Ime i prezime - Zvezdan Čebinac

Rođen   08/12/1939
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   20
Golova za reprezentaciju   4
Debitovao   21/10/1959
Igrao u klubovima   FK Partizan(Beograd), FK Crvena Zvezda(Beograd), 1. FC Nürnberg(Ger), Hannover 96(Ger)



Rođen 8. decembra 1939. u Beogradu.

Sa bratom-blizancem Srđanom (kasnije otišao u OFK Beograd), ponikao je u beogradskom Partizanu u kome je 1955. počeo u pionirskoj ekipi, da bi u leto 1958. postao prvotimac. Kao desno krilo sa izrazito dobrom tehnikom i odličnim centaršutevima, Čebinac je u ,,crno-belom" dresu Partizana odigrao ukupno 185 utakmica i postigao 20 golova, osvojivši i dve titule državnog prvaka - 1962. i 1963. godine.
U prvenstvu 1964/65. nosio je dres beogradske Crvene zvezde, odigrao 13 ligaških utakmica i postigao dva gola.

Od 1967. stalno živi i igra u inostranstvu. U SR Nemačkoj je igrao dvaput u Bundesligi: prvo 1967-1969. za 1. FC Niirnberg (55 utakmica - šest golova), a zatim 1969-1971. za Hannover 96 (38 utakmica - dva gola).

Uz jednu utakmicu za ,,B" tim (1959), jednu za mladu (1959) i osam utakmica i jedan gol za omladinsku reprezentaciju (1957-1958), odigrao je i 20 utakmica i postigao četiri gola za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 21. oktobra 1959. protiv Izraela (2:2) u Tel Avivu u kvalifikacijama za Olimpijske igre, a poslednju utakmicu odigrao je 22. novembra 1964. protiv ekipe SSSR-a (1:1) u Beogradu.

U sezoni 1983/84. bio je trener švajcarske ekipe FC Aarau, a od januara 1985. vodio je drugoligašku švajcarsku ekipu FC Wohlen.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Ivan Ćurković

Rođen   15/03/1944
Mesto u timu   Golman
Utakmica za reprezentaciju   19
Golova za reprezentaciju   -
Debitovao   27/10/1963
Igrao u klubovima   FK Velež(Mostar), FK Partizan(Beograd),
AS St-Etienne(Fra)

Rođen 15. marta 1944. u Mostaru.

Vrhunac karijere dostigao je u francuskom prvoligaškom timu AS Saint Etienne s kojim je 1976. igrao u finalu Kupa evropskih šampiona (protiv Bayern Minhena 0:1).

Kao odličan golman počeo je da brani u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža (1958-1960), ugovor s ovim klubom potpisao je 15. marta 1960. kao najmlađi profesionalac u Jugoslaviji, a za prvu ekipu debitovao je u prvenstvu 1960/61. protiv Crvene zvezde. Za Velež je odigrao ukupno 222 utakmice.
Kao 20-godišnjak pristupio je 1964. beogradskom Partizanu, u kome je prvo bio rezerva golmanu Šoškiću, a od 1966. do 1972. standardni prvotimac i višestruki reprezentativac. Boje Partizana branio je na ukupno 416 utakmica i 1964/65. godine osvojio titulu prvaka Jugoslavije.

Pošto je odslužio vojni rok (demobilisan u novembru 1971), karijeru je nastavio u Francuskoj - došao je u Sent Etjen 18. juna 1972. Izrastao je u sjajnog golmana, kapitena tima, uzornog sportistu i savetnika stručnog štaba reprezentacije Francuske na "Mundijalu 1982." u Španiji. U dresu AS St-Etienne triput je osvajao prvenstvo Francuske (1974, 1975. i 1976. godine) i triput Kup Francuske (1974, 1975. i 1977.). Veoma je zaslužan što je u ovom periodu njegov klub postigao najbolje rezultate u svojoj istoriji.

Uz četiri utakmice za omladinsku (1960-1961), četiri za amatersku (1971) i dve za mladu reprezentaciju (1963-1966), odigrao je i 19 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 27. oktobra 1963. protiv Rumunije (2:1) u Bukureštu, u susretu olimpijskih timova, učestvovao je 1964. na olimpijskom turniru u Japanu, a poslednju utakmicu odigrao je 11. oktobra 1970. protiv Holandije (1:1) u Roterdamu.

U periodu od sedam godina, u kome je branio za nacionalni tim, na golu reprezentacije izmenilo se čak deset vratara (Šoškić, Pantelić, Škorić, M. Stojanović, Radović, Jantoljak, Knežević, Vukčević i Mutibarić)!

Pošto je za devet sezona odigrao 463 utakmice za Saint-Etienne, prestao je da igra u prvenstvu 1980/81. Ostao je vrlo ugledna sportska ličnost i 2. aprila 1985. primio je u Sarajevu "Zlatnu značku Francuske" - visoko priznanje za zasluge u francuskom sportu.

