Ime i prezime - Milutin dr Ivković

Rođen   03/03/1906 - † 23/05/1943
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   39
Golova za reprezentaciju   2 autogola
Debitovao   28/10/1925
Igrao u klubovima   FK Jugoslavija(Beograd), FK BASK(Beograd)


Rođen 3. marta 1906. u Beogradu, streljan 23. maja 1943. godine u Jajincima (kraj Beograda).

Izuzetna sportska i ljudska ličnost, fudbaler, reprezentativac, lekar, jedan od najboljih bekova u istoriji jugoslovenskog fudbala, ilegalan politički radnik tokom drugog svetskog rata.

Odrastao u rodoljubivoj porodici, po majci Mili unuk vojvode Putnika, odlikovao se patriotizmom i još 1936, kad je pristupio naprednom pokretu, na inicijativu SKOJ-a bio je jedan od vođa akcije za bojkot Olimpijskih igara u Berlinu. Juna 1938. postao je glavni urednik lista "Mladost", pokrenutog na inicijativu SKOJ-a, a za vreme okupacije sarađivao je sa narodnooslobodilačkim pokretom. Više puta je zbog ovoga hapšen i proganjan, a 24. maja 1943. u 23.45 časova je uhapšen i narednog dana u zoru u Jajincima streljan "zbog komunističke delatnosti". Fudbalski savez Srbije postavio je 1951. spomen-ploču na Stadionu JNA, a jedna ulica pored nekadašnjeg igrališta SK Jugoslavija (danas Stadion Crvene zvezde) nosi njegovo ime.

Fudbal je počeo da igra u omladinskoj ekipi beogradskog SK Jugoslavija, brzo je postao prvotimac i za svoj klub od J922. do 1929. odigrao je 235 utakmica. Pred kraj karijere prešao je u BASK. Za reprezentaciju Beograda odigrao je 42 utakmice, jednu manje od rekordera "Moše" Marjanovića. Odigrao je i dve utakmice za "B" reprezentaciju (1927-1928).

Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 39 puta (postigao je dva auto-gola). Debitovao je 28. oktobra 1925. protiv Čehoslovačke (0:7) u Pragu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 16. decembra 1934. protiv Francuske (2:3) u Parizu. Učestvovao je na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu i briljantnu igru pružio protiv Brazila (2:1).

U nezaboravnoj uspomeni ondašnjih generacija ostale su njegove sjajne partije 1927. protiv Rumunije (3:0) u Bukureštu, iste godine protiv Cehoslovačke (1:1) u Beogradu, zatim 1929. godine protiv Francuske (3:1) u Parizu i u Beogradu 1931. protiv Mađarske (3:2) i Čehoslovačke (2:1).

U Beogradu je 1934. diplomirao na Medicinskom fakultetu i posle odsluženja vojnog roka otvorio ordinaciju u Beogradu. Na molbu drugova, poslednji put se pojavio na zelenom polju 6. maja 1943. godine prilikom proslave 40-godišnjice BASK-a.

Atletskom pojavom i srčanom i oštrom, uvek korektnom igrom, osvojio je sve simpatije ljubitelja fudbala i u periodu između dva svetska rata dostizao ie najvišu svetsku fudbalsku klasu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Dražen Jerković

Rođen   06/08/1936
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   21
Golova za reprezentaciju   11
Debitovao   11/05/1960
Igrao u klubovima   NK Dinamo(Zagreb), Austrija(Klagenfurt)

Dražen Jerković (rođen 6. avgusta 1936. godine, u Šibeniku) kao dečak je došao u zagrebački Dinamo, za koji je odigrao 323 utakmice i postigao 335 golova. Oblačio je, uglavnom, dres sa brojem 9.
U reprezentaciji Jugoslavije nastupao je 21 put i dao 11 golova.

Učestvovao je na VII svetskom prvenstvu, 1962. godine, u Čileu, gde je uz Garinču i Alberta, sa šest pogodaka, bio najefikasniji strelac.
Bio je dve sezone u Austriji iz Klagenfurta.
Radio je kao trener reprezentacije.

