Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 18. Apr 2021, 01:56:12
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
2 3 ... 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Narodne bajke Lužičkih Srba  (Pročitano 17144 puta)
19. Jun 2005, 18:35:50
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Глупи Петар

У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три сина: Јана, Јурија и Петра. Јан бејаше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар помало глуп. бог тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град, добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали им најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао и говорио:

– Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја не могу с њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

Коњ му одговори:

– Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га савлада сан, кад зачу рзање и угледа оседланог кона, а на њему китњасту, сребром и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело. Али, како је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору био је готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно плаховитог: скакао је преко гора и долова. Напослетку је и полетео и убрзо престигао све такмичаре.
На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, већ очекивала лепа и млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски упита:

– Одакле си, јуначе?

– Ја сам из Лучаног града – одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре обавести, па онда да Петру да своју лепу кћер за жену. Млада господарица стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био прстен завио, као да се тобоже осекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о протеклом такмичењу.

– Ја сам на свом риђану тако силовито јурио да је камење на све стране летело – рече Јуриј.

А Јан додаде:

– И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи. Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

– Петре, ниси ли, можда, посматрао такмичење?

Петар одговори:

– Нешто сам мало видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само испотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била је то дворска дама, која запита: "Драги домаћини, ја тражим Лучани град. Покажите ми, ако знате, пут до њега!"

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку дозваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу, дворска дама га је одмах познала.

– Шта се догодило кад имаш завијен прст? – упита га она.

– Ох, ништа... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре – промрси Петар.

Дворска дама заћута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак, тамо леже под грм и усни. Усред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а иза њега господску стаклену кочију са четири коња. Мали човек, који је на рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

– Обуци ову одећи и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од богатијих пролазника милостињу сакупљао.

– Ко си ти? – упита га Петар.

– Ја сам велика испичутура – одговори му просјак.

– Седи у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као буре. Петар га запита:

– Ко си ти?

– Ја сам велики ждерач, изелица.

– Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног громогласног викача. И све их Петар прими у кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине. Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне, према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут. Пошто је Петар био на зачељу, он израчуна да се ни за цео дан неће приближити граду, па зато пређе на шумски путељак. Али и шумски путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика снажни тегљач:

– Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље у страну. Џиновска дебла летела су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог града, која му се одмах отворише.

Цео двор је био на ногама. Млада господарица ухвати Петра за руку. Он се осмехивао док га је она водила, али њен отац грубим гласом рече:

– Ја још не знам, у ствари, ни шта си ни ко си ти, Петре. За твој Лучани град смо се распитивали, али ништа нисмо сазнали. Зато мораш, пре него што ти ишта обећам, да извршиш три задатка. Прво, заповедио сам да ес за тебе и твоје људе напече дванаест хлебова од дванаест фунти. То морате за три дана појести.

Петар се није дуго премишљао. Једанаест хлебова је дао великом ждеравцу, а дванаести оставио за себе и остале пратиоце. Убрзо су сви хлебови били поједени, па господар Стакленог града заповеди да им принесу дванаест џиновских врчева пива. То је морао Петар са својим људима да попије за шест дана. Ни овог пута се Петар не узбуди. Једанаест врчева је дао великом пијачу, који их је испио сам.

Млада господарица, која се веома бојала да Петар неће моћи да испуни све задатке, одједном се од бриге и стрепње разболи. Лекар је тврдио да ће господарица оздравити једино од воде са здравца-студенца, који је био сто миља удаљен. Због тога постави господар Стакленог града и трећи услов Петру: за дванаест часова да довуче котао воде са здравца-студенца.

Петар испрва није знао шта да чини, а онда се себи брзог тркача. Њега посла по здраву воду. За три часа је тркач већ био код здравца-студенца. Тамо се и сам здраве воде напио, али... како је био уморан, сео је мало на обалу и ту заспао.

Петар је стајао на градским вратима и чудио се што нема тркача да се врати. Већ је и једанаести час минуо. Тада се момак сети громогласног викача и поручи му да тркача дозове. Овај поче тако ватрено ода виче да се земља тресла. И млада господарица је из постеље на земљу пала. Али тркач се пробуди, поскочи, зграби свој котао и поче тако грабити да је петама у леђа ударао, а коса му је вијорила око главе. У последњем тренутку дванаестог часа, стиже он у Стаклени град и Петар однесе котао воде господару.

Како је Петар и трећи задатак извршио, млада господарица, која је од воде оздравила, замоли оца да се венчање више не одлаже, већ да се одмах обави. Господар није имао куд, па мораде дозволити. Свадбено весеље трајало је много дана. Најбоље су прошли испичутура и изелица, али и господарица је била веома срећна.

У међувремену су се код куће отац и мајка забринули шта ли се то могло Петру догодити. Они нису знали ни кад је, ни куд је пошао, ни како се изгубио.

После три седмице, пожеле Петар да своју младу жену поведе кући Стари господар даде зету на дар десет црних, а својој кћери пет снежнобелих коња и велику невестинску спрему. Тако стигоше у мужаковску црногорицу и на Петров зелени повртњак. Али, тамо где је стајао пласт, дизао се сада прекрасан двор, а око двора врт. Пред улазом је стајао онај исти мајушни човек, који рече:

– Ја сам се о теби побринуо и саградио ти све ово. Двор припада теби, јер си ме оне ноћи пустио иако сам ти био веома потребан. А и зато јер си се држао мојих савета.

Отац, мајка, Јан и Јуриј чудили су се како је на њиховом повртњаку могао да никне такав сјајан двор. Највише су се, ипак, зачудили када је у њихово двориште ушла блистава стаклена кочија у коју су била упрегнута четири коња. Из кочије је изашао наочит витез, а за њим чудесно лепа властелинка. Мајка прва препозна свог Петра, а браћа се згрануше. Али их Петар све топло поздрави и исприповеда им шта се са њим збило и како је своју срећу нашао.

Напослетку замоли оца и мајку да код њега у двору станују. Тако и би. Браћа су становала у кући и управљала родитељским добром. Петар је са својом лепом женом имао миран и срећан живот, а ако није у међувремену умро, он и данас живи у Лучаном граду.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Златна јабука

Живео некад отац који је имао три сина. Најмлађи, кога су звали Јанк, одликовао се марљивошћу и добротом, али је био глуп, па, како отац од њега није имао користи у управљању великим домаћинством, посла га у далеки свет.

На свом путовању обре се Јанк у тушинском селу и тамо од неког сељака заиште посао. Сељак му одмах рече:

– Имам за тебе посла. На ливади ми леже три пласта сена. Треба да их преко ноћи чуваш. Али пази... многи су то пре тебе чинили, али ником није пошло за руком да сено сачува.

Јанк пристаде. Пре него што је на ливаду отишао, даде му сељак вечеру да га у пољу не би глад мучила, а даде му и виле, да се има чиме бранити.

На путу, неочекивано, придружи се Јанку сива мишица, која га људским гласом запита куда ће. А Јанк мишици, као да су стари пријатељи, све по реду исприповеди. На то рече мишица:

– Још нико досад није тако пријатељски са мном разговарао. Зато желим да ти помогнем. Ак се будеш по мојим саветима управљао, сачуваћеш сено. После тога ће ти се и срећа осмехнути.

Јанк обећа да ће се по њеним саветима управљати, па мишица отпоче:

– Не брини ништа и не плаши се ничег. Кад стигнеш, лези на средњи пласт лицем према земљи и не обазири се, ма шта да се око тебе догађа. Три коња ће доћи да сено чупкају.

Јанк послуша мишицу и леже потрбушке на средњи пласт. Усред ноћи, око дванаест часова, створише се три коња – један бели, други мрки, трећи црни, и одмах почеше сено јести. Када више нису имали шта да једу, почеше и Јанкову одећу чупкати. Повлачили су га са пласта час на једну, час на другу страну, али Јанк је непомично лежао и ни за педаљ се није хтео помаћи. Када откуца дванаести час, изгубише се коњи, а Јанк уморан усни.

У зору пође сељак да види је ли Јанк још жив. Угледа га како на пласту спава, повуче га за рукав и упита како је било. Јанк само одговори:

– Добро.

Другог дана, када се Јанк поново упутио на ливаду, придружи му се опет мишица и рече:

– Јанк, данас ће бити горе, али не брини. Важно је да се не мичеш, ма шта да се око тебе одиграва. Када откуца дванаести час, све ће се свршити, а ти ћеш остати жив.

Опет дођоше три плаха коња да сено једу. На крају одвукоше и Јанка са пласта и почупаше му сву одећу. Али Јанк се и не помери нити јаукну када су га за ноге уједали. Тачно у дванаест изгубише се, а он исцрпен усни.

У зору се сељак још више зачуди када га на пласту угледа, али задовољно протрља руке.

Треће вечери се и по трећи пут придружи Јанку мишица, али овога пута показа му дрво на коме је висио велики бич и рече:

– Јанк, данас ће бити лоше! Не смеш да заспиш. Ниједан од коња не сме се средњем пласту приближити. Они ће бити веома дивљи и нестрпљиви, налетаће на пласт, али ти замахуј бичем, брани се.