Ime i prezime - Vladimir Durković

Rođen   06/11/1937 - poginuo 22/06/1972. u Sionu (Švajcarska)
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   50
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   11/10/1959
Igrao u klubovima   FK Napredak - Kruševac (1953-1955),
FK Crvena zvezda -Beograd (1955-1966),
Borussia Monchengladbach (1966-1967),
AS Saint Etienne - Francuska (1967-1970),
FC Sion -Švajcarska (1971-1972)

Umreti u vozu koji je iskočio iz šina, u avionu koji eksplodira, ili na brodu koji tone - to je tužno, žalosno. Ali, završiti život pod mecima jednog pijanog policajca - to je užasno glupo. Takva je, međutim, kobna sudbina Vladimira Durkovića, ubijenog u noći između utorka i srede, u mirnom malom gradu Sionu. Neverovatno ali, avaj, istinito!

Pod naslovom "Naš prijatelj Vladi", pariski list "L'equipe" je ovim tekstom obavestio svetsku javnost o tragičnom završetku sjajnog jugoslovenskog fudbalera koji je u 35. godini života, 22. juna 1972. godine, u 10.30 časova, uprkos hirurškoj intervenciji, podlegao teškim povredama od hitaca koje mu je ispalio u stomak pripiti švajcarski policajac, koga nesrećni Durković ničim nije izazvao.

A jedna srećna mladost počela je da mašta o velikim klubovima i velikim stadionima u podmlatku onda drugoligaša Napretka iz Kruševca, koji je na tradicionalnom logorova-nju omladinaca-fudbalera leta 1955. godine ostavio odličan utisak i zainteresovao ondašnjeg trenera beogradske Crvene zvezde, iskusnog stručnjaka Mišu Pavića.
lako samo sa 16 godina, smatran je prvotimcem Napretka. A "crveno-beli" dres Crvene zvezde prvi put je obukao 22. novembra 1955, na prijateljskoj utakmici protiv Dinama (3:1) u Pančevu. Bio je postavljen na mesto desnog krila, samo 22 dana pošto je potpisao pristupnicu za novi klub.

Osim izrazitog talenta, popularni "Dure" - kako su ga svi zvali - u početku nije ništa više pokazao. Počeo je da šeta od jednog do drugog krila, promenivši sva mesta u navali. A najviše je presedeo na klupi za rezervne igrače. Prve sezone odigrao je samo sedam utakmica a sledeće 1956/57. godine, čak jednu manje. Tek treće godine u Crvenoj zvezdi, možda i igrom slučaja, postao je nenadmašni desni bek i standardni prvotimac.

Navala Crvene zvezde iz onog vremena nije imala slabu tačku. Mitić, Toplak, Rudinski, Živanović, Šekularac, Bora Kostić... I uža odbrana bila je granitna: Beara, Stanković, Zeković. Ipak, prilikom gostovanja u Maroku 1957, ondašnji "tehniko" Crvene zvezde Kika Popović predložio je Durkoviću da igra desnog beka. Ali uveren da samo može da igra u navali, "Dure" je odbio!
Ipak, pošto su ga ubedili da treba bar da pokuša, pristao je, i posle svega godinu dana, zaigrao je na mestu desnog beka i u reprezentaciji! Tako je počela blistava karijera jednog od najboljih bekova koje je naš fudbal imao.
Durković je u dresu Crvene zvezde odigrao ukupno 405 utakmica (od toga 177 prvenstvenih i 19 u Kupu Ju-goslavije) i postigao 30 golova (od čega sedam prvenstvenih). U ovom klubu bio je godinama stub odbrane, jedan od najstabilnijih igrača, uvek sa postojanom formom, izvanredan bek robusnog stila, veoma hitar, beskompromisan, sa najbržim i najracionalnijim rešenjima. Bio je i borac koji se nikad nije predavao i koji je uvek težio osnovnom cilju - da zadrži protivnika i otkloni opasnost od gola. Ali, pošto je svojevremeno igrao i u navali, znao je povremeno da iskoristi šansu i priključi se napadu, dejstvujući vrlo uspešno preko desnog krila.

Imao je želju da završi prava ili muzičku školu. Svirao je dobro klarinet i imao čak i nekoliko javnih koncerata. Ali, zbog fudbala nije stigao da položi još nekoliko preostalih ispita na Pravnom fakultetu, a i muzičku školu morao je da napusti. U ovakvoj situaciji, pošto je 12 godina igrao u Jugoslaviji, odlučio je da kao profesionalac karijeru nastavi u inostranstvu.

