PUSTI DA BUDEM TVOJ ČAROBNJAK
Otkriću ti tajnu ; poznajem tajni prolaz u svet snova. Kad zakoračim dočeka me pamučno tlo oblaka, magija mi golica trepavice, miriše dan na lavandu. Kad zakoračim dočekaju me patuljci šarenih kapica i smešnih glasova. Svuda čuvene princeze u raskošnim haljinama. Ne postoje zidovi, ne postoje granice. Ne treba ti pasoš, treba ti samo vodič koji će te uvesti na taj bal. Pusti da te vodim. Pusti da ti pokažem kako igra trava, kako pevaju boje, kako priča kiša. Ne treba ti maska. Skini je. Ja već odavno poznajem lice koje ona skriva. Naučiću te da letiš, da ćuteći kažeš sve, da se ne pomeriš a stigneš tamo gde si krenula. Pokazaću ti kako da se ušuškaš u oblak, kako da zagrliš muziku. Stresi sa sebe sve velike planove budućnosti, sve teške udarce prošlosti. Zagrizi trenutak kao bajaderu, zatvorenih očiju. Znam da predugo tražiš savršen zagrljaj. Da lutaš. Da najviše vremena potrošiš smišljajući bekstva, opravdanja za neuspeh, za strah. Znam da te uplaši svaki put kad ne kažem ono što si mislila da hoću. Ne hodam ja tom mapom koju si nacrtla. Ne vidim raskrsnice koje mi crtaš, ne poznajem znakove koje mi podmećeš. Moj motor radi na osećaj, uvek je. Ne znam gde će me odvesti, ne znam koliko ću putovati i ne razmišljam o tome. Pustim vetar da mi se igra sa kosom, pustim sunce da mi spava na ramenu i zavalim se u sedište. Pokazaću ti kako.
Pusti da budem tvoj čarobnjak. Odvešću te na mesto koje nisi nacrtala na svojoj mapi. Ostavi predrasude drugima. Ne pokušavaj da me obučeš u nekakvu izlizanu priču kojoj poznaješ kraj. Ne znaš ti kakvu maglu krije ova glava. Pričaću ti o notama koje nikad nisi čula. Ćutaću na svim jezicima sveta. Mogu da te pogledam a da ne otvorim oči. Mogu da te zagrlim i da te nikad ne pustim. Znam kakve te misli ophode pre nego što te zavede san. Znam da namerno grešiš da bi bio u pravu. Zavirio sam u tvoje misli kad nisi pazila. Upoznao sam boju tvojih kapaka i obojio tajna vrata tom bojom. Ne mogu ti nacrtati hrabrost iako želim. Daj mi ruku, pokazaću ti tajni prolaz u zemlju snova. Pusti da te vodim, da ti šapnem osmeh na usne. Nosim bundevu u rukama. Pusti da budem tvoj čarobnjak.




Nisam ja napisao,ali vredi procitati 

Robovanje dusom

Nekad mi se pricinjava da je dusa moj rob.Tada robujem nad njom.Ne razmisljam vec samo vladam.Tada imam prividnu misao zadovoljstva.Dusa je tada nadmocna.Hrabro susrece I rusi sve pred sobom.Gazi mocne I nemocne.Tada je ona gladni krvolocni vuk.Kao neki crni konjanik,koji jase kroz plamen noci.Postaje vladar nad zivim I nezivim.Oseca se strah koji raznosi svojim macem.Jase svog crnog konja I prkosi svemu I svacemu.Razara I pali sve pred sobom.Sve se topi kao smola sa neba punog plamena.Moja dusa-crni konjanik jase ponosno na krilima vetra.Plamenom noci.Ranjeni I zgazeni klece pred svojim konjanikom.Teska oluja koju on donosi,svuda je mrak I strah.Nebo gori razare se tama.Crni konjanik stoji ponosno na svom crnom konju nadmocan.U njemu je vatra crnog djavola.Ko su tada ljudi a ko su zveri?Stegnite se jako,nocas njegova senka postajete.Crni konjanik vreba I mocne I nemocne.Prekriven svojim crnim plastom,jasuci crnog konja.Oci mu svetle u plamenu.Nosi svoj teski crni mac I sece vatrom svojom.Zari I pali sve pred sobom.Predajte mu svoju dusu,sa njim ne postoji borba,vec samo izgubljeni rat.Nadmocan jase svojim nocima.Nemilosrdni vladar dusa.