- Na događaje sa svetskog prvenstva u Čileu gledam danas iz aspekta trenera. Drukčije ne mogu. Smatram da, uz sve to što smo imali dobru, homogenu reprezentaciju, treba se organizovanije, svesnije pripremati za takvu jednu, vrhunsku smotru. Jer, šampionat sveta nije svaki dan nego svake četvrte godine. A za nas, na žalost, svake osme, pa i šesnaeste godine!?
Bilo je, te 1962. godine, dosta problema. Stigli smo na Mundijal okrnjeni, bez desnog krila. Samardžić i Čebinac su ostali kod kuće. Mujić se povredio. Protiv Čehoslovačke, u polufinalu, na primer, Šijakovać je nosio dres broj 7. Tada bekovi nisu bili "univerzalci". Dakle, pratio nas je hendikep za hedikepom. A imali smo veliku, neponovljivu šansu, da uđemo u finale, pa da budemo, šta više, i svetski prvaci!

Vidite, neke pojedinosti mogu izgledati nebitne, a ipak ... Reprezentacija je zaradila mnogo novaca. Od tih sredstava je jugoslovenski sport imao vajde. A fudbaleri sedam dana pred utakmicu sa ČSSR u polufinalu nisu znali kolika im je premija. Trebalo je, međutim, sve predvideti, odrediti, precizirati. Da se ne dogodi kao ono sa opremom koju će reprezentativci nositi na svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj, recimo. To su sve iskustva na kojima se moramo učiti.

Koji mi je gol najdraži? Svi golovi su važni. No, ako već insistirate, izdvojio bih pogodak protiv Urugvaja. Igrali smo u Ariki, 2. juna 1964. godine, i pobedili sa 3:1. To je jedna od mojih najboljih igara, valjda i najbolja, u reprezentativnoj majici. Lopta je bila nabačena u sredinu i ja sam je sproveo u donji ugao, više se ne secam da li je to bio desni ili levi. Vratar Sosa je bio nemoćan. Na dotičnoj utakmici je nada mnom skrivljen i penal, pa je Galić realizirao najstrožu kaznu. Skoblar je, takođe, postigao jedan gol.

Ime i prezime - Jure Jerković

Rođen   25/02/1950
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   42
Golova za reprezentaciju   6
Debitovao   12/04/1970
Igrao u klubovima   NK Hajduk(Split), FC Zurich(Šva),

Rođen 25. februara 1950. u Splitu.

Sa ukupno 529 utakmica nalazi se na šestom mestu liste klupskih rekordera splitskog NK Hajduk po broju susreta, dok je sa 219 golova na desetom mestu najboljih strelaca svih vremena splitskog kluba.

Ponikao je u Hajduku, za koji je debitovao u prvenstvu 1968/69. i kao odličan igrač sredine terena posebno se isticao visokom tehnikom, hitrinom i sjajnim udarcem. U dresu Hajduka osvojio je tri prvenstva Jugoslavije (1971, 1974, 1975), dok je čak pet puta trijumfovao u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1972, 1973, 1974, 1976, 1977. Igrao je u generaciji koja je osvojila najviše trofeja za "Majstore s mora".

U jesen 1978. napustio je Split i karijeru nastavio u švajcarskoj prvoligaškoj ekipi FC Zurich, za koju igra sa zapaženim uspehom. I sa novim klubom osvojio je 1981. dve titule: prvenstvo Švajcarske i Liga-kup. U prvenstvu 1982/83. bio je najbolji strelac ekipe sa 10 golova.

Uz pet utakmica za omladinsku reprezentaciju (1967-1968), za koju je postigao jedan gol, kao i četiri susreta za mladu ekipu (1969-1972), odigrao je 43 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao šest golova. Debitovao je 12. aprila 1970. protiv Mađarske (2:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 29. novembra 1981. protiv Grčke (2:1) u Atini.

Učestvovao je na svetskim prvenstvima 1974. i 1982, kao i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Slaviša Jokanović

Rođen   18/06/1968.
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   64
Golova za reprezentaciju   10
Debitovao   27/02/1991.
Igrao u klubovima   FK Vojvodina(Novi Sad),Partizan(Beograd), Oviedo(Esp),Tenerife(Esp),Deportivo La Coruna(Esp), Chelsea(Eng)

Igrač sredine terena, jedan od najboljih "zadnjih veznih" u svojoj generaciji.

Ponikao je u pionirima Novog Sada (1985-88), da bi od 1988-1990 bio prvotimac novosadske Vojvodine, za koju je odigrao 54 utakmica i postigao 10 golova. Dao je izuzetan doprinos u osvajanju titule prvaka Jugoslavije(1989).