Njegova prva stanica bio je poznati klub nemačke Bundeslige Borussia Monchengladbach, u kome je u sezoni 1966/67. godine odigrao samo 10 utakmica i odlučio da se preseli u Francusku. Dobio je poziv od poznate francuske prvoligaške ekipe AS Saint-Etienne, iz istoimenog grada, koja je baš nekako u to vreme doživljavala najslavnije dane u svojoj istoriji.
U dresu novog kluba Durković je zaigrao kao u najboljim danima i za tri godine, koliko je igrao za Saint-Etienne, osvojio je čak pet najvećih nacionalnih trofeja: tri titule prvaka Francuske (1968, 1969. i 1970. godine), kao i dva Kupa Francuske (1968. i 1970. godine). Igrao je kao primeran profesionalac, sa stabilnom formom i uvek velikim doprinosom ekipi. Zbog ovoga je bio omiljen i veoma cenjen kako od javnosti, tako i od drugova s kojima je igrao.
Želeći da karijeru završi u klubu u kome neće imati veliko opterećenje. odlučio se da ode na poslednju etapu svog igračkog, na nesreću, i životnog puta. I u novom klubu osvojio je sve simpatije navijača i bio medu najboljim igračima.
Tragedija se dogodila posle utakmice koju je Durkovićev FC Sion igrao za "Kup Alpa" protiv francuskog prvoligaša iz Bastije, čiju je mrežu u to vreme čuvao naš golman Ilija Pantelić.
Odigravši 11. juna 1966. protiv Vojvodine u Novom Sadu poslednju utakmicu za Crvenu zvezdu, a zatim igrajući još pet godina u SR Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj, Durković je tokom 17 godina igranja ostvario rekordan bilans u osvajanju najvećih nacionalnih trofeja u Jugoslaviji i Francuskoj.

U dresu Crvene zvezde pet puta je osvajao titulu prvaka Jugoslavije: 1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine. Pored ovog, tri puta je trijumfovao i u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1958, 1959. i 1964. godine. Sa tri titule prvaka i dve pobede u Kupu Francuske, Durković je kao igrač Crvene zvezde i Saint-Etienne osvojio ukupno osam titula prvaka i pet trofeja kupa - ukupno rekordnih 13 titula!

U reprezentaciji Jugoslavije odigrao je četiri utakmice za omladinsku (1956), jednu za mladu (1959) i 50 za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1959. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, zajedno s golmanom Soškićem koji je na ovoj utakmici zamenio proslavljenog Vladimira Bearu. Poslednju utakmicu i ,,zlatni jubilej" proslavio je, opet zajedno sa Šoškićem, 1. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. Dakle, za manje od sedam godina 50 puta u reprezentaciji! Od toga čak 39 utakmica u neisprekidanom nizu, u čemu je drugi iza Stjepana Bobeka (44).

Zajedno sa Šoškićem i Jusufijem postavio je i jedan rekord. Uža odbrana naše reprezentacije igrala je 33 puta u sastavu: Šoškić, Durković, Jusufi. Pre toga, Beara, Stanković i Crnković igrali su 28 puta zajedno, a pre rata Glazer Hugl i Matošić 23 puta.

Durković je igrao u timu koji je u prvom Kupu evropskih nacija 1960. godine osvojio drugo mesto, izgubivši u finalu, posle produžetaka, od SSSR-a - 1:2. Iste godine u Rimu igrao je centarhalfa u finalu olimpijskog turnira protiv Danske (3:1), kad je naša ekipa osvojila prvu, dosad jedinu zlatnu medalju. Najzad, učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto. Tada su mnogi Durkovića uvrstili u najbolje igrače svetskog šampionata.

Kratak život - blistava karijera

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Ivan Gajer

Rođen   17/09/1909 - † 06/02/1982
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   28
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   28/05/1932
Igrao u klubovima   HAŠK, Sliema Wanderers (Malta)

Rođen 17. septembra 1909. u Zadru, umro 6. februara 1982. u Zagrebu.

Jedan od poslednjih velikih centarhalfova klasičnog tipa u jugoslovenskom fudbalu. Nasledio je u reprezentaciji velikog prethodnika Danka Premerla i do drugog svetskog rata bio član sjajne half linije Arsenijević, Gajer, Marušić, a nešto kasnije: Arsenijević Gajer, Lehner.

Počeo je da igra 1926. u pionirskom timu zagrebačkog HAŠK-a i pošto se razvio u halfa najviše klase, s velikim uspehom je igrao do 1938, kad je bio član ekipe koja je osvojila prvenstvo Jugoslavije.

Jednu sezonu je igrao i za klub Sliema Wanderers (Malta). Kad se 1940. vratio u Zagreb, bio je trener nekoliko malih klubova (Ličanin, Policijski, Metalac i Mesarski). Odmah posle rata bio je vrlo aktivan u trenerskoj organizaciji Zagreba.