Tiha,mirna reka.Ne tece,pluta.Lagano I sigurno.Kazu tiha reka breg roni.Reko ljubavi,zaronio sam u tebe.Ne zelim izaci.Ronicu dok mi ne stane dah.Zasluzujes ga.Ostavicu svoje oci u tebi.Postaces zelena.Ostavicu srce,dusu,zasluzujes.Vodi me,nosi,kud god tvoje srce zeli.Ostavljam ti svoje noci,godine,svoju mladost.Ne opirem se,cekala si me.Znam.Nesvesno,ali eto docekala.Sanjala si o meni,idealu svom.Plivali su drugi sa tobom,ali ja ronim.Ne mozes me istisnuti na povrsinu.Isuvise sam duboko zaronio.Ovog puta ne izranjam.Siguran u tebe,vodices me pravim putem.Ti znas.Rodjena si da budem u tebi.Samo ti.Necu vise da strahujem za sebe.Hocu da zajedno sa mnom mases pticama u letu.Da pozdravljamo srecne parove.Da pozdravljamo one koji placu.Otkad sam u tebi,uzdigla si se.Zadovoljna,znam da zelis da vecno ronim u tebi.Kad bude nestala zelja,prestacu jednoistavno da disem.Hvala ti za moje otvorene oci.Hvala ti za sve.O reko moja,nenadmasna,duga,zanosna.Neka sam proklet,ali tebi dajem zivot.Srce moje kucace kada ti to zelis.Prepusten tebi zanavek.

Moja reka vise ne tece.Pokrio je mutan led.Gore uz reku palicu vatre.Palicu vatre.Otopicu led.

Stajao je kraj mene i ćutao. Osmatrao me je,i najednom orkenuo glavu. Kao da me je prozreo,kao da sam mu se zgadila. Sada mi je već bio okrenut leđima. Poželela sam da zaplačem. Da se derem na sav glas. Da kunem ovaj svet. Gorela sam od želje za njim. Bila sam tako jadno,naivno i nesrećno zaljubljena. Zamišljala sam nas kako šetamo,kako me nežno drži za ruku. Kako stojimo jedno naspram drugog,dok pada kiša,i kako on nežno prisljanja svoje usne na moje. Kako prodire jezikom u mene. Toliko sam bila luda za tom idejom da mi se čak javljalo i u snovima. Teško sam mogla da se obuzdam u njegovom prisusvu. Noge su mi se tresle,a srce neprestano ubrzano lupalo,kao da je htelo da mi iskoči iz grudi. Gubila sam se u tim njeogovim smeđim očima. Volela sam ga. Volela sam sve njegove osobine,pa i one loše. Želela sam da budemo zajedno. Ali on nije. Mrzeo me je. Verovatno je mislio da sam luda ružnjakača. Nisam imala ni dupe ni grudi(a nemam ni sad). Bila sam povučena i ćutljiva,ausajderka. Ukrtako,nisam imala sve ono što bi njegova devojka trebala da ima. Bila sam ljubomorna na njegove bivše i sadašnje devojke. Maltene sam ih mrzela i verovala da ga one ne vole ovoliko koliko ja. Da je on njima samo prolazna faza,da će ga ostaviti i otići. I zaista,te veze su trajale najviše po 2 nedelje i već je dobio titulu ženskaroša. Ali,ja sam ga i dalje čekala,davala mu šansu. On mi je,u međuvremenu davao razne uvrede i ismejavao me. A onda,došla je srednja škola. On je otišao u jednu,ja u drugu. Vreme je počelo da leči sve rane. Uskoro sam ga zaboravila. Nisam ga više sanjala ni mislila o njemu. Skoro sam ga videla na ulici. I osetila mržnju. Bes. Prazninu. Počeo je da mi se gadi. Koliko sam ga pre volela,toliko sam ga sada mrzela. Razmišljala sam kako sam mogla biti tolika budala i voleti ga. Pitala sam se kako se ta zaljubljenost ugasila.