Karijeru nastavlja u beogradskom Partizanu (1990-93) - 61 utakmica, 21 gol, Kup Jugoslavije (1992), prvak države (1993).

Kao internacionalac igra u Španiji i Engleskoj u klubovima : Real Oviedo(1993-95) - 62 utakmice, 12 golova, CD Tenerife(1995-99) - 123 utakmica, 17 golova, Deportivo La Coruna(1999-2000), Chelsea(2001-2002) - 20 utakmica.

Reprezentativac Jugoslavije (1991- 2002). Odigrao je 64 reprezentativnih mečeva i postigao 10 golova. Debitovao je 1991. na prijateljskoj utakmici protiv Turske (1:1) u Izmiru, a oprostio se 2002. godine na prijateljskoj utakmici protiv Ekvadora (0:1) u Nju Džersiju(SAD).

Učesnik je Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj i šampionata Evrope 2000. u Belgiji i Holandiji.

Ime i prezime - Miodrag Jovanović

Rođen   17/01/1922
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   25
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   14/09/1947
Igrao u klubovima   FK Partizan(Beograd)

Rođen 17. januara 1922. u Beogradu.

Počeo je da igra pred rat u najmlađim kategorijama Beogradskog sport kluba (BSK), a odmah posle drugog svetskog rata bio je jedno vreme član ekipe USA-OS-a. U prvenstvu 1946/47. odigrao je devet prvenstvenih utakmica za beogradski FK Metalac, a služeći vojni rok postao je član beogradskog Partizana u kome se razvio u halfa visoke vrednosti. Od 1947. do 1957, kad je završio karijeru, odigrao je za boje ,,crno-belih" ukupno 369 utakmica i postigao jedan gol.

Bio je član ekipe Partizana koja je 1947. i 1949. osvajala državno prvenstvo, dok je triput trijumfovao u Kupu: 1947, 1952, 1954. godine. Isticao se tehnikom, hitrinom i odličnom igrom glavom.

Uz 17 utakmica u selekciji Beograda i po jedne za omladinsku (1940) i ,,B" ekipu (1951), odigrao je i 25 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

Debitovao je 14. septembra 1947. protiv Albanije (4:2) u Tirani, a od dresa sa državnim grbom oprostio se u prijateljskom susretu sa Norveškom (4:0) 5. novembra 1950. u Beogradu. Učestvovao je na olimpijskom turniru 1948. u Londonu i na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu. Završivši 1959. trenersku školu, vodio je ekipe Ijubljanske Olimpije (1967-1969), Budućnosti iz Peći (1970) i Mladog radnika iz Požarevca (1971), aod 1961. do 1967. bio je trener u Izraelu. Od 1972. je u Partizanu u kome je radio do 1979, kad je penzionisan.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Vladimir Jugović

Rođen   30/08/1969
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   41
Golova za reprezentaciju   3
Debitovao   08/08/1991
Igrao u klubovima   FK Rad(Beograd), FK Crvena Zvezda(Beograd), Sampdoria(Ita), Juventus(Ita), Atletico Madrid(Esp), Inter Milano(Ita),Ahen(Ger)


Olimpijski stadion u Tokiju je poprište slave za Vladimira Jugovića, fudbalera neverovatnc sudbine. Rođen je u Lutovcu. Zaljubljeni u svoje lepo selo ne kažu da je to mali Kruševac, nego je Kruševac veliki Lutovac. Do svoje petnaeste godine Jugović je tu učio školu, da bi ga potom Tomislav Miličević, trener Zvezdine omladinske Škole, pozvao u Beograd. Tako je počela karijera ovog divnog mladića, koji je od rane mladosti spoznao pravu životnu istinu - da sve u životu najvećma zavisi od nas.

On to i danas ponavlja. Išao je za svojim zvezdama ali nikad nije zaboravio da mora da uči, sluša, vežba i igra, unoseći u igru sve svoje potencijale, svu vatru svog temperamenta i znanje koje je neprekidno povećavao.

Karijera ovog fudbalera se razlikuje od mnogih sličnih priča i sudbina. Jer, sve što je on postigao vezano je za njegovu ličnost, karakter, dar, skromnost, upornost i veru da će uspeti.

Kad je završen njegov juniorski staž, Crvena zvezda ga ne vidi kao prvotimca i ustupa ga Radu, prvoligašu sa Banjice. Igrom slučaja, tada je u tom klubu bio trener Ljupko Petrović koji je već sledeće sezone preuzeo prvi tim Zvezde. Zahteva da klub vrati Jugovića. l od tada počinje uspon ovog mladića koji je bio predodređen za velika ostvarenja na fudbalskom terenu.

