Манастир Манастирица са црквом Сошествију Светог Духа, код Кладова

Манастир Mанастирица је стари манастир, који сада нема већ скоро ништа старог сем успомене и предања о његовом постанку. Стари манастир је потпуно ишчезао, а старине су или нестале или су се којекуде развукле.

Неко време је манастир био метох манастира Букова а њена црква служила је као парохијски храм селима: Манастирици, Давидовцу и Петровом Селу.

Манастирица лежи на малом планинском потоку Шајна у кључком намесништву, око двадесет километара удаљен од Кладова према западу. По предању манастир је основао Свети Никодим тисмански под краљем Милутином и у њему је по једном старом народном предању кћер кнеза Лазара која је била удата за Бајазита турског владара, после његовог пораза и погибије у битци код Ангоре од стране Тамерлана, нашла уточиште бежећи са истока. Сем тога за овај манастир је везано име Радул-бега, онога који је познат као ктитор Лапушањске цркве. По томе треба да је Радул-бег обновио и измалао манастир Манастирицу, заменивши јој и патрона цркве Пресвета Богородица за Свету Тројицу.

Стара црква служила је до седамдесетих година деветнаестог века. Тада је свод на цркви препукао и средина њена се срушила. Услед тога је манастир био затворен и готово сасвим запустео.

Године 1900. на месту старе подигнута је нова црква заузимањем Архиманадрита Гаврила и добровољним прилозима околних села.

Будући да се грађевина храма налази на нестабилном терену који је порозан и испреплетан подземним водама, исту судбину доживео је данас и храм из 1900. године свод је попустио и његова се конструкција срушила у средину цркве и потпуно онеспособила храм за било какво Богослужење.

Доборовољним прилозима мештана околних села и шире околине настоји се на томе да се црква реновира, за шта већ постоји и детаљан пројекат и студија завода за заштиту споменика културе из Ниша.
Овом приликом позивамо све наше вернике и људе добре воље да се укључе у ову значајну акцију. Манастир Манастирица је огледало наше духовности. Потрудимо се да га обновимо и оживимо да би био на корист свима нама и нашим будућим покољењима.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Тимочког Господина Јустина,
13.05.2003. године на дан  Светога Апостола Јакова Заведејева одпочела је обнова кључке Светиње манастира Света Тројица у селу Манастирица, петнаестак километара југозападно од Кладова.

Грађевински део обнове, поверен је грађевинском предузећу „Делта“ из Кладова. Пошто је манастир био доста оштећен деведесетих година прошлога века, требало је извести обимне и озбиљне радове, како би оштећени делови манастира били што боље и квалитетније урађени.

Ископан је канал око целе цркве, онда повезан са  још четири попречна а све  у циљу стврања услова за ојачање темеља. Стари дотрајали кров и зидови до прозора су  срушени а на остатке постојећих зидова у висини прозора је стављена армирана бетонска греда. Обављено је додатно надзиђивање и на крају је постављен и горњи серклаж на који належе ново саграђена кровна конструкција. Објекат је покривен црепом и опшивен бакарним лимом и олуцима.

Са источне стране дозидана је  припрата димензија 5 x 4 метра а читав објекат је омалтерисан кречним малтером споља и изнутра. Подови објекта и стаза около цркве су саграђени од бетона.

Од столарије за сада су постављени само прозори а то је прилог Г. Димитрија Стојановића из Кладова.

Овим су практично обављени груби грађевински радови на обнови ове светиње а у вредности око 45.00 евра. Предстоји нам уређење и украшавање унутрашњости храма, не би ли ова наша Светиња што пре послужила својој намени на васколику радост и  спасење душа наших.
Овом приликом се обраћамо свим људима добре воље да узму учешћа у обвнови наше Светиње на духовну корист свих нас.