Када коњи дођоше, одмах навалише на средњи пласт, али их Јанк спремно дочека бичем. Што је више замахивао, све више су и коњи дивљали. Налетали су у махнитом галопу, али их је заустављао Јанков бич, тако да се нису могли ни приближити пласту, а камоли сено чупнути. Тако су целе ноћи наваљивали, али их је Јанк, снажно размахујући бичем, распршивао на све стране. Када откуца дванаести час, све се наједном стиша, коњи ишчезоше, а Јанк изломљен леже на пласт и усни.

У рану зору дође сељак да погледа је ли Јанк још жив, а кад тамо – момак лежи на чистом злату. Док је спавао, сено се претворило у злато.

Сељак га одмах пробуди и повика:

– Јанк, па ти си срећан, пресрећан! Не само да си ми сено сачувао него си га у злато претворио. Колико новаца желиш, реци!

Али Јанк одговори:

– Шта ће ми новац! Ја од њега нећу постати паметнији. Желим да одем у неки други крај па ми ти, ако хоћеш, дај нешто хране за пут.

Сељак се зачуди, али му ипак напуни џепове златом и рече:

– Путуј срећно момче! А ово мало злата што сам ти дао биће довољно да се путем храниш и превоз плаћаш. Желим ти да увек тако предано радиш као што си код мене радио и да себи праву срећу пронађеш!

Јанк се опрости од сељака и, певајући, пође из села. Али већ је однекуд за њим трчала мишица, стиже га и рече:

– Ако напушташ овај крај, и ја идем с тобом. Пут нас води преко мора. Али не бој се, ја ћу увек бити уз тебе да те саветујем.

Јанк упита мишицу шта треба да чини када у другу земљу дође, а она му поче да објашњава:

– Укрцај се на лађу, а када у туђи и далеки крај стигнеш, па те људи буду за ово и оно питали, можеш изговорити само "функ" и "фонк", и ниједне речи више. Аи добро слушај шта теби други говоре, ради како ти се каже и не брини ништа.

Јанк се укрца на лађу и отплови у туђу земљу. Тамо га мишица одведе староме градинару, који га одмах запита, да ли би хтео да остане на његовој градини. Јанк одговори: "функ", а на питање градинарево уме ли да риља и копа, одговори: "фонк". Градинар га тада узе у службу, одведе на земљиште где је био врт и објасни му како да цвеће и бокоре негује, а како леје да обрађује.

Јанк је пажљиво слушао и радио како му се говорило. Његово је цвеће дивно процветало, замирисало опојним мирисом, тако да ес и сам стари градинар зачудио.

Једнога дана рече му он:

– Твоје цвеће дивно цвета. Ти добро радиш па сам одлучио да ти дам посебну башту. Сади на њој шта желиш.

И даде Јанку најбољи део земље. Сада је Јанк самостално радио и цвеће засађивао, а мишица га је саветовала како да посао најбоље обави, на који начин да земљу обделава, ђубри и залива, а на који начин да растиње одржава.

За кратко време сав расад процвета, и пред очима мештана указа се нови врт. Сви су радо навраћали на Јанков део земље. И властелин, коме је цела земља припадала, одушеви се вртом. Он затражи од старог градинара да Јанка ослободи других послова, јер ће убудуће момак само за њега и његов двор радити.

То је било највеће признање баштованском помоћнику и стари градинар, веома задовољан, оде да то пренесе Јанку. Али пре тога он упита момка:

– Умеш ли тако добро да радиш, да ти ни сам властелин не може наћи мане?

Јанк одговори "функ". А када га запита уме ли и боље од тога, одговори "фонк", и тако постаде дворски цвећар.

Властелин је имао лепу кћер, коју је намеравао да уда, па је једнога дана позвао најугледније јунаке из целе земље на свечаност избора младожење. На тај дан саопшти млада властелинка да Јанк, који одгаја тако лепо цвеће, може такође да дође на ову свечаност. Слуга оде Јанку на градину и саопшти му то. Јанк одговори "функ".

Око властелиновог дворца брзо су се окупили сви позвани јунаци. Млада властелинка оде у горње одаје, отвори прозор и рече окупљеним витезовима:

– Ја ћу сада ову јабуку бацити доле, и на кога падне, тај ће бити мој заручник.

И девојка баци јабуку, а она паде право Јанку на главу. На то сви повикаше: "Срећно, младожењо!" Али он само одговори "функ".

Млада властелинка се озлоједи што је златна јабука право на Јанка пала, али је дату реч морала одржати. Зато на двору убрзо прославише свадбу и Јанк поста млади властелин. Али, када год би га његова жена нешто запитала, он би само изговарао "функ" или "фонк", и ништа више.

Тако протече неколико година. Млада жена се све више љутила што Јанк и даље остаје нем. А највише је у себи беснела када би витезови из суседних дворова у посету долазили. Јанк би тада изговарао сасмо "функ" и "фанк", и то је био цео његов разговор с гостима. Најзад одлучи стари властелин да стање измени и рече својој кћери:

– Ја ћу да започнем рат и твога Јанка да истурим у прве редове. Тада ће га непријатељ лако убити.

И учини како је наумио. Једнога дана позва Јанка и рече му:

– Рат је избио. Ти ћеш нашу војску предводити, али као предводник мораш ићи испред ње.

Јанк одговори "функ".

– Поведи војску и сутра у једанаест започни битку! – закључи властелин.

А Јанк одговори "фонк".

Када се Јанк опреми за битку, дадоше му коња, али тако бедног да је једва ноге дизао. Али мишица истрча на пут и рече:

– Јанк, биће ти тешко, али чини како те саветујем. Тај коњ је изнемогао, но ти ћеш добити бољег. Одјаши за онај грм и чекај до једанаест. Тада ће се ту створити други коњ. Мамузе и сабљу имаће на себи.

Јанк је већ био некакву сабљу добио, али се одмах могло видети да је стара и зарђала. Зато послуша мишицу. Брзо се појави очекивани коњ и он без страха одјаха у бој. Како је ишао први, непријатељски војници одмах навале на њега, али он се чврсто држао и обарао их својом оштром сабљом. Тачно у дванаест затрубише трубе и означише крај битке. Тада он за оним грмом замени коња и врати се на староме кући. Код куће су га сви очима пуним милоште гледали, питајући га како је победио. Доносећи му најбоља јела, почеше га наговарати да и сутра крене у бој. Он само одговори "фонк".

Али другога дана доби Јанк још беднијег коња. И сабљу му утрапише тупу, само да не би победио. На путу га је већ чекала мишица, која рече:

– Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет к ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и оружја бољег од јучерашњег. Овога пута биће то мач. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово.

Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог, огњевитог коња, који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен.

Стари властелин се јако зачуди када доброга коња и светли мач на Јанку угледа. Пошто је Јанк опет добио битку, лукави старац рече у себи: "Сутра ћу му дати најгоре кљусе, па ће га непријатељ свакако убити".

Млада властелинка дочека га тако као да се његовој победи радује. Он је поздрави са "функ", а када га она запита како је све то постигао, одговори "фонк". Трећега дана дадоше Јанку старо кљусе које је једва ноге дизало, а уз њега и тупи, рђом изједен мач којим се више није могло да војује. Али опет дотрча мишица и рече:

– Данас ће бити јако зло, и бићеш близу погибељи. Али, добићеш доброг коња, ватренијег од пређашњег.

Мишица му даде и завој којим ће крв зауставити у случају д буде рањен. Јанк зађе за грм, а коњ пристиже у једном скоку. Јанк се на њега баци и – хууу! као с ветром одфијука у битку. Али га непријатељ овога пута спремно дочека. Витлајући мачевима, ранише Јанка. Када видеше да са њега крв лије, обрадоваше се, верујући да ће убрзо умрети. Али Јанк хитро преви себи рану, па мушки настави борбу док не савлада непријатеља. А кад би све готово, пусти он огњевитог коња и врати се на оном хромом кљусету кући. Тамо га сви дочекаше веома пријатељски.

Властелин, пак, посла одмах по лекара, коме нарди да Јанку отров у рану стави. Али то Јанку ништа не нашкоди, јер је завој који му је мишица дала одавно затворио рану. Док је Јанк још у постељи лежао, јави му се поново мишица и рече:

– Сад си оно најгоре претурио преко главе, ал' нешто још мораш за мене учинити. После тога слободно проговори, јер је прошло седам година од како си нем. Вечерас у једанаест часова отиди у коњушницу. Тамо ћеш затећи три коња која на хрбатима леже. Крај средњег ћеш наћи и велики сребрни нож. Њиме распори коњима трбухе.

Замало да се Јанк успава, јер је већ прошло једанаест када се прену. Брзо отрча у коњушницу, зграби нож и распори првоме коњу трбух. Из њега искочи човек. Из трбуха другог коња изађе жена, а из трећег – необично лепа кнегињица. Јанк се од свега тога толико уплаши да одбаци нож и утече из коњушнице. Све трчећи, врати се у дворац и поново леже у постељ, где чврсто заспа.

У зору дође лекар да опипа Јанково чело и увери се да ли је мртав. Али Јанк је био жив. Он пође лекару у сусрет и пријатељски га прими. Лекар тад хтеде да му рану погледа, али Јанк рече:

– Није потребно. Она је већ зарасла.

На то се сјате дворани и зачуђено запиташе:

– Како то да ти говориш и да више ниси нем?!