Nenametljiv, kakav je po prirodi, takav je i na terenu. Neumorno trči, gradi igru, brani svoj gol, povremeno završava napadačke akcije. Ali je u potpunosti podređen interesima tima. Ne teži ličnom isticanju, skoro do samozaborava ostvaruje ideje plana igre. Takve pojedince treneri najviše cene. Tako je uvek bilo i sa Jugom, kako ga zovu saigrači.
Kad je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona Evrope, Jugović je bio jedan od igrača čiji je doprinos u finalu, kao i na prethodnim utakmicama, bio dragocen.

Krajem te 1991. u Tokiju je Zvezda igrala protiv pobednika južnoameričkog kontinenta - Čileanskog tima Kolo Kolo. Junak utakmice bio je Vladimir Jugović. Mada "vezista", dao je dva gola, Zvezda je trijumfovala (3:0). Našao se na počasnom postolju - kao najbolji fudbaler meča dobio je automobil "tojota". Svi su ga slavili: u Japanu ali i u Jugoslaviji. I kao da se to događa nekom drugom, Jugović ostaje postojan - ništa ga ne dodiruje u meri koja bi mogla da poremeti njegov unutrašnji mir, ravnotežu duha, jednostavnost u ponašanju... Klasičan primer antizvezde!

Vujadin Boškov ga preporučuje Sampdoriji. Odlazi u Đenovu. Miris mora i čempresa je prijao dojučerašnjem dečaku iz malog Lutovca, koji se u velikoj italijanskoj luci odlično snalazi. Brzo je ubedio svoje nove saigrače i publiku da im je iz Beograda došao fudbalcr "čiste krvi".
- Impresionirala me je lepota Italije - iznosio je jugoslovenski reprezcntativac svoje prve utiske. - Svidela mi se i bučnost njihovih ljudi, vedro raspoloženje, stil života koji su digli do umetnosti življenja. Mladi vole muziku, pesmu, igru, druženje. Zapazili su moju stidljivost, nenametljivost, ume-renost, da kažem i to: moju skromnost. To je odudaralo od latinske razmetljivosti, koja je inače svojstvena tom podneblju. Andrić kaže: "Važno je u svemu imati meru". Ja nisam bio takav što sam hteo da na taj način pokažem svoju kulturu. Jednostavno, to je moja priroda. Pa ipak, našao sam kopču sa svojim novim drugovima, zvali su me u društvo, dopala im se moja odmercnost u ponašanju, a kasnije, kad sam dobro savladao italijanski, delili su mnoga moja mišljenja i sudove, u fudbalu i mnogo čemu ostalom.

Jugović priznaje da je u početku bio nostalgičan. U takvim trenucima je na videorekorderu gledao naše filmove: "Ko to tamo peva", "Maratonce" i "Balkan ekspres". Slušao je prelepu italijansku muziku, posebno kancone, ali i naše pevače sa kasete. Polako se oslobađao žala za domovinom...
I pored toga što mu je bilo lepo kraj Tirenskog mora, odlazi u Torino "iz više razloga", kako je objašnjavao tu odluku. - Juventus je ponos fudbalske Italije - tvrdi naš as. - U unutrašnjosti svi navijaju za mesni klub, a druga ljubav je najčešće - "Juve". Smatram da fudbaler treba da menja sredinu, ne sme da dosadi navijačima, promene osvežavaju obe strane - igrača i klub.

U Juventusu igra izvrsno, nezamenljiv je, dobija priznanja sa svih strana. I pored toga što nema harizmu jednog Piksija, Savićevića ili Peđe Mijatovića, on se visoko kotira, ne samo kod stručnjaka. I publika ga voli. Na terenu je on sušta suprotnost ličnosti van njega. Korisnost njegove igre postaje dijamantski jasna, bori se lavljim srcem, on koji privatno ne može ni mrava da zgazi.
Dvojstvo ličnosti? Ne, njegova fudbalska filozofija je jasna. On svaku utakmicu shvata kao rat. Protivnik hoće da sruši njegovog kralja. On to ne prihvata, bori se, trči, skače, njegova glava je komandni centar. To publika voli, o stručnjacima da i ne govorimo. "Juve" osvaja još jednu titulu prvaka, a iste godine opet u Tokiju, njegovi "crno-beli" iz Torina postaju pobednici i Interkontinentalnog kupa. Te dve blistave krune od naših igrača ima još samo Savićević.

