin već je u grobu. A takav grob, sa belim kamenom bez natpisa, ne govori ni o čemu, pa ni o carevima ni njihovim sporovima i borbama sa suparnicima.

Tek kad je ispričao sve do kraja, Haim se opet prisetio "opasnosti" koje ga okružuju i bez opraštanja, bacajući oko sebe ispitivačke poglede, otišao dalje, trudeći se da izgleda kao čovek koji bez cilja šeta po prostranoj avliji.

Fra Petar je stezao zube od nekog gorkog gneva na svoju sudbinu, na sve oko sebe, pa čak i na ovog nevinog Haima i njegovu večitu potrebu da sve saznaje, prenosi i raspreda do u tančine. Stajao je jednako u mestu i brisao ostudeneo znoj sa čela. Gledajući sa nesnalaženjem sivu, utabanu zemlju i bele zidove pred sobom kao da ih prvi put vidi, oseti kako mu celim telom ide hladan i tanak talas straha. Da ga ne stanu ispitivati zbog razgovora sa Ćamilom i da ga tako i po drugi put ne uvuku nevina u besmislenu istragu. Istina je da je ovaj Haim poremećen čovek i da vidi opasnosti i gde ih nema, ali sve može biti.

Brzo zatim tu pomisao potisnu druga: šta se moglo desiti sa Ćamilom? Sad ga opet neka bolna vrelina ispuni svega. Teško sažaljenje koje se ne da podnositi ovako u nepomičnosti i potpunoj neizvesnosti. Oseti silnu potrebu da promeni mesto, da vidi i čuje druge ljude, koji su daleko od ovih zamršenih, tamnih priča iz Smirne; da vidi ljude, ma kakvi bili, samo da su izvan ove bezumne mreže koju pletu, zatežu i mrse između sebe bolesnici sišli s uma i carski policajci bez duše i pameti, a u koju se i on ni kriv ni dužan, evo, našao upleten.

Krenuo je niz avliju put zaklonjenih uglova i senki, gde su, u svađi, igri ili šalama, grajale rasturene gomile apsenika.

VIII

Posle dva-tri dana bilo je jasno da ga neće ispitivati zbog dugih razgovora sa Ćamilom. Znači da je sve svršeno i - pokopano. Nestalo je straha i iščekivanja, ali nije bilo ni lepše ni lakše. Naprotiv. Počelo je vreme bez Ćamila. Ne zaboravlja ga, ali oseća u sebi da mu se više ne nada.

Još je prava letnja vrelina. U Avliji sve kao i uvek. Jedne puštaju, drugi dolaze na njihovo mesto, a to se i ne primećuje. Svi su sporedni i nevažni. Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.

Svakog jutra okupljaju se u senci isti ili slični živi krugovi apsenika. Fra Petar zastane kod prvog, "komšijskog" kruga. Tu je sve isto. Zaim se ženi i razvodi još uvek sve sa novim nežnim ženama, i uvek ga jedni grubo uteruju u laž a drugi slušaju. On je bled, zelenkast i crn u licu, kao da boluje od žutice. A pogled mu, bez veze sa onim što govori, luta, jadan i lud od straha i skrivene pomisli na kaznu koja ga čeka, ako mu se dokaže ono za što ga optužuju.

I ostali pričaju o ženama, samo na drugi način. Najviše se čuje onaj atletski razvijeni čovek sa promuklim basovskim glasom. Ali on je za trenutak ućutkan i sluša zajedno sa ostalima kako postariji momar priča o mladoj Grkinji koja je posluživala u njihovoj krčmi.

- Krupnijeg i čvršćeg ženska nisam video. Galija. Nosi grudi pred sobom kao dva jastuka. Kreću se za njom one dve puste polutine; samo melju. Svak pruža ruku i hvata gde može i koliko može. Ona se brani, brani je i gazda, onaj krezubi Grk, ali ko će mornarima vezati ruke. Malo-malo pa uštinu. I najposle, morala je napustiti službu. Tako bar gazda kaže. A nije, nego je on, lisac, sklonio u svoju kuću i čuva za sebe. Grde ga momari i uzdišu: "Ih, šteta, onakva žena, kô plast!" - Kô plast, kô plast!" kaže Grk više za sebe. "Ali da je onako produžio, da štipa ko stigne, šta bi bilo? Slamka po slamka, i plast bi razneli. Mangupi!"

- Ih, - buni se promukli bas. - Ih, ih, kakvi ste! Samo o tim kafanskim droljama umete da govorite! I samo o gadnim stvarima! Ih!