Јанк им поче да приповеда, али не доврши, јер се у дворишту заустави лепа стаклена кочија. Из ње изађе девојка, која замоли Јанка да са својом женом уђе у копију, а она ће их одвести где треба.

Јанк са својом женом уђе у кола, а девојка их одвезе у суседни дворац. Тамо је велики сто, препун богатих јела и пића, већ био припремљен за свечану гозбу. Не потраја дуго, а појави се кнез, господар дворца, са кнегињом и кнегињицом. Он Јанка срдачно дочека и рече:

– Ми смо оно троје које си ослободио. Да ниси све тачно извршавао што ти је мишица казивала, остали бисмо заувек зачарани. Зато ти велико хвала!

Потом су сели, јели и пили и заједно се радовали. И од тог времена беху срећни као добри суседи и пријатељи.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Три прстена

Био негда краљ који је поред свог дворца имао прекрасан врт. У врту је пре много година засадио јабуково дрво, на коме су свакога лета успевале свега три јабуке. Али краљ још ниједну јабуку није узбрао ни окусио, јер су се сваке године на тајанствен начин губиле. Зато је у позно лето, кад су јабуке почињале да сазревају, постављао стражара испод дрвета. Али јабуке су нестајале а да стражари нису ни знали како се то догађало.

Једном се опет ближила јесен, а на дрвету су се црвенеле три дивне јабуке. Тога лета је испод јабуковог дрвета стражарио храбар и искусан војник. Била је управо средина ноћи и часовник на кули је избијао дванаест, кад стражар наједном угледа како се сабласни облак над крошњу надноси. Облак у трену опет нестаде, али с њиме заједно ишчезоше и три јабуке. Војник ипак виде да се облак изгуби у трновом грму на крају врта.

Рано сутрадан оде војник краљу и обавести га о необичном ноћном догађају. На то краљ позва раднике и са своја три си а оде у врт. Тамо истражише трнов грм са свих страна, али не нађоше ништа необично. Онда рече краљ:

– Ископајте грм!

Радници прионуше на посао. Али, што су дубље копали и рили, што су силније грм чупали, све је гушће бивало његово корење и све чвршће га је држало. Тада краљ схвати да је тај грм зачаран. Брзо посла људе у град по чаробњака, да са трна чаролију скине. И гле – од речи чаробњакових корење се стањи и прореди и радници најзад трн ишчупаше. Сада угледаше дубоку, црну јаму. У јаму бацише камен, али дуго је потрајало док су чули да је камен пао на дно. Сад упита краљ:

– Ко ће да сиђе доле?

После дужег времена, иступи краљев најстарији син и рече:

– Ја! Хоћу да ту тајну испитам. Спустите ме у дубину!

Радници донесоше дугачко уже, завезаше краљевића и спустише га у дубину. Али пре тога је радницима наредио: "Чим ја повучем конопац, одмах ме извуците!"

Када је краљевић допрео до дна, угледа пред собом дуг и таман ходник. Он се њим одмах запути и стиже тако на некакав мост, а са моста у велику дворану. Насред дворане горела је светлуцава ватра. На другој страни налазио се студенац, у коме се искрила бистра вода. На зиду крај студенца висио је велики, бритки мач. Около ватре седеле су три лепе девојке. Оне одмах устадоше и пријатељски дочекаше неочекиваног посетиоца. Једна од њих рече:

– Нас три смо зачаране. А ти, ако си довољно храбар, напиј се са овог студенца, јер у њему је вода живота, која доноси снагу. После узми тај мач и опаши се њиме. Тако ћеш нас ослободити, а изборићеш се и за сопствену срећу.

Краљевић приђе студенцу и напи се воде. Још ни последњу кап није испио, а осети у себи такву снагу какву у животи није имао. Потом скиде мач са зида и припаса га. Како то учини, приказаше му се зли духови, који у силном метежу навалише на њега. Он извуче мач из ножница и јурну на њих. Дуго се морао борити, али је на крају све духове уништио или одагнао од себе.

Гледајући краљевића како се бори, девојке су клицале од радости. Кад све би готово, најстарија и најлепша рече:

– Ти си нас ослободио. Сада нас изведи на земљу да опет сунце угледамо. Али, пре тога, од сваке ћеш добити дар. Чувај те успомене добро, јер ће ти једном затребати.

Најмлађа скиде с руке прстен на коме је сунце сијало и даде га краљевићу, а даде му и мараму на којој је био исти тај знак. Друга девојка која је била лепша, подари му прстен са сунцем и месецом, и уз то мараму са истим знамењем. Трећа, пак, девојка, најлепша међу њима, даде му прстен са сунцем, месецом и звездама, а такође и свилену мараму са истим обележјем.

Краљевић тада поведе девојке оним истим путем, прво преко моста, па дугачким тамним ходником, све до места где су га доле спустили. Тамо најпре веза једну од њих, па повуче крај ужета и браћа његова је брзо извукоше горе. Потом су конопац опет спустили и извукли тако другу, а домах затим и трећу девојку. Горе краљ смести све три девојке у кочију и повезе их у двор. Али браћа, заслепљена њиховом лепотом, истог часа позавидеше брату. Зато, када краљева кочија замаче, шапну један брат другоме:

– Оставимо га доле! Онда ћемо имати све три девојке, и моћи ћемо да изаберемо најлепшу.

И два брата спустише уже само до пола јаме, а после оцу рекоше да брат није повукао за други крај, што значи да је свакако погинуо. Краљ и девојке се јако растужише и отац за својим сином прогласи једногодишњу жалост у целој земљи.

Најстарији брат је у дубини јаме дуго чекао да му одозго спусте конопац. Како се конопац не појави, реши се да потражи други излаз. Данима је лутао по мрачним ходницима тражећи некакав отвор. Најзад, после много времена, када га је већ свака нада напустила, придружи му се неочекивано један од добрих духова и рече:

– Ја ћу те извести одавде. Твој отац би иначе од туг пресвиснуо. А и девојке су веома жалосне.

Добри дух га је дуго водио тамним ходницима и подземним путевима док га на крају није извео из јаме. Када се поново нашао на земљи, обазре се краљевић на све стране и угледа некакво село. У селу су звонила звона. Он упита једног путника, који му је у сусрет ишао, шта та звоњава значи.

– Ах! – изусти путник зачуђено. – Зар ти то не знаш? Скоро је недеља дана како је најстарији краљев син нестао. Свакога дана у исти час сва звона у земљи звоне.

Краљевићу тада сину мисао да ће најбоље бити да се одмах не казује, али му је сметала краљевска одећа. Досети се, и путнику, који је иначе био странац, рече:

– Дај ми, ако хоћеш, твоју одећу, а ја ћу ти уступити своју!

Путник на то без двоумљења пристаде. Тако заменише одела и краљевић крену у град. Тамо стиже баш када је краљев гласник пролазио улицама вичући: "Свима златарима на знање: краљ наручује прстен са знаком сунца. Ко такав прстен има, нека дође у двор!"

Пошто је то чуо, краљевић се није дуго премишљао. Пронашао је брзо старог мајстора златара и запитао га треба ли му вешт помоћник.

– О, да – одговори му златар – само ако уме да изради прстен на коме сунце сија.

– То је за мене ситница – рече златару млади намерник.

Стари мајстор га прими на посао и похита у двор. Тамо краљу обећа да ће такав и такав прстен израдити. Али већ за неколико дана краљев изасланик дође у радионицу. Старац брзо оде к своме помоћнику и упита га је ли прстен израдио. Овај се само насмеја, па се маши џепа и предаде мајстору прстен који је од најмлађе девојке добио. Када златар и краљев изасланик угледаше прсте, раширише очи од чуда, је тако лепу и скупоцену ствар у животу нису видели. Они похвалише вештину младога златара.

Не потраја дуго, а краљев изасланик се опет појави и рече старцу да краљ сада прстен са сунцем и месецом наручује. Златар запита свог помоћника може ли да обећа да ће и такав прстен израдити. А овај одговори:

– Зашто да не! Кад сам могао први, могу и други.

После девет дана дође краљев изасланик по прстен. Мајстор, који се за посао свог помоћника није бринуо, похита сада к њему. Краљевић се маши за џеп и предаде мајстору други прстен. Опет га мајстор и краљев изасланик похвалише, одајући велико признање његовој вештини.

Не прође отад ни седмица, кад ево ти краљевог изасланика и по трећи пут. Сада је краљ поручивао да му се изради златан прстен са сунцем, месецом и звездама. Али златарев помоћник одби да и то обави, јер није желео да се растане од успомене коју је добио од најлепше девојке. Зато рече:

– Мени се више не ради. Морам на пут.

Стари златар похита краљу и поче да се правда, говорећи:

– Мој помоћник, који је оба прстена израдио, неће више да ради, већ се спрема на пут.

Краљ се на то разљути и викну:

– Послаћу свог заповедника, па нека га баци у тамницу! Тамо ће више памети стећи и прстен израдити!

И збиља, не потраја дуго, а краљев заповедник дође до краљевића. Када су већ пред тамничким вратима били, краљевић се наједном предомисли и рече:

– Вољан сам да и тај прстен израдим, али само на краљеве очи.