Slobodan Santrač, kad je bio selektor nacionalnih "plavih", nije mogao da zamisli tim bez Jugovića.
- Juga je svestran fudbaler, može da koristi na svim mestima - objasnio je Santrač. - On ima posebnu dragoccnost, tako retku kod drugih fudbalera: ponavlja svoju vrednost! Igra dobro u kontinuitetu. U fudbalskom žargonu mi za takve igrače kažemo: pun ga je teren! A ima i sposobnost brzog
usaglašavanja sa saigračima. Zato on može da menja klubove i koncepciju igre i uvek će biti od velike koristi. On pripada kategoriji "radnih igrača". Nije fajter, ima dar za igru, smisao za kombinacije, sigurno vlada loptom, mnogo zna i poseduje filing, tu tako retku vrlinu u fudbalu. Bez njega mi
je teško da zamislim državni tim.

U leto 1998. godine, Jugović ostvaruje svoju davnašnju želju - odlazi u Španiju. Njegovo visoko obeštećenje isplaćuje madridski Atcltiko, klub koji je sa našim trenerom Radomirom Antićem zabeležio najveći uspeh u jednovekovnom postojanju - osvojio je "duplu krunu"!
Cele sezone u Madridu je imao nevolje za koje nije znao da postoje - povrede u nizu. Ne zna se da li se više lečio ili igrao.
- Dopao mi se Madrid, način na koji se Španci predaju fudbalu i sa kakvom vatrom u srcu vole svoj klub. I još mnogo što šta me je impresioniralo u toj velikoj zemlji tako bogate i duge istorije. Jedino nisam zadovoljan sobom, odnosno time što mi je onemogućeno da se iskažem na pravi način.

U životu se može voleti pameću i srcem. To dokazuje i priča o ovom sjajnom fudbaleru, njegovoj velikoj karijeri i uspehu u životu. On svoju zemlju voli srcem, Italiju i Španiju pameću. U tim zemljama je uvećao svoju sportsku slavu, zaradio novac o kome nije ni snevao. Ali kad je neko velika inspiracija prirode, kao što je bio dečak iz Lutovca, onda on korača zlatnim stazama.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Fahrudin Jusufi

Rođen   08/12/1939
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   55
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   21/10/1959.
Igrao u klubovima   FK Partizan, FC Eintracht Frankfurt (Ger)

Jusufi je kao đačić došao u Beograd vozom iz Dragaša (rođen je u Zlom Potoku, obližnjem selu). Na peronu je čuo glas dobrodošlice, ali nije video čoveka koji je to izgovorio. Njegovo čuđenje kratko je trajalo. Otac, zidarski radnik, objasnio je da taj glas iz zvučnika dolazi preko žice.

Ne treba isticati kako ga je i koliko impresionirao velegrad. Nastavio je da uči školu, po podne je prodavao semenke ili obrnuto, zavisilo je od toga kad je imao nastavu. Bez fudbala nije mogao. Mali Goranac je pristupio "Pobedi", nižerazrednom periferijskom klubu. Tu su ljudi iz Partizana zapazili njegovu darovitost i on se brzo obreo na Topčiderskom brdu.

Julka (tako su ga zvali saigrači ali i navijači) je izgradio vrtoglavu fudbalsku karijeru. Nije imao još ni osamnaest godina kad je debitovao za prvi tim Partizana u kojem je proveo jedanaest godina kao fudbaler.
Pripadao je čuvenoj generaciji "Partizanovih beba" sa kojom je osvojio četiri šampionske titule ( tri zaredom 1961, 1962, 1963, a četvrtu 1965). Igrao je u finalu Kupa šampiona Evrope 1966. u Briselu.

Za nacionalne "plave" je debitovao u Tel Avivu 1957, igrajući za olimpijsku selekciju. Odigrao je sve kvalifikacione utakmice, računajući i one na olimpijskom turniru u Rimu i Napulju, ukupno deset, kad je naša reprezentacija osvojila prvu i jedinu zlatnu olimpijsku medalju.
Sa nepunih dvadeset godina debitovao je (u Sofiji) za ,,A" garnituru i u Kupu nacija Evrope (današnje Evropsko prvenstvo) igrao u finalu protiv reprezentacije SSSR-a (1:2) u Parizu 1960.