Nastaje objašnjavanje, iz kog bas izlazi kao pobednik: svi ućutkavaju mornara i traže da bas nastavi neku priču koju je ranije bio započeo. I on nastavlja da priča nešto uzbudljivo i nejasno o nekoj ženi izuzetne lepote, rodom iz Gruzije, koja je ovde u Stambolu čuda počinila i mlada umrla.

- To je takav soj ljudi. Njena baba je bila lepotica na glasu. Ceo Tiflis je poludeo za njom. Jeste. Sklonili su je kod rođaka u jedan zaselak, podalje od Tiflisa. I po njoj se taj zaselak i danas zove "Sedam nosila", a pre toga se zvao drukčije, ne znam kako. Jer zbog nje i njene lepote palo je za pola sata sedam mrtvih glava oko njene kuće. Pobili se prosci i otmičari. Tri se porodice u crno zavile. A ona umrla od žalosti. Nije venula polako, nego kao mrazom pokošena. Prekonoć. Ali ni umirući nije htela da kaže koga je ona volela, ni da li je taj dotični jedan od onih poginulih ili je među živima. Eto, od te svoje babe nasledila je lepotu, stas, oči...

- Jeste - kaže neko iz kruga - to se zna da Gruzijanke imaju divne oči.

- Šta se zna? Otkud se zna? Šta znaš ti, slepac, o tim poslovima?

- Što da ne zna? Kao da si ti sam na svetu! - bune se neki glasovi.

- Ne prekidajte čoveka, nek priča! - traže drugi.

- Pričaj ti, adešu, i ne osvrći se na kojekoga.

Krupni čovek, krupna glasa, sa gnevnim pokretom ruke i sa grimasom gnušanja na licu, odbija.

- Mrzi me, more, da govorim. Šta vredi pričati ovome slepom kučetu?

Ali svi navaljuju i na kraju ga, kao uvek, nekako umiruju, tako da nastavlja priču o ženi iz Gruzije i njenim očima, još uvek kivan.

- I kad mi ko ovako kaže "Imala je divne oči", meni se lepo smrkne. Kakve oči, ćorav ti hodio! Kad pogledaš ta dva oka, ti i ne pomišljaš na ova dva vidjela što svaki od nas nosi u glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita. Kakvih zvezda i oblaka, kakvih čuda ima na ta dva polja! Jadan adešu! Gledaš, i kameniš se i topiš se. Nema te! Zar to samo "dva oka"?! I ona, dabogme, gledaju, ali to je najmanje, to im je poslednje. Oči! Šta je ovo malo očiju u glavi što nosimo i što nam pokazuju da potrefimo u vrata i da ne pronesemo kašiku mimo usta? A šta su ona dva čuda nebeska? Tu poređenja nema. To se jednom desilo na ovoj zemlji: jednom pa nikad više. I bolje je. Manje muke i žalosti. Takve oči ne bi trebalo da umiru kao i ostale, ili ne bi trebalo da se rađaju na ovaj svet.

Čovek odjednom zaćutao. Izdao ga glas. Iz kruga nije bilo reči ni primedbi. To je trajalo trenutak. A onda je opet nastala neka prepirka i smeh i zbrkan žamor izukrštanih glasova i sočnih psovki.

Prateći malo poizdalje razgovor u krugu, fra Petar je osećao nekog iza sebe. Kad se okrenuo da pode, pred njim je stajao Haim.

Na svojim šetnjama po avliji on tako redovno nabasa na Haima koji, gonjen nemirom i sav ustreptao, neprestano menja mesto. Gde god dođe sa svojim zavežljajem stvari njegova sumnja u sve i svakog već ga čeka tu. On odmah preduzima svoje "mere predostrožnosti". A posle dan-dva napušta to mesto i traži novi i sigurniji ležaj. Pri susretima sa fra-Petrom nekad prođe kao da ga ne poznaje, nekad ga samo pozdravi lakim pokretom glave, značajno trepćući očima, a nekad priđe i razgovara slobodno, dok se opet nečeg ne priseti i ne krene dalje.