Заповедник то одмах пренесе краљу и овај дозволи златаревом помоћнику да прстен ради на његове очи. На то заповедник доведе краљевића у дворану, где га је краљ са два сина и девојкама већ очекивао. Тада се краљевић маши џепа, извуче прстен са сунцем, месецом и звездама и, уместо да га да краљу, предаде га најстаријој девојци. Потом извуче из торбе и оне три мараме, рашири их и показа. На то скочи најстарија девојка и повика:

– Ти си онај који нас је из зачаране дубине избавио! Тебе сам за себе изабрала и овим знамењем значила.

Сада и краљ у златарском помоћнику препозна свога сина, за кога је мислио да је мртав, и веома се обрадова. Неколико дана касније ожени се краљевић најлепшом девојком, а стари краљ му предаде своје краљевство. Убрзо затим и два брата, којима је најстарији све опростио, оженише се оним двема девојкама и тако проживеше срећно и задовољно.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Правда увек правда остаје

Био једном ловац који је имао јединца сина. Син је од оца учио ловачке вештине. Када се време ловачке обуке завршило, прохте се младићу да оде у свет, не би ли још штогод научио и мало од белог света видео. Отац се не успротиви: купи му нову одећу и даде му нешто новца за пут.

Тумарајући по земљи, стиже младић до невелике крчме на друму. У крчми је већ седео један гост. Млади ловац му се одмах придружи. Пошто су се упознали и многе згоде и незгоде једно другоме исприповедали, поменуше узгред и истину и правду. Странчево мишљење било је да правде на свету нема и да се новцем свака неправда у правду може преобратити. А млади ловац је тврдио да правда век правда остаје. Нису се могли сложити. Напослетку предложи странац да се опкладе у три стотине талира. Али младић није имао толико новца, па уместо талира заложи своју главу. Договоре се да одмах пођу и од три суца одговор затраже.

Већ другог дана обрате се они у граду првоме суцу с питањем ко је у праву. Судац им одговори да је новцем могуће неправду у правду преиначити. Од овог продуже даље, к другоме суцу, али и он је био истог мишљења. На крају пронађу и трећег суца, који им, такође, потврди да се новцем може неправда у правду преобратити. После тога, када су се поново нашли за крчмарским столом, упита странац младића:

– Но, шта сад, мислиш? Јеси ли се најзад уверио да се од грубе неправде може правда направити?

Ловац одговори:

– Када суци тврде, морам веровати. Али у главу ми то, збиља, не иде!

Тако је млади ловац изгубио опкладу. Странац му хтеде оставити главу за три стотине талира, али толико новаца овај није имао. Док су се око тога објашњавали, приђе им један од присутних гостију. Чувши о чему ова двојица расправљају, приговори им да се у клађењу мора остати при ономе како је уговорено: ловац је своју главу заложио и изгубио, сада је мора дати. Али странац то нипошто није хтео. Како га је непознати гост упорно хушкао, он одузе младићу само очни вид, а главу му остави и при том рече:

– Ако ти се вид поврати, тада ћу и ја поверовати да на свету правда увек правда остаје.

Сада је млади ловац био потпуно слеп. Иако је вече одмакло, њему се није остајало у тој крчми, где су га тако ништавним и беспомоћним начинили. Зато замоли крчмара да га изведе на пут који води у град. Али, и крчмар је био неваљалац. Он одведе младића на пут за вешала и ту остави. Ловац је немоћно тапкао по зељи и убрзо није више знао куда би. А пошто је био болан и обесхрабрен, леже ту где се затекао. У себи је гајио наду да ће, кад јутро осване, неко ипак наићи и извести га на прави пут. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова.

Не потраја дуго, кад нешто запуцкета у његовој близини. Мало затим зачу ловац и бат корака, а нешто касније и разговор. То су били духови који су се ту с времена на време састајали. Стајали су недалеко од њега, тако да је могао да разабере сваку њихову реч.

– Овде смо се и прошле године у исти дан састали и расправљали о неделима које смо починили – шапутали су духови. – Зато, нека и данас свако од нас изнесе свој најуспешнији посао у протеклој години.

– Ја сам – поче први – становницима града Рамула воду одузео а да они ни до дана данашњег нису открили шта је то што је учинило да им врело пресахне.

– А шта је то, у ствари? – упита други.

– Ја сам велику крастачу на врело ставио. Ако жабу одстране, вода ће извирати као и пре.

На то ће други:

– Ја сам у Сараговину принцезу зачарао да јој ишчили лепота и да постане сама кост и кожа. Но њој би се могло помоћи, кад би неко извукао сребрни клинац забоден у зид више њене постеље.

– А ја сам данас једног човека толико наговарао, све док овај није одузео очни вид некаквом ловцу, који се кладио, главу заложио и изгубио. Али, и њему би се могло помоћи, кад би му неко очи умио водом која ту, недалеко од нас, из малог извора истиче.

Тако се хвалио трећи дух. Али убрзо изби поноћ и духови се изгубише.

Млади ловац је добро упамтио све што је ту чуо. Највише га је обрадовало сазнање да свој вид може повратити. Сутрадан рано зачу он да кола мимо њега пролазе. Дозва возача и запита га за онај извор, али возач о извору ништа није знао, па продужи даље. И сви други који су после њега пролазили истим путем и које је ловац за извор питао, нису умели да одговоре. Тако је седео све до подне и већ почео да се колеба обузет сумњом. На крају прође туда и некаква старица. Она је за извор знала и поможе слепоме ловцу да до њега дође. Младић накваси своје очи водом. Намах све сину и постаде јасно, што је значило да му се вид повратио.

Сада запита људе за град Рамул и запути се тамо. Када стиже у то место, понуди се мештанима да им пронађе изгубљену воду. Али житељи Рамула су само вртели главом, говорећи:

– До прошлог месеца био је много људи који су то покушавали, али ништа нису постигли. Ми смо свима доста новаца давали, а када смо видели да је све узалуд, дигли смо руке од трагања.

Ловац им одговори да новац не тражи, већ само жели да помогне унесрећеном становништву. Тада му они дозволише да покуша. Ловац поручи радницима да копају на месту где је некад вода извирала натапајући околне њиве. Када су копајући дошли до самог врела, ловац распусти људе, а сам настави даље да копа. И гле – на некадашњем врелу стоји жаба крастача, велика и дебела као ћуп. Он је одгурну, а вода шикну и потече у њиве. За кратко време били су сви студенци у граду пуни воде. Мештани потом припремише богату гозбу у његову час и ловца богато наградише.

После неколико дана отпутова ловац у Сарагавин. Тамо сазна да је принцеза још јако болесна и да јој ниједан лекар не може помоћи. Краљ је изјавио да ће своју кћер дати за жену ономе ко је буде излечио.

Ловац себи купи раскошну одећу и оде у двор. Тамо се представи као странац који је из туђине запуцао да излечи оболелу принцезу. Краљ му одговори да нема више ни трунке наде, али да ће још једном и са њим покушати. Ловац на то рече да иде у град по лекове, али да ће се одмах вратити. Он се у граду накупова разних слаткиша, па се врати принцези. Даде јој то као лек и поче пажљиво да разгледа зид више њене главе, тражећи сребрни клинац.

Сутрадан рано био је опет код принцезе, којој је поново дао мало слаткиша. Али сада је прстима захватио сребрни клинац и вукао га док се није расклимао. Од тога се принцеза осети много боље.

Трећега дана посети ловац још једном принцезу и, док је она његове "лекове" узимала, зграби сребрни клинац, сасвим га извуче из дувара и стрпа у џеп. Већ у подне принцеза је била потпуно здрава и тражила да једе.

У част своје опорављене кћери и ловца, њеног заручника, краљ приреди велику гозбу. На гозби уговоре да убрзо и свадбу објаве. Али ловац замоли краља да га пре свадбе пусти кући, јер се свог дома зажелео. Краљ на то пристаде.

Када се од куће поново враћао својој заручници принцези, заноћи ловац у оној крчми на друму где су му вид одузели. Тамо опет затече странца с којим се био кладио. У разговору с њим, исприповеда он све шта је доживео и, на крају, упита странца верује ли сада да правда увек правда остаје. Странац се веома зачуди и рече да сад у то верује.

После тога се у двору прослављало венчање краљеве кћери.
Али странац у крчми није више имао мира. Он је свом познанику ловцу завидео на срећи и стално се питао зар је могуће да један слепац такво богатство стекне. Најзад се реши да оде под она вешала и да у заседи вреба. Можда ће се догодити да се и њему каква тајна открије, па да се тако и сам неком принцезом ожени.

Кад мину година, оде странац под вешала и тамо леже. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова. После тога не потраја дуго, и у близини нешто запуцкета. Један дух је већ стигао на зборно место, за њиме дође други, а нешто касније и трећи. Одмах заподенуше разговор, и уто један рече:

– Не знам како се то догодило, али неко је за време нашег прошлогодишњег састанка овде био, прислушкивао, и све оно о чему смо разговарали искористио да би нам послове покварио. Зато, пре него што почнемо говорити о својим неделима, проверимо да нас опет ко не прислушкује.

На то духови скочише и претражише целу околину губилишта. Пронађоше странца и растргоше га.