Za reprezentaciju Zagreba odigrao je 30 utakmica (1931-1939), a boje Jugoslavije branio je u 28 susreta. Debitovao je 3. maja 1932. na mestu levog halfa protiv Portugalije (2:3) u Lisabonu, a poslednju utakmicu odigrao je 30. oktobra 1937. protiv Čehoslovačke u Pragu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Franjo Glazer

Rođen   1914-2003
Mesto u timu   Golman
Utakmica za reprezentaciju   35
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   03/04/1933
Igrao u klubovima   FK Hajduk(Sarajevo), FK BSK(Beograd), HŠK Građanski(Zagreb), FK Partizan(Beograd), NK Mornar(Split)

Rođen 7. januara 1914. u Osijeku.

Jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena, za mnoge čak prvi među najboljim. Uz ovo je jedini jugoslovenski fudbaler koji je osvajao titule prvaka Jugoslavije (i pre i posle rata) u sva tri kluba čije je mreže čuvao: Beogradski sport klub (BSK) - dvaput, zagrebački Građanski - jedanput i beogradski Partizan - jedanput. Prema ličnoj evidenciji, odigrao je između 1933. i 1949. ukupno 1.225 utakmica!

Karijeru je počeo u sarajevskom Hajduku za čiji je prvi tim branio sa 15 godina. U jesen 1933. došao je u Beogradski sport klub (BSK) i do januara 1937. odigrao 269 utakmica, osvojivši dve titule prvaka Jugoslavije - 1935. i 1936. godine. U ovom periodu 13 puta je branio gol reprezentacije Beograda.
Od januara 1937. do maja 1945. za boje zagrebačkog HŠK Gradanski odigrao je ukupno 623 utakmice i osvojio titulu prvaka Jugpslavije 1940. godine. Boje reprezentacije Zagreba branio je 41 put.

Od osnivanja beogradskog Partizana 1945. pa do avgusta 1947, kao član "crno-belih" branio je 91 put i osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1947, posle čega se preselio u Split gde je kao trener i golman Mornara ostao u ovom klubu (odigrao je 84 utakmice) sve do rasformiranja 1949, kad je prestao s aktivnim igranjem.

Uz jednu utakmicu za ,,B" tim (1940), odigrao je 35 utakmica (uz još šest nezvaničnih) za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 30. aprila 1933. u susretu protiv Španije (1:1) u Beogradu, kad se na zelenom polju prvi put sreo s legendarnim španskim golmanom Zamorom, a od dresa sa nacionalnim grbom oprostio se 3. novembra 1940. protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu. Najbolju odbranu u reprezentaciji pružio je 9. maja 1937. u susretu protiv Mađarske (1:1) u Budimpešti, u kome je uža odbrana naše reprezentacije igrala u sastavu: Glazer, Higl, J. Matošić . Za nepune tri godine (1936-1939) branio je u neprekinutom nizu na 17 utakmica reprezentacije Jugoslavije.

Od 1949. bavio se trenerskim pozivom i radio u Splitu, Mostaru, Osijeku, Rijeci, Smederevu i Zagrebu.
Atletski građen, visok, snazan. neustrašiv u intervencijama, elastičan, sa odličnim refleksima, ostao je u uspomeni kao golman najvišeg dometa, zaista legenda među stativama u jugoslovenskom fudbalu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Svetislav Glišović

Rođen   06/03/1913 - † 10/03/1988
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   21
Golova za reprezentaciju   9
Debitovao   05/06/1932
Igrao u klubovima   FK BSK(Beograd)



Rođen 17. septembra 1913. u Beogradu, umro 10.marta 1988. u Oisselu, kraj Pariza (Francuska).

Bio je standardni igrač najbolje navale koju je Beogradski sport klub (BSK) ikad imao: Tirnanić, Vujadinović, B. Marjanović, Božović, Glišović.
U prvoj ekipi beogradskih "plavih" pojavio se u prvenstvu 1931/32. godine, a u sezoni 1939/40. bio je najbolji ligaški strelac sa 10 pogodaka (na 10 utakmica). U dresu BSK-a osvajao je četiri titule prvaka Jugoslavije: 1933, 1935, 1936. i 1939. godine. Igrao je na mestu oba krila, a isticao se hitrinom i jakim udarcem na gol.

Uz 15 utakmica za selekciju Beograda i tri susreta za ,,B" ekipu (1934-1937), odigrao je 21 utakmicu i postigao devet golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 5. juna 1932. protiv Francuske (2:1) u Beogradu, postigavši oba gpla za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 14. aprila 1940. u susretu sa Nemačkom (2:1) u Beču, u kome je postigao vodeći gol za Jugoslaviju.

Na prvom posleratnom državnom prvenstvu, 1945, bio je rukovodilac pobedničke ekipe SR Srbije, a dve sezone bio je trener beogradske Crvene zvezde (1946-1948). Kao trener radio je i u Grčkoj i Švajcarskoj. Kad se rastao od fudbala, preselio se u SAD.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Džemal Hadžiabdić

Rođen   25/07/1953
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   20
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   28/07/1974
Igrao u klubovima   FK Velež(Mostar), FC Swansea City (Vels)

Rođen 25. jula 1953. u Mostaru.