Pitam se da li ću se ikada zaljubiti tako silno,tako jako i naivno kad tad. Da li će moje srce opet kucati za nekim frajerom. Ili se tako nešto dešava samo jednom u životu. On me je uništio,izbrisao moje snove. Osvetiću mu se ja. Jednog dana. Bar se nadam.

Stalno je kosu vezivala tom odvratnom zelenom trakom. Bila je to jedna od onih starih krpa kojima su žene vezivale paradajz za pritke kako bi rastao pravo. Stara, ofucana, neporubljenih ivica, izbledela od sunca. Nije mogla ni da se seti odakle joj, a devojčice iz škole stalno su je zadirkivale da ima najružniju traku za kosu na svetu. Nije htela da je skine, nosila ju je čak i dok spava. Pa i u svečanim prilikama. U školi. Nedeljom kad je išla u bioskop. Zelena traka postala je deo nje.

Onda je jednog dana odlučila da je skine. Da je vreme da traku baci i nađe drugu. Više njih. Rozih, šarenih, svilenih, kakve pristaju devojčicama poput nje. Skinula je traku i bacila je u kantu za otpatke. Izašla je napolje spremna svima da pokaže da ne zavisi od jedne ružne zelene trake za kosu.

U tom trenutku, u drugom delu Univerzuma, jedna čitava planeta prestala je da postoji i nestala

nasa koleginica je pritajeni pisac...
jeste lepa prica, vidim da je ostavila na tebe jak utisak kad si je dva puta postovao ali treba ostavit mesta za one koje dolaze...

Tišina.Ništa se ne čuje.Samo katkad zavijanje nemirnog seoskog psa koji je ostao bez večere.Janko se nemirno bacaka po krevetu.Ne može da zaspi.Okrene se na jednu,pa na drugu stranu,broji ovce,ali ne pomaže.I dalje nesanica.A da ustane ne sme.Ne sme da izađe iz kuće,ne sme da pogleda gladna i umrona lica svoje dece i žene.Jer,zna šta će ugledati.Samo neku neizrecivu tugu,bol i očaj.Srce ga je peklo,nije mogao da gleda kako njegovi anjdeli umiru tu,njemu pod nogama.a one ne može da učini ništa.Nije imao hrabrosti ni da izađe u selo.Tu su ga davno potcenili,osudili,on je za njih bio samo još jedna nakaza,jedna siromašna pojava koja jedva prelazi kraj sa krajem,koja krade i kopa po kontejnerima,a katkad i prosi.Niko mu to nikada nije rekao u lice,ali,Janko je mogao da oseti to po njihovim pogledima,njihovom držanju.Njegovi sinovi dolazili su uplakani kući,bili su žrtve nasilja i marionete za seoske huligane.Njegova mila i draga žena,koja se uvek držala na nogama dobila je rak dojke i bilo mi pitanje vremena kad će zauvek zaklopiti oči.Ne,on nije mogao da ustane,nije smeo da pogleda prirodu,noćno nebo.Ništa više nije imalo smisla.Pitao se da li mu je sve ovo trebalo.Zašto je ubio sebe,zašto je doveo porodicu na ivicu ruba.Zašto ga majka nije udaivla,onako malog i krvavog,kad se tek rodio.To bi bilo bolje nego ovo sad.Tada mu navreše slike iz osnovne škole.Ona druženja,šetnje po poljima sa drugarima,prvi poljupci,vodjenje ljubavi u senu,prvi beg od kuće,prvo pijanstvo...Da,sve je to bila samo iluzija.Samo mašta.Ne,to se njemu nije desilo.Sve je to bila samo bajka koja mu je majka pričala kraj peći,dok se igrao karata sa sestrom.
Polako je dolazilo jutro,a Janko je plakao pod pokrivačem.Pluća su mu se nadimala,držao je ruke na očima,dok mu se otezao prigušeni plač.Bilaj je to kao neka tiha borba sa samim sobom.Borba sa sudbinom.Prvi put je plakao u životu.Bilo je jače od njega.Osećao se kao neka uplakana i uplašena žena,kao najgori šljam,otpad i kukavica.Nije mogao da izdrži i istrčao je iz kuće,još u pidžami.Kao duh,nesvestan svega oko njega,dahtao je seoskim kaljavim putem dok mu je pogled bio zamagljen.Nije video brojne kuče pored kojih je prolazio kao u vrtlogu.Nije video pijanog prolaznika koji se stopoštao na put.Nije video smeće posred puta.Nije video parkirana kola.Samo je osećao tupu prazninu i davljenje.Toliko puta je prolazio tom ulicom svog detinjsta,toliko ima uspomena,a sad...sad mu se to čini kao isečak iz filma,kao neka bolna sudbina....