А ловац је са својом принцезом био срећан. Када му таст умре, постаде и краљ, и целог живота се бринуо о томе да у његовом краљевству правда увек правда остане.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Звонка липа

Живели отац и мајка, и имали кћер Мирку. Пре него што је Мирка одрасла, умре мајка. Другог месеца по мајчиној смрти оде девојчица својој куми на прело. Кума јој поче говорити како би добро било да се њен отац поново ожени, и да њу, куму, за жену у кућу доведе.

– Ја ћу те много боље од праве мајке пазити, јер ћу ти сваке вечери ножице у млеко прати – говорила је.

Мирка то исприповеда оцу, и отац узе куму за жену. Прве вечери, збиља, опра она својој пасторки ноге у млеку, али друге вечери не, а касније – никад више.

Временом доби Мирка четири сестрице. Прва је имала једно око, дуга два, трећа три, а четврта, најмлађа, четири ока. Сада је морала и за сестре радити, њихове хаљине прати, све прљаве и тешке послове у кући обављати, па чак и стоку напасати. А маћеха јој је давала да са собом на пашу носи само стари, стврднути хлеб и заљућени сир. Па ипак, израсте Мирка у лепу девојку, образа бељих и руменијих од својих сестара.

То је маћеху мучило и трудила се да сазна од чега јој пасторка постаје тако здрава и лепа. Зато посла кћер са једним оком да с Мирком напаса стоку. Док су стада и крда на ливади пасла, рече једноока сестра:

– Мирка, плети ми косе и певај!

Мирка поче да чешља сестрину косу и а је плете у кике, а док је то радила, певушила је тихим гласом: "Спи једно око спи!" И девојка усни. Тада дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. Када су се навече кући вратиле, упита маћеха своју кћер:

– Шта си видела?

Али девојка ништа није видела. Зато је сутрадан сестра са два ока морала стоку на испашу гонити. Када су биле изван куће, рече она Мирки:

– Ходи, очешљај ме!

Мирка је сестри чешљала косу и при том певала: "Спи једно око, спијте оба!" И опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. А навече, кад стигоше кући, упита маћеха своју кћер:

– Шта си видела?

Али девојка ништа није видела. Зато је кћи са три ока морала другога дана да стоку на пашу тера. Када су биле на пашњаку, рече она сестри:

– Седи, Мирка, и очешљај ме!

А Мирка је и њу чешљала и исту песму певала: "Спи једно око, спијте два, спијте сва три!" Поново дође шарена крава и даде Мирку са једног рога да једе, а са другог да пије. Кад би вече, прену се сестра и рече: "Време је, пођимо кући!" Код куће упита маћеха кћер:

– Шта си видела?

А она, такође, није ништа видела. Другога дана потера најмлађа, четвороока кћи, стоку на пашу. А на пашњаку рече она сестри:

– Приђи, Мирка, и очешљај ме!

Мирка приђе, седе и поче певушити: "Спи једно око, спијте два, спијте три!" Али на четврто заборави. Опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. За то време, док су три ока спавала, четврто је све видело. Навече се сестра тобоже прену из сна и рече: "Време је, пођимо кући!" Код куће упита маћеха:

– Шта си видела?

А кћи јој одговори:

– Док су моја три ока спавала, дошла је шарена крава и нашој Мирки дала са једног рога да једе, а са другог да пије.

Маћеха се силно разгневи и одлучи да шарену краву закоље. Стоку је предала својим кћерима, а пасторки је заповедила да седи код куће. Зато је Мирка свакога дана, горко плачући, отпраћала из штале своју шарену краву. Једном јој рече крава:

– Данас ће ме заклати. Замоли маћеху да мој рог уредиш. У њему ћеш наћи коштицу; њу засади поред прозора. Из коштице ће израсти липа, која ће бити од стакла. Под липом ће кевтати псић.

Пасторка учини како јој је шарена крава рекла. Из коштице израсте шарена липа, под њом се створи студенац, а крај студенца закевта псић. Сада је Мирка на студенцу одећу прала и хладила своје раскрвављене руке.

Једном наиђе наочит момак. Хтеде да прође мимо, али га привуче кевтање Миркиног псића и некаква пријатна звоњава. Угледа дивну липу која је треперила и звонила, под липом студенац, а на студенцу прелепу Мирку. Све му то прирасте за срце, а највише му се допаде Мирка, иако је била у неугледној одећи. Он је запроси код маћехе.

Маћеха хтеде да пукне од једа што је тако наочит момак, крај њених кћери, запросио пасторку. А када схвати да је њега привукла стаклена липа својом необичном звоњавом, заповеди кћерима да узму секире и дрво посеку. Момку, пак, рече да по девојку дође кад прође седам дана.
За то време четири сестре су ударале секирама у стабло, али липа никако да падне. Када момак после седам дана стиже пред Миркину кућу, сруши се стаклена липа и паде на његова кола; гране јој се поломише, лишће преста да звони. Момак се растужи, али одлучи да заједно са Мирком повезе и њену липу. Када су кренули и псић потрча за колима, па и њега поведоше.

Мирка је добила сина. Када је маћеха за то сазнала, више није могла да издржи. Опседале су је зле мисли. Једнога дана пође Мирки у посету, а са собом поведе кћер са два ока. Мирка је лежала у постељи. Маћеха седе крај прозора и запита:

– Кћери, како се осећаш? Да ниси болесна?

– Нисам – одговори јој Мирка.

– Кћери моја – рече тад маћеха – онда можеш устати. Приђи прозору и погледај како се рибе у твом студенцу играју!

Мирка устаде и приђе прозору, али је маћеха гурну преко прозора у студенац. Девојка паде и потону, али се у води претвори у патку, која изрони и поче тужна да плови по студенцу. Маћеха погледа кроз прозор, али угледа само пловку и поверова да се Мирка утопила. Брзо свуче хаљине са своје кћери која је имала два ока и заповеди јој да легне у Миркину постељу.

Када се млади домаћих кући врати и своју жену у постељи угледа, зачуди се и упита:

– Од чега си тако поружнела? Да се ниси разболела?

– Ах, много сам болесна! – одговори девојка, подражавајући Миркин глас. – Ко зна да ли ћу икада више бити онако лепа.

– Не жалости се – рече јој тада он. – Нека се само твоје добро срце не промени.

Око поноћи улете патка кроз отворен прозор у собу, прометну се у старицу и, плачући, окупа свог синчића. Када га је повила, села је уз колевку и, љуљајући дете, говорила:

– Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те две ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

Друге ноћи улете патка поново кроз прозор, прометну се у старицу, припреми ведро и убрусе и окупа сина. Уто закевта псић и пробуди младог домаћина. Он устаде, погледа кроз прозор и на своје велико чудо спази да се липа усправила. Пође он у собу да то саопшти жени, али тамо, уместо своје жене, угледа старицу. Сакри се иза завесе да види шта та стара жена ту ради. А она љуља његовог сина и говори:

– Моја липа не звони, добри псић не лаје, а син ми јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те једне ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

Онда се старица прометну у пловку и кроз прозор излете напоље. Човек, који је иза завесе све чуо и све видео, протрљај очи мислећи да сања, а кад виде да је будан, одлучи да друге ноћи у заседи чека.

Треће ноћи лете патка поново кроз прозор, претвори се у старицу, окупа и уреди сина. А када га је повила и положила у колевку, поче силно да плаче и говори:

– Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, ово је последња ноћ, и никада, никада више нећу доћи!

У исти час искочи човек из свог заклона и ухвати старицу за руку пре него што је узмогла да се у патку промени. Она поче да јеца и моли:

– Пусти ме, пусти ме, драги, док је прави час!

– Не пуштам те! – одговори овај, познавши глас своје жене. – Нећу те пустити док ми не кажеш шта треба сада да учиним.

Тада старица рече:

– Ја имам појас около трбуха. Ако успеш да тај појас једним замахом сечива прережеш, остаћу крај тебе, а ако ли не успеш, биће великог зла.

Млади домаћин одмах замахну сечивом, пресече појас отпрве и пред њим се створи Мирка, још лепша него пре. Она му исприповеда шта јој се пре три дана догодило, па млади човек, не часећи ни часа, дограби маћехину кћер са два ока и најури из куће. Маћеха кад је виде, од јада пресвисну.

Сада опет липа звони, испод ње лаје псић, а синчић се осмехује.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Три жеље

Био негда човек који је имао троје деце: сина и две кћери. Догоди се и човек тешко оболи. Тада позва своју децу к себи и рече:

– Убрзо ћу умрети. Будите увек пристојни и добродушни, па ће вас стално пратити срећа.

На то умре. После погреба деца међу собом поделише наследство. А отац им је само три новчића оставио. Зато се брат са својим сестрама договори да у бели свет оде и тамо срећу потражи, не би ли како и њима помогао.

Пошто је неколико дана путовао, стиже у велику шуму. Тамо је испод једног дрвета седео мали човек, који га замоли:

– Удели ми штогод, јер сам сиромах!

Младић одговори:

– Добро, добићеш цео моје наследство.

И даде му свој новчић. На то рече човечуљак:

– За твој дар, испунићу ти три жеље. Можеш да их сам изабереш. Али бирај паметно јер ти могу срећу донети.

Младић одговори:

– Омогући ми да се могу у голуба, у рибу и у зеца прометнути и опет вратити човечји лик.