Манастир Вратна са црквом Вазнесења Господњег, код Јабуковца

Манастир Вратна налази се на око четрдесет километара од Неготина а двадесетак од Брзе Паланке. Лежи сакривен између високих стена а поред саме реке Јабуче. Види се тек када му се приђе са источне стране на око две стотине метара. Име је манастир добио по огромним, до тридесет метара високим, вратима или капијама исклесаним у стенама корита реке Јебуче која их је стотинама хиљада година дубила и обликовала без икаквог алата. Капија укупно има три и могу се сматрати за право светско чудо природе Божије. Манастирска црква дужине је 16 метара, ширине 7,5 а зидови дебљине 2,5 метара. Њена лађа је ниска у осветљена са шест прозора сличних пушкарницама, док њен нартекс осветљавају два округла прозора. Сама грађевина нема ништа нарочито што би било вредно особите пажње. Она није сачувана до данашњих дана у свом прволику. На појединим местима видљиви су трагови реновирања и дозиђивања.
Од старијег живописа сачувало се једино глава Христа Спаса у конхи проскомидије и делови живописа Светитеља на западном зиду: сцене из Јеванђеља, Свети Макарије, Зосим и Марија Египћанка. У прошлости је забележено да је манастир више пута обнављан. Године 1415. војвода Шарбан из Струза код Букурешта је оставио запис о обнови који се временом избрисао али га је забележио старешина Генадије 1856. године у свом служебнику на 163. страни. У почетку XIX века обнавља га оборкнез Станко Фрајкор. Манастирски конак подигнут је 1856. године трудом мештана села Уровице, Вратне и Јабуковцa.
Манастир је у новије време препокривен а дозидан је и звоник над припратом. Недалеко изнад манастира налази се испосница Светога Никодима тисманског. Келија је у самој стене и готово да је неприступачна. Од грађевине келије данас се могу видети само тек по неки детаљи. Црква манастира Вратне посвећена је Вазнесењу Господњем (Спасовдан).

Манастир Зочиште са црквом Свети Врачи Козма и Дамјан, код Ораховца

Манастир Зочиште из XIV века, пет километара југоисточно од Ораховца, из доба самосталне Немањићке државе и црква Св. Врача Бесребреника Кузмана и Дамјана са полуобличастим сводом и широм припратом од наоса. Очуване фреске посебно попрсја пророка које припадају монументалном сликарству XII до XIV века. Вредна збирка икона, књига (Зочишни минеј из XV в.) и сасуда. Посебно се истичу царске двери.
Од стране шиптарских екстремиста, манастир је опљачкан и демолиран, а конаци спаљени, након доласка немачких снага КФОР-а. Црква је потпуно уништена експлозивом у септембру 1999.

Манастир Св. Арханђела Михаила из XIV века познат и као манастир Бинач или Бузовик, налази се пет километара јужно од Витине на извору Сушице. Црква је правоугаоне основе, са полукружном апсидом, полуобличасто засведена. Живопис је у два слоја. На млађем слоју из XVI века су ликови архијереја литургичара. Године 1867. Шиптари су заклали духовника манастира. Манастир је после тога запустео, да би почетком XX века био обновљен. У цркви су сачуване сасуде из XIV века.

Шиптарски екстремисти су напали манастир одмах након што је склопљен мир на Косову у јуну 1999. Црква је демолирана и оскрнављена, а касније и запаљена изнутра. Конаци су опљачкани и запаљени.

Манастир Девич са црквом Ваведења Пресвете Богородице, код Србице

Манастир Девич - Дреница (јужно од Србице) - црква Ваведења Богородице, подигао је деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у спомен оздрављења кћери-девице по чему манастир добија име. Подигнута је на месту црквице првог ктитора Св. Јоаникија (Јанићија). Манастир Девич је обнављан неколико пута и састоји се од више цркава посвећених Ваведењу Богородице, Св. Јоаникију и Св. Ђорђу. Манастир је имао четири храмовна дела која су опљачкана, оскрнављена, минирана и разорена заједно с конацима од стране шиптарских нациста 1941. године, када је Италија окупирала Космет. Манастир је имао богату збирку рукописних и штампаних књига. У Девичу је постојала и преписивачка радионица. Изгореле су све старе девичке књиге и иконостас са иконама, како из старијих векова тако и из XIX и XX века. Тада је срушена и испосница Св. Јанићија Девичког на северном брегу од манастира и Источник у јарузи ниже манастира. Фреске су из XV века. Поред лика Св. Јанићија Девичког у одећи великосхимника и са очуваним натписом у коме стоји да је онпрви ктитор места сего, очуван је и лик Св. Акакија и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. Затим постоји други слој фресака из XVI века као и трећи из XIX века. Манастир је имао земљу у Лауши, Лудовићу, Лепини на Косову, Бичи у Метохији, виноград у Великој Хочи, куће и дућане у Вучитрну, воденице, конаке, пекару, млекару... Укупно 60 хектара земље и 250 хектара шуме.

Крајем јуна 1999, одмах након повлачења југословенских снага безбедности са Косова и доласка француских снага КФОР-а, манастир су напали албански екстремисти тзв. "ОВК" (УÇК). Пошто су окупирали манастир, три дана су систематски демолирали, оскрнављивали и пљачкали ову светињу. Монахиње са својим духовником, о. Серафимом, физички су злостављане, а неке од њих су повређене.



