Тачно време оснивања манастира у Бањи недалеко од Прибоја на Лиму није познато. Први пут се помиње у Студеничком типику с почетка XII века, када је његов игуман учествовао у избору студеничког игумана са још шест старешина најугледнијих српских манастира. Седиште Дабарске епископије постаје 1220, због чега добија назив Св. Никола Дабарски. На месту старије култне грађевине краљ Стефан Дечански 1329. подиже данашњу цркву, која је око 1570, за време патријарха Макарија Соколовића, претрпела опсежну обнову. Манастирски комплекс сачињавају велика црква Св. Николе, мала црква Успења, дозидана уз јужни зид велике цркве, и темељи цркве Св. Илије. Црква Св. Николе има основу у облику уписаног крста, са полукружном апсидом и две полукружне нише на истоку, припратом и пространим отвореним тремом на западу. Средишњи простор наоса и припрате надвишују две куполе, које свој изглед дугују обнови с почетка ХХ века. У олтару и наосу су сачувана два слоја живописа - старији из XIV века, и млађи из XVI века који га понавља иконографски и стилски. У припрати постоји само слој живописа из XVI века. Из времена друге обнове потичу и фрагменти живописа сачувани на фасадама. О непрекинутом значају манастира сведоче и гробови најугледнијих властеоских породица из времена владавине цара Душана и цара Уроша, откривени у храму и око њега. Од 1972. трају систематски археолошки, архитектонски и конзерваторски радови, а 1974. откривена је богата манастирска ризница.

Ja sam veoma zainteresovan za monaski zivot. Zeleo bih da se zamonasim. Zeleo bih da to bude manastir Gradac. Ako neko moze da me posavetuje na bilo koji nacin u vezi sa tim bio bih zahvalan. A ako sam promasio temu onda bih voleo link ka temi koja se tice ovoga!?

Хм, нешто ми није јасно, ти си мушко, а Градац, који је задужбина Јелане Анжујске, је женски манастир! Ти као мушкарац, можеш  само да приђеш братству неког манастира, а не сестринству.
Прво треба да се посаветујеш са својим свештеником и владиком. Монашки живот је узан и стрм пут, на њега само Бог позива изабране. Не може тај крст свако да носи. У почетку би био искушеник, да ти упознаш монашки живот и братство, а и да они упознају тебе. То може да траје и пар месеци, али и пар година. Људи се упознају само кроз љубав. Ако прођеш период искушеништва, онда полажеш монашке завете: девствености, послушности и сиромаштва.

Hvala ja sam vec znao sve to ali tamo ima i muskaraca tacnije jedan. Iguman Vitalije. Tako da i nije neki problem to.

У женском манастиру, постоји само игуманија, а мушкарац може да буде само духовник. Да ли тебе ово занима или се спрдаш ?

ne zato sto sam srbin ali ljepsih svetinja i vecih nema od nasih jedan od manastira koji je na mene ostavio osjecaj koji nemogu opisati ja manastir Kaona to je boziji raj na zemlji i pozdrav ac cg na extra slikama

to ti bar nije tesko ako ti je volja cvrsta i ako si odlucio da to zelis jer imam prijatelja u manastiru sv.Vasilije Ostroski.odes tamo popricas sa igumanom on je pricao sa vladikom i prosao iskusenicki zivot.podrzavam ako je to tvoja cvrsta volja

 

Crkva Svetog Arhangela Mihajla


 
Racuna se da bi osnivac hrama mogla biti neka manja monaska zajednica pred kraj 14. veka. Nekoliko puta rusen i haran da bi 1763. godine zapusteo.
Najveci preporod manastir sa svojom pecinskom crkvom je doyiveo za vreme jeromonaha Maksima polovinom 18. veka a najvecu obnovu manastira je uradio jeromonah Ananije 1874. godine.
Crkvu je oslikao cuveni slikar i pesnik Longin (1599-1600). Njegovo delo se smatra najvecim dometom tog vremena. Interesntna je donatorska kompozicija u kojoj je ,,rab boyji Nikola” – donator, prikazan u prirodnoj velicini.
Ikonostas, deo iz 1601. godine, koji je oslikovao Longin je prvi period, da bi samo prestone ikone ikonostasa bile iz drugog perioda, polovinom 19. veka, a ra|ene su od nepoznatog ruskog slikara u levantskom stilu.
U crkvi se nalazi mali kivot sa mostima sv. Petra Koriskog, koje su u Crnu Reku donete iz njegove isposnice 1572. godine.
Crna Reka je bio veliki prepisivacki centar pa je imao i veliku i bogatu biblioteku. Danas tih knjiga ima po celom svetu a u samom hramu ili je ostalo samo nekoliko kao i nesto mobilijara i ikona iz 17. i 18. veka.
 

Манастир Ком је задужбина Ђурђа и Љеша Црнојевића.  Црква на Кому је посвећена Успењу Пресвете Богородице.  Не постоји историјски извор о подизању цркве, али се претпоставља да је сазидана између 1415.  и 1427.  године.  Једно кратко време на Кому је било и седиште Зетске митрополије, која је, после напуштања манастира Св.  Арханђела Михаила на Превлаци, преко Пречисте Крајнске и Св.  Николе на Врањини дошла на Ком.  

Ком речито говори о све тежим политичким приликама Црне Горе у доба Црнојевића.  Турци су се полако приближавали, мучно балансирање између Отоманске империје и Венеције, као и борба за самосталност, натерали су Црнојевиће да и своје манастире заогрну дискрецијом и неприступачношћу.  Читав комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења.  Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стени, одакле се имао поглед на све оне који су се, у доброј или злој намери, приближавали Кому.  Манастир је био опасан заштитним зидом и имао је две капије.  У доба активног живота, манастир Ком је био веома богат, јер плодно земљиште, које данас плави Језеро, налазило се под виноградима, усевима и пашњацима.  Поред цркве, остаци манастирских конака су сведочили о животу монаха који су се бринули о црквеним добрима.  