Човек рече:

– Твоје жеље су већ испуњене. Онолико колико пута се стресеш, толико пута се можеш прометнути и поново вратити у људско обличје.

На то се човек изгуби.

Младић се тад, зачас, прометну у голуба и вину у ваздух. Брзо долете у други град и спусти се на стреху. Ту из разговора дочује да је избио рат и да краљ тражи младе и снажне људе. Голуб слете на земљу и прометну се у човека. Младић се најми у војску и пође у рат.

Краљ изабра себи телесну стражу, која је морала да буде стално крај њега. У њој се нађе и младић.

Брзо дође до боја, али у њему краљева војска би потучена и преполовљена. На то позва краљ своје заповеднике, саветнике и своју телесну стражу к себи и рече:

– Ми смо ову битку изгубили зато што сам ја свој чаробни прстен заборавио. Он је код моје кћери, принцезе, која га чува. Може ли га ко од вас за један час донети, да бих започео нову битку?

Како се нико не јави, иступи младић и рече:

– Ја ћу за један час донети прстен!

Краљ се обрадова.

– До мог двора је далеко – рече. –Али, ако ми донесеш прстен за један час, даћу ти своју кћер за жену.

Младић се брзо удаљи од бојишта и тамо прометне у голуба. Голуб долете до великог језера, тамо се стресе и претвори у рибу, која склизну кроз воду. Кад је риба до обале допливала, стресе се и промени у зеца. Зец је снажно грабио све док издалека не угледа двор. Одмах се опет прометну у голуба и кроз отворен прозор улете у двор, па право према принцези. Тамо стаде на клин и загуче:

– Твој отац ме је к теби послао по свој чаробни прстен. Дај ми га брзо да би краљ добио битку!

Принцеза се зачуди, а голуб гукну:

– Извуци из мог крила три пера и сећај се мене!

Краљева кћи извуче три пера из голубовог крила. На то се промени голуб у рибу, која јој шапну:

Скини са мог хрбата три крљушти за успомену!

Принцеза скиде три крљушти са рибљег хрбата. Риба се стресе и промени у зеца. Зец фркну принцези:

– Одсеци ми прамичак реча и сећај се мене!
Тада одсече принцеза прамичак зечјег репа. Зец се стресе и пред принцезом се изненада створи младић, који јој рече:

– Чувај та три знамења добро, јер ћеш ме по њима познати.

Принцеза му донесе чаробни прстен и рече:

– Сећај се и ти мене, јер сам од данашњег дана твоја. И она га пољуби.

Младић се потом брзо промени у голуба, који одлете с прозора, а касније и у зеца, да би што пре на бојиште стигао.

Али, на његову несрећу, у краљевој војсци је служио и некакав чаробњак. Он је све младићеве мене открио. Смишљајући шта да предузме, чаробњак одлучи: "Ако својом праћком погодим сваку животињу која се војсци приближи, сасвим је извесно да ћу убити и тог младића. А тада ћу прстен однети сам и принцеза ће бити моја."

Чаробњак збиља устрели зеца, а прстен којег је имао зец на репу однесе краљу. Краљ узе прстен, навуче га себи на прст и потегну са својом војском у бој против непријатеља. И сада је добио битку.

После битке дозва чаробњака и рече:

– Ти си моје краљевство избавио. Зато ти дајем своју кћер за жену.

Потом се врати са војском у главни град, где их је народ радосно поздрављао. Краљ заповеди да му дозову кћер, којој рече:

– Овај човек је твој заручник, јер он је моје краљевство избавио.

Али се принцеза успротиви:

– То није тај! Томе човеку нисам дала чаробни прстен. Ја за њега не марим!

Краљ на то гневно рече:

– Дао сам своју краљевску реч, и морам је одржати! Остављам ти ипак неколико дна да размислиш. Када то време прође, он ће бити твој младожења.

Док се то одигравало, лежао је зец још увек у пољу. Али наиђе онај мали човек, цимну зеца за ногу и рече:

– Устај! Сад је прави час да у двор одјуриш!
Зец се одмах освести, скочи, промени се у голуба и одлете према двору. Тамо кроз отворен прозор улете у принцезину собу. Она га одмах препозна и безмерно се обрадова, јер је све време мислила да јој је прави заручник у боју погинуо. Одмах позва краља и рече:

– То је мој прави заручник!

Али краљ у то не поверова, па младић рече:

– Ја могу доказати да сам по чаробни прстен ишао и од принцезе га добио. А моје доказе ваша кћи има у својим рукама.

Принцеза намах донесе пера, крљушти и прамен са зечијег репа. Младић се промени у голуба, и гле – на његовом крилу недостајала су три пера. Потом се промени у рибу, и гле – њој су на хрбату недостајале три крљушти. Тада се преобрази у зеца, и гле – на његовом репу бејаше прамен длака одсечен. Затим се младић опет преобрази у човека.
Сада се краљ лично осведочио, па зато рече:

– Да, ти си њен прави заручник! Тај, који је и мене и тебе преварио, мора бити кажњен.
Па лажног младожењу зграбе и у тамницу баце.

Већ другог дана венча се принцеза са својим лепим изабраником. А стари краљ је потајно послао људе по његове две сиромашне сестре. И би свадба и велико весеље. Младић и принцеза дуго поживеше.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Момак с чаробним коњем

Једном човек угледа на реци, крај обале, ковчег. Када ковчег отвори, нађе у њему дечачића. То је био принц, кога су у ковчег положили и у реку бацили да би се утопио.

Човек узе дечака и он у његовој кући израсте у лепог младића. Када је момку било осамнаест година, рече му човек:

– Сад си одрастао и можеш отићи у свет да себи срећу потражиш. Ишти шта ти треба, и ја ћу ти радо дати.

Момак на то одговори:

– Нећу ништа друго, осим једног коња из твоје коњушнице.

Стари на то рече:

– Изабери оног који ти се највише допада!

Затим се обојица упуте у коњушницу. Ту момак изабра најбеднијег коња, оседла га, опрости се са старим и одјаха у далеки свет.

Путујући тако, стиже у велику шуму. Тамо на земљи угледа перо, које се сијало као сунце. Младић хтеде да га подигне, али коњ заврте главом и рече:

– Остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Али момак не послуша коња, већ подиже перо. Потом одјезди даље, а после дугог путовања стиже у главни град, у коме је био и краљев двор. Тамо запита краљеве слуге има ли посла за њега.

На то ће слуге:

– О да, можеш остати, потребан нам је неко да коње храни и тимари.

Младић пристане да то ради. Слуге га одведу у краљеву коњушницу. Тамо је било велико мноштво најлепших коња. У зору и увече коњушницу је осветљавало дванаест свећа, али је младићево перо сијало јаче од свих свећа заједно. зато он окачи своје перо на таваницу и погаси свеће. Сад је у коњушници било светло као по дану.

После неког времена, примете остале слуге да је у коњушници видно иако свеће не горе. Они почну да мотре на младића, открију перо и известе краља. Краљ рече:

– То перо морам да имам. Одмах ми га донесите!

На то оду слуге у коњушницу по перо, али им га младић не хтеде дати, већ одговори:

– Чекајте да размислим!

Па оде к своме коњу и запита:

– Смем ли да им дам перо?

Коњ одговори:

– Да, да, дај им га! Нисам ли ти одмах рекао: остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Момак поступи како га је коњ, саветовао, а људи перо однесу краљу у двор. Он, пак, дозва младића и заповеди му:

– Сад имам прео, али ми ти мораш набавити и птицу којој оно припада.

Младић оде тужан к своме коњу и све му исприповеда. Коњ га умири:

– Видиш, нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али, не буди забринут, и птицу ћемо некако добавити. Замоли краља да ти златне и сребрне клопке за птицу да!

Тад оде младић поново краљу и заиште златне и сребрне клопке. Кад их доби, оседла свога коња и одјезди у шуму. Тамо постави клопке и убрзо ухвати светлећу птицу.

Зачас дојаха младић краљу и предаде му птицу. Краљ се веома обрадова, али рече:

– Поставићу ти једно питање, јер си ти необичан момак. Ако ми на њега одговориш, богато ћу те наградити, аколи ми не одговориш, умрећеш. Кажи ми: зашто сунце зими ниско, а лети високо стоји?

Момак на то рече:

– Треба ми мало времена да о томе размислим, па ћу одговорити.

И оде жалостан к своме коњу и исприча му шта краљ од њега тражи. Коњ одговори:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави то перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Ипак ћу те посаветовати како краљу да одговориш. Отиди к њему и реци: "Сунце зими ниско, а лети високо стоји зато јер је на мору кнегињица која се зими смрзнути, а лети опрљити не сме."

Тада оде младић краљу и рече му то. На то краљ заповеди:

– Доведи ми ту кнегињицу!

Момак опет заиште мало времена да размисли, па оде к своме коњу и изјада се. Чувши за његову невољу, коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остви перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не брини: некако ћемо се и те девојке домоћи. Заишти од краља златну постељу са свиленим пресвлакама, затим златан сто, златне и сребрне пехаре и уз то неколико врста најбољих вина. Нека то слуге на море одвезу. Тада ће кнегињица на обалу испливати, вино испити и уморна у постељу лећи. Ми ћемо је онда пренети заједно са постељом.