Proslavio je "zlatni jubilej" u nacionalnom timu i tako se našao u Panteonu slavnih.
Jusufi je bio igrač najviše kategorije. Posedovao je izvrsnu tehniku, gotovo nedostižnu za mnoge bekove Evrope i sveta. Imao je maštovit dribling, uspešno je prodirao po desnoj strani i potom centrirao. To je bila obogaćena igra jednog beka. Prvi je lansirao Branko Slanković iz Crvene zvezde, prihvatio je Bruno Belin, član Partizana i državnog tima, da bi to digao do najvećih visina umeća i lakoće upravo Fahrudin Jusufi.
U današnjem fudbalu tako igraju svi asovi na tom mestu: bek-krilo. Zato bi danas Jusufija iz šezdesetih godina poželeli mnogi veliki evropski klubovi, naravno, i naš državni tim.

Pored visoke obdarenosti i pravog fudbalskog temperamenta, Jusufija je krasio i nesalomivi duh. On je uvek verovao u pobedu svog tima, unosio je u igru sve svoje fizičke, tehničke i psihičke moći. Borio se do poslednje čestice snage, izgarao je i odlučujuće uticao na sve što se događalo na terenu. Nikad se nije služio brutalnošću, igrao je znanjem, tehničkom veštinom i visokim shvatanjem morala. Kad bi njegov tim izgubio utakmicu, kidao se u dubini duše, i onako crven u licu nikad nije zaboravio da srdačno i živo pruži ruku rivalu.
Zbog majstorstva i viteškog držanja, kao i entuzijazma s kojim se uvek borio, navijači su ga voleli do obožavanja. On je valjda jedini fudbaler koji je igrao u odbrani a da mu je publika na stadionu skandirala: ,,Ju-ju-Jusufi.."
Sa neverovatnom lakoćom nalazio je dodir sa publikom, a visoko su ga cenili navijači i igrači rivalskih klubova.

Svoju veliku popularnost Julka jE nosio na lak način. On je duboko verovao da to zaslužuje. Nije u tome bilo neskromnosti, poze, još manje prepotencije. Znajući da na terenu ostavlja sve svoje fudbalske moći, verovao je da njemu i pripada ta slava. Bio je ličnost neverovatnog šarma. Ko bi u zrelim godinama, kad se njegovo ime daleko prostiralo van granica naše zemlje, mogao pomisliti da je taj veliki majstor fudbala rođen u nekom zabačenom brdskom selu i da je sebe digao do olimpijskih sportskih visina. A Julka je upravo to postigao. Nikad nije zaboravio zavičaj. Kada je zbog svog uspeha u sportu i životu mogao i smeo da ima hiljadu oholosti, on nije imao nijednu, Bio je uvek opušten, vedar, dobroćudan, nasmejan...
Navijači frankfurtskog Ajntrahta su Jusufija voleli do zanosa. Njegova pojava na terenu učinila je da odjednom počne da buči ceo stadion. Jusufi bi ih, kao kakav rimski imperator, pozdravljao mahanjem uzdignute ruke i darivao osmesima koji su budili nadu u pobedu. Oni su voleli eleganciju s kojom je on igrao, njegovu superiornost u duelima sa protivnikom, umeće da ih sve iznenadi neočekivanim potezom i rešenjima.

Jusufi je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine igrao izvrsno i uz Milana Galića bio naš najbolji igrač.
- Posebno sam dobro igrao protiv Nemaca (1:0) kad smo ih eliminisali u četvrtfinalu - seća se Jusufi tih davnih dana. - Uvrstili su me u širi izbor za "idealnih jedanaest" na tom "Mondijalu 62". Na to sam posebno ponosan, ali moj najdraži trenutak karijere je bio na Stadionu JNA, kad je Partizan igrao protiv Verdera iz Bremena u Kupu šampiona Evrope. Već smo bili pomalo nervozni, navijači su tražili gol, a njega nije bilo ni sa jedne strane. I u sedamdesetom minutu ja sam volej udarcem, kakav nikad pre, a ni posle toga nisam izveo, postigao gol. Taj izuzetno efektan pogodak dao je dupla krila mom timu i ubrzo je na semaforu stajalo 3:0! Tako smo eliminisali nemačkog prvaka iz daljeg takmičenja.
Kad je ovo kazivao, Jusufi je imao neki čudan sjaj u očima, valjda ga je to sećanje vratilo u one najlepše trenutke. Za svakog drugog fudbalera taj plam u očima bio bi razumljiv, čak prirodan, za Jusufija ne. Iz njega su priče o sebi teško, kao kroz gusto silo, prodirale, a još se manje moglo osetiti blaženstvo duše izraženo u oku. A, eto, ponekad se događa da i onaj koji ćutljivo odbija svaku radoznalost novinara da priča o sebi, doživi i to.