Tako je i sad sam stao pored fra-Petra i sam počeo razgovor o čoveku sa promuklim basom. I tu je već sve znao:

To je čovek niskog porekla koji je svojom velikom snagom i svojom umešnošću dospeo u društvo gospode. Nekoliko godina bio je prvak u rvanju, poznat u celoj Turskoj. Bio je vojni nabavljač, vlasnik kafana, pa posrednik u svakojakim poslovima. Veliku je paru taj preko ruke preturio. Inače, kockar i pijanac i naročito ženskar. Tako je uhvatio neku bolest. Nikad nije bio čistih ruku ni razlikovao svoje od tuđeg, ali nekako mu je prolazilo olako dok je bio u snazi i pameti. Ima dve-tri godine da je stao da pada sve niže i niže, počeo da gubi svaki račun. Žene mu ispile mozak i oronuo snagom. Najposle ga njegovo nekadašnje društvo pustilo niz vodu. Pomešao se sa najnižim kriminalcima. Tako kao višestruki bankrot i varalica, i dospeo ovamo. Tek je drugi mesec da je tu, pod istragom, a lepo se vidi kako iz dana u dan sve više opada i kako mu ono malo pameti lapi. Više ne razlikuje ono što jeste i što može biti od onog što ne biva. I samo o ženama govori. To je bolest. On, očigledno, ne bi mogao ni zamisliti da može negde biti ženske ljubavi, ljubavne strasti ili samo pomisli, a da on ne učestvuje i njima. I topi se i nestaje kao parče šećera u vodi. Od nekadašnjeg siledžije i rasipnika nije ostalo gotovo ništa do ovo prazno prepiranje sa dokonjacima i stalna potreba za govorom i pričanjem. U poslednje vreme sve je osetljiviji, nekako se istanjio i profinio. Pričanje mu je sve življe i bogatije. Njegova nekad čuvena glasina sad je promukla, stalno uzbuđena i tronuta, na mestima sa suznim, grčevitim prekidima koje on uzalud zataškava i maskira svojim izdiranjem na one koji ga okružuju.

- Taj ne može više da ne govori. Popustili obruči i vidite da curi na sve strane. Gotov je!

Sigurnim, povišenim glasom, gotovo veselo, pričao je Haim i dalje o svemu i svačemu. Ali onda se odjednom trgnuo, pogledao kao probuđen oko sebe, trepnuo sa oba oka, dajući tako sabesedniku tajanstven i nerazumljiv znak i bez pozdrava otišao dalje sporim korakom, oborene glave, kao čovek koji traži što nije izgubio.

A fra Petar produžuje svoju šetnju niz Avliju, do nekog drugog kruga, pitajući se ima li igde razumna čoveka i razgovora, i tražeći, kao lek što se traži, malo zaborava i razonode.

Rečeno je napred, i istina je, da se život u Avliji stvamo ne menja nikad. Ali menja se vreme i s vremenom slika života pred svakim od nas. Počinje da se smrkava ranije. Javlja se strepnja od pomisli na jesen i zimu, na duge noći ili kišovite, hladne dane. I život je pred fra-Petrom uvek isti, ali kao neki uzan i sve slabije osvetljen hodnik koji se primetno ne menja, ali za koji se zna da sa svakim danom biva za prst-dva uži. Od toga nailaze na apsenika kratke ali neodoljive panike pod kojima klone i najtvrđi, bar za koji trenutak.

O tim danima fra Petar je pričao dugo. Podižući se s vremena na vreme i nameštajući se na jastuku, zagledan u snežnu daljinu i prateći sećanje u stopu, govorio je sniženim a jasnim glasom:

"Vidim, oduljilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga. Dok sam ono deverao s jadnim Ćamilom i brinuo zbog njega, nekako sam manje mislio na sebe i svoju nevolju. A sad ne mogu da se odbranim od toga. Opominjem sam sebe na strpljenje, ali strpljenje me izdaje. Duga noć, još duži dan, a teška misao. Najgore mi je što znam da sam nevin, a niti me ispituju niti mi ko spolja šta javlja. Kad to pomislim, udari mi krv u glavu pa obnevidim i dođe mi da vičem na sav glas. Ali se stišavam, trpim i jedem se u sebi, i samo se pitam šta li me još čeka. Svašta mi iskače pred oči, samo izlaza ne vidim. Nigdje čovjeka da porazgovaram s njim, a ubi me nerad i besposlica. Raspitivao sam se ima li kakva posla za mene, da se popravi kahveni mlin, da se kuriše neki sahat. Šta bilo. Jer, od tog sam esnafa. Ali me čuvar gleda i riječi ne govori. Molim ga da pita starješinu. Sutradan on mi kaže: "Sjedi s mirom i ne pominji to više!" I okrenu mi leđa. Htio sam da se pravdam, ali on se obazrije i odmjeri me ružno.

- Ono biva da neki nabavi krišom turpiju ili dlijeto, kako bi lakše odavde izišao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne biva. Nisi to dobro smislio.