Počeo je da igra u pionirskoj ekipi mostarskog Veleža 1963, prošao je kroz sve omladinske selekcije kluba i 1971. stigao do prve ekipe i pojavio se na prvoligaškoj sceni kao levi bek koji se isticao hitrinom, dobrom tehnikom, borbenošću i igrom beka modernog tipa. Za mostarske ,,Rođene" odigrao je do 1980. ukupno 408 utakmica (od toga 215 prvenstvenih) na kojima je postigao tri gola.

Tri sezone je s uspehom igrao u ekipi FC Svensea City iz Velsa (1980-1983), a kad se vratio u Velež odigrao je oproštajnu utakmicu novembra 1983. protiv moskovske Lokomotive, na kojoj je završio karijeru.

Uz šest susreta za mladu (1973-1974), odigrao je i 20 utakmica za A reprezentaciju.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Bernard Higl

Rođen   27/03/1908 - 02/04/1982
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   24
Golova za reprezentaciju   1 autogol
Debitovao   18/03/1934
Igrao u klubovima   Građanski(Zagreb)

Rođen 27. marta 1908. u Srpskom Miletiću, umro 2. aprila 1982. u Hellbronnu (SR Nemačka).

Jedan od najboljih bekova u jugoslovenskom fudbalu. Počeo je da igra u rodnom Srpskom Miletiću, a došavši na studije u Zagreb pristupio je Građanskom za koji je s velikim uspehom igrao devet godina (1931-1940). U početku je igrao halfa i centarhalfa, a na mestu desnog beka dostigao je najvišu klasu. U dresu Građanskog dvaput je osvajao titulu prvaka Jugoslavije: 1937. i 1940. godine.

Pored 15 utakmica za gradsku selekciju Zagreba (1931-1938), odigrao je i 24 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 18. marta 1934. u susretu sa Bugarskom (2:1) u Sofiji, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 26. februara 1939. protiv Nemačke (2:3) u Berlinu. Na ovoj utakmici postigao je autogol.
Posebno se isticao u užoj odbrani sa golmanom Glazerom i levim bekom Jozom Matošićem, s kojima je igrao 23 puta u reprezentaciji.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezim - Dragan Holcer

Rođen   19/01/1945
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   52
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   19/09/1965
Igrao u klubovima   FK Radnički (Niš), FK Hajduk (Split),
VfB Stuttgart (SR Nemačka)

Bio je kao dečak svestrani sportist, ali najmanje ga je interesovao fudbal. Najbolje rezultate postizao je u rukometu, igrajući u navali i ppstižući golove. To je bila njegova najveća sportska Ijubav... A onda, zaista pukim slučajem, čuo je da se na igralištu niškog Radničkog okuplja tridesetak omladinaca koje treba da isprobaju radi prijema u klub. Pošao je i on samo da vidi to ,,čudo". Ali, pozvali su ga da i on zaigra ,,na dva gola". Na kraju su bila primljena samo dvojica dečaka - jedan je bio Dragan Holcer.
U Niš je došao iz barake jednog fašističkog logora nedaleko od Berlina, u kojoj je rođen. Otac Mariborčanin poginuo je u partizanima, a bremenita majka Nišlijka našla se u logoru. Prvi dani Draganovog detinjstva nisu bili ružičasti.

Holcer je u omladinskoj ekipi niškog Radničkog počeo da igra sredinom 1961. godine, strasno je zavoleo fudbal (jedno vreme nije napuštao rukomet) i promenio sva mesta u navali - od desnpg do levog krila! Za prvu ekipu zaigrao je u prvenstvu 1963/64. godine, na utakmici protiv Sarajeva (1:2) u Sarajevu, na kojoj je postigao jedini gol za Nišlije - kao desno krilo.
Kao srednji igrač u half liniji prvi put se pojavio na kup utakmici protiv Srema iz Sremske Mitrovice, na kojoj je postavljen da igra "štopera", protiv odličnog napadača Srema Ganića. Tada je imao 18 godina i ustalio se u prvom timu.
Pune tri sezone Holcer je bio jedan od najboljih igrača u Radničkom i sve više stasavao kao izvanredan odbrambeni igrač. Srednje visine, idealno građen za fudbalera, atletski razvijen, okretan i hitrog starta, odlično igrajući glavom, izuzetno borben i požrtvovan, brzo je osvojio i navijače, kako u Nišu gde je zablistao, tako kasnije i u Splitu u kome se proslavio.

