Jedna od legendi koja se još uvek prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku  za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

....nastaviće se

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.


....nastaviće se

Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".



...nastaviće se 

Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
 U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.

Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka...

Da se malo otisnemo u svet Maya....

U Palenqueu, nalazi se svetiste posveceno kukuruzu, tvari od koje su, prema ucenju Maya, sacinjeni ljudi ovoga svetskog razdoblja....u istoriji americke poljoprivrede kukuruz zauzima poseban polozaj, kao sto vec rekoh malo pre. Izazivao je (i izaziva i dan-danas) divljenje zbog svoga postupnoga rasta...

"Nauka o kukuruzu" u Maya, kako bih mogla nazvati, u mnogom je smislu oblikovao njihov zivot i nije se samo odnosio na uzgoj kukuruza. Manuskripti podrobno opisuju razvoj kukuruzne letine, kao i zrtve koje mu valja prinositi na svakom stupnju razvoja. Jedan od glavnih razloga zbog kojeg su Maye strancima pruzale otpor bilo je ocuvanje tradicionalne privrede u kojoj glavno znacenje ima kukuruz. Cak i danas u Yucatanu seljaci raspravljaju o ispravnosti zrtvovanja kukuruza za pravljenje secera, sto je usev koji donosi gotovinu, na nacin koji nas podseca na mit o stvaranju coveka iz kukuruza.
Kao i u predaji Maya, kukuruz se u tolteckim zapisima javlja u ljudskom liku i bog kukuruz Cinteotl prikazuju istovremeno kao biljka i kao covjek....toliko o kukuruzu....ima jos....

Chippewa Indijanci, poznati i kao Ojibwe


http://www.astraiaborders.com/indijanci.htm

Rec je o tvorcima kise, pa kaze:

Prema tolteckom predanju, gospodar kise i vode je Tlaloc. On ima izbuljene oci i zubata usta (poput lutke koja prikazuje kisu kod plemena Hopi). Briga oko sticanja naklonosti bogova kise jednako je stara kao i ratarstvo, i širom Srednje Amerike na kamenim natpisima i u drugim, veoma strim tekstovima,pojavljuju se likovi koji predstavljaju Tlaloca. Tlalocova velika snaga iskazala se u spustanju voda odozgo, kao i u pripovesti o poplavi koja je zavrsila prvo doba sveta. Presavijeni manuskript Laud prikazuje ga kao toliko mocnoga, te je kadar sluziti se sa svih Dvadeset znakova obreda. U ruci drzi zmiju munje; iz usta mu izlazi jaguarova rika-grom, koji ima kucu na Nebu i hvata vetar, vlasnistvo svoga protivnika Quetzalcoatla kako bi smirio zrak u kojem ce pasti kisa.

U religiji Tolteka, a jos vise Azteka, Tlalocovu kisu ljudi nisu dobili besplatno. Dobivena je na temelju pogodbe, u zamjenu za krv prinesenih zrtava cije ce suze podrazavati i tako potaknuti kisu. Pre no sto umre, zrtva ce zamisljati svoje putovanje Tlalocanu, "kuci od quetzalova perja", Tlalocovu boravistu u sredistu Neba, a proci ce na svom putu kroz "mesto bestelesnoga", boraviste "strasnog princa", ili gospodara Mrtve zemlje. To je podzemlje udaljeno cetiri dana puta, ili cetiri godine u duhovnom vremenu, od zapadnog obzorja.

Inke su narod koji se razvio relativno nedavno...nijedna od juznoamerickih civilizacija nije vladala umecem pisanja, pa iz tog razloga, sve znanje koje ja znam o kulturi Inka pociva iskljucivo na arheoloskim dokazima.

Medjutim, kulturu Inka su u vrijeme spanskog osvajanja podrobno opisali spanski hronicari (spaski konkvistadori pogubili su njihovog cara 1533. g.), jer su, u svojoj brizi za pokrstavanje, posebno obratili paznju na "idolatrijska" verovanja i obrede naroda koje su susreli.

Sledi prica:

Mesto stvaranja, prema mitu Inka, jeste podrucje oko jezera Titicaca, jugoistocno od doline Cuzco.
Prema jednoj verziji, bog Viracocha stvorio je Zemlju i Nebo i nastanio Zemlju ljudima. Nije bilo Sunca i ljudi su se kretali u tami. Ali nisu poslusali svog stvoritelja i on odluci da ih unisti, preobrazivsi neke u kamen, dok je ostale utopio u poplavi koja je preplavila cak i najvise planine na svetu. Jedino su preziveli muskarac i zena koji su se nalazili u kutiji i koje je, kad se voda povukla, vetar odneo u Tihuanaco, glavno prebivaliste stvoritelja. Tamo on podigne sve narode i nacije, oblikujuci glinene likove i nacrtavsi odecu koju svaki narod treba nositi. Svakom je narodu dao jezik, pesme i seme koje treba sejati. Tad udahne zivot i dusu u glinu i naredi svakom narodu da sidje ispod zemlje i izadje na mesto koje mu je on naznacio. Neki su izisli iz spilja, drugi iz brezuljaka, neki iz izvora, drugi iz debala drveca. Svaki je narod podigao zrtvenik na mestu na kome se pojavio.
Kako je bilo tamno, stvoritelj stvori Sunce, Mesec i zvezde i naredi im da podju na otok Titicaca na istoimenom jezeru i da se odatle vinu u Nebo. Kad se Sunce u ljudskom liku uspinjalo na Nebo, obrati se Inkama i njihovom vodji Mancu Capacu, rekavsi: "Ti i tvoji potomci cete biti gospodari i na vama je da podredite brojne narode. Smatrajte me svojim ocem i bicete mojom decom i poštovacete  me kao svog oca".
S tim recima, dao je Mancu Capacu pokrivalo za glavu sa svojim znakom i stavio mu borbenu sekiru u ruke.
Na tom je mestu Suncu, Mesecu i zvezdama naredjeno da se uspnu na Nebo i da se smeste na svoja mesta i oni tako postupise.