Narednog dana održana je sahrana.Malom ulicom prolazio je sveštenik,noseći krst,snažni ljudi su nosili kovčeg,dečaci su samo ćutali,zagledani u zemlju,a žena je samo plakala...

I,znaš li šta mi je u srcu posle svega?Jedna velika praznina i to sa velikim P.Ništa.Prah.Ništa me više ne pogađa,kao da mi je srce od kamena.Zamrzla sam sve svoje emocije,na sve sada gledam drugačije.Ne mogu da ti opišem moje sadašnje stanje.Kao da ga nema,kao da sam duh,kao da sam planeta u svemiru,ili drvo pored puta.Sve je stalo...Samo sedim u sobi,ne izlazim.Vrata spoljašnjeg sveta za mene su zatvorena.Mesecima nisam prošetala,nisam udisala svež vazduh i istrčala napolje.Nisam čak ni dnevne novine čitala,jer ne dotiču me se vesti iz spoljašnjeg sveta.Samo sedim,sama,u tami i ćutim.Ćutim i ne znam ni šta da mislim.Sve je drugačije,sve.Svejedno mi je.Ostala bih hladnokrvna i da se neko ubije pored mene.Ništa me ne može potresti,više me ništa ne dotiče.Ja sam mrtva,moja duša je mrtva,samo sam fizički pristuna.Čak i sada,dok gledam ovo more,dok gledam talase i obalu na drugoj strani i dok sediš tu kraj mene i govoriš mi da je gotovo.Da se rastajemo.Da daljina čini svoje.Da sam mlađa,da sam ona naivna 11-ogodišnja devojčica,sada bih plakala,teško bih ovo podnela.Ali sad?Zaboraviću te.Vreme će učiniti svoje.Polako ću zaboravljati tvoj glas,tvoje telo,tvoje oči,tvoje lice,dok te poptuno ne izbacim iz misli.Ti si samo još jedna velika greška koju sam napravila u životu.I zato idi.Vrati se kući,naći ćeš ti novu ljubav u školi.Možda neće biti na prvi pogled,kao što je bila naša,ali ćeš uživati u vezi.A ja ću nastaviti moj život utvara i ausajdera kao i do sada.Odlazi,ne mogu više da te gledam.Odlazi,olakšaj mi rastanak,jer već te zaboravljam.Trči,sviraju ti roditelji kolima,vi krećete,ja ostajem.Znaš li kako kažu?''Daleko od očiju daleko od srca''....I....seti me se nekad.Barem ti zapamti mene,kada ja ne mogu tebe.Seti se jednog leta,jedne navine,lakomislene ludače koja je došivela emotivni slom nedruštvenosti u mladosti,koja je izbubila volju za život....nemoj me zaboraviti,kao što su mene svi otpisali...
Zbogom,nesudjena ljubavi!

Nizemo kuglice.. 1..2..3..4...
Rasplicemo ih 4...2..7