Остаци спаљеног и разореног манастира, затечени марта 1947



Рупе од метака и потпис УÇК, урезан ножем на икони


Оскрнављени кивот св. Јоаникија

Манастир Драганац са црквом Светог Архангела, код Гњилана

Манастир Св. Архангела Гаврила, познат под именом Драганац, први се пут спомиње у даровници српског кнеза Лазара 1381. године. Рана историја овог манастира није нажалост позната. Оно што се зна јесте да је на месту старе средњовековне цркве између 1865. и 1869. године саграђена нова црква посвећена Св. Архангелу Гаврилу. Изградњу цркве помогао је извесни кнез Михаило који је за ту прилику приложио 100 дуката. У манастиру је убрзо отворена и једна од првих месних школа Иначе пред манастиром се налази извор воде, познат у народу по својим лековитим својствима. У послератном периоду у манастиру је било смештено сиротиште. Манатир је након тога запустео и тек ове године је у њему поново обновљен монашки живот. Захваљујући труду околног народа реконструисан је стари конак.

Манастир се налази у источном делу Косова насељеном претежно Србима тако да је без икаквих оштећења преживео рат 1998-1999. Данас у манастиру живе двојица јеромонаха и један искушеник. Манастир је центар духовног и мисионарског рада у овом крају.

Манастир Гориоч са црквом Светог Оца Николаја, код Истока

Манастир Гориоч, метох манастира Високи Дечани, са црквом Св. Николаја, конаком и звоником налази се на Белом камену, северозападно од градића Истока. По предању саградио га је Св. Краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николају у знак захвалности за исцељење својих "огорјелин" очију, по чему је манастир и добио име. Првобитна црква из 14. века није сачувана. Она је обнављана у 16.и 18. веку као и почетком 20. века. Реч је о једноставној, једнобродној цркви у којој се чува 11 икона сликаних у 16., 17. и 18. веку. У манастиру се чувала и библиотека средњовековних књига, са вредним рукописима из 14. и 15. века, што је забележио руски путописац Гилфердинг средином 19. века када је неке од књига понео са собом у Русију. Ове књиге данас се чувају у Библиотеци града Петерсбурга. У току Другог светског рата, албански нацисти користили су цркву као затвор и у њој мучили затворене Србе. Остале грађевине у манастиру: конак, звоник и чесма саграђени су касније.

Тренутно је манастир Гориоч женски манастир у коме живи 6 монахиња са настојатељицом монахињом Антусом и старим архимандритом оцем Савом. Манастир Дечани редовно помаже манастир и одржава богослужбени живот. Након рата на Косову и Метохији 1999. године српско становништво из овог краја напустило је овај крај тако да су сестре и о. Сава остали сами без заштите неколико дана. Данас манастир Гориоч чувају шпански војници КФОР-а који помажу сестрама у основним потребама, посебно набавци хране и лекова.

Манастир Соколица са црквом Пресвете Богородице, код Звечана

Манастир Соколица налази се на падинама брда Соколице у близини Косовске Митровице. Претпоставља се да је манастирску цркву у периоду између 14. и 15. века саградио један српски велможа. Скоро ништа друго није познато о историји ове светиње. Све постојеће грађевине, осим цркве су новијег порекла. Почетком овог века у манастиру је деловала и школа, а црква је служила као парохијски храм. Данас је подручје око манастира насељено искључиво албанским становништвом. Последња српска породица одселила је 1967. године. Од 1956 год. Соколица је женски манастир. Данас је она позната као важно средиште иконографије и фреско сликарства. Игуманија Макарија је поред свог доктората из хемије и дипломе теолошког факултета у Солуну један од најбољих фреско сликара и иконографа данас у Србији.
Прекрасне иконе соколичког манастира красе многе наше цркве у Србији и иностранству. Сестре овог манастира се такође баве и превођењем светоотачких текстова, као и издаваштвом. Последњих година манастир Соколица је постало важно место духовног окрепљења за младе православне девојке које овамо долазе да се науче уметности иконе у молитвеној и духовној атмосфери манастирског живота.

У време рата манастир Соколица помагао је свим угроженим људима без обзира на њихову етничку припадност. Будући да се налази на северу Покрајине насељеном претежно Србима манастир у послератном периоду наставља са релативно нормалним животом иако је под сталном заштитом данских снага КФОР-а због оближњег албанског села.