Jusufi se u Beogradu oženio i formirao porodicu. Njegova dva sina su veoma uspešni ljudi. Jedan je inženjer mašinstva u Beču, drugi je bio uspešan fudbaler Hamburgera . Teška povreda, nekoliko neuspešnih operacija, i karijera je bila završena kad se Saša tek bližio zrelim igračkim godinama. Sad je uspešan poslovni čovek u Nemačkoj.
Fahrudin Jusufi je danas penzioner, živi u Beogradu, bio je i "tehniko" Železnika, člana Prve savezne lige. Već se dugo ne bavi trenerskim poslom. Imao je tešku i veoma delikatnu operaciju kičme (diskus hernija) i otišao je u invalidsku penziju. Inače, kao trener je imao mnogo uspeha. Pored Herbergerove škole, on je u Austriji završio Bečku visoku školu fudbala. A kako je u Beogradu kod Špica i Bobeka dugo igrao, ima diplomu i Partizanove škole fudbala. Sve je to spojio sa vrlinama bečke lakoće igranja i poimanja fudbala podunavskih zemalja, koji je godinama bio dominirajući u Evropi i svetu (Mađarska, Čehoslovačka i Austrija), uz nemačku upornost, disciplinu igre, silinu i besprekornu fizičku spremu, i zato je Jusuil bio izvrstan trener.

Radio je u klubovima znamenitih nemačkih fudbalskih centara: Gelzenkirhenu, Minhenu, Berlinu, Bohumu, Visbadenu... a potom i u Austriji.
- Meni je fudbal mnogo dao, rekao je Jusufi u dugom razgovoru. - Ostvario sam sve svoje igračke ambicije, formirao porodicu, dobro finansijski obezbedio, i da mi pre nekoliko godina supruga nije umrla ne bih se mogao požaliti. Fudbal mi je nešto i oduzeo: izgubio sam zdravlje. I pored toga što je operacija dobro prošla, ja sam invalid i pre nego što sam napunio šezdeset godina, koliko danas imam, otišao sam u penziju.
Tokom ove "šetnje" kroz prošlost, nizale su se vatrene reči ovog fudbalskog monarha, igrača i trenera jedinstvene karijere, čoveka koji je darom i radom bio predodređen da uspe.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Josip Katalinski

Rođen   02/05/1948
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   41
Golova za reprezentaciju   10 golova i 1 autogol
Debitovao   14/06/1972
Igrao u klubovima   FK Željezničar(Sarajevo), Nica(Fra)


Josip Katalinski (rođen 2. maja 1948. godine, u Sarajevu) bio je prvotimac Željezničara i centarhalf u A timu Jugoslavije.
Za reprezentaciju Jugoslavije postigao je najdragoceniji pogodak, 13. februara 1974. godine, na Vald stadionu u Frankfurtu. Igrala se "majstorica" sa Špancima za odlazak na X svetsko prvenstvo. U reprezentaciji odigrao 39 utakmica i postigao 10 golova.

- Spadam u one odbrambene igrače koji rado i često jurišaju na protivnički gol. Više puta sam uspeo da zatresem protivničku mrežu. Svaki zgoditak mi je drag.
Međutim, frankfurtski pogodak mi je najdraži!

Osećao sam grižu savesti što sam na kvalifikacionoj utakmici u Atini skrivio autogol. Da se nisam rehabilitovao protiv Španaca, u trećoj utakmici, svi bi me okrivili za još jedan neodlazak na Svetsko prvenstvo. A to je bila jedinstvena šansa za moju generaciju, - izjavio je Katalinski novinarima.

