Недељковићи из Аустралије дошли у Нови Сад
Марко ЛОПУШИНА | 30. новембар 2011. 06:44 | Коментара: 5

Сурпужници напустили добро плаћене послове и преселили се због детета. Кинескиња Кристин и Славољуб за само десет недеља решили проблем социјализације своје ћеркице



КИНЕСКИЊА Кристин Чен Недељковић, која се пре нешто више од два месеца са супругом Славољубом и кћеркицом Снежаном вратила из Аустралије у Нови Сад, свима који је у чуђењу питају: „Шта вам би да напустите одлично плаћене послове и дођете овде?“ одговара уз осмех - „Због детета“.

Кристин и Славољуб Недељковић продали су кућу у Мелбурну напустили посао и закупили стан у центру војвођанске престонице.

Кристин Чен Недељковић је рођена у Енглеској пре 32 године у породици Чен, која у Кардифу има кинеске ресторане. Њени родитељи, отац Дејвид и мајка Јинг Чен су емигрирали из Хонгконга. Крајем деведесетих Кристин Чен је преко интернета упознала бизнисмена Славољуба Недељковића и заљубила се.

- Моји нису волели што се дописујем са Србином. Тати се није допао јер пуши, а мами јер је белац. Са њом зато нисам говорила годину дана. Славољуб је због мојих родитеља избегавао брак са мном. Два пута сам га запросила и тек 2005. смо се венчали у Мелбурну - прича нам своју животну авантуру госпођа Недељковић, која је у Аустралији дипломирала бизнис.

Ни Кристин ни њен супруг уз кога је научила српски нису слутили да ће рођење кћерке Снежане почети да им ствара велике невоље у животу.

- Одлучили смо да Снежану у кући прво учимо српски, а после ће лако да научи енглески и кинески. Циљ нам је био да дете схвати своје порекло, да открије своју културу - прича мајка и поносна помиње да је девојчица са 16 месеци користила чак 647 српских речи и решавала све дечје слагалице. Али, показало се да се мала Снежана као осетљиво и паметно дете није уклапала у аустралијске вртиће.

- У Мелбурну смо били усамљени. Комшије се нису дружиле са нама. Дете нам је било у вртићу изоловано, јер је смело да се дружи само са децом старом до три године. Та изолација је била толико напорна за Снежану, да је често плакала и повраћала. Променили смо четири вртића у нади да ћемо наћи бољу средину - прича Славољуб Недељковић, који је био незадовољан што му дете васпитавају нестручне средњошколке и студенткиње.

На предлог педагога Рајка Рајевића из удружења Менса, који је утврдио да мала Снежана има висок степен интелигенције и преосетљив карактер, одлучили су да се преселе у Србију.

- Долазак у Србију је био ризичан потез, јер ми смо напустили добро плаћене послове маркетинга, ја сам одавде отишао са девет година, Кристин је Кинескиња... Међутим за непуна три месеца сви наши страхови су пали у воду. Кћерка нас је наградила великим поверењем - прича Славољуб. - Када смо је другог дана одвели у новосадски вртић Снежана је рекла: „Ја ћу да останем ту!“ За нас је то била највећа награда. Наше дете је захваљујући школованим васпитачима после само пет недеља у Новом Саду постигло оно што нисмо могли за годину и по дана у Аустралији - да се социјализује и буде срећна са осталом децом

Данас су малој Снежани две српске речи најомиљеније, а то су - вртић и Дунавски парк, по којем воли да шета. Како су Кристин и Славољуб за десет недеља успели да кћерки Снежани у Србији створе, како рекоше, нормалан и срећан живот, преостало им је још да нађу себи посао и престану да живе од уштеђевине.

ПИЈАЦА

- Нисам првих дана знала где да купим хлеб и млеко, ни којим улицама да се шетамо. А данас смо најпопуларније комшије у Стражиловској улици. Снежана је постала маскота новосадске пијаце.

МАЛИ - ВЕЛИКИ ЧОВЕК

- Кад ме питају зашто сам се заљубила у Србију, ја им одговарам да се овде деца и васпитачице друже, држе се за руке, негују пријатељство и поверење. У Аустралији не смете да додирнете туђе дете. Тамо је дете „ствар која цичи“, а у Србији је дете велики - мали човек, ког сви воле! - објашњава Кристин Чен Недељковић.