Ком је такође прихватио и традицију гробних цркава.  О томе сведочи један докуменат из 1444.  године у којем се Којичин Црнојевић жали млетачким властима у Скадру и Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама у Зетском језеру које су подигли његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују.  

Манастир није дуго интензивно живео, јер су падом Жабљака 1478.  године Турци били у непосредном суседству, тако да већ 1485.  године Иван Црнојевић, у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже Св Богородици на Цетињу, сва имања која су некада припадала цркви на Кому.  Ипак, то није било и дефинитивно напуштање манастира; око 1520.  године манастир је опет активан, да би током XVII и XVIII века манастир скоро запустео.  Једино храм – црква наставља да живи, посећују је, отварају.  

Манастирска црква је једноставна једнобродна грађевина која је средином XV века добила бочне параклисе и пространи дрвени трем који их обухвата.  Живописана је у два маха, први пут око 1470.  године а потом осамдесетих година XVI века.  Једина је од цркава на Скадарском језеру која има сачуване фреске.  

Средином прошлог века у њој је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому окупљали Цеклињани.  Одржавали су је у грађевинском и богослужбеном смислу свештена лица, монаси суседних манастира и народ.  Још има старијег света из околних села који се сећа великих народних зборова на Кому.  Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, млади Његош је на Кому рукопроизведен од стране призренског митрополита за архимандрита у зиму 1831.  године.  

Осамдесетих година XX века извршени су делимично истраживачки радови, санација објеката и конзервација фресака.  Доласком јеромонаха Давида (Мишељића) и монаха Хризостома (Нешића) 1998.  године на Ком, с благословом митрополита Црногорско – приморског г. г.  Амфилохија (Радовића), започела је обнова манастира Ком и духовног живота у њему.  Први настојатељ манастира Ком био је јеромонах Давид (Мишељић) који због тешке болести већ 1999.  године прелази у Јован до, скит Св.  Јована Крститеља – метох манастира Острога, где се данас налази његов гроб.  Јеромонах Давид представио се Господу 2004.  године у болници у Немачкој после дужег лечења.  Од 1999.  године монах, садашњи игуман, отац Хризостом (Нешић) уз помоћ Божију, милошћу Пресвете Мајке Божије којој је манастир и посвећен, својим трудом и помоћу благоверног народа обнавља и подиже део по део те велике светиње.  

 
\\\Bratstvo manastira Kom cine tri monaha i dva iskusenika. Bratstvo se satoji od relativno mladih ljudi i u manastiru se sprovodi h
Hilandarski tipik. U manastiru nem struje vec se cela delatnost odvija uz svece tako da je jedno od retkih mesta gde se bukvalno vracate u proslost i mozete videti pravo isposnistvo na delu,Iguman manastira Hrizostom Nesic pored obnove ovog Manastira uz Bozju pomoc i pomoc verujucih ljudi je obnovio i manastir Kosmacu koja se rakodje na ostrvu blizu Zabljaka Crnojevica ,taj manastir je posvecen Svetom Djordju i nije obnavljan oko 500 godina.  Poznat je po tome sto su se u njemu vencali po predanju kralj Vukasin i Jevrosima i ceo je u lovoru. Sve fizicke radove na manastiru obavili su narkomani iz svih delova Srbije Bosne i Crne Gore koji ovde dolaze na izlecenje uz pomoc molitve i rada. Do ovih manastira nije lako doci jer se mora putovati camcem najmanje 60 minuta do njih.  Dajem Vam adresu sajta manastira kao biste ga bolje upoznali   www. manastir kom. [b][/b]

Богородица Љевишка је црква у Призрену, задужбина краља Милутина.  Црква је подигнута 1306-1307 на остацима катедрале из XI века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве.  Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве.

Фреска Купање Христа, пре 17.  марта 2004.  када су је Албанци спалили и тешко оштетилиПрвобитна грађевина из XI века била је тробродна базилика.  Имала је три апсиде на истоку и припрату на западу, испред које се налазио трем.  Преуређењем у XIV веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су преворени у амбулаторијум.  Ово је идеја која је у византијској архитектури већ виђена у цркви Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три стране широки брод.  Уместо трема, саграђен је двоспратни егзонартекс (спољна припрата) са звоником.  Од старе цркве преузети су бочни зидови.  Средишња купола лежи на четири стуба, док су мале куполе постављене дијагонално.  Црква је саграђена наизменичним редовима цигле и кречњака.  Спољни изглед је оживљен двоструким и троструким прозорима и нишама.  Обновом цркве су управљали мајстори Никола (архитектура) и Астрапа (живопис).  О томе се зна по натпису у спољној припрати.

Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије XIII века.  То су прикази свадбе у Кани, излечење слепца и Свети Теотокос са Христом чуварем.  Преостале фреске су дело мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307.  и 1313.  године.  Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).

За време турске власти, у XVIII веку, фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене, када је црква претворена у џамију.  Фреске су поново откривене 1950-1952.  Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976.  године.

Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију 1999, црква је под заштитом немачких војника.  И поред тога, црква је запаљена 17.  марта 2004 од стране албанских вандала.

Дана 13.  јула 2006.  црква Богородице Љевишке је стављена на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине, као део ансамбла средњевековних споменика на Косову.  За ову групу споменика се сматра да су угрожени.