Tog 13. februara u 13. minuti Buljan je izveo slobodan udarac. Katalinski skače i puca glavom. Iribar odbija do njega i on ponovo u padu šutira.
- Jedva sam zahvatio tu loptu. To je, rekao bih, naš zajednički gol i zajednički uspeh. Žao mi je samo što nismo u Minhenu postigli više.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)

Ime i prezime - Mateja Kežman

Klub   FC Fenerbahce (Tur)
Rođen   12/04/1979
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   49
Golova za reprezentaciju   17
Debitovao   25/05/2000
Igrao u klubovima   FK Zemun, FK Radnički Pirot, FK Loznica, FK Smederevo, FK Partizan , PSV Eindhoven, Chelsea FC, FC Atletico Madrid

Mateja Kežman je rođen 12. aprila 1979. u Zemunu.

Igra na poziciji napadača. Karijeru je počeo u FK Zemun, a nastavio u Radničkom iz Pirota, FK Loznica i Sartidu iz Smedereva. U 19. godini je prešao u FK Partizan iz Beograda. U sezoni 1998-1999. je na 38 utakmica postigao 28 golova i postao najbolji strelac lige.

Prvi nastup u reprezentaciji Jugoslavije je odigrao u prijateljskom meču protim Kine, u maju 2000. godine, u kome je i postigao gol. Do sada je za reprezentaciju postigao 17 golova. Učesnik je Evropskog prvenstva 2000. u Belgiji i Holandiji i Svetskog prvenstva 2006. u Nemačkoj.

U 21. godini prelazi u PSV iz Ajndhovena i iste godine postaje najbolji strelac holandske prve lige postigavši 24 gola u 33 utakmice. U Ajndhovenu dobija nadimak Betmen. Za ekipu PSV-a je postigao 81 gol za tri godine, a 2001, 2003. i 2004. bio je i najbolji strelac Holandskog šampionata.

Nakon PSV-a, u sezoni 2004-2005 prelazi u FK Čelzi iz Londona, u kome nije uspeo da se nametne treneru Murinju. Statistički gledano, u 25 mečeva za londonski klub postigao je 4 pogodaka, mada je retko počinjao kao starter. Sa Čelzijem osvaja prvenstvo i Liga kup.

Od sezone 2005-2006 postaje član Atletika iz Madrida, i na 30 mečeva postiže 8 golova.

Nakon Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. postaje član turskog Fenerbahčea.

Ime i prezime - Mirko Kokotović

Rođen   15/04/1913 - † 15/11/1988
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   23
Golova za reprezentaciju   4
Debitovao   02/10/1931
Igrao u klubovima   HŠK Građanski(Zagreb)

Rođen 15. aprila 1913. u Lukavcu, kod Tuzle, umro 15. novembra 1988. u Zagrebu.

Sa 16 godina, svega 165 cm visok i 55 kg. težak, zaigrao je 1929. za prvu ekipu zagrebačkog Građanskog, sa 17 godina bio je član reprezentacije Zagreba, a sa 18 godina debitovao je u reprezentaciji Jugoslavije!

Igrao je s velikim uspehom pune dve decenije, najviše kao levo krilo i levi half.
Kao član HŠK Građanski osvojio je 1937. i 1940. titulu prvaka Jugoslavije, a posle rata, kao član zagrebačkog Dinama, nalazio se u timu koji je 1948. osvojio titulu državnog prvaka. Posle drugog svetskog rata bio je jedan od prvih igrača Dinama, a jedno vreme i trener ove ekipe.

Uz jednu utakmicu za ,,B" ekipu (1936), odigrao je i 23 utakmice i postigao četiri gola za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 2. oktobra 1931. protiv Turske (0:2) u Sofiji u takmičenju za Balkanski kup kao levo krilo, a na utakmici 7. juna 1933. protiv Bugarske (4:0) postigao je tri gola. Jedno vreme je popustio i nije bio u reprezentaciji (1933-1937), a kad je u susretu protiv Mađarske (1:1) u Budimpešti 1937. ponovo zablistao, ostao je standardni reprezentativac, odigravši 13 utakmica na mestu levog halfa. Od dresa sa državnim grbom oprostio se 7. maja 1939. u prijateljskom susretu protiv Rumunije (0:1) u Bukureštu. Bio je član nezaboravne half-liniije Lehner, Jazbinšek, Kokotović.

Kad je prestao s aktivnim igranjem 1949. u Dinamu, jedno vreme je posle odlaska Martona Bukovija, bio trener ovog kluba, a zatim je vodio Ljubljanski Odred, banjalučki Borac, zagrebačku Lokomotivu dok je bila prvoligaš, varaždinski Varteks i Kozaru iz Slavonskog Broda. Nekoliko godina proveo je i kao trener u Turskoj, Grčkoj i na Kipru.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)