Govedar je šarao očicama, tražeći gde da se skloni pred ovim što se nadnelo nad njega kao nevreme i što traži tu strašnu zakletvu. Da ga je pitao onako kako svi u varoši sa njim razgovaraju, obično i upola šaljivo, on bi kazao sve kako je bilo i šta je video, ali ovo: neki »imenovani« Aleksa, pa jevanđelje, bog i zakletva! Ne! Ne, sa tim on nije želeo ništa da ima i o tom on nije mogao da zna ni umeo da govori.

— Da ili ne? — grmeo je predstojnik sa visine.

— Ne ... ne mogu.

— Još te jednom pitam, jesi li vidio ili nisi, i možeš li se zakleti?

— Nisam ... ne mogu — odgovarao je Mile plačevnim glasom.

— Jesi li vidio bar merdevine i konopce?

— Nisam, nisam ... ništa ja vidio nisam.

Predstojnik se tada okrenu zapisničaru, i pošto je ljutito, za sebe, progunđao: »Sunce i mjesec!?« izdiktira svedokov iskaz u pero.

Leksu limara dovela su dva žandara i držan je ceo dan u Konaku. U stvari, njegovo saslušanje bilo je kratko i jednostavno, a veći deo toga dana on je presedeo zaključan u jednoj praznoj kancelariji, pušeći cigaretu za cigaretom. Tek sa sumrakom pušten je kući.

Uoči toga dana, posle svog razgovora sa predstojnikom, pop Stojan je pozvao Leksu svojoj kući i tu imao sa njim dug i poverljiv razgovor.

Ogromni i mirni paroh, koga inače ništa nije moglo da uzbudi i pokrene, bio je sada brižan i govorio nekim novim, odlučnim glasom.

Mitropolit se okomio na ovu parohiju i ni pred čim se ne zaustavlja. U stanju je da ih natera na skidanje krsta i ponovno osvećenje. A šta bi to značilo, to Lekso dobro zna. Na stranu bruka i uzbuna u narodu i stroga kazna koja bi postigla »počinitelje svetogrđa«! Stoga ostaje samo jedno: da svi složno poreknu optužbu i da pri tom ostanu dokraja.

Pop Stojan nije nijednom rečju pokazao da zna ko je »počinitelj« i govorio je sa Leksom kao da se sa njim savetuje kako da se otkloni jedna napast od Osatice i njene crkvene opštine. Zbunjenom i uplašenom Leksi bilo je to prijatno. Izgledalo mu je odjednom da u ovom njihovom, inače tromom i dremljivom parohu ima mnogo zdravog razuma.

— Da poreknemo, jakako! — rekao je spremno.

A pop Stojan je nastavio. Da, poreći treba, ali poreći svako penjanje, i dnevno i noćno.

— Kako?

Odjednom se u Leksi digoše, celovite i neizmenjene, njegove stare sumnje i muke, koji je bilo potpuno nestalo posle one pijane noći. Kako »i dnevno« ?

A paroh objašnjava. Treba da se viša vlast uveri u neosnovanost i besmislenost optužbe, ali potpuno. Optužuje se jedan čovek da se noću i pijan ispeo na crkveno kube, a on to nije sposoban bio da uradi ni trezan, danju, kad je po svom poslu trebalo da se penje. To, tako kazano, vredi nešto.

— Pa ima ljudi koji su me vidili kad sam se peo... sa Bodnarom!

— Neće se naći hristijanska duša da to posvjedoči.

— Neće? — kaže tupo Lekso, a oseća kako ga sve više prožima neka studen.

A paroh nastavlja da se pravda i pred bogom i pred Leksom. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će oprostiti. Mitropolit je — šta vredi kriti? — stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio.

Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce. I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo.

Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u Konak. Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na crkvu, on je imao gotove odgovore.

Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin, ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a kamoli noću. Peo se samo onaj majstor iz Novog Sada. A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je on odozdo dodavao što treba. Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo.

Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome. Nije i nije, i spreman je da se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaže protivno, neka ga seku gde je najtanji.

Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan.

Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«. Među građanima vri, temperatura se naglo penje. Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada. Svi su spremni da se zakunu da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, a da je optužba lažna. Nema jednog koji bi se našao da posvedoči protivno. Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi. Svi govore, mnogi prete ogorčeno. A to ogorčenje, kao poručeno, zadovoljava njihovu potrebu za velikim i žestokim rečima. Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, ne mereći mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore.

— Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti.

— Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve? A ko je crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi?

— Šta hoće taj došljo? Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako hoćemo.

— Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo!

Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako nije stizalo. Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavlja dalji postupak i ceo predmet »Obesvećenje osatičke crkve« baca u akta. Osatica je pobedila. Mitropolit je morao da odustane od pune osvete i da čeka drugu priliku.

Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni. Osatičani likuju što su nadmudrili i nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede. Predstojnik je miran, jer se opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe.

Pred veče sedi on za čašom piva. Sa njim su poreznik Lađević i kotarski sudija Turković. Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred sudskom ili policijskom vlasti. Jakim, »šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva.

— Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i njihovo čudno držanje na sudu. Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice. Zašto? To ni oni sami ne znaju. Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to čine.

— Možebiti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne govore nikad — kaže tiho i zamišljeno poreznik.

Predstojnik ćuti.

Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamo negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio sina i naslednika pop-Arsina. Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar. Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su oživeli u njemu.

Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslom, i noću, nezakonito, od besa. I svak zna da je tako. Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i ne može priznati, jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali. Dobro, tako je moralo biti i tako je bilo. Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostruki podvig i da mu veruje. Da mu namigne u šali. Ne! Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što nije. Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega. Eto, sad se opet sve češće dešava da ni sam ne zna pravo na čemu je. I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi. I opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života. A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji da sa prvim susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome ovaj ga je povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice:

— Slušaj, Lekso, dosta je tvoga! Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve. Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više!

Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao.

A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, pogleda onim svojim tvrdim, bezdušnim pogledom. I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta.

Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo. Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima. Uviđa i smiruje se, ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću; i popeo sam se, što nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli; i svi znaju, kao što i ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu: i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a potvrđeno je da jeste ...

I sad, snađi se tu i živi u tom šejtanskom kolu, sam, bez razgovora i objašnjenja. Danju još i može, jer je bar na mahove jasno šta jeste a šta nije. Sam sebi može da kaže poluglasno: »Jeste, peo sam se, dabome da sam se peo!« Ali noću! Kad zaspi, on sanja ružno. Sanja da ide između dva špalira prezrivih pogleda i podrugljivih osatičkih osmeha koji svojim nemim govorom kazuju: »Ovo je onaj što priča da je postavio krst na crkvi!« Ide kao kroz šibe, a ne ume da se zaustavi i ne može da se odupre, jer u snu je čovek bez odbrane. Ili sanja, na primer, da se penje na neko kube, strmo i klizavo; neprestano se zanosi, i oseća da će pasti, da mora pasti, da pada. Onda, padajući celom težinom sopstvenog tela, leti naopakim letom, sa punom svešću o svom padu, i to bez prestanka. Nigde dna ni kraja! Ničeg za šta bi se u letu uhvatio. Ono što je u svakom padu najteže i najbolnije traje ovde večno. Udariti o tle i razbiti se, značilo bi kraj i izbavljenje. Ali kraja nema.