Францускиња одабрала живот у Зрењанину

ЗРЕЊАНИН - Млада сликарка Фани Бурла, рођена 1983. године у Перигреу у Француској, протеклих дана представила се пригодном изложбом својим суграђанима, али у Зрењанину, у којем борави од 2008. године.

Зрењанинци су имали прилику да у Малом салону Народног музеја виде њених 12 тематских слика, у духу наслова изложбе “Из угла једне Францускиње”, и још шест које су аутопортрети или копије старих мајстора.

Она је своје импресије о новој средини уткала у слике, али је била расположена и за разговор о томе какви су Зрењанин и Србија у њеним очима.

- Пре првог доласка у Зрењанин и Србију 2007. године на одмор од месец дана, нисам никада била овде, нити сам много знала о овој средини, осим да се ради о бившој комунистичкој земљи. Искрено, била сам изненађена оним што сам видела, а то је друштво које заостаје за модерном Европом. Посебно сам била шокирана прљавштином у градовима - прича Фани.

Она истиче да су је овде тада лепо примили, људи су били срдачни и заинтересовани за дружење. Већ годину дана касније она је, игром судбине, постала житељка Зрењанина.

- Да ми је неко рекао да ћу после Брисела, Бретање и Фиренце, завршити у Зрењанину, то би ми звучало крајње невероватно, а ево сада сам ту и то ми не изгледа нимало чудно - вели Фани.

А све је почело када се она због посла обрела у Фиренци. Тамо је, као већ награђивани декоратер и техничар - рестауратор, радила у једној од реномираних фирми из те бранше. Упознала је младог Зрењанинца, виолончелисту Ронија Бераху.

Дружење је прерасло у љубав, с њим је 2007. први пут и закорачила у Србију. Када је Рони 2008. године морао да се врати у Зрењанин, она је остала још пар месеци у Фиренци. А онда је преломила, 1. маја кренула пут Зрењанина и од тада је ту њен нови дом. Од прошле године у септембру она и Рони Бераха су и званично супружници.

Њен супруг је виолончелиста па се логично намеће питање, како је у “уметничком” браку.

- Већ ако си Србин, мораш да се бориш за егзистенцију, ако си још и уметник, још више изгараш. А још теже је кад си уз то и странац, као ја - закључује Фани

Дрвље и камење

- Ускоро ће четири године како сам овде, утисци су се слегли и сада у контактима са овдашњим људима није увек ружичасто, као први пут. Наилазила сам на разне предрасуде, нарочито док сам тражила посао. Оно што ми се овде не допада је да су људи спремни да оспу дрвље и камење једни на друге, да не схватају значај тимског рада и правог суживота. Али, научила сам да се носим са свим тешкоћама - говори Фани којој тешко пада што сада нема радни ангажман.

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/315042/Francuskinja-odabrala-zivot-u-Zrenjaninu

bas lepa prica, ova prva    prvo je lepo kako se ljudi nadju i budu slozni i zajedno i kada treba da se ide u nepoznato, a drugo, stvarno je ova nasa zemlja, kakva god da je, pojam socijalizacije i upucenosti jednih na druge, ma koliko nazadni bili u svim nekim drugim domenima..

da li je moguce da je to zaista tako, kako pricaju ovi rditelji? da je otudjenost tolika da bukvalno nemas sa kim da se druzis u inostranstvu? ovo nije prvi put da slusam ovako nesto, to sam cula sto puta do sada od sto razlicitih tipova ljudi..

da ne smes da dodirnes tudje dete?    u cemu je problem, mislim da pipanjem dece? 

Pa proglasiće te za pedofila...

Ne dao bog da slikaš svoje dete golo u kadi... odma na robiju... 

Као и половини популације Србије.  

dobro cekaj, to smo vec utvrdili, te ekstremne slucajeve..

ali zasto ne smem da dodirnem prijatejevo dete ili komsinicino dete ili bilo koje dete recimo na igralistu za decu?

Pa sta oce, da mu profesori sa Harvarda cuvaju dete 

Ma gde ne sme, ja ne znam koja je to leva prica.

Kakve price.. tz..tz..tz... sjajno...

Ali, ako kojim slucajem se skolujes u inostranstvu, izvisis kao zuti... tvoja drzava nece da ti prizna diplomu... Mozda, ali... mozda moras da budus strani drzavljanin..

Rasisti. 

Dobre price, pogotovo prva. Pokazuje da je sreca tamo gde ti mislis da si srecan i da ne zavisi previse od uslova rada. Tamo su imali bolje uslove i vise svega, ali ipak, ovde su pronasli pravu srecu.