Младић оде краљу и заиште све што му је коњ поручио. Краљ нареди да се ове ствари на обалу превезу, а момак на своме коњу дојаха, размести постељу, постави сто и разноврсна вина усу у пехаре. Не потраја дуго, и девојка доплива. Она седе за сто и поче да пије вино из златних и сребрних пехара. Од толиког вина девојци се смучи. Зато леже у постељу и тврдо усни. Тада је заједно са постељом пренесу у краљеве одаје.

Али другога дана рече кнегињица краљу:

– Мене сте овамо пренели, али сте на другој обали оставили моје кобиле, које се морају свакога дана зобом нахранити и помусти.

На то посла краљ по младића и заповеди му да кобиле дотера. Он оде тужан своме коњу, који ига умири:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Ипак, не буди забринут, јер се кобиле могу намамити. Одјездићемо на море. Ти тамо звижди, а ја ћу да ржем. На то ће, сасвим извесно, кобиле допливати и искочити на обалу. Потом ћемо их потерати краљу.

У зору одјаха младић на своме коњу к мору. Тамо коњ зарза, а момак поче да звижди. Не потраја дуго, а кобиле допливаше, искочише на обалу и момак их са својим коњем потера краљу. Када кнегињица кобиле угледа, веома се обрадова.

Али сутрадан девојка позва момка и у краљево име заповеди му:

– Кад си ми већ кобиле догнао, сад их и помузи! Кобиле се морају мусти свакога дана.

Младић безвољан оде с своме коњу и исприча му шта девојка од њега тражи. Коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не бој се, кобиле ће за време муже мирно стајати.

Момак одвеза коња и доведе га пред кобиле. Оне се одједном умире. Младић их је сада могао мусти без страха. За кратко време и тај посао оконча. Али, тренутак касније, позва га поново краљ и рече:

– Нешто сам сазнао, па хоћу на теби да проверим је ли то тачно. Зато то млеко скувај и скочи у њега!

Збуњени младић опет оде к свом коњу и исприча му какав чудовишан захтев поставља краљ. Али коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али та беда неће бити и последња. Ми можемо у млеко скочити, а да се не опаримо. Када буде сварено, заједно ћемо стати уз ведро, па плакати и сузе ронити, све док се млеко не охлади. После није страшно да се у њега скочи.

Чувши то, младић прионе да млеко скува. Кад млеко проври, он оде по свога коња. Потом заједно уз ведро стадоше, па узеше плакати и сузе ронити, све док се млеко није охладило. Онда младић у млеко скочи, али из њега изађе много лепши и снажнији него што је био. Када то виде краљ, који је био већ стар и изнемогао, помисли у себи: "Истина је што сам дочуо. Када се у сварено кобиље млеко скочи, постаје се млађи и снажнији." Па заповеди да млеко још једном сваре, а потом и сам скочи у ведро. Он се при том тако опари да одмах издахну. А младић се ожени лепом кнегињицом и постаде много бољи краљ од претходног.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Лепа сестрица

Били некад отац и мајка, и имали дечака и девојчицу. Девојчица је била веома лепа. Када се насмеје, расцвета јој се румена ружа, када косу чешља, падају јој златне звезде низ власи, а кад руке мије, бисери јој се са шака круне.

Али брзо умре дечици мати и отац узме себи другу жену. Маћеха, пак, доведе своју девојчицу, која је била ружна. Због тога је маћеха с братом и сестрицом лоше поступала. Када деца поодрасту, брат оде од куће и намести се код властелина за гонича коња. Али он је непрестано за својом сестром чезнуо. Зато је насликао њен лик, а слику окачио на врата коњушнице. И увек када је улазио у коњушницу, био је весео, а кад је из коњушнице излазио, био је тужан.

То његов господар примети и зачуђено запита:

– Зашто се ти увек смешиш кад у коњушницу улазиш и зашто си тако тужан кад из коњушнице излазиш?

Гонич му с почетка није хтео на таква питања да одговара, али једног дана рече:

– Имам код куће сестрицу, која је веома лепа. Када се осмехне, расцвета јој се румена ружа, када косе чешља, падају јој златне звезде низ власи, а када руке мије, бисерне перле јој се око руку вију. Њену слику држим на вратима коњушнице. Зато, кад у коњушницу идем, весео сам што ћу сестрицу угледати, а кад из коњушнице идем, тужан сам што је напуштам.

– Тада властелин рече:

– Иди и донеси ми ту слику!

Гонич му учини по вољи. Властелину се девојка веома допадне па упита:

– Је ли твоја сестра збиља тако лепа?

– Још лепша – одговори му гонич.

Тада властелин заповеди:

– Упрегни коње у кола и иди по своју сестру! Ја ћу је за жену узети.

Када је гонич својој кући стигао и испричао зашто је дошао, маћеха рече да му сестру неће пустити ако и њу и њену кћер не поведе господару. Зато заједно седну у кола и повезу се.

Када су били на пола пута, требало је да пређу велику реку, па се гонич побоја за своју сестру. Зато викне са кола:

– Сестрице, не нагињи се преко кола, да ти оштри ветар лице не озледи!

Али сестра није брата разумела, па упита маћеху:

– Шта је брат рекао?

А она јој одговори:

– Нагни се и погледај ту лепу широку воду!

Девојка се нагне преко кола, а маћеха је гурне у реку. Тамо се девојка претвори у патку и одлети.

Властелин је нестрпљиво чекао. Када се кола приближе, потрчи им у сусрет. Угледа маћехину кћер и замоли је да се насмеје, али она своје жуте зубе искези на њега; он јој рече да своју косу очешља, а њој дебеле ваши са главе падоше; он јој заповеди да руке умије, а оно јој се прљавштина око руку залепи.

На то се властелин јако разгневи:

– Мој гонич је лажљивац!

А онда се обрати маћехи:

– Шта да чиним с њим?

Она му одговори:

– Обеси га о мотку у пушници!

Властелин тако и учини.

Кад је пала ноћ, прхне патка изнад пушнице, долети до младића, а гле – то је била његова сестрица. Она навуче своме брату белу кошуљу и почне да јадикује:

– Ква, ква, мој вољени брате, још две ноћи походићу те, а потом никад више!

Друге ноћи долети патка поново и зајауче:

– Ква, ква, вољени брате, још једну ноћ походићу те и потом никада више!

Али слуге, које су пушницу чувале, све су то виделе и чуле, па обавесте властелина. Зато треће ноћи стане властелин крај пушнице да ту необичну патку сачека. Она долети као и пре и, одмах почне да јадикује:

– Ква, ква, вољени брате, више те никад нећу видети!

Када то проговори, ухвати је властелин за крило и упита може ли јој помоћи. Она одговори:

– О да! Нога ми је увезана ланцем. Ако тај ланац једним замахом мача пресечеш, повратићу свој човечји изглед и бићу избављена.

Властелин пресече ланац и сад је пред њим стајала веома лепа девојка. Он је замоли да се насмеје, и гле – на уснама јој процвета ружа; замоли је да своје косе очешља, и гле – златне звезде се са власи просуше; замоли је да своје руке умије, и гле – сјајни бисери јој се око руку нанизаше.

Властелин се веома обрадова. Он обујми девојку десном, а њеног брата левом руком и оде с њима у кућу. Одмах потом позва маћеху и упита је шта треба да учини, а она, мислећи да се то односи на лепу сестрицу, загракта:

– Вежи је староме коњу за реп, па потерај коња у шуму!

А властелин на то рече:

– Кад си такву смрт изабрала, нека ти буде!

Али лепа сестрица јој опрости живот.

Властелин узе лепу сестрицу за жену, а брата постави за управника. Он више није за своју сестру стрепео.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Космодеј

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао, одлазила је девојка к својој куми.

Једном јој рече кума:

– Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти главицу млеком, а ножице пивом умивати!

И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу:

– Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде!

Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком, сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави.

Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Кад би огладнела, јела би суви хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку.

Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:

– Лепа девојко, пусти ме унутра!

Девојка упита пса и мачку:

– Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим?

Они јој одговоре:

– Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати.

Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:

– Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!

Девојка опет упита:

– Псићу и мацо, смем ли?

А они одговоре:

– Дај му свакако мало!

Кад је вечерао, рече старац:

– Лепа девојко, опери ми ноге!

Девојка опет упита:

– Псићу и мацо, морам ли?

А они одговоре:

– Да, опери му ноге!

Потом рече брадати човек:

– Лепа девојко, покажи ми постељу!

Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:

– Да, припреми му свакако постељу!

Потом су сви полегали и уснули.

Када се двојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.

Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј. Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде свадбу са много гостију, која је три дана трајала.

Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога гласника оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.

Али маћеха позавиди својој пасторци ина тако великој срећи и рече своме мужу:

– Одведи и моју девојку у шуму!

Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку у шуму и начини јој тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.

Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:

– Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми нешто да једем!

Девојка упита пса и мачку:

– Смем ли да га пустим унутра?

А они одговоре:

– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!

Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече Космодеј:

– Лепа девојко, опери ми ноге!

А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:

Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!

Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:

– Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!

Девојка опет упита:

– Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:

– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!

Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна и плакала.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
Вода живота

Био у једној земљи стари краљ који је имао три сина. Једном краљ оболи. Ниједан од лекара које су позвали није умео рећи каква је то болест и ниједан јој лека није знао. Тада помисли краљ да неће још дуго живети, па дозва своје синове к себи. Он им саопшти да ће брзо умрети и опомену их да се слажу и подносе када после његове смрти завладају земљом.

После тога ожалошћени синови изађоше у врт. Тамо се, неочекивано, иза једног грма појави мали, седи, брадати старац, који их запита:

– Зашто сте тако тужни?

Најстарији син одговори:

– Наш отац је веома болестан и ниједан му лекар не може помоћи. Он ће сигурно брзо умрети.

– Лекари не могу помоћи вашем оцу, али он ће свакако оздравити од лека за који вам ја будем казао – рече старчић.

Синови се изненадише и запиташе какво је то средство, а мали човек им одговори:

– То је вода живота. Један од вас мора поћи по њу. Пут ће већ некако пронаћи.

После тих речи изгуби се брадати старац, исто тако изненадно како се појавио.

Најстарији син оде одмах к оцу и саопшти му то. Затим рече да ће одјахати по воду живота. Отац се с тим сложи. Најстарији син се са родитељима и браћом опрости и одјаха.

Задржавши се прилично дуго на путу, стиже најзад у велику шуму и у њој на раскршће. На раскршћу је стајао мали, брадати старац, који га упита:

– Куда јашеш, млади краљевићу?

Краљевић му надмено одврати:

– Шта је тебе брига, кад ми ионако не можеш помоћи!

И продужи даље. Али, што је даље ишао, све се више сужавао пут, и, на крају, младић доспе у мрачни кланац, где није било ни пута ни стазе. Тамо се потпуно изгуби.

Кад се најстарији син не врати, пође средњи на пут. Али и њему се исто то догоди, те залута у тамном бездану.

Код куће су узалуд чекали на најстаријег и средњег сина. Онда најмлађи син замоли краља за дозволу да по воду живота он одјаше. Краљ му то тешка срца одобри.

Он дојаха у ону шуму и на велико раскршће. Тамо угледа малог, брадатог старца где седи. Он му приђе, а човек га упита:

– Куда јашеш, млади краљевићу?

– Јашем по воду живота, да бих свога оца од смрти избавио – одговори краљевић.

– Кад си тако срдачан, сигурно ћеш је пронаћи – рече човек. – Јаши тим путем! Убрзо ћеш стићи до великог дворца. Али дворац и сви његови житељи зачарани су. Двор чувају два лава. Сваком лаву гурни полутку хлеба у ждрело, па ће се умирити и пропустити те да прођеш. У двору ћеш наћи зачарану принцезу. Она ће ти објаснити шта ваља даље да чиниш. Али, пази: у двору можеш остати само до дванаест часова, задржиш ли се дуже, бићеш изгубљен.

И старац предаде краљевићу гвоздени штапић којим ће градска врата развалити, а даде му и векну хлеба за лавове. Пошто је краљевић још мало јахао, угледа пред собом зачарани град. Он се брзо приближи. Али врата су била затворена.

Краљевић извуче гвоздени штапић и удари њиме о врата, која се шкрипећи отворише. Али одмах насрнуше два велика лава, спремна да скоче на њега. Он убаци сваком по полутку хлеба у ждрело, од чега се лавови умирише и повукоше у страну. Сад је већ био у граду, па скочи с коња и привеза га. Потом уђе у дворац. У првој соби, за столом, седео је човек, који ни речи не изусти. У другој соби затекне принцезу. Он јој приђе и дотаче је. Принцеза га љубазно погледа и рече:

– Ниси дошао у прави час! За годину дана поново дођи!

И она му у поверењу нешто шапну на ухо. Краљевић то упамти, а принцеза му још рече како да до воде живота дође. Он се запути тамо.

Тако стиже и у последњу собу. У јој је стајала већ припремљена постеља. Како је краљевић био од далеког пута јако уморан, леже да се мало одмори. Али он чврсто заспа и доста дуго је тако успаван лежао.

Одједном се прену, скочи и потрча дугачким ходником, који му је принцеза показала. На крају ходника нађе извор воде живота, намах напуни плоску и похита из двора, јер је већ дванаест откуцавало. Напољу скочи на коња и излете кроз врата баш у тренутку када се она са треском затворише и крај репа његовом коњу одрезаше.

Пред вратима је опет стајао онај мали, брадати старац, који му поручи:

– Хитај сада! Још доста трба да урадиш. На своме путу проћи ћеш три краљевства. У првоме ће бити буна, у другоме глад, а у трећем рат. Имаш тај штапић, њим ћеш буну смирити. Даћу ти хлеб који ће се размножити и глад у оном краљевству утолити. А даћу ти и чаробни мач да њиме окончаш рат.

У првом краљевству краљевићу пође за руком да помоћу чаробног штапића угуши буну. На међама другог краљевства поклони свој хлеб сиромашним људима, пошто га је претходно раскомадао. Сваки, пак, комад поново нарасте и хлеба је било доста за цео народ. На крају стиже и у треће краљевство. Тамо се нађе усред велике битке. Он потеже свој чаробни мач, полете као с вихором на непријатеља и протера га из земље.

Одатле, после дугог путовања, дојаха краљевић на велико језеро. Тамо се неочекивано сусрете са својом браћом. Било је то радосно виђење. Он им исприповеди све своје доживљаје, а онда заједно потражише лађаре да их преко воде превезу.

На лађи, најмлађи брат, који је од дугог пута и мучног ратовања био веома уморан, убрзо тврдо заспа. Тада му најстарији брат извуче из торбе плоску са водом живота, па воду преручи у своју плоску, а његову напуни морском водом. Када су стигли на другу обалу, пробуди се најмлађи брат, па сва тројица ступише на земљу. Сада су већ били близу двора, па су нестрпљиво гонили своје коње.

Врата на очевој соби била су отворена. Отац је лежао замишљен, а мајка је изнад постеље плакала, јер су обоје стрепели да им се синови неће вратити. Када су они наишли, сви се веома обрадоваше. Најмлађи син дохвати одмах своју плоску и пружи је оцу да се напије. Али очево стање се не побољша. Од морске воде још теже оболи. Краљевић се бог тога растужи и изађе из собе уплакан. Сада извуче најстарији син плоску са правом водом, даде је оцу и рече:

– Најмлађи је хтео да те отрује, а ја ти доносим прву воду живота.

Отац, који једва испи воду, намах оздрави и устаде из постеље. Гневан на најмлађег сина, рече:

– Хајде да се договоримо како да казнимо најмлађег због неваљалства.

А најстарији син одговори:

– Шта бисмо друго: он мора умрети! Нека га ловац одведе у шуму и тамо убије!

Одмах су наредили да краљевића завежу, а потом га ловац, тако везаног, одведе у шуму. Али он је знао да краљевић има добро срце и реши се да не изврши краљево наређење. Он га ослободи веза и рече:

– Изгуби се брзо, а ја ћу у двору рећи да сам те убио и покопао!

Тужни краљевић је трчао све дубље и дубље у шуму. Дуго је по њој лутао. Најзад натрапа на ону раскрсницу. Тамо је, као да је на њега чекао, опет седео онај седи, брадати старац, који рече:

– Сећаш ли се шта ти је принцеза у зачараном двору шапнула на ухо?

– Сећам се – одговори краљевић.

– Јеси ли о томе својој браћи говорио?

Краљевић размисли и рече:

– Својој браћи сам о свему приповедао, али им нисам рекао да ми је принцеза оног дана шапнула на ухо да ће изградити златан пут и да ће њен слуга само оног пустити у двор ко по томе златном путу буде дојахао.

Када то чу, мали брадати човек поручи краљевићу:

– Добро је. А сада граби, јер је прави час! Мораш тамо стићи пре твоје браће.

Краљевић одмах пође у зачарани град. Али испред њега је већ ишао његов старији брат и већ је био близу двора, када угледа златни пут. Старији брат помисли у себи: "Најмлађи нам о овоме путу није ништа говорио. Сасвим је извесно да се по њему не сме јахати." И настави старом стазом. Али, када дође пред градске вратнице, виде да су затворене. Иако је дуго лупао и дозивао, нико му врата не отвори. И ништа му не преостаде, него да се врати.

Иза њега грабио је и други брат. Али и њему се исто догоди.

Најзад пристиже и најмлађи брат. Када златни пут угледа, он храбро ступи на њега и стиже пред дворска врата. Још се није ни примакао, а врата се широм отворише и из двора изађе лепа принцеза, која му пође у сусрет. Иако је био у запрљаном оделу, она га препозна и с великом радошћу дочека. Већ сутрадан у двору се прослављала велика свадба. Краљевић сада постаде господар велике земље.

На неколико месеци касније, предложи принцеза:

– Хоћеш ли да посетимо твоје родитеље? Они ће се свакако радовати када те опет угледају и дознају да ниси мртав. А браћа ће се постидети.

Краљевић је то једва чекао. С много кочија напуњених даровима одјездише у земљу старога краља. Отац и мајка се веома обрадоваше што им је син жив и што је тако велико краљевство стекао. У тој радости заборавише на зло које се збило.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 18. Apr 2021, 01:56:12
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Muzej srpskog jezika :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.107 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.