U dresu niškog Radničkog Holcer je odigrao 173 utakmice i stigao do najbolje selekcije Jugoslavije (1965. u Luksemburgu), pošto je pre toga odigrao jednu utakmicu za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije (1963) i šest za mladi tim (1964-1966).
Za njega nikad nisu postojale ,,male" i ,,velike" utakmice, jer je uvek igrao punom snagom, uživajući u igri i svim srcem, nikad ne priznavajući da je pobeđen. Realno procenjujući sopstvene mogućnosti, s odredenim tehničkim slabostima u početku karijere, sve je nadoknadivao velikim srcem i zalaganjem koje je služilo za primer. Razumljivo, brzo se razvio u fudbalsku veličinu koju bi svaki klub poželeo da ima u svojim redovima.

A baš nekako u vreme kad se Holcer peo ka zenitu svoje sjajne karijere, splitski Hajduk je prolazio kroz krizni period u kome nedostatak visokih igračkih kvaliteta nije mogao da bude nadoknađen već poslovičnom borbenošću splitskih fudbalera. Stručnjaci su tada procenili da bi jedan igrač kao što je Holcer bio dragocen za Hajduk i počeli su pregovori oko ondašnjeg ,,transfera decenije". Posebnu teškoću predstavljalo je interesovanje i drugih klubova za Holcera, ali je on sam, uz savet trenera Nenkovića, doneo odluku da se preseli u Split i tako je 1967. godine obukao dres ,,Majstora s mora" i postao jedan od najboljih ,,furešta" koji su ikad zaigrali u ekipi Hajduka.

Holcerove igre za Hajduk sve češće su oduševljavale, a on je zbog svoje srčane igre i izgaranja na svakoj utakmici, osvojio tolike simpatije navijača, da je kasnije, posle nezaboravnog ,,Bajde" Vukasa bio drugi ,,furešt" (stranac) koji je u 70-godišnjoj istoriji Hajduka postao kapiten tima. To je najveće priznanje koje je mogao da zasluži u dresu Splićana!
U timu Hajduka odigrao je 419 utakmica (od toga 311 prvenstvenih) i postigao devet golova. Kad je u sezoni 1970/71. godine od ukupno 34 odigrao 33 prvenstvene utakmice, Hajduk je na kraju borbi osvojio prvo mesto i šampionsku titulu, sa četiri boda više od Željezničara i šest bodova više od trećeplasiranog Dinama. To je bilo prvo šampionsko slavlje koje je Holcer doživeo. Posle dve godine, u sezoni 1973/74, još jedanput je trijumfovao u prvenstvu i u dresu ,,Majstora s mora" po drugi put osvojio titulu prvaka. Samo, ovoga puta posle žestoke i do kraja neizvesne borbe, jer je prvoligašku trku završio s istim brojem bodova kao i drugoplasirani Velež, dok je Crvena zvezda imala samo dva boda manje.
U finalnoj utakmici za Kup 1969, Hajduk je u finalu bio do nogu potučen od Dinama - 0:3. Dva gola primio je u poslednjih pet minuta utakmice, tako da su zagrebački ,,plavi" ostali veliki Hajdukovi ,,dužnici".

Prilika za revanš ukazala se u Kupu 1971/72. godine, kad su se u finalu ponovo sastali Hajduk i Dinamo. Hajduk se revanširao i pobedio sa 2:1, a Dragan Holcer, kao kapiten Splićana, primio je veliki trofej i doživeo najradosniji trenutak u igračkoj karijeri. Isto slavlje doživeo je i godinu dana kasnije, kad su Splićani u finalu igrali protiv Crvene zvezde. Prva utakmica, u Splitu, završila se bez pobednika -1:1.

U Beogradu Hajduk je pobedio sa 2:1, a Holcer drugi put primio najvredniji trofej jugoslovenskog fudbala. Dakle, uz dve titule prvaka i dve pobede u Fudbalskom kupu Jugoslavije - ukupno četiri najveća uspeha u jugoslovenskom fudbalu.

U periodu od devet godina, odigrao je 52 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 19. septembra 1965. protiv Luksemburga (5.2) u Luksemburgu u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1966, do koga naš tim nije stigao. Ali, umesto toga, dospeo je do finalne utakmice trećeg Kupa evropskih nacija. U nezaboravnoj utakmici protiv Engleske (1:0), u polufinalu u Firenci, počeo je akciju koja je dovela do jedinog, odlučujućeg gola. Pošto je ,,presekao" jedan napad Engleza, Holcer je izvrsno "proigrao" Šurjaka, ovaj nastavio prema Džajiću i - pobeda Jugoslavije!

Poslednju utakmicu u reprezentaciji. 52. po redu. odigrao je 17. aprila 1974. protiv ekipe SSSR-a (0:1) u Zenici, posle koje je predao štafetu Josipu Katalinskom, koji će se proslaviti u onoj nezaboravnoj ,,majstorici" protiv Španije (1 :0) u Frankfurtu.