A kad se, kao od unutrašnjeg udarca, probudi i nađe u nekoj tami u kojoj nije zaspao, nego koja je zamešena dok je on spavao, tada je i strašno i teško i sve potpuno nejasno. Ne znaš ni kako se zoveš. Ni pravi položaj svoga tela ne osećaš. Trebalo bi nekog nešto upitati, tek toliko da se javi ljudski glas, kao svetlost u tami. I bilo bi lakše možda. Ali koga da pita? Otac i majka spavaju u drugom delu kuće i ni pomisli ne može biti o tom da ide i da ih budi. Napolju se čuje noćni vetar kako šumi u krošnji visokog duda koji prekriva veći deo avlije. Oseća kako ga potpuno napušta san, a u glavi se sve brže okreće vatreni točak: i jeste se peo, i nije, i slava je, i sramota je ...

Tada treba čekati dan i sa njim olakšanje, i to nepotpuno.

Ne znajući u toj nevolji šta da radi ni kuda da se dene, Lekso je pomislio na ženidbu. To je bilo jedino što se u životu još može učiniti a što on nije učinio. I uzeo je devojku iz susedstva, sa kojom je rastao, a koja je bez razloga bila malo pousela. Zvala se Darinka.

Težak je bio taj brak, a njegovi tereti nevidljivi i svetu nepoznati. (A kad se ovde kaže da je neki brak težak, onda to redovno znači da je težak za ženu.) Kad su prošli prvi dani, oni koji brzo prolaze, Lekso je počeo noću da se trza iz sna, kao i pre ženidbe, probuđen uvek istim pitanjima. Isprva se snebivao i ćutao pored usnule žene, ali ubrzo je nestalo svakog obzira. Mučen svojim nedoumicama, on je budio ženu da je pita u čemu je stvar. Hteo je iz njenih usta da čuje potvrdu da je on zaista izveo ono što je izveo, da pametni i trezveni ljudi u to ne sumnjaju, da mu se svet ne podsmeva.

Mlada žena, koja je o bračnim noćima i supružanskom odnosu slušala nekad razne i protivrečne stvari, nije nikad mogla slutiti da postoji i to.

Posle prvog sna neko je drma i nemilosrdno budi. U tami, prošaranoj nepravilnim odblescima svetle noći napolju, naziru se njegove oči ispod natmurenog čela i kose u neredu. Sedi pored nje, držeći se, kao davljenik, za njenu mišicu, i gleda joj ispitivački u lice.

— Darinka, pravo da mi kažeš ...

To su za nju bili teški trenuci. Šta hoće čovek od nje? Da ga razume, sve bi učinila da mu pomogne. Ovako, može samo da ćuti i drhti. Vilice su joj se stezale od straha, a i da je mogla da govori, nije imala šta da kaže, jer nije nalazila nijedne reči i ne bi umela da je nađe pa da je sad ubiju. A on je navaljivao.

— Šta ljudi govore? Šta je istina? To hoću da znam, a ti si to mogla da čuješ i možeš da mi kažeš. Moraš!

Šta da mu kaže, kad ne razume šta je pita ni šta traži od nje? Plakala je od straha, od nekog čudnog stida što muž čini to sa njom. Kroz plač je slabo i nevešto pokušavala da ga umiri lepim rečima i umiljavanjem, ali on se otimao, napadao je i korio: da je neiskrena, lažna i tuđa. Ne umejući da se brani od tih nerazumljivih i nepravednih optužaba, ona bi plakala sve ljuće i teže. Dešavalo se da se i on, posle besnih prekora i teških reči, rasplače. Tako i zaspi ponovo.

U trenucima večernjih nežnosti, ona ga je, uz bojažljiva milovanja, molila da je ne budi, da joj obeća da neće više to činiti. I on je obećavao i u tom trenutku verovao u svoje obećanje, kleo se. Ali posle dva-tri dana dešavalo se opet isto, isto mučenje, isti strahovi bez objašnjenja.

To se već toliko puta ponavljalo da čovek nije više ni postavljao jasna ni određena pitanja. Samo bi je grčevito stegao za mišicu i bolnim glasom rekao:

— Darinka! Kazuj, molim te!

Kad bi ona počela, kroz plač, da ga šapatom umiruje i nagovara da legne i spava, on bi je stezao sve jače i drmao oštro:

— Govori!

A ona bi se savijala na dušeku i plakala u dlanove.

Dešavalo se i to da se čovek digne i, u snu, kao mesečar, pođe ka vratima, valjda rešen da ide i da se popne još jednom na crkvu i tako potvrdi ono što je već dvaput učinio, a što mu se ne priznaje i čega se i sam odrekao. Žena bi tada trčala za njim, zaustavljala ga s mukom, vešala mu se oko vrata, vičući:

— Kuda ćeš, jado moj?

Probuđen, on bi se vraćao u postelju i padao u san, koji je ona sad uzalud iščekivala.

Pokušavala je da ga danju pita o tom i da se objasni s njim, ali on je odlučno odbijao da prihvati takav razgovor. Izvlačio se na sve moguće načine, i šalom i nadmoćnim, muškim odmahivanjem rukom, pa i grubošću, kad drukčije nije mogao. Izgledalo je kao da danju zaista ne zna šta radi noću. A kad padne mrak i naiđe san — opet isto. Ako ne te noći, a ono iduće.

Strah od tih besmislenih noćnih prizora razarao je mladoj ženi svaku radost. Dešavalo se i to da je po nekoliko noći uzastopce uopšte ne probudi, ali šta vredi kad je njeno spavanje prožeto strepnjom od mogućnog buđenja? Sasvim joj se istanjio i odbio san. Često se dešava da legne i svede oči i počne da zalazi u dremež, ali tada joj se odjednom učini da je neko drma i budi. Trgne se i pogleda uplašeno oko sebe. Ništa. Mrak i tišina. Pored nje spava čovek tvrdo i mirno. Ali sad ona ne može da zaspi, i sad se u njoj dižu pitanja. Nema i nepomična, sad ona pita samu sebe, i svog u san utonulog druga, i sve ljude na svetu, budne i zaspale: šta je to što od ničega stvara među ljudima nesporazume, sukobe i strahovanja, da sami sebi i jedan drugom kvare život i remete san i truju zadovoljstva, kojih ionako nema suviše?

Kako da ona, sama i uplašena, nađe odgovor na to! Pomišljala je da sve kaže majci ili da se požali dobroj drugarici, pa je brzo uviđala da su to muke koje se ne kazuju. Za ta pitanja ne nalazi se rešenje kod drugih, nego u sebi, tu kraj čoveka sa kojim je vezana svim mogućnim vezama i, što je najteže, posteljom. I dugo je tražila izlaz i rešenje i mučila se u osećanju da ih neće ni naći.

Već je i prvo dete došlo, žensko, a besmislena buđenja su se ponavljala. Dete je bilo slabačko i plačljivo, pa je tražilo veliku brigu i negu, i danju i noću. Žena je oslabila i vidno omršavela. Ali nekako u to vreme počela je malo-pomalo da se brani. Kad bi je probudio u najnezgodniji čas, ona bi mu rekla oštro i gorko:

— Što me budiš? Imaš li ti, bolan, dušu? Vidiš da mi dijete ne da oka stisnuti. Pa i to malo sna što uhvatim ti mi kidaš.

Malo postiđen, on se povlačio, ali već sutradan moglo se ponoviti buđenje i mučno ispitivanje na jedan ili na drugi način.

Ali žena je sada sve više i sve bolje nalazila ne samo hrabrosti da se brani nego i snage i načina da odgovara na njegova pitanja. Došlo je i drugo dete, ovog puta muško. I kao da su njena snaga i snalažljivost jačale uporedo sa rastom deteta.

Sad joj se čini prirodno i razumljivo da čovek treba da odgovori drugom čoveku, a pogotovu onom sa kojim deli sve u životu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i nerazumljiva izgledala. Treba naći za to strpljenje i snage, i bar pokušati objasniti se. To je dužnost, jer je mnogome od nas često potrebna samo dobra reč bliska čoveka. Treba govoriti, jer je ćutanje lenost i kukavičluk, i truje odnose među ljudima. I ona je odgovarala. Mirnim glasom i posve prirodno.

Sve se češće dešavalo sada da se između muža i probuđene žene razvije kratak ali prisan razgovor u mraku. Ona se više ne plaši i ne plače, nego ga umiruje povlađujući mu u svemu. Njene reči su obične i ne daju neki stvaran odgovor na njegova pitanja; pa ipak, izgovorene od zdravog, bliskog stvorenja u tom noćnom času, imaju snagu da smiruju i uspavljuju upravo svojom običnošću. I čovek bi ubrzo prestao da zapitkuje i, poćutavši malo, legao krotko i zaspao.

A žena je ostajala još neko vreme, sedeći kao čuvar među svojima. Levo od nje spavaju ćerka i sin, a desno, kao treće zaspalo dete, muž. Pa onda bi i ona legla između njih, da potraži malo sna.

Tako je ne samo bivalo bolje nego su i ona luda buđenja prestala. Prošla je beda u kojoj je Darinka, žena dobra i obična kao hlebac, podnela glavni teret. Ali to se više ne pominje. Sve je zaboravljeno; zato i jeste dobro. Lekso se smirio, ugojio i otežao malo. Slatko jede, tvrdo spava. Zaboravljene su nekadašnje nerazumljive misli i nesanice, kao preboljele dečje bolesti. Posao ide dobro. U radnji kalfa i dva šegrta uz njega. Rade se lonci, kante za polivanje bašte i limeni oluci na austrijski način. Obični poslovi, ali lepa zarada. Kad ima neki limeni krov da se postavi ili opravi, Lekso šalje kalfu. Njemu se više ne penje.

Za iduće četiri godine našlo se u Leksinoj kući još dvoje dece, oboje muško.

Prolaze godine, nailazi polako nov naraštaj, sa novim podvizima i propinjanjima.

Predstojnik Pavlas, posle dugog boravka u Osatici, postao je okružni predstojnik i premešten je u Sarajevo.

— Visoko se ispeo naš predstojnik! — kažu Osatičani.

Idućeg leta je okružni predstojnik, na službenom putu, svratio u Osaticu i odseo kod svog prijatelja poreznika Lađevića, koji će, izgleda, i penziju i smrt u Osatici dočekati.

Rano ujutro Pavlas je izišao da prošeta, sam, strmim osatičkim sokacima, kao što je imao običaj dok je ovde živeo i samo osatičke brige brinuo. Prolazi pored crkve sa čudnim kubetom i pozlaćenim krstom, pored mehane, pored poznatih kuća i dućana. Seća se raznih događaja i nezgoda, ali ne više sa brigom i ljutnjom kao nekad, nego gledajući na sve to sa visine svog sadašnjeg položaja, sa kojeg takve stvari izgledaju manje važne i krupne, gotovo beznačajne sitnice.

Bio je već na kraju svoje šetnje, u najstarijem delu grada, i prolazio je upravo iznad jedne kuće utonule u voćnjak, kad se odozdo odjednom prolomi dreka i dečji plač i vika i kuknjava ženskih glasova. Pavlas je zastao i gledao u avliju ispod sebe. Na zanihanom vrhu visokog duda vrištao je u lišću nevidljiv mališan koji, očigledno, napred ne može a natrag ne srne i ne ume. A dole ispod njega trčali su uokrug dečaci i devojčice i svi u jedan glas dozivali:

— Mama, mama! Jovica se popeo na dud, pa sad ne umije da siđe. Eno ga u vršici. Jao, mama, slomiće se!

Iz kuće je istrčala mršava žena razdrljenih grudi i brašnjavih ruku. Izbezumljeno i uplašeno vikala je i kreštavim glasom dozivala dečaka, kunući ga i tepajući mu, hrabreći i opominjući, sve to naizmence.

— Kud si se tu izdigo, đavoli te dizali! ... Čekaj, čedo moje, ne miči se, sad će mama donijeti merdevine ... E, dabogda, junače, vrat jednom slomio sa tvojim penjanjem, k'o šta ćeš ga i slomiti! ... Čekaj, miruj, drži se dobro i ne staj na tanku granu! ... Sad će mama merdevine.

— Merdevine, dajte merdevine! — vikao je sad još jedan ženski glas, dok je dečak odozgo i dalje zapomagao i dozivao u pomoć, a deca mu ispod duda odgovarala vriskom i lelekom.

Okružni predstojnik je zaokrenuo drugim putem, nizbrdo. Za njim se polako stišavala vika iz dvorišta.

PRAZNIČNO JUTRO

Taj što se zove Jovica i liči na Ciganina, iako Ciganin nije, imao je čudnu i opasnu naviku da noću lunja iz sela u selo. (A sela su ovdje sva pored glavnog druma i posve blizu jedno drugom.) Odgovarali su ga od toga, pretili mu, ponekad ga i kamenicama zasipali, jer se u ovim selima kraj puta mnogo krade i razna druga zla čine, pa sumnjivog čoveka ne ispituju, nego ga gone i tuku. Ali mladić nije, izgleda, mogao da se ostavi te svoje nezdrave potrebe. Čim počne da pada mrak, on se uznemiri. Goni ga neki đavo da luta iz sela u selo, da iznenađuje ljude i plaši žene i decu, iskrsavajući nenadano u mraku, pored tuđih bašta i avlija. Sam ne zna čemu i zašto. Premire od straha, ali i od neke slatke jeze što, idući sve tako pored granice neobičnog i nedopuštenog, može da liči na ono što nije, na protuvu i lopova, i da se u poslednjem trenutku vešto spasava i beži sa same ivice kazne i stradanja. Zbog te svoje nastranosti nije ni bio neki dobar radnik ni ugledan mladić.

U selu Kućanima te jeseni učestale su krađe kao nigde i nikad. Motkama su oterali neke čergare koji su se zadržali u blizini njihovog sela, postavljali su straže noću, ali ništa nije pomoglo. Kralo se i dalje kao da neko iz zemlje niče i pod zemlju odvlači ukradeno.

U to selo naišao je Jovica jedne noći, dolazeći iz grada. Zora nije bila daleko. Straže su se razišle i pospale. Ostao je bio samo najrevnosniji među njima, neki Jovo, zvani Mandal, ljudeskara niska čela i strašnih šaka. Kad je u tami naslutio lik mršavog čoveka koji se u strahu prilepio uz ogradu, on je riknuo od zadovoljstva i sručio se na nj tako da je oborio i njega i ogradu, i sam pao sa njima. Zanela ga je njegova rođena snaga i silina. Udarao je neznanca i rukama i nogama, ali ne onoliko koliko je hteo i koliko bi mogao, jer su se obojica zaplela u živicu i u polomljene daske i žioke ograde. To je i omogućilo mladiću da se, kao lakši i tanji, prvi ispetlja i pobegne. Kad se oslobodio i digao, Mandal je, mumlajući, slep od besa, trčao od avlije do avlije, tražeći uzalud svog nepoznatog lopova.

A Jovica je pobegao pravo drumom. Trčao je brzo, bez glasa i dugo, dok nije počeo da oseća bolove koji su ga sve više pritiskivali zemlji, kao da mu je neko uzjahao na ramena. Uspeo je da stigne do idućeg sela i da neopažen prođe pored njega. Na izlazu iz tog sela stajala je kraj druma, u mutnoj svetlosti prvog svitanja, usamljena i napuštena pojata sa pokidanim krovom i izvaljenim vratima. Tu ga je izdala snaga. Pao je na prag tih vrata i ostao tako sedeći, savijen u pasu, obujmivši glavu dlanovima.

Izudaran, izgreben, on ni sam nije znao šta je na njemu još njegovo, sinoćnje, a šta je pridošlo i naraslo noćas, sa iznenadnim udarcima. Jedino što zna i oseća, to je stid i kajanje zbog te lude potrebe da luta noću po selima i da izigrava sumnjivog čoveka, napasnika ili kokošara, da priviruje i zagleda šta ima s onu stranu reda i zakona, ali da nikad stvarno nogom ne stupi na nju. Sad vidi šta iza toga stoji: sve je igra i šala, samo su udarci i bolovi ozbiljni i stvarni. I on je sad zaista i lopov i probisvet, i uhvaćen je i kažnjen kao takav, i još povrh svega — nije pravi, nego lažni. Ništa se luđe ni zamršenije ne može zamisliti. Njegovi se postupci nikom ne mogu objasniti, i nigde u svetu nema mesta za njega, osim da se savije u svoj rođeni bol, kao u nepomičnu tačku, i da postane jedno sa njim.

Daleko, među borovima u dnu vidika, koji se sa svitanjem otvarao pred mladićem, izlazilo je sunce, još nejako ali sigurno u svom hodu. Kao da se rađa samo za njega. Oktobarska rosa i svečani mir prazničkog dana. Ništa on to ne gleda i ne vidi. Otkako se spustio na prag i naslonio na dovratnik, naglo i žestoko bujaju i rastu modrice i ogrebotine na premlaćenom telu, a on kao da ih otkriva jednu po jednu, i sriče i čita nateklim usnama, izgovara iz hrapavog grla mutne slogove.

— Ah, daaa ... booo, huuu!

Sunce je jačalo, ali on ga je video samo kao ognjen sjaj obilnih suza u koje su htela da se rastoče oba njegova oka u glavi. Tu glavu on jednako drži obema rukama i neprestano je, zajedno s bolovima koji rastu, diže uvis, sve više i više, kao jedinu odbranu za koju je sposoban, kao svoju žalbu i teški dokaz da je nevin bijen. Bijen, bijen u mraku, bez pravog razloga i objašnjenja, nepotrebno, ludo, slučajno, ali sa mržnjom, dušmanski bijen. To je kraj i početak svega.

Javljaju se neki novi bolovi, i jačaju i rastu stari. Uboji na glavi i po leđima žive svojim životom, istiskuju ga i nagone da neprestano, iza okrvavljenih i slepljenih usnica, mumla otegnute slogove, tu, hu, hooo! — Teška je ta njegova izubijana glava u koju se vlasi njegove rođene kose zabadaju sve dublje i oštrije, kao trnje svuda uokrug, ali on mora ne samo da je drži nego da je neprestano podiže, dok se pred njim, počevši od nožnih prstiju, otvara i ruši grdna provalija, puna nekih nemirnih svetlaca i bleštavih boja koje prelaze jedna drugu. Dubina te provalije, to je otprilike mera njegovog bola.

Njegovo mumlanje i naprezanje ruku koje stišću i podržavaju glavu, to su jedini znaci života i dokaz postojanja. Ali sada i oni kao da nailaze na otpor, sudaraju se sa nečim. Tu su još nečiji pokret i još nekakav glas. I jedno i drugo povećava bolove.

Iz sela je naišla sredovečna žena, obučena praznično, prišla mu i stala da ga zapitkuje i teši. Kad je bol velik, ništa nam ne pomažu ljudi u prolazu ni njihove dobre reči. To je uvidela i milosrdna seljanka, i zaputila se natrag svojoj kući da potraži malo toplog mleka, hleba, rakije, i ostalo što treba bolesniku i ranjeniku. Mladićevi bolovi su ponovo oticali svojim neremećnim tokom. Ali nije prošlo mnogo vremena, i oni su opet udarali na neke prepreke. Oko njega je šumelo i šištalo nešto, suzbijalo njegov tihi otegnuti lelek, menjalo mu tok i pravac, i tako uvećavalo bolove.

Bila je stigla žena sa ponudama i s krčagom vode i peškirom, a u isto vreme naišao je putem iz grada nevelik zelen automobil. Ne misleći šta čini, ona je mahnula peškirom. Kočnice su zaškripale, kola su usporila vožnju, i kad je već izgledalo da će se zaustaviti, odjednom su produžila put još brže.

(A stvar je bila u ovom: Čovek za volanom bio je zubni lekar u gradu, jedan od onih snažnih i ambicioznih ljudi koji mnogo rade, dobro zarađuju, i vole da žive i uživaju. On je očekivao nedelju kao spas i olakšanje i žuđeno bežanje od tuđih kvarnih zuba i vilica. Tada je, sa manjini ili većim društvom, redovno odlazio izvan grada i ceo dan provodio negde na proplanku ili u nekom šumskom restoranu. Kad je video da mu mašu, on je nehotice usporio, ali tada je jednim pogledom iza krupnih naočara obuhvatio sve oko sebe i odmah shvatio stvar. Žena sa peškirom i krčagom i presamićen čovek na pragu pojate, znači: ili seljak koji je noćas prepio, ili mladić koji je izvukao batine u seoskoj tuči oko devojaka; svakako, neka sitnica koja se u selu lepo rešava sama od sebe. I, sad, zbog toga njega zaustavljaju i hoće da mu već na prvim kilometrima pomute radost ovog toliko očekivanog dana. Učinilo mu se da je sve pokvareno i upropašćeno. Osetio je gnev i iskreno ogorčenje kao nad velikom nepravdom, i potrebu da se otima, da brani svoje pravo na predah i odmor, na život i zdravlje i, na kraju, na zadovoljstvo. Krv mu je pojurila u glavu, nagonski je pritisnuo nogom papuču. Iza sebe je ostavio uzvitlan pramen dima i prašine.)

Žena je samo odmahnula rukom i predala đavolu kola i vozača i lepu, vrlo mladu devojku pored njega, i vratila se svom poslu.

Sada je sedela pored mladića na pragu, zapajala ga i umivala, jednako šapućući i zazivajući Isusa Hrista i njegovu majku da kazne one koji ovo čine od čoveka, kao i one koji neće da mu pomognu. Mladić se mrštio i branio i uporno držao sklopljene oči. Dosađuju mu i vređaju ga taj šapat, ti laki dodiri, i samo prisustvo živa čoveka — svedoka. Šta će mu ko? Tu pomoći nema. Ni boga ni božije majke! Pa i da ima, ne treba mu. Najviše bi voleo da ga ostave tu gde je, samo da ga više ne biju, i da živi životom primljenih udaraca i bolova koji su već prerasli i njega samog i sve ono što može da vidi, čuje i razabere oko sebe. To, čini mu se, najbolje odgovara njegovom položaju, svemu onom što se desilo, i što je uzrok da se tako desilo.

Žena je bila uporna. Pod uticajem njene pažnje i njenih reči, mladić se ipak smirivao. Otvarao je oči pa bi ih opet sklapao, ali bilo je očigledno da je sada sluša. Samo je još s vremena na vreme puštao svoje žalbe kao kratke jecaje. A ona je, kao da su to neke jasne reči i kao da ih razume, odgovarala na njih tiho, više za sebe, i tešila ga time što je povlađivala svakom njegovom muklom jauku, tvrdeći da je tako i nikako drukčije, da ona sve to dobro zna i razume, jer su i nju tukli, i kao devojku kod njene kuće i docnije kad se udala u susedno selo. Tako se nekako desilo da je imala suviše strogu majku, a zatim muža, silovita i preka čoveka. Stoga zna i pamti kako je to. I nije ona jedina. Bivalo je, i biva, i bivaće toga među ljudima. Biju čoveka zbog koječega, često i ni zbog čega. Na pravdi boga! Onako, vole da biju, pa nađu nekog ko ne može da se brani. Tada je čeljadetu zaista teško, a naročito posle, kad ostane samo sa svojim ubojima i mislima. Jeste. Sve ona to zna. Ali dođe i tome kraj. Kako i kada, to ona ne kazuje, ali celom svojom pojavom, čistom svečanom haljinom, dobrim smežuranim licem i bistrim plavim očima, pokazuje da i to ne treba i da ne može trajati. Ne biju uvek iste. A čovek se brani i otima koliko može. (Zato je čovek!) I pre ili posle, na jedan ili na drugi način, otme se i izmakne čovek ispod vlasti nasilnika i njihovih ćudi, skloni se, i pomeša među one koje ne biju.

Dok je žena govorila i rastao praznični dan, pored njih su promicala seoska kola i retki automobili. U jedan mah su naišli neki seljački svatovi, četvora ili petora kola puna zvanica i svirača. Svi su bili veseli i nasmejani. Mnogi su pevali i potcikivali, dižući ruke uvis, kao da pozivaju ceo svet da se s njima raduje. Pa onda su opet pojedinačno prolazila seljačka kola: muž kočijaši, žena pored njega; pa brzi automobili, ili prepuni autokari.

Sve to žena kao i da ne primećuje. I ne pomišlja da nekog od njih zaustavi i pozove u pomoć. Oseća sada da je ovo što radi samo njezin posao, da mu je potpuno dorasla i da će sve što treba, i što se može učiniti da bi se mladiću olakšao bol, izvršiti sama!

Misleći tako, ona ga je i dalje tešila svojim jadnim iskustvom, umirivala ga kao dete, više zvukom i jednomernim ritmom svojih reči, nego njihovim ubogim smislom. A njemu to sada nije više smetalo. Naprotiv. Kad sklopi oči, čini mu se da sa ženinim šapatom pridolaze sa svih strana sveta mnogi i mnogi koji su bijeni, i to svejedno zbog čega, zbog počinjene greške ili zbog svoje lude glave, možda samo zbog nesporazuma, ili prosto što su bili te sreće da se sretnu sa jačim od sebe. I ta nema i nevidljiva gomila, koja raste oko njega kao gusta ustalasana trava, govori mu samim svojim prisustvom isto što i ženin šapat: da bol prolazi; da uvek biva bolje; da mora biti bolje.

Prokleta avlija

PROKLETA AVLIJA

Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom iščezlo je i malo groblje na kom samo najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg; staza je proprćena juče za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvašene ilovače, i sve to izgleda kao sveža rana u opštoj belini koja se proteže do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još uvek punog snega.

Sve se to vidi sa prozora fra-Petrove ćelije. Belina spoljnjeg sveta tu se meša sa dremljivom senkom koja vlada u ćeliji, a tišina dobro druguje sa tihim šumom njegovih mnogobrojnih časovnika koji još rade, dok su se neki, nenavijeni, već zaustavili. Tišinu remeti jedino prigušena prepirka dvojice fratara koji u susednoj praznoj ćeliji sastavljaju inventar stvari koje su ostale iza fra-Petra.

Stari fratar Mijo Josić gunđa nešto nerazumljivo. To je odjek njegovih davnašnjih prepirki sa pokojnim fra-Petrom, koji je kao "čuven sahačija, puškar i mekanik" strasno sabirao svakakav alat, trošeći na njega manastirske novce, ljubomorno ga čuvao od svakoga. Zatim glasno grdi mladog fra-Rastislava, koji predlaže da se naloži peć i da se popis ne vrši u hladnoj sobi.

- Jadna ti mladost! Svi ste vi mladi takvi, zimljivi kao hanumice. Treba ti topla soba! Kao da je malo loženo i potrošeno ove zime!

Tu se starac valjda priseti da time čini prekor pokojniku, nad kojim se još ni zemlja nije slegla, i zaćuta, ali odmah nastavi da kara mladića.

- Kažem ja uvjek: nisi ti Rastislav, nego Raspislav! Ni ime ti, bolan, na dobro ne sluti. Dok su se fratri zvali fra-Marko, fra-Mijo, fra-Ivo - i bio je dobri vakat, a vi sada uzimate neka imena iz romana, odakle li, te fra Rastislav, te fra Vojislav, te fra Branimir. Tako nam i jest.

Mladi fratar odmahuje rukom na te dosetke i prekore koje je sto puta čuo i koje će morati još bogzna dokle slušati. A posao se nastavlja.

Ljudi koji popisuju zaostavštinu iza pokojnika koji je još pre dva dana bio tu, živ kao što su i oni sada, imaju neki naročit izgled. Oni su predstavnici pobedničkog života koji ide svojim putem, za svojim potrebama. Nisu to lepi pobednici. Sva im je zasluga u tom što su nadživeli pokojnika. I kad ih čovek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimači, ali otimači kojima je osigurana nekažnjivost i koji znaju da se sopstvenik ne može vratiti ni iznenaditi ih na poslu. Nisu sasvim to, ali po nečem na to podsećaju.

- Piši dalje - čuje se opori glas starog fratra - piši:

"Jedna kliješta velika, kreševska. Jedna."

I sve tako redom, alatka po alatka, a na kraju svake rečenice zapisani predmet tupo jekne, bačen na gomilu grubo ispreturanog alata, koji leži na malom hrastovom strugu pokojnog fra-Petra.

Kad ih čovek tako gleda i sluša, sve se u njemu i nehotice okreće od života ka smrti, od onih koji broje i prisvajaju ka onom koji je sve izgubio i kome više ništa i ne treba, jer ni njega nema.

Sve do pre tri dana na tom poširokom minderluku sa koga je već nestalo dušeka i prostirke a ostale samo gole daske, ležao je ili čak sedeo fra Petar i - pričao. I sada, dok gleda njegov grob u snegu, mladić u stvari misli na njegova pričanja. I sve bi hteo, i po treći i po četvrti put, da kaže kako je lepo umeo da priča. Ali to se ne može kazati.

Poslednjih nedelja mnogo i često je pričao o svome nekadašnjem boravku u Carigradu. To je bilo davno. Zbog svojih teških i zamršenih poslova fratri su poslali u Stambol fra-Tadiju Ostojića, eksdefinitora, eksgvardijana ("Sav bijaše od nekih eksova!"), čoveka spora i dostojanstvena i zaljubljenog u tu svoju sporost i svoje dostojanstvo. Taj je znao da govori turski (sporo i dostojanstveno), ali ne i da čita i piše. Stoga su mu za pratioca dali fra-Petra kao čoveka vešta turskom pismu.

Nepunu godinu dana su ostali u Carigradu, potrošili su sve što su poneli, još se zadužili, i ništa svršili nisu. Sve zbog nezgode koja je zadesila fra-Petra ni kriva ni dužna, ludim sticajem okolnosti, u mutnom vremenu kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog.

Nekako ubrzo po njihovom dolasku desilo se da je policija uhvatila neko pismo upućeno austrijskom internunciju u Carigradu. To je bila opšima predstavka o stanju crkve u Albaniji, o proganjanju sveštenika i vernika. Pismonoša je uspeo da pobegne. Kako u to vreme nije bilo drugih fratara koji su iz tih krajeva stigli u Carigrad, turska policija je po nekoj svojoj logici uhapsila fra-Petra. Dva meseca je ostao u zatvoru "pod istragom" a da ga niko nije čestito saslušao.

O ta dva meseca, provedena u stambolskom istražnom zatvoru, fra Petar je pričao više i lepše nego o svemu ostalom. Pričao je na prekide, u odlomcima, kako može da priča teško bolestan čovek koji se trudi da sabesedniku ne pokaže ni svoje fizičke bolove ni svoju čestu misao na blisku smrt. Ti odlomci se nisu uvek nastavljali tačno i redovno jedan na drugi. Često bi, nastavljajući pričanje, ponavljao ono što je već jednom rekao, a često bi opet otišao napred, preskočivši dobar deo vremena. Pričao je kao čovek za kog vreme nema više značenja i koji stoga ni u tuđem životu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku važnost. Njegova priča mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvrđeni tok dogadaja.

Naravno da je pri takvom načinu pričanja ostalo dosta praznina i neobjašnjenih mesta, a mladiću je bilo nezgodno da prekida pričanje, da se vraća na njih i postavlja pitanja. Najbolje je ipak pustiti čoveka da priča slobodno.

I

To je čitava varošica od zatvorenika i stražara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove narod a pogotovu svi oni koji sa njom imaju ma kakve veze. Tu dolazi i tuda prolazi sve što se svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u širinu i u dubinu. Jer, carigradska policija se drži osveštanog načela da je lakše nevina čoveka pustiti iz avlije nego za krivcem tragati po carigradskim budžacima. Tu se vrši veliko i sporo odabiranje poapšenih. Jedni se ispituju za suđenje, drugi tu odleže svoju kratkotrajnu kaznu ili, ako se baš vidi da nisu krivi, bivaju pušteni, treći se upućuju u progonstvo u udaljene krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira lažne svedoke, "mamce" i provokatore za svoje potrebe. - Tako Avlija neprestano rešeta šarenu gomilu svojih stanovnika, i, uvek puna, stalno se puni i prazni.

Tu ima sitnih i krupnih prestupnika, od dečaka koji je ukrao sa tezge grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijača; ima nevinih i nabeđenih, maloumnih i izgubljenih, ili omaškom dovedenih ljudi iz Carigrada i iz cele zemlje. Pretežnu većinu sačinjavaju carigradski apsenici, pravi izbor najgoreg od najgoreg što gamiže po carigradskim pristaništima i trgovima ili se zavlači po jazbinama na periferiji grada. Obijači, secikese, kockari od zanata; krupne varalice i ucenjivači; sirotinja koja krade i vara da bi živela; pijanice, vesela braća koja zaboravljaju da popijeno plate ili mehanski razbijači i ukoljice; bledi i potuljeni jadnici koji od opojnih droga traže ono što od života nisu mogli da dobiju i zato uživaju hašiš, puše ili jedu opijum, i ne zaustavljaju se ni pred čim, samo da bi došli do otrova bez kog ne mogu; nepopravljivi poročni starci i nepopravljivo porokom upropašćeni mladići; ljudi sa svakojakim izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne ulepšavaju nego ih često izlažu svetu na vidik, a i kad ih kriju sakriti ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz njihova dela.

Ima višestrukih ubica i takvih koji su već nekoliko puta bežali sa robije i zbog toga su okovani već ovde, pre suda, i osude, oni izazivački zvekeću svojim okovima, psujući besno i gvožde i onog ko je lance izumeo.

Tu pristižu i svi oni koji su upućeni po kazni, kao prognanici, iz zapadnih pokrajina, i ovde se rešava njihova sudbina: ili se, pomoću carigradskih veza i zaštitnika, oslobađaju i vraćaju kući ili bivaju upućeni u mesto svoga zatočenja u Maloj Aziji ili Africi. To su takozvani "prolaznici", obično stariji, u svom kraju ugledniji ljudi, predstavnici pojedinih vera ili grupa, zapleteni u trvenja i sukobe tamo negde u svojoj zemlji i optuženi od vlasti ili oklevetani od svojih protivnika kao politički krivci ili buntovnici. Oni donose pune sanduke i bisage odela i stvari, i s mukom se brane od carigradskih šatrovaca sa kojima moraju da dele ćeliju. Zabrinuti i povučeni, drže se po strani koliko god mogu.

Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, građenih i dograđivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izduženo i strmo dvorište posve nepravilna oblika. Samo ispred zgrade u kojoj su čuvari i kancelarije uprave ima malo kaldrme; sve ostalo je siva i tvrda ugažena zemlja iz koje trava ne stiže ni da nikne, toliko je ljudi od jutra do mraka gazi. A dva-tri uboga i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom dvorišta, uvek izranjavljena i oguljena, žive mučeničkim životom, izvan godišnjih doba. To džombasto i prostrano dvorište liči preko dana na vašarište raznih rasa i naroda. A noću se sva ta gomila sateruje u ćelije, sve po petnaest, dvadeset i trideset njih u jednu. I tu se produžuje bučan i šarolik život. Mirne noći su retke.

Okorele carigradske propalice, koje se ne boje stražara i ne zarezuju nikog, pevaju bestidne pesme i dovikuju sramotne ponude svojim dilberima u susednim ćelijama. Nevidljivi ljudi se svađaju zbog mesta i loga; dozivaju u pomoć pokradeni. Neki škripe zubima u snu i uzdišu, neki krkljaju i hrču kao zaklani.

Velika ćelija živi tada samo zvukom, kao džungla u tami. Čas se javi neobično kliktanje, čas uzdasi, čas, kao recitativ, dve-tri otegnute reči iz pesme, tužna i jalova zamena svakojakih čulnih želja, čas nerazumljivi glasovi, grleni i teški.

I spolja dopire lupa, jer dvostruka starinska kapija koja se otvara i zatvara sa škripom i grmljavinom prima ili istura noću Ijude pojedince ili u skupovima. Noću se odvode osuđeni na izdržavanje kazne ili u progonstvo. A često posle neke velike tuče u pristaništu dovode zapenušene, raščupane i okrvavljene Ijude, još vruće od gneva, od alkohola i od primljenih i datih udaraca. Oni reže jedan na drugog, prete, i gledaju, ako mogu, da udare protivnika još jednom, između užurbanih stražara. A kad ih razdvoje i pozatvaraju, oni se još dugo ne smiruju, nego se iz ćelije u ćeliju dozivaju teškim pretnjama i psovkama.

Kad svane dan, zdravom i čistom čoveku biva nešto lakše. Samo malo lakše. Sav taj svet povrvi iz zagušljivih ćelija na prostranu avliju i tu se, na suncu, trebi od gamadi, previja rane ili produžuje sa grubim šalama i beskonačnim, oštrim prepirkama i mračnim obračunavanjima. Stvaraju se tihi ili glasni krugovi. Svaki takav krug ima svoje središte. To je neka grupica kockara ili šaljivčina, ili je to jedan jedini čovek koji tiho peva ili recituje masne i smešne pesmice, ili je neko naivno pričalo ili zanesen manijak sa kojim oni iz kruga jevtino i drsko teraju šalu.

Fra Petar priđe ponekom od njih i sluša i gleda malo poizdalje. ("Sva je sreća te sam u civilu i niko ne zna ko sam i šta sam!")

Tu, pored njegove zgrade stvara se, u senci, svakog jutra tanak krug oko nekog Zaima. To je omalen i pognut čovek bojažljiva izgleda, koji govori tiho ali sigumo i oduševljeno, a govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima.

Priča uvek o istoj stvari i toliko je uveličava i umnožava da bi trebalo bar sto pedeset godina života da jedan čovek sve to doživi.

Sunce se tek pomolilo, a razgovor već teče.

- Bogami si ti video sveta, Zaimaga.

- Jesam, ali šta mi to vredi kad sam, evo, postradao i kad su ljudi pogani i ne daju živeti ispravnom čoveku. A jesam prošao mnoga mesta i svuda mi je dobro bilo i ljudi me poštovali i priznavali, a i ja sam se vladao kako treba i sa svakim lepo i pošteno umeo.

Gleda zatim ćutke preda se, kao da čita neki podsetnik, i počinje kao da nastavlja gde je prekinuo.

- U Adapazaru sam zaimao i oženio se. Dobru i pametnu sam ženu imao. Ljudi su me mnogo poštovali i moja bojadžijska radnja bila je prva u varoši.

- Pa što ne ostade tamo?

- Eh, što! Đavo me nagovori te uzeh još jednu ženu. I od tog dana sve krenu naopako. Jest me zadovoljila prvih dana. To moram da kažem. Ali ćud što je imala! Ništa što se zavadila sa mojom prvom ženom i što mi je od kuće napravila pakao, nego zade tako po varoši, pa što kažu: u jednoj ruci slama a u drugoj vatra. Gde dođe, tu svađu i omrazu stvara. Dva bi oka, što kažu, u glavi zavadila. Braća moje prve žene stadoše da me gone. Omrznu svet na mene. I ja, videvši da gubim ugled i mušteriju, i da ću i glavu izgubiti ako tako dalje pođe, rasprodam potajno i budzašto ono robe i zlata pa krenem opet u svet.

- Ih, brate! Šteta! - kaže neko zabrinuto.

Zaim tužno njiše glavom kao da samo on zna kolika je to šteta.

- E, moj bežanoviću, što ti nisi najurio tog svog otrova, nego ti da bežiš, pored tolikog svoga dobra! - kaže promuklim glasom atletski razvijen čovek iz kruga.

- ,,Najurio, najurio"! Nije to tako lako. Da ti znaš kakva je to žena bila. Ne možeš da se odlepiš od nje a vidiš da te nestaje.

- Ah, šta! Najurio bih ja nju pa sve da joj je sunce među nogama a mesec na trbuhu.

To opet govori onaj atlet i ljutito odlazi iz kruga, odmahujući rukom.

- Ah, šta tu žena, žena! Kad ugasiš sveću, svaka je jednaka.

- Imao sam ja ženu Misirku. Bila je starija od mene, i pazila me, majka rođena ne bi mogla bolje. Dve godine smo lepo živeli. I ugled sam uživao u građanstvu. Ali šta ćeš? Jednog dana ...

I opet dode neka priča o nekoj izmišljenoj zemlji i bračnoj nezgodi, koju jedni slušaju uz podrugljive upadice, dok drugi odlaze već na početku, odmahujući rukom i ne štedeći jadnog Zaima.

- Ovo mu je osamnaesta.

- Do viđenja! Javite kad svrši priču.

Ali ta priča manijaka i neizlečivog falsifikatora Zaima koji mašta o mirnom životu sa savršenom ženom, gubi se brzo u zaglušnoj vici iz susedne gomile u kojoj je planula svađa sa psovkama kakvih nema među ljudima u svetu izvan Avlije.

Sam položaj Proklete avlije bio je čudan, kao sračunat na mučenje i veće stradanje zatvorenika. (I fra-Petar se često vraćao na to, nastojeći da ga opiše.) Iz Avlije se ne vidi ništa od grada ni od pristaništa i napuštenog arsenala na obali ispod nje. Samo nebo, veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti, u daljini nešto malo od zelene azijske obale s druge strane nevidljivog mora, i tek poneki vršak nepoznate džamije ili džinovskog kiparisa iza zida. Sve neodređeno, bezimeno, i tuđe. Tako čovek stranac ima stalno osećanje da je negde na nekom đavolskom ostrvu, izvan svega što je dotada značilo za njega život, a bez nade da će ga skoro ugledati. A zatvorenici koji su iz Carigrada kažnjeni su pored svih drugih nevolja još i time što ne vide i ne čuju ništa od svog grada; u njemu su, a kao da su sto konaka daleko od njega; i ta prividna daljina muči ih isto kao stvama. Zbog svega toga Avlija brzo a neosetno savije čoveka i potčini ga sebi, tako da stane da se gubi. Zaboravlja ono što je bilo i sve manje misli na ono što će biti, pa mu se i prošlost i budućnost slegnu u jednu jedinu sadašnjicu, u neobični i strašni život Proklete avlije.

A kad se desi da se nebo naoblači i stane da duva mlak i nezdrav južni vetar, koji donosi zadah morske truleži, gradske nečistoće i smrada iz nevidljivih pristaništa, onda život u ćelijama i na dvorištu postaje zaista nepodnošljiv. Mučan zadah ne dolazi samo iz pristaništa nego udara iz svih zgrada i predmeta; izgleda da sva zemlja koju je pritisla Prokleta avlija lagano truli i pušta neku vonju koja čoveka truje, da mu zalogaj grkne i život omrzne. Huji vetar i kao nevidljiva bolest pada po svima. I mirni ljudi se usplahire i počinju u nerazumljivoj razdraženosti da se ljutito kreću, tražeći kavge. Teški sami sebi, apsenici izazivaju svoje sapatnike ili stražare koji su u tim danima i sami razdražljivi i kivni na sve.

Živci se zatežu od bola ili naglo popuštaju u opasnim praskanjima i bezumnim postupcima. Iskrsavaju oštri, bezrazložni sukobi, nastaju i za samu Prokletu avliju neobični ispadi. I dok jedni tako besne i sukobljavaju se sa svakim, dotle drugi, stariji i povučeni ljudi, čuče satima, odvojeni, i objašnjavaju se sa svojim nevidljivim protivnicima nečujnim šapatom ili samo grimasama i slabim pokretima ruke i glave. Izgledaju avetinjski.

U tim časovima opšteg uzbuđenja ludilo, kao zaraza i hitar plamen, ide od sobe do sobe, od čoveka do čoveka, i prenosi se sa ljudi na životinje i mrtve stvari. Uznemire se i psi i mačke. Učestano i strelovito stanu da tkaju od zida do zida krupni pacovi. Ljudi treskaju vratima i lupaju kašikama u limene sudove. Predmeti sami ispadaju iz ruku. Na mahove se sve utiša od opšte, bolesne iznemoglosti. A odmah zatim u nekim zatvorenim ćelijama, sa prvim mrakom, nastane takva opšta vika da sva avlija trepti i odjekuje. Njima se redovno pridruže i druge ćelije svojom vikom. Tada izgleda da sve što u Prokletoj avliji ima glasa urla i viče svom snagom, u bolesnoj nadi da bi, negde na vrhuncu ove buke, sve ovo moglo poprskati i raspasti se, i svršiti na neki način, jednom zauvek.

U takvim časovima cela ta Prokleta avlija ječi i trešti kao ogromna dečja čegrtaljka u džinovskoj ruci, a ljudi u njoj poigravaju, grče se, sudaraju među sobom i biju o zidove kao zma u toj čegrtaljci.

Nadzornik i njegovi ljudi znaju dobro to dejstvo trule i opasne jugovine, izbegavaju sukobe koliko god je mogućno, jer i sami zaraženi i nervozni, čuvaju kapiju, pojačavaju straže i - čekaju da jugo prestane. Oni znaju dobro, iz iskustva, da bi svaki pokušaj da se "uspostavi red" bio i opasan i nemoguć, jer nit' ima koga da to izvrši niti bi iko poslušao.

A kad zdravi severni vetrovi zaista nadvladaju jugo i kad se malo razvedri, sunce ograne i vazduh pročisti, apsenici se u gomilama raspu veselo po dvorištu, sunčaju se i šale i smeju, kao prezdraveli bolesnici ili spaseni brodolomnici, a sve što je bilo za ona dva-tri luda dana predaje se lako zaboravu. Ne može niko ničeg da se seti, sve i da hoće.

Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.

Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijancima i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku ili piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.

Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći svoj ugled i svoja poznanstva sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom.

"Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?" - pitao se očajan otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovarao mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se te stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je "rešenje", koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto medu kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnosan stambolijski policajac.

Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svoga nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijance, secikese, krijumčare, nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavanjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog "prihvatilišta". A kad je stari upravanik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.

Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je krut, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta.

A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.

Novi upravnik je celim svojim stavom i svim postupcima stao odmah da primenjuje drugačiji način.

Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na zapušteno ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno senovitom raslinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezan sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopaženo ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznajući gotovo svakog od zatočenika, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da "zna kako diše Avlija". A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku ili prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici, A isto tako, i još bolje, poznavao je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.

Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.