Ime i prezime - Borivoje Kostić

Rođen   14/06/1930
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   33
Golova za reprezentaciju   26
Debitovao   09/09/1956
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda(Beograd)

Pre rata je Moša Marjanović bio inkarnacija golgetera. Daroviti strelac je bio Dragan Jovanović - Žena, napadač beogradske "Jugoslavije" između dva rata. Za šutera razorne snage slovio je Dušan Maravić, napadač Zvezde. Posle rata su se iskazivali kao nadahnuti strclci Bobek, Kosta Tomašević, Toza Veselinović, Marko Valok, Zoran Prlinčević, a iznad svih - Slobodan Santrač. On je i prvi golgeter po broju datih golova u državnim prvenstvima (224), daleko ispred Dušana Bajevića, Valoka, TomaSevića, Veselinovića, Bobeka, Milutinovića... čak i ispred Borivoja Kostića, nenadmašnog golgetera Crvene zvezde.

Da je mirnoća izraz moći, na terenu je dokazivao Bora Kostić. Imao je "strahovitu levicu", tako su pisali novinari i govorili navijači.

Na velemajstorski način je savlađivao golmane iz slobodnog udarca. To su bili posebni doživljaju za gledalište, naročito za pristalice "crveno-belih". Čim bi on namestio loptu, bez obzira na to kolika je udaljenost od gola, tribine bi zabrujale. U vazduhu se osećalo da gol lebdi, toliko je ogromno poverenje uživao ovaj vrsni golgeter. A potom bi usledio kratak zalet i... lopta bi se zakoprcala u mreži. Neverovatna je lakoća kojom je Kostić izvodio te svoje neodbranjive udarce. On je loptu udarao na poseban način. Čak ni ugledni profesor biomehanike dr Pavle Opavski nije mogao da objasni taj fenomen. Sa dugim stopalom, što je hendikep za fudbalere, on bi loptu udarao levom unutrašnjom stranom stopala i pri tome je ,,rezao", kako se to kaže u fudbalskom žargonu. To je bio "felš,, koji je varao golmane. Čudne su bile putanje tih lopti, bilo da su išle preko "živog zida" ili pored njega. Brzina putanje lopte je gotovo uvek bila između sto i sto dvadeset kilometara na sat, Fijuknula bi i nezaustavljivo se našla u mreži.

Ti golovi su bili Borina specijalnost. On je pobeđivao golmana i udarcima iz igre, najčešće su to bili neočekivani šutevi, iz raznih uglova i sa velike udaljenosti. Nekako je ostala u senci njegova veština u igri glavom. A Bora Kostić je i u tome bio majstor. Odličan odraz, dobra tehnika udarca i brz trzaj kojim je on prenosio snagu, ne samo vrata već celog gornjeg dela tela, pa su oni bili prava mora za sve golmane - od debitanta do Lava Jašina, Đule Grošiča i svih velikih čuvara mreže u našoj zemlji, Evropi i svetu.

Često se govorilo: Bora nije veliki znalac, on ume samo da daje golove. Kakva glupost! Ljudi zaboravljaju, čak i stručnjaci, da je u fudbalskoj igri najteže dati gol. A Bora Kostić je to činio na čudovišan način i neumorno u karijeri dugoj osamnaest prvenstvenih sezona. Nije u tome posustajao do oproštajne utakmice i odlaska za Sjedinjene Države, gde je igrao za Sent Luis, klub koji su vodili dr Aca Obradović i Ivan Toplak.
Ali i u tome "da je malo znao fudbal" krije se velika zabluda. Bora Kostić je znao i osećao igru svim čulima. Razumeo je kombinaciju, učestvovao u građenju napada i u njemu bio neumoljivi egzekutor. Malo je poznato da je Bora imao i dar za igru. Mnogi su mislili da to pripada Šekularcu, pa je u tom elementu igre Bora bio u njegovoj senci.
Ne treba zaboraviti da je Kostić bio atleta u pravom smislu te reči. Visok, koščat, snažnog torza, čvrst na nogama, izvrsno je gradio loptu, bio je i brz, silovit u prodoru, važio je za mučitelja svih bekova.

U sećanjima poklonika fudbala ostao je upamćen kao nenadmašan golgeter, sve je drugo potisnuto u zaborav, a imalo je šta da bude sačuvano u sećanju. Radilo se o kompletnom fudbaleru! Pokojni Milovan Ćirić mu je bio trener u Zvezdi i reprezentaciji, i o Bori je imao visoko mišljenje. Miša Pavić, jedan iz uskog kruga sjajnih trenera, o Bori Kostiću i danas govori sa velikim poštovanjem.
- Sedam godina sam bio trener prvog tima Crvene zvezde - ističe Pavić. - Za to vreme osvojili smo više titula prvaka i pobednika Kupa Jugoslavije. I kad god bi mi neko stegao ruku ili rečima čestitao, uvek bi pomislio na Bearu i Boru Kostića. Oni su bili najzaslužniji za te trijumfe. Beara bi hvatao lopte koje su svi već videli u mreži, a Bora bi najčešće uspevao da postigne odlučujući gol, nekad i dva-tri. Jednom je u glavnom gradu Hrvatske dao šest golova na prvenstvenoj utakmici protiv Zagreba. Pobedili smo - 6:1.
I pored toga što je u dugom razdoblju bio najzaslužniji igrač za velike Zvezdine trijumfe, on u klubu nije imao tretman koji je zaslužio. A da ne govorimo o tome što je odigrao tek jednu utakmicu preko dvadeset nastupa za "plave". A da je bilo više racionalnosti kod selektora, Bora Kostić bi morao da proslavi "zlatni jubilej".
Tu nepravdu, kao i mnoge druge u životu, on je nosio na dostojanstven način; bilo je to ravno muškom herojstvu najvišeg ranga. Nikad nije digao glas, niti na bilo koji način iskazivao zlovolju prema saveznim kapitenima. On je to nosio u sebi, kao u kakvom dubokom bunaru.

Tokom duge karijere, kao i ostali igrači tog vremena, nije zaradio novac. Čak i kad je u tridesetoj godini otišao u Vićencu, nije imao sreće - slomio je nogu! I tek kasnije, kad je tri godine igrao u SAD, on je uštedeo neku zlehudu svotu dolara. Da apsurd bude veći, Bora Kostić je više para zaradio kao trener u inostranstvu nego kao fudbaler.
A istine radi, kao fudbalski učitelj nije uspeo da se približi zvezdanim visinama svojih igračkih dana, Što je gotovo neminovnost sudbine većine asova od formata.
Bora sad živi penzionerske dane. Mirno, uz suprugu Mirjanu, posebno uz unuka Petra Grujića, sina svoje jedinice Anisije.

- Moji najlepši trenuci danas su šetnje sa Petrom - kazuje deka Bora. - On uvek ima hiljadu pitanja, živ jc, neukrotiv, kao sva današnja vitaminizirana i hiperaktivna deca. Ali mene sve to odmara. Nisam mogao da zamislim da ću u sedamdesetoj godini života imati takvu radost. Ovo su lepši
trenuci od onih koje sam poneo sa fudbalskih borilišