Pa onda je nailazilo vreme kad bih sve to srećno zaboravljao. Mučenje sa Jeleninim pismom prestajalo je odjednom, kao čudom. Gubilo se negde u predelima maštanja i zaborava, gde mu je i mesto. Mesecima sam tada živeo mirno i vedro, radeći svoj posao ćelom svojom voljom i punom snagom. A zatim bi se opet, jedne večeri, sam ne znam kako ni zbog čega, javila u meni stara misao.
Doći će i taj dan. Izgovoriće nevidljivpismonoša sa stepeništa moje ime, koje će se i meni samom toga trena objaviti, kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Ipak, pismo! To će biti svečana i svetla izvesnost praznika. Tačna vest o Jeleninom dolasku ili određen poziv da ja dođem tu i tu, tada i tada. (U stvari, isto što i njeno prisustvo!) I ja ću se odazvati lako i prirodno, kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji, obmana i čekanja. I radost će biti savršena i potpuna. Taj trenutak pune izvesnosti, a bez stvarnog osnova, poneo bi me naglo. I kovitlac oko Jelene počinjao je iznova. U meni su se opet smenjivale kratke snivane radosti i duga stvarna mučenja. Misli o njenoj odsutnosti ili njenom prisustvu sustizale su se, potiskivale jedna drugu, i nosile me kao talasi.
     Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.
Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.
Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.
     Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prili¬ka. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

ĆORKAN I ŠVABICA

     Komendija je došla tiho i bezazleno. Dok su pobivali kolje i zatezali konopce, sakupljala su se samo djeca. Tek drugog dana, kad su podigli i cirkus i manji šator u kom su bili nišani za puškaranje, prodoše komendijaši kroz varoš. Nabijeljen klaun sa bubnjem, igračica u kratkoj suknji od žute svile i direktor u izlizanom fraku i čizmama. Najmili su i Sumbu Ciganina da svira u žurnu pred njima. Za njima su išla bezbrojna djeca i Boško policaj. Maknuše se i dućandžije, i žene su provirivale
iza prozora.
     Prve večeri su prošle mirno. Dok momci ne počeše da se kupe u puškarnici i gađaju u nišane iza kojib su, kad bi se pogodilo, izlazile figure od lima: kovači koji zvonko tuku u nakovanj ili djevojka koja; maše rupcem. Malo-pomalo, postade opšta strast da se gada u nišan.
     Avdaga Sarač, nekad poznat bekrija i saroš a sad čovjek oženjen i miran, svaki čas prepriječi sobu na dućanska vrata pa zapne u puškarnicu. Direktorova žena, krupna i sva zborana pod lažnom plavom frizurom, puni i dodaje puške. A Avdaga samo prilegne po tezgi i nišani polako. On gađa uvijek samo u jedan nišan; to je onaj na sredini iza kojeg se, kad pogodi, podigne Leda i po njoj polegao labud koji zamabne dva-triput krilima, i onda se sve spusti iza zaklona. Kad ne pogodi, on opsuje nešto u brkove i nestrpljivo pruža ruku za punom puškom. Kad pogodi, on se malo izmakne pa posmatra golu ženu od bijela lima i labuda na njoj, i govori sam sebi, poluglasno:
     - Ih, kaka je bijela, pasja noga!
     A oči mu sjaju kao u čovjeka koji je meraklija i na dobru pušku i na lijepo žensko.
Strast se širi i raste. Miješaju se školska djeca, mladići i gazde. Često dolaze šegrti i zovu majstore, a oni ih rastreseno psuju i gone. Avdagin šegrt je bio tako bijen da zbog toga ne smije više da ude kad ga zove, nego izdaleka viče:
    -   Majstore, došo Mula Mujo iz Okrugle, čeka te u dućanu.
     A majstor se i ne okreće, nego cilja u Ledu sa labudom, a ako ne pogodi, onda ga goni i bije čim stigne.
     - Sikter i s njim zajedno! Sta imam ja s Mula Mujom? I prihvaća novu, napunjenu pušku.
     Ali uveče je igračica na žici ono što baca kasabu u zanos i plijeni sve što je muško.
U kratkoj suknji i crnim dugim čarapama sve do kukova, mašući malim zelenim amrelom, ona prelazi cio cirkus po zategnutoj žici, klizeći čas na jednoj nozi, čas na obje. Svi gledaju otvorenih usta i zadivljeni, dok im u raširenim očima igra svjetlost. I kad ona, na kraju, skoči direktoru u naručje i iščezne iza platna, svi su umorni i zaneseni kao da su gledali u zvijezde. A poslije toga nastaju strašne pijanke i pjesme i tučnjave.
     Ta jevtina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srca velikim željama i zanosima. U svijesti žena i odraslih kćeri ona je stalno živila (i u snovima) kao bezlično, ljigavo i nedokučljivo zlo.
Samo su mala djeca jednako govorila o akrobatu i klaunu, i povazdan se vježbala na Mejdanu da drže štap na nosu i da jedno drugom daju gromke šamare koji ne bole.
     Ali na ljude je naišlo ono skupno ludilo i bijes koji se javljaju pokatkad u izdvojenim i učmalim sredinama.
     Tako je s vremena na vrijeme i prije bivalo, pa se sva kasaba, od ma kakva neznatna povoda, odjednom izbezumi, i te male pognute kućice, što izgledaju smireno kao čovjek poslije rada, pretvore se u pakao. Ali ovaj put su se propili i provalili i oni najmirniji i oni koji su se davno prošli pića i skitnje. Jedni po cijele dane i noći ne dolaze kući, druge donose krvave ili onesviješćene.
     Te jeseni su šljive rodile kao nikad. Prodavalo se i prodavalo i opet su sve kace bile prepune, prelijevale se i širile nadaleko miris alkohola u vrenju. Te je jeseni došla i pjesma: Oj, đerdane, moj đerdane, moje suho zlato. A o Gospojini se digle žene u Čajniče Bogorodici kao nijedne godine. 1 Turkinje im dodaju pokoju paru za zejtin ili svijeće, samo ne bi li pomoglo da se skine urok i napast sa kasabe.
     Prvi koj i je igračicu vidio i počeo o njoj da govori, i koji je najviše ludosti i bruke zbog nje počinio, bio je Ćorkan.

Sin Ciganke i nekog askera Anadolca, nesrećan bastard, on je bio i hamal i sluga i pomalo budala cijele kasabe. On je na svim svadbama i svečanostima oblačio nekakve zelene i crvene dronjke i veliku kapu sa lisičjim repom, i igrao i pio, kao čauš, do nesvijesti.
     On je služio svakom i za svaki posao, i gotovo da i nije stario; takvog su ga pamtili svi i takvog ga dodaje naraštaj naraštaju.
     On je posluživao i u cirkusu. Meo je, donosio piljevinu i vodu po danu, a čim padne mrak, on se prvi napije i suzna oka gleda igračicu na žici i rukom koja drhti udara takt sa muzikom. A poslije predstave nastavlja da pije i dvori gazde, jer je on oduvijek neminovan kad se kasaba propije. U piću on trabunja o igračici i hvali se kako je on jedini koji je s njom govorio „pemskim jezikom k'o oficir kakav". Gazde mu pale na glavi fišek od hartije, meću mu barut u cigaretu ili ga zalijevaju rakijom i biju, tako da, na koncu, sve svršava ružno i strašno.
Ćorkan je prvi planuo, a kasaba je odmah prihvatila vatru. Uvijek se pjeva i vrišti i šapće o igračici. Predstojnik zatvara kavane i prijeti da će protjerati i cirkus i igračicu, ali ništa ne pomaže. Svaki se dan ponavljaju terevenke, i sve bješnje.
     A Ćorkan se promijenio kao prema nekoj nesreći, jedva stiže da posvršava najnužnije svagdašnje poslove, pa i to radi kao u snu. Zaboravlja lako. Neće više da pjeva kroz čaršiju ni da igra na raskršću, kao što je prije činio gotovo svaki dan. Nesvijesti mu se, i u snu drhti, stalno je na opasnim visinama, na rubu, i sve se više penje. 1 s tih visina gleda na svoj život i na kasabu. U njemu raste ljubav, a njemu se čini da to rastu
njegove snage.
     Osviću jutra s jakom rosom.  Gazde spavaju,  a Ćorkan se diže sa sijena i ide da pomete dućane, da nanese vode za cirkus.
     Probudio se s jakom mržnjom na sama sebe.
     Sinoć je jeo samo kiseo kupus iz rasola i nije mnogo pio. Pa ipak, kako je jutros težak. Jedva se valja, s noge na nogu, a pred njim sve kao da raste neka uzbrdica. Teret je na njemu za trojicu. Za desetoricu, i opet da im bude preteško. Kako je težak!
     ,,A ona igra na žici!" I laka je kao pero i nogom treperi i samo što ne zuji kao zlatna buba, ljeti u usijanu vazduhu nad lučevim krovom. Svašta ima na svijetu, ni pomisliti se ne može šta sve još može biti. Svašta. Svašta! - Sve tako neke misli od kojih mu se srce širi i on se cio nadima i raste.
     Padaju večeri koje dugo zadržavaju nad kasabom rumen sjaj jesenjeg sunca. Čim zanoća i zapale se svijetla, oživljuju pjanci. Počinje komendija. A poslije, kad se pogase fenjeri ispred cirkusa a igračica, umorna od bijede, od godina i putovanja, zaspi u zelenim cirkuskim kolima, svi se slegnu u mehane.
Tu Ćorkan toči gazdama i sam pije bez svake mjere mnogo i tumači im šta je to ljubav koju osim njega niko od njih ne poznaje.
-  Ništa se nemojte smijati! Nisam ni pismen ni bogat, ali znam ja i vidim sve. Smelo je mene samo otkako je ona došla. Otkako ovo dođe, ubi me sveosve; posječe me, pa eto!
Nigdje nema onog svagdašnjeg Ćorkana. Sjedi u polusjeni. Glava mu je pala na grudi. To je stav vojskovođe i čovjeka koji misli. Pokatkad kratko uzdahne i gubi se u govoru.
     - Eh, šta ćeš, de? I teglio sam ja što nije živ čovjek teglio. Da mi je sve one džakove soli i žita i sve one fučije vode što sam ih ja na svojim leđima prenio, zatrpao bih dvije ovakve kasabe da se nikako ne vide. Ali niko ne zna šta je Ćorkan! Bolan, bolan, ja izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva četiri sam ih ja na noge podigo. Djeca bijesna, k'o gospodska, pa mi uzjaši za vrat a nogama me tuče u prsa, još im otac nabavio mamuze i kandžiju, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem k'o at, samo rukom zaklanjam oči, da mi ih ne izbije. Ej-hej, nigdje ja prijatelja nemam! Crkne u nekoga goveče, zovni Ćorkana da oguli i zakopa. Pobjesni štene: pobogu, Ćorkane, da ubiješ i baciš niz vodu. A već kanala ni đeriza nije niko očistio, ima toliko godina, nego ja.
Tu podiže visoko glavu i govori s gorkim ponosom kao čovjek koji je radio i koji zna.
     - Ej, bolan, svi vi zaključate svak svoju kuću i pozaspete, a ja onda jako izlazim. Obučem one čakšire još od pokojnog Sumbula što su mi ostale, uzmem nadničara, pa po svu noć vučemo đubre, bure za buretom. Svijet još sutra ujutro prolazi pa začeplja nos. A u mene crvene oči, i vas drhtim dok ne popijem polić.
     Gazde se smiju i plješću po bokovima. Ćorkan ječi i sve više pada u onu bolnu, razdražljivu iskrenost u kojoj pijanice tako često plaču, jer se pijanu čovjeku otvara komad raja u koji on nikad neće ući.

     Tako je bilo Ćorkanu u sve ove dane otkako se zagledao u Švabicu. Steru se neke bjeline i muči ga potreba da se ispovjeda. Čim se napije, on, zaljubljen, vidi sebe ,,u srcu" i „kakav jest", i onog drugog Ćorkana što kopa kanale i grobove i sahranjuje sve što ugine u varoši, što svaki dan igra i tambura nasred čaršije za veselje i zabavu dućandžija. I ta ogromna razlika između ta dva Ćorkana, to je njegov bol zbog kojega on sad podnimljen i zamišljen sjedi i koji uzalud pokušava da kaže, jer je veći od svega što čovjek može i pomisliti a kamoli reći. Nastavlja:
     - Ama, srce je u mene!
     I bije se gromko u grudi, a ono jedino oko mu došlo okruglo i kruži po svima.
     -  Sva čaršija zajedno nema srca koliko ja. Evo, predstojnik je zaprijetio i vi ćete je svi ostaviti. A za sto forinti vi bi je i u falake vezali. Ali Ćorkan jok! Poginuću, nje ne dam. Car da je, ne smije dirnuti u nju.
     Dahće od sipnje i uzbuđenja. Gazde se pomalo smiju, pomalo i slušaju.
     Drugih večeri on zaboravlja sebe potpuno i priča samo o Švabici, ili se sjeća mrtvih i plače ljuto kao da su juče pomrli.
     Tako se ponavljaju dani sa predstavama i pucanjem i dječjom drekom, i skrivenim plačem po kućama, i velikim bijesnim pijankama koje samo čekaju da veče padne i raspaljuju se same od sebe i povlače sve za sobom. Sva kasaba pije. Neki dućani se nikako ne otvaraju. Dok, jedno predveče, neko ne pronese glas da je predstojnik konačno naredio da se komendija mora za dvadeset i četiri sata seliti.
Upravo toga dana Ćorkan je još u podne, dok su svi spavali, izišao van grada i kraj same rijeke načinio kolibicu od rakitova granja. Po podne je zaklao jagnje i metnuo u vodu lubenice i rakitu, i tako čekao gazde. Prvi je došao Avdaga Sarač.
     Zelena obala. Ispod nogu im grgolji voda, a na kolibici se preko dana sasušilo lišće, pa svaki čas lagano zašušti na vjetru koji ide pred veče.
     Skidoše zaponce da zamezete dok ne dođu ostali. Corkan jede, a Avdaga samo mezeti umačući ovlažen kažiprst u so i jedva dotičući sir. Piju odmjereno. Zapališe, Avdagi suklja dim iz brkova.
    - A, Ćorkane! A šta bi ti s njom kad bi ti je dali pa rekli, onako, evo ti je, tvoja je, pa čini s njom što hoćeš? A?
    - Morebit ne bih ništa. -Ih?!
    - E, ne bih je, čini mi se, dotako. Eto!
    - Lažeš, pasji sine, satro bi je.
    Smješka se jedva vidljivo Avdaga i prijeti mu glavom.
    -  E, ne bih, valahi, pošto sam živ! Bolan, bolan, ja zaspim, 'vako uveče, na Ragibegovoj pojati pa sanjam: ona, k'o na onoj žici, stoji na jednoj nozi, raširila ruke, a drugom nogom samo 'vako što čini.
I tu Ćorkan ispusti zalogaj iz ruke i pokaza dlanom kako igračica balansira nogom na žici.
- Aman! A ja se probudim, pa sve rukom pipam sijeno i frževe u tavanu. I dođe mi neka žalost, čini mi se srce mi se ovoliko nadulo. Dok opet ne zaspim.
     Dođoše gazda Stanoje i Košta Mutapčija i još neki. Upravo je Sumbo otirao brkove i izduhivao zurnu da zasvira, kad stiže Pašo kasapin i donese glas da sutra u podne mora da ide komendija i Svabica.
     Nastade zabuna i šutnja. Ćorkan je pozelenio, pa samo gleda od jednog do drugog. Gazde otpočeše razgovor, ali on nikako ne dolazi sebi. U njemu nešto drhti takvom brzinom da mu oduzima riječ i snagu da se ičega sjeti. Preseklo ga po slabinama pa ne smije i ne može da se makne, a lice mu došlo nepomično, ustrašeno i ludo. Moraju da ga guraju da im siječe meso i toči rakiju.
     Već se hvata maglica iznad strništa i vatra postaje jasnija. Sumbo zasvira i najednom svi vrisnuše u jedan glas. Avdaga pije rakiju iz kavenog fildžana i svaki čas ga prazni i svaki čas se kuca.
    - Eškuna, eškuna !
     Osvaja noć. Niko ne govori o Švabici ni o predstojniku, nego svaki čas okinu novu pjesmu. Piju brzo. Vrijeme prolazi.
     Ćorkan sjedi nepomičan. Ukočilo ga je, pa zalud pjeva i pije kad bez prestanka drhti i čuje sam sebe, i kako mu glas pišti u ušima kao bol.
     U neko doba se ugasi vatra. Razgaraju se zvijezde.
     Oni krenuše u varoš.
     Svaki čas su posrtali i dočekivali se na plotove, koji su se uvijali i praskali. Tako su ušli u grad: naprijed Sumbo svirajući bez oduška tanko, visoko, a za njim ostali sa vriskom i galamom i tukući Ćorkana svaki čas po ćulahu.

Neka noć kad je kasaba pijancima tijesna. Jesenje nebo nisko, a zvijezde krupne i svaki čas se krune i padaju. S tutnjem im se primiču daljine i visine. Sa vjetrom i šumom, koji osjećaju oko sebe i u sebi, svaki sjedinjuje svoj glas, krupan, izmijenjen, silan i tud. Pred snagom, pred veličinom, pred lakim koracima i raširenim očima, kasaba je kao mračna igračka.
     Gomila zastade; i jedva se udjenuše u mali drveni most koj i tutnji pod njima.
     Sručiše se kao potok u Zarijinu mehanu. Odmah se prozori zahuknuše. Čuje se samo žurna i podvriskivanje i mukli tresak. Gazda Stanoje, koga sva kasaba zove Zalumac, vodi kolo. Pognut je i sijed, ali igra dobro i pažljivo prepliće nogama. Do njega je Šaha, razroka Ciganka, muškobana, pa Manguraš, pa Avdaga i hadži Seta, pa Santo gvožđar, a kec je u kolu Dimšo Sarajlija, kicoš sa mađarskom frizurom.
     Nad njima igra para i prašina.
     Kolo svršava, a gazda Stanoje naređuje da mu sviraju Corkanovu žalost. Vriska, smijeh. Pije se i prolijeva.
    - Jaoooh !
    - Umri, Ćorkane!
    - Ode ti Svabica!
     A Ćorkanu se ražalilo.
    -  E, fala ti, gazda Stanoje, što ti mene večeras uvrijedi. Toliki so i hljeb mi pojedosmo zajedno, pa ti da me uvrijediš. E, baš ti fala! Ako!
     I oko mu suzi. I sve je poraslo veliko i važno. Prošla je ponoć.
     Stanoje ga miri i govori mu trijezno i s visine:
    -  Šuti, bolan! Popečemo je na žicu još nočas da igra, pa makar...
     Prekida ga urlik.
    - Da igra!
    - Čoček!
    Sve se izmiješalo. I neki novi se pridružili. Ispadaju iz mehane kao da ih ko baca. Gazda Stanoje predvodi. Kraj njega Ćorkan posrče i govori:
    - Uvrijedio si me, doste i prijatelju; ev1 ovdje me boli! Ali se ne čuje ništa od pjesme, svirke i dovikivanja.
     Pred Konakom bijahu pobijeni mali borići i hrastove grane i povješani fenjeri, jer su sinoć oficiri slavili neku svečanost. Oni odmah povadiše borove i granje. Gazda Stanoje ih reda i komanduje pa idu kao litija, svaki nosi borić pred sobom ili fenjer od hartije. I Ćorkanu je usadio u ruku neku hrastovu granu, pa i on korača nesvjesno je držeći i jednako mrmlja:
    - Tolika ljubav i dosluk, pa ti meni da rečeš, ovaj...
     Stigoše do cirkusa. Corkan baci granu i utrnulom rukom pipa platno. Sve je još tu. Jedni tuku u prozore cirkuskih kola, druga traže ulaz u čador. Sve se gura i dovikuje. Platna se u mraku bjelasaju i nišu.
     Pomalja se direktor sa svijećom. Ogrnuo se nekom kabanicom i podrhtava od studeni i straha. Oni ga opkolili i mašu granjem i fenjerima.
    - Otvaraj!
    - Da se igra!
    - Stan'te da mu ja kažem!
     Ali svi viču u jedan glas. Neko uzeo pa udara svom snagom u žuti limeni tas na Mušanovoj berbernici, koja je odmah pored cirkusa.                                 
     I Ćorkan zaboravio svoju žalost, povratila mu se smjelost i snaga, ispeo se na neku burad i viče gazdi:
    - Šta prestojnik? Pilim ja tebi i njemu. Ona će da igra, a ti i prestojnik da držite svijeću. Svijeće da držite!
     Svi psuju predstojnika. Najbješnji je Ćorkan. Gazda Stanoje je najbliži direktoru, hvata ga za kaput i, sijekući ga zelenim hladnim očima, govori trijezno:
    -  Kamo ta djevojka da igra? Platićemo. Miješa se Dimšo Sarajlija kao tumač i zanosi
malo, kao što govore soldati:
    - Vaša holka nama tancuje.
    - Molim lepo, tancuje, tancuje. Ali se guraju drugi, mašu rukama.
    - Kamo je? 'Vamo s njom !

    - Žicu! Žicu!
    - Zateži žicu!
     Na koncu se Stanoje i direktor sporazumješe da oni uđu u cirkus i posjedaju, a on da budi djevojku da se obuče.
     Neki zapinju za konopce ili daske, i padaju i dočekuju se na čadorsko platno, jedva uđoše. U cirkusu Ćorkan teškom mukom pali dvije lampe. Svi trepću očima i zgledaju se.
    - Sjedajte! - viče Stanoje.
     Neki sjedaju na klupe, neki na zemlju. Neki neće, nego mlataraju rukama i pjevaju. Ćorkan se drži kao domaćin. Pokušava da razgrće i tapće piljevinu, ali posrće i koleba se. Njegova je sjenka nestalna, kratka i smiješna. Ostali su zbunjeni svjetlom i još pjanije žmirkaju. Sumbo zalud započinje pjesmu, neprestano ga prekidaju, jer svaki naređuje drugu. Pašo kasapin je zaspao na klupi od tanke neoblanjane daske koja se pod njim uvila. Gazdu Stanoja je napala štucavica. Oborio je glavu, teško diše i sjedi smireno kao da je u crkvi, samo se s vremena na vrijeme sav strese.
     Blijed sat pred zoru. Tijela se hlade i zamaraju, slabi vid, trne svijest, apetiti se gase. Jedino što može da se izdigne i uzbudi rasijanu i tupu svijest, to je golicava vrelina od misli na nešto čudno i neobično kao što je tijelo tuđinke žene na žici, ili ma šta što je bolno, silovito ili sramotno.
     Ali umjesto da budi igračicu, direktor je još jednom ogledao bravu na kolima i onda, zadihan i podbijajući se svaki čas na kaldrmu, otišao u žandarsku kasarnu.
     Pijanci su postajali nestrpljivi, i upravo je svitalo kad su stigli žandari.
     Sutradan je pukla bruka. Gazde su zvane kod predstojnika. Vraćali su se u dućan po pare. Plaćena je grdna globa. Komendija je vadila kolje i savijala konopce. Mejdan je odjekivao kako su zakucavali sanduke. A pred veče je splasnuo čador cirkusa, kao prišt, nasred Mejdana. I sve se to natovarilo na kola i zorom drugog dana krenulo.
     Ćorkana su jedinog zadržali u hapsu. Stegli su ga, akoštunjavi Ibrahim Cauš ga je tukao volovskom žilom natopljenom u sirće;
     Ćorkan je uzmahivao glavom na svaki udarac i govorio ubrzano i zagrcavajući se. Preklinjao ga je plačljivo, sitno, ciganski: da ga ne bije, jer nije kriv; gdje bi on smio govoriti protiv predstojnika; i šta se njega, Ciganina fukare, tiče Svabica. Na svaki udarac je odgovarao sve višom vikom, kolutajući očajno jedinim okom, i lice mu djetinje maleno i puno suza, i čađi od sinoć.
    - Nisam, nisam, nisam, amaaan! Stope ću mu ljubiti! Pomagaj, gospodin prestojnik, slatki! Ubiše me, kukavca! Nikad višeee! Nemoj Ibrahim Cauš, dina ti!
     Ali Ibrahim Cauš je tukao odmjereno i strahovito. Bio ga je kako mu je naređeno: „dok ne istjera vas sevdah i kenjčiluk iz njega", bio ga je sve dok mu se nije oduzeo glas i dok više nije mogao da viče, nego su mu umjesto glasa samo mjehurići pjene prskali na ustima. Tako su ga ostavili.
Poslije je pao u san i spavao dugo, i spavajući sve je jecao i cvilio kao što čine mala štenad u snu. Ibrahim Cauševa djeca su se penjala na hapsanski prozor i gledala ga. Kad se probudio, našao je kraj sebe hleb i lonac ostudenila graha po kom se bila stinula kora.
     U sumrak su ga ispustili i odmah se odvukao na pojatu i nastavio da spava.
     Tako mu prođe nekoliko dana. Samo kad se okrene na stranu gdje je bijen, on zajeca ali se ne budi. Uboji i masnice su narasli u beskraj i ispunili ogromnu noć koja mu ne da oči da otvori, koja nema kraja ni buđenja, i koju mjere samo odmjereni uzdasi i gutanje pljuvačke.

     Kasnije je počeo, tup, ukočen, bez misli i riječi, da silazi, ali samo načas, po hljeb i duvan. Inače je i dalje spavao dan i noć. Bolovi su pomalo iščezavali, i u snu je osjećao onaj sladak mir što nastupa poslije muka. Pokatkad je i budan po cijele sate, ali bez želje i sjećanja koje bi ga mučilo. Posmatra kako kroz ispale frževe i pukotine probija sunce u dugim prugama i kako u njima jače zatitra prašina kad se on makne na sijenu. Čini mu se da je manji od djeteta.
     Osmog dana on se probudi lakši. Silazeći niz merdevine, dođe mu smiješno kako meće nogu za nogom s jedne prečke na drugu. Smijao se još dok je uzimao („na odradu") sir i somun u Suljkovu dućanu. A kad je sišao sutradan opet, nije se više ni vraćao na pojatu, nego se uputi izvan varoši.
Penjao se na brijeg pored starih šanaca iz kojih je rasla bunika i nizak divlji jorgovan. Pod njim je kasaba, zbijena u gomilu, sa ogromnim tamnozelenim krovovima i tankim dimom iznad njih. Miluje ga vedar dan; jede, a iz utrobe mu se širi neka vesela snaga po cijelom tijelu. Isprsi se jače. Oran je i lak. Sunce mu udara u oko i blješti kao da se igra s njime. Još
se jednom sjeti:
    - Eh, svi su oni mene namučili: i Švabica i prestojnik i gazde i Ibrahim Čauš. Svi ! Svi !
     I smijao se glasno od zadovoljstva da je sve to prošlo i da je sam i veseo i slobodan. Pomisli na čaršiju, na rad, na život oduvijek, i poče veselo da se vraća.
     Same mu noge poigravaju. I kad bi htio, on ne može da se sjeti muke i svega što je prošlo. Brzo se vraćao u grad. Mejdan je prazan. Pred njim se otvara poznata čaršija kao na doček.
     Ponavlja se stara igra. Ćorkan prolazi kroz čaršiju igrajući. Raširio je prazne ruke kao da drži nevidljivu šargiju. Lijevu ruku drži daleko u stranu i poigrava prstima, a desnom se bije po pucetima od koporana kao da kuca u žice, noge savija u koljenima a glavu naginje čas lijevo, čas desno:
    - Ti-ridam, ti-ridam, tiridiridirdiri diri-diridam, tiridam: Čaršilije se nagnju s ćepenaka, smiju i dovikuju:
    - Ooo, zdravo svanuo, Ćorkane!
    -  Piše li ti Švabica?
    -  Budali vazda Bajram!
    -  Pozdravio te Ibrahim Čauš.
    -  Prošlo te, a?
     A on usitnio, pjeva i poigrava, kao što je uvijek činio, i prepliće nogama:
    - Ti-ridam, ti-ridam. . . haj, haj, hajhajl Samo napola čuje da mu dovikuju, a ne vidi
nikog. Nešto mu oči zalijeva, kao suze, kao veselje. Sve je nepromjenljivo i istinsko na svom mjestu. Sve mu u ušima šumi i sve mu se u očima slijeva i talasa. Nije to čaršija, nego radosno more, tako je duga i široka.

     Ovo mi je pričao moj prijatelj:
     Kupio sam je u Kineza koji je bio bezobrazno ponizan i kliktao kao ptica. Sećam se dobro, mrak je padao. Računao sam upravo da je danas nastao sedmi mesec otkako živim u tom zagušljivom gradu, sam i nezadovoljan, i hitao sam kući da što pre odem sa ulice, na kojoj se, u jesenjoj magli, stalno vraća misao: da će od svih ovih ljudi jednom biti kosturi. A bezbrojan svet talasa i šumi, i usporuje mi hod.
     Tako sam išao svako veče, nezadovoljan kao mladi ljudi koji rano kući idu. Ali to veče kao da sam bio veseliji, kao da sam manje osamljen. U desnom džepu nosio sam ženu od slonove kosti.
Kad sam došao kući, vatra se bila ugasila; soba zaudara ugljenom. Uzalud sam zvonio i dozivao poslugu. Jedno veče, kad sve vređa i ništa nije na svom mestu. Pomorandže su bez soka. Devojka je zaboravila da nalije vode. Tada se setih žene u džepu. Izvadih je i postavih pod lampu na sto. Senke se lepo rasporediše. Bleštala su joj ramena i jagodice. Izgledalo je kao da se smeši. Ona je bila rezana vesto, kao svi oni bogovi, zmajevi i majmuni što ih prodaju Kinezi. Kao da me prođe čamotinja i rdavo raspoloženje.
     Čitajući, u postelji, ja sam s časa na čas pogledao na nju kako stoji, malena a svetla i skladna stvar, u krugu svetlosti ispod lampe. Čitao sam dugo, dok mi knjiga ne oteža i redovi se ne izlomiše i pomešaše. Učinilo mi se da sam čuo kako je knjiga pala, pomislio sam da bi trebalo ugasiti svetlost, ali sam bio odveć umoran i sve mi se to učini teško i daleko. Uostalom, tada se desi nešto što je sasvim svratilo moju pažnju.
     Iz sive neke svetlosti rasla je mala žena od slonove kosti i primicala se, sve veća i bliža, dok konačno ne sede na krevet kraj mene, smeškajući se i bez pozdrava, kao da je do malopre tu bila pa samo na čas otišla i sad se opet vraća.
     Nisam se ni začudio koliko bi trebalo. Samo se ispravili malko na jastucima. A žena je, jednako se smeškajući, govorila.
     - Znala sam da mora tako da bude. Sve je suđeno. A i šta bi bilo od vas bez mene?
     Ja stadoh da se zbunjujem.
     - Bože moj - govorila je žena - koliko smo bili rastavljeni, i nikad reći, a srce puno; ali za dugog čekanja ja sam uvek verovala i znala da ćemo se sastati i da ste stvoreni vi za mene a ja za vas.
     -Ali. ..
     - Ne, ne govorite ništa; bili ste tvrda srca. Kako ste mogli tako dugo oklevati!
     - Ali . . .
     - Ali sad je sve dobro. Od sada je sve naše zajedničko; život i rad i smrt; sad, pa doveka!
     -Ali!
     Ali žena je padala sve više u vatru.
     - Da, odsad ćemo zajedno živeti, stvarati, patiti.
     U zabuni i neprilici, koja je počela da prelazi u očaj, ja gotovo viknuh ono na što sam najmanje mislio.
     - Ali, vi ste od kosti!
     - Sta-a-a-a sam ja-a-a-a?!
     I žena se zašilji i nakostreši, da je sva ličila na besnu scenu i skandal.
     - Od čega sam ja-a-a-a?!
     - Od slonove . .. ovaj, od ...
     Ona vrisnu kao ranjena. Ja se još više podigoh, tako da sam napola sedeo. Posle prvog vriska još je samo jecala.
     - Ah, ah, kako vas je svet iskvario, kako ste otupeli! Ah, vi ne možete da shvatite ljubav i dobrotu, vi ne možete usrećiti nikog.
     Ja sam klimao glavom u znak da je uistinu tako, ne bi li me ta nenadna napast ostavila, ali ona nije ni gledala u mene, nego je uzbuđeno nastavljala.
     - Ali upravo zato vas ne mogu ostaviti; ja se moram žrtvovati i ostati kraj vas, jer vi ste tako rđavi, vi ste bolesni, ali ja ću vas negovati kao mati, kao sestra, večno ...

     Sad sam lepo video da tu nema spasa ni pomoći. I obuze me takav užas kakav sam dotad poznavao samo u retkim strašnim snovima. Jer, ja sam znao kako smo nemoćni prema ljudskoj gluposti i sebičnosti kad one uzmu na se dirljiv i uzvišen oblik. Ipak se ispravih i odlučih da gonim tu bedu od sebe svim silama. Ali ona je govorila tako brzo i tako mnogo da nisam više ništa razbirao; samo kad god bih čuo kako se ponavlja reč „večnost" i „ostati večno", preda mnom bi se otvorio siv ponor i ja bih svaki put pretrnuo od užasa i ponovo zanemeo. Čak sam pomišljao da je gonim napolje, ali su mi ruke i noge bile kao uzete. Jedva nekako dođoh do reči.
     Govorio sam kao čovek koji se bori za svoj život. Rekao sam joj, sve isprekidano, da je od kosti, lutka, da sam je kupio za svoj pošteno zarađen novac, a ona mi sad zasela za vrat, narugao sam joj se da je smešna, belosvetska, Kineskinja. Konačno sam vikao što me grlo nosilo.
     - Pa u moju ste kuću banuli iz bela sveta i raspakovali svoja osećanja! Na meni ste našli dobra dela da činite! Sa mnom da delite tu vašu glupavu večnost i da mi pomažete u poslu koji iovako sam jedva svršavam?! Odmah se gubite! Napolje!
     Ne sećam se više šta sam joj sve kazao u tom strahu i sa poslednjom misli ne bih li je kako uvredio i ne bi li tako otišla. Ali ona je samo njihala sažaljivo glavom, i nije se micala.
Nastojao sam da otpužem s postelje, ali najednom primetih kako žena kraj mene poče da se širi. Sve sam se više primicao zidu, a kad me pritište, ja počeh da bežim. Ali žena se sve više širila, dok ne izgubi svaki oblik i kao siv mlak dim ne ispuni sobu.
     Bežao sam po kući, ali dim je konačno ispunio i kuću i sve ulice, i kad sam se, izbezumljen od straha i zadihan od trčanja, pribio uz neki stari zid na kraju grada, video sam kako se strahovitom brzinom, kao more i lava, širi dim prema meni. Pritisnut i nemoćan, ja podigoh glavu put neba, ali nebo je bilo zastrto. Nada mnom kao i oko mene bili su samo gusti oblaci teškog, zagušljivog dima. Večnost.
     Videći da nit mogu da se borim ni da bežim, zavikah iz glasa, poslednjim očajnim snagama. I, gle, kao nekim čudom, magla oko mene poče da se razreduje i ustupa, i ja kao kroz redak dim ugledah krug zelenkaste svetlosti. I probudih se.
     Protrljah oči, još u strahu i nedoumici. Srce mi je bilo pod samim grlom. Vazduh mi se činio težak i zagušljiv. Bio sam sav u znoju. Digoh se. Ispod lampe, koju sam bio zaboravio da ugasim, stajala je mala žena od slonove kosti. Na njoj su lepo ležale senke, i osvetljene plohe se smešile.
Jeza me podilazila i ruke su mi još drhtale kad je uzeh. Otvorih prozor. Činilo mi se da se neću rešiti more dok ne čujem kako će zvučno prsnuti u parčad na granitnoj kaldrmi.
     Bila je kasna gradska noć, bez zvezda i oblika, sačinjena od same vlažne tame i tišine koja zastrašuje. Zamahnuti i bacih ženu svom snagom na ulicu, i zastadoh, osluškujući kako će da padne i prsne. Čekao sam, ali sam čuo samo kako mi muklo bije srce, čuo sam i svoj kratak, čest i odmeren dah, ali nisam čuo da pada na kamen i da se lomi žena od slonove kosti. Trnci me prođoše ponovo. Čekam, ali žena ne pada. Kosa mi je na glavi kao led, i boli. Pogledah na mirnu lampu, pa na mračnu ulicu. Kud je odletela? Da li to aveti nevidljivu igru vode? - To samo načas pomislih, jer mi se odmah povrati jasna, stara svest: da aveti nema, i da je sve što nam se dešava jedna jedina i velika stvarnost. Sav protrnuo, zatvorih prozor, sedoh pored lampe i sagnuh glavu pod mišlju: da ću je, izvesno, još negde sresti.
     Veruj mi, i sad strepim od đavoljeg posla te noći.

BAJRON U SINTRI

     Idući u Sintru, Bajron se porečkao sa društvom. Nisu mogli da se slože kojim putem treba da se vrate. Njega je naročito ljutilo što u ovakvim slučajevima vidi uvek, po očima svoje posluge, da ona ne odobrava njemu nego njegovom protivniku.
     Čim su prošli kapiju parka, on je napustio društvo. Bila je nedelja. Čula se svirka odnekud. Da bi izduvao srdžbu, pretrčavao je basamake odmahujući onom kraćom, hromom nogom i zaboravljajući da izgleda smešan kad trči. Pred njim su se otvarale sve nove terase, sve novi putevi i sve širi vidik: dvanaest milja zelene ravnice uokvirene pojasom mora i beskrajem neba. Nije osećao napor. Činilo mu se ne da se penje, nego da raste. Nigde živa stvora. Ni ptice nije bilo. Mislio je: najposle, evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela!
     Hitajući tim stazama urezanim u bedeme i sa stalnim izgledom na daleke vrtove i još dalje more, susreo je iznenada jednu devojčicu neodređenih godina. Stajala je na ivici bedema, pored jedne male kamenite stražarnice koja je bila napuštena i prazna. Iskrsla je tu pred njim neočekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom. U čistoj haljini od bela platna, sa zagasitim poluafrikanskim licem, malim nosom širokih nosnica, koje odaju neposrednost, i sa pametnim očima punim zdravlja i veselosti. Ona pozdravi stranca nerazumljivim recima, posve stidljivo i tiho, ali u njenom glasu i pokretu bilo je nečeg što je više od običnog pozdrava, iako nije znao čega. Odzdravio je i zaustavio se. Zastade i ona. Njihala se lagano i gledala ga, nasmejana, pravo u oči, vlažeći jezikom uvek suve usne. Ništa nema uzbudljivije od usana ovih portugalskih žena! One imaju nešto i od vegetalnog i od mineralnog sveta. Nepravilne kao slučajno raspukla voćka, one pokazuju od kakve je vrele, tamne i slatke krvi ponutrica ovog sitnog i dozrelog tela. Tek na krajevima one su malko modelirane kao usne u žena kavkaske rase, ali i ti kutovi usana gube se u neodređenoj senci, kao pazušci na lišću bilja. Mislio je: mora da izgledam strašno smešan i nesiguran, kao čovek nejasnih namera. Svim silama je nastojao da izgleda bezazleno i neusiljeno. Svim silama, ukoliko je još raspolagao njima. Jer, on je iznutra sav bio u plamenu. Čini mu se: sve što je celo njegovo biće oduvek tražilo, i mnogo više, našao je sada na ovom zelenom visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i šibalo svetom kao da ga je s planom isteralo ovamo.
     Nad dvostrukim ponorom, ovim od sivih stena i zelenih padina i drugim od svega što nije dopušteno ni mogućno, a što je njegova večita žeđ, njegova uobrazilja, uzbuđena visinskim vazduhom i blizinom žene, letela je smrtonosnom brzinom. U munjevitim vizijama, koje su se raspaljivale na ovom malom stvorenju, kao šumski požar na čobanskoj žeravci, Bajron je prvi put imao sve ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju, i što nam život stalno oduzima. Sve je to jurilo sada kroz njega, zajedno sa zahuktalim krvotokom.
     Ali odmah zatim gasio je svaku želju, i nekom oslobođenom, novom i svetlom mišlju obuhvatao ovo živo i nasmejano ljudsko stvorenje, a ta ga je misao ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraničnim poštovanjem prema ljudskoj ličnosti, najvećoj živoj svetinji.
     I za sve to vreme on je tapkao u mestu ili sporo obilazio oko devojčeta koje se opet neprestano okretalo prema njemu, ne odvraćajući očiju od njegovog pogleda i pazeći na svaki njegov pokret. Bajron je mucao neke slogove. Činilo mu se da i ona nešto govori. Tako su se gledali i obilazili kao dve zverke, mala i velika, koje se njuše i posmatraju pre nego što otpočnu čudnu igru u kojoj se glade i vređaju naizmence. I dok je tako kao omađijan kružio oko nje, sva njegova čula radila su pojačanom snagom i brzinom. Video je njenu čistu beonjaču kakva se nalazi samo kod primitivnih, posve mladih žena, i njene osvetljene zenice kao od topaza. I na odstojanju je osećao, i to potpuno odvojeno, zadah njenog mrkog tela i suve kose, i miris bela platna njene haljine izbeljene na suncu. Izgledalo je da se čovek umnogostručava i da mu svako čulo živi za sebe i takvim intenzivnim životom da to znači u isto vreme i bogaćenje i smrt njega kao ličnosti. Sad je mogao kazati da zna šta je to istinski trenutak zanosa i zaborava! U paklu, koji je u stvari život svakog čulnika, ovakvi trenuci su retki, neočekivane oaze na kojima nema stanka ni zadržavanja.
     U tom trenutku, iz mrkih žbunova u kojima se gubio put, Bajron je začuo glasove ispod sebe. Trgnuo se kao probuđen i nastavio svoj prekinuti trk uz strmu putanju, ostavivši začuđenu devojku bez pozdrava.