Povrede su mu uskratile da odigra veći broj utakmica, kako za Hajduk,tako i za reprezentaciju. A kad se sasvim oporavio, 31. jula 1975, napustio je Hajduk i karijeru nastavio u SR Nemačkoj, u dresu ekipe VfB Stuttgart, iz istoimenog grada. Holcer je došao u ovaj klub u jeku borbi za ulazak u Bundesligu, koje su uspešno okončane, tako da je od sezone 1977/78. godine pa do 1980/81. odigrao 106 utakmica Bundeslige i postigao jedan gol. Igrao je u velikoj formi, opravdao sva poverenja i dugo bio jedan od najboljih igrača. I ovde je osvojio simpatije navijača.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Ivan Horvat

Rođen   16/07/1926
Mesto u timu   Odbrambeni igrač
Utakmica za reprezentaciju   60
Golova za reprezentaciju   1 autogol
Debitovao   09/05/1946
Igrao u klubovima   ŠK Ferraria Zagreb, NK Dinamo Zagreb,
Entracht Frankfurt (SR Nemačka)

Bio je sigurno naš najsvestraniji vrhunski fudbaler. I to ne po mestu na kome je igrao, jer je kao omladinac bio napadač i postizao golove, a jednom prilikom, 1951, u prvenstvenom susretu protiv zagrebačkog Željezničara, čak odbranio i penal koji je izveo Andročec. Pre nego što je postao fudbaler, Horvat je postigao odlične rezultate u atletici, bio je sjajan rukometaš (u tzv. ,,velikom" rukometu na celom fudbalskom igralištu) i vrlo dobar igrač stonog tenisa.

Zabeleženo je da je odlično trčao 110 metara sa preponama, da je bez ijednog atletskog treninga skočio 670 cm u dalj, da je u trenerci preskakao 185 cm uvis i da je dvaput bio najboji u SR Hrvatskoj. Igrao je rukomet i bio atletičar u zagrebačkom klubu HŠK Concordia, a fudbal je igrao u omladinskoj ekipi ŠK Ferraria, čiji je trener bio nekadašnji reprezentativac Danko Premerl - ,.Nurmi".

O njegovoj sportskoj budućnosti odlučio je otac, koji je bio u upravi ŠK Ferraria. U omladinskoj ekipi igrao je zajedno sa starijom braćom Vladom i Dragom, dugajlijama kao i on: 192, 191 i najmlađi Ivan - 190 cm! Kakva uža odbrana! Na žalost, Vlado je kao golman slomio nogu i napustio fudbal, Drago nije mogao da se probije u prvi tim, a jedino je Ivan, položivši ispit u prvoj utakmici za prvu ekipu (protiv zagrebačkog Željezničara - 3:1), definitivno stupio na fudbalsku scenu.

Odigravši oko 180 utakmica za ŠK Ferraria, Horvat se razvio u odličnog odbrambenog igrača, a kad je osnovan Dinamo, odmah posle oslobođenja Zagreba, zajedno sa bratom Dragom, koji je pre toga igrao za ŠK Zagorac, postao je član ovog kluba i u njemu doživeo najveću slavu. Ali, još tri godine igrao je i rukomet, a na sletu SR Hrvatske još jedanput je bio prvak u skoku uvis. Posle ovoga sav se predao fudbalu i izrastao u jednog od naših najboljih odbrambenih igrača.

U dresu zagrebačkih ,,plavih", za čiji je prvi tim debitovao 22. jula 1945. na prijateljskoj utakmici protiv Crvene zvezde (1:2), Horvat je odigrao ukupno 507 utakmica i postigao 28 golova. Osvojio je i dve titule prvaka Jugoslavije (1948. i 1954) i jednu pobedničku medalju u Kupu 1951. godine. Kad je Dinamo osvojio prvi trofej šampiona, u sezoni 1947/48, imao je pet bodova više od drugoplasiranog Hajduka, a Franjo Welf je bio najbolji ligački strelac sa 22 gola. Dinamo je tada imao jednu od najboljih navala u svojoj istorjji: Cimermančič, Kacijan, Wolfe, Ž. Čajkovski, Benko. Ovaj napadački red postigao je na 18 prvenstvenih utakmica 56 golova, u proseku preko tri pogotka po utakmici!
Kad se u jesen 1956. oprostio od Dinama, nastavio je karijeru u poznatoj nemačkoj ekipi Eintracht Frankfurt, čiji je član bio tri godine, ali zbog teže bolesti nije došao u priliku da duže zaigra u nekadašnjoj formi. Štaviše, bio je prinuden da pre vremena završi igračku karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije Horvat je odigrao 60 utakmica i postigao jedan pogodak - u sopstvenu mrežu: autogol u susretu protiv SR Nemač-ke (0:2) na Svetskom prvenstvu 1954.

Debitovao je na prvoj posleratnoj medudržavnoj utakmici, 9. maja 1946. godine protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu, na kojoj je naša reprezentacija igrala u sastavu:
Monsider, Stankovič, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomaševič. Mitič, Bobek, F. Matošič, Kacijan.