Манастир Црна Река са црквом Светог Архангела, код Рибарића

Mанастир Црна Река је монашка испосница усред планина Јужне Србије, смештена у клисури Црне Реке. Окружена је високим стенама и бујним столетним шумама. Потиче из тринаестог века када је саграђена једна омања црква у једној великој пећини изнад корита Црне реке. Ускоро су монаси испосници сазидали своје келије око цркве, озидали пећину и подигли мали дрвени покретни мост преко сувог корита реке. Великим чудом Божјим река понире непосредно изнад манастира и поново израња из земље након неколико стотина метара свог подводног тока. У петнаестом веку у манастиру је живео чувени подвижник Св. Јоаникије са својим монасима. Светитељ је касније прешао у подручје Дренице где се данас налази манастир Девич. Црна Река је била дуго времена напуштена. Тек 1979. године данашњи Епископ рашкопризренски г. Артемије настанио се у пустом манастиру и око себе убрзо окупио младо братство. После свог избора за епископа владика Артемије је уз помоћ црноречких монаха постепено обновио и остале мушке манастире рашкопризренске Епархије. Данас у манастиру живи 8 монаха који се баве молитвом, иконописом и дуборезом.
МАНАСТИР ЦРНА РЕКА налази се на тромеђи између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у атару села Рибариће. Удаљен је од Рибарића око добар сат пешачког хода или 15-ак минута колима. Подигнут у пећини кањона Црне Реке на обронцима Мокре Горе, манастир је јединствена архитектонска целина у нашој земљи, па и шире.

Приљубљен уз сурову литицу леве обале реке, изнад кога се дижу огромни гребени огранака Мокре Горе, мост преко кога се у манастир улази, суровост остале природе, чисти, ничим загађен ваздух, кристално чиста планинска вода "испод букових жила", и апсолутна тишина, нарушавана једино цвркутом по неке птице или јутарњом песмом славуја освајају око и срце сваког посетиоца.
Поузданих писаних извора о ктитору и времену градње манастира – нема. Но сачувано предање, као и поједини чланци и студије наших историчара уметности, сведоче да манастир потиче из XIII или евентуално XIV века. Ко је ктитор манастира не зна се, али би се могло рећи: ктитор је велики немањићки дух, који је обитавао у трошном телу неког нама непознатог богоискатеља и задужбинара. Зна се пак сигурно да је пећина, у којој је манастир смештен освећена подвизима и молитвама нашег великог чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао овде у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирен монах, да би избегао људску славу и поштовање, побегне и сакрије се у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и где је скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич.

Манастир кроз векове није никако рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фреско живопис XVI века. Међутим, највећа вредност се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног оца нашег Петра Коришког, подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Коришу, где и до данас постоји његова испосница недалеко од Марковог манастира. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно као у скровитије место.
У другој половини XVII века, кад су настала тешка и несигурна времена турске одмазде, из манастира Сопоћана пренете су у манастир Црну Реку и мошти светог Краља Стевана Првовенчаног, одакле су после девет година враћене назад у Студеницу.

У манастиру је почетком XVIII века постојала писарница у којој су писане и преписиване богослужбене књиге, а поред тога, вероватно, и школа за школовање монаха. Улога манастира у животу народа овога краја кроз векове била је огромна. И раније и данас манастир је био као нека духовна оаза где се тражило олакшање и утеха у многим невољама и болестима покрај моштију светог Петра чудотворца. Болесници су и данас најчешћи посетиоци ове изузетне светиње.

Овде у манастиру је у турско време (почетком овог века) отворена прва основна школа за српску децу на територији читавог Ибарског Колашина. Школа је била смештена у специјално за то подигнутом манастирском конаку, који и данас, после више од 80 година служи потребама манастира који се у задње време детаљно реновира. У околним селима (као у околини Тутина, Брњаку, Оклацима и др.) још се може срести по неки старац који је овде учио и завршио школу која је у то време била интернатског типа.

И ПОРЕД све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек данас, изградњом моста на језеру у Рибарићу и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ наше средњевековне културе, по први пут излази из анонимности у којој тавори већ пуних 700 година.

Манастир Св. Тројица се налази у подножју горе Русенице недалеко од Суве Реке. Нема тачних података о његовом оснивању, мада се сигурно зна да је постојао пре 1465. године од када се почео водити његов стални Поменик (катастих). Манастир је поседовао вредну збирку рукописних књига од 15-18 века. У турско време манастир је више пута пострадао али се у њему никада није гасио монашки живот. Године 1829. манастир је опустео да би поново био обновљен 1837. године. Од 1968-1985 године манастиру је од стране Албанаца у више наврата наношена штета, сестринство злостављано, а виновници никада нису били изведени пред суд. У близини манастира је испосница Русеница из 14. века у којој су живели подвижници анахорити. У манастиру тренутно живе три монахиње. Сестре се баве иконографијом и другим манастирским послушањима. Манастир се налази на посебно лепом месту са кога се као на длану види читава метохијска равница.

Ова древна светиња нашла се под ударом албанских терориста непосредно након завршетка рата. Сестринство је у последњем тренутку евакуисано и данас је прешло у новообновљени манастир Св. Николаја у Кончулу, на северу Косова. Конаци су запаљени већ првих дана након одласка монахиња да би коначно црква била минирана почетком јула 1999. године. Од тада до данас манастир остаје у рушевинама. У међувремену Албанци су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом древну Богородичину цркву из 1314. године.