Posle sedme utakmice u dresu sa državnim grbom, 29. juna 1947. protiv Madarske (2:3) na Stadionu JNA u Beogradu, malo je nedostajalo pa da napusti fudbal!
Vrativši se umoran sa gostovanja Dinama po Francuskoj, pet dana nije trenirao. Ipak, bio je počastvovan što je, umesto Firma koji je pre toga dobro igrao protiv Rumunije debitujući za reprezentaciju, opet pozvan u nacionalni tim. Na žalost, to je bila možda najneprijatnija uspomena iz njegove duge karijere, utakmica koju nikad nije mogao da zaboravi. Bio je kriv za prvi gol Madara, jer je napravio grubu grešku, a posle toga se izgubio i napravio niz slabih poteza. Sve ove pogreške potencirao je i poraz, tako da su drugovi s kojima je igrao posle utakmice osuli na njega pravu paljbu.
Potišten zbog svega ovoga, ne govoreći nikome ništa, pozajmio je od Bobeka novac za voznu kartu i vratio se u Zagreb - čvrsto rešen da više nikad ne zaigra!
Prošlo je dosta vremena dok su ga ubedili da je i to sastavni deo fudbala, tako da je nastavio da igra za Dinamo, dok je na sledećoj utakmici reprezentacije, septembra 1947 u Tirani, na mestu centarhalfa debitovao ,,Minda" Jovanović. Ipak, do kraja godine odigrao je još dve utakmice za nacionalni tim, protiv Bugarske (2:1) u Zagrebu i Poljske (7:1) u Beogradu, ali je posle ovoga zbog teže povrede bio prinuden da duže pauzira.

U državni tim vratio se tek 30. oktobra 1949, na utakmici protiv Francuske (1:1) u Parizu, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950. To je bila prva od one tri nezaboravne utakmice protiv ,,Trikolora", koje su odlučile ko će putovati za Brazil. Posle istog rezultata i u revanšu u Beo radu (1:1), naišla je ona ,,majstorica" 11. decembra 1949. u Firenci, u kojoj je naša reprezentacija, sa Horvatom na desnom beku, izvojevala pobedu tek u produžetku - 3:2 (1:1, 2:2).

Horvatov povratak u reprezentaciju bio je vrlo uspešan, tako da je posle ovoga odigrao još 27 utakmica u neisprekidanom nizu. U međuvremenu je sa bratom Vladimirom - ,,Dragom", koji je jedanput obukao dres reprezentacije, u Dinamu sačinjavao ,,dvometraški" bekovski par.
Na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950, igrao je na sve četiri utakmice naše reprezentacije desnog beka, a jednu od najboljih igara u dresu sa državnim grbom pružio je neposredno pred put za Brazil, 11. juna 1950. protiv Švajcarske (4:0) u Bernu.
Bio je član onog našeg nezaboravnog ,,olimpijskog tima" koji je 1952. godine u Finskoj osvojio srebrnu medalju (zbog povrede nije učestvovao na olimpijskom turniru 1948), po mnogima jedne od najboljih reprezentacija koje je jugoslovenski fudbal ikad imao:
Beara, Stanković, Crnković, Čaj-kovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.
Igrao je i na Svetskom prvenstvu 1954. godine u Švajcarskoj i briljirao na najboljoj utakmici našeg tima protiv Brazila (1:1), ali je na utakmici protiv budućeg svetskpg prvaka SR Nemačke (0:2) postigao autogol. Zbog nesporazuma sa Bearom, jednu loptu glavom hteo je da vrati našem golmanu, ali je ona pored njegove ruke odletela u mrežu.
Dve godine kasnije, 28. novembra 1956. na utakmici protiv Engleske (0:3) u Londonu, odigrao je šezdesetu, poslednju utakmicu u dresu reprezentacije. U ovom susretu od nacionalnog dresa oprostio se još jedan ćlan ,,olimpijskog tima" - Branko Stanković.
Završivši u Kelnu Visoku trenersku školu, Horvat je, prinuđen da zbog bolesti prekine igračku karijeru, nastavio sa trenerskim pozivom. Jedno vreme, u leto 1966. godine, vratio se u Dinamo i tada su ,,plavi" osvojili dosad najveći i jedini evropski trofej u klupskom fudbalu - Kup sajamskih gradova.
Ostao je u uspomenama kao igrač koji se na terenu uvek borio kao lav, bio je borac bez kompromisa, uvek do krajnosti požrtvovan, oštar i hrabar, ali uvek fer. Nenadmašan u igri glavom, onako dugonog, iako naizgled spor, uvek je stizao da dominira u kaznenom prostoru.
Često je govorio da je mnogo lakše igrati beka nego centarhalfa - valjda i zbog nekih neprijatnih uspomena koje je imao u dresu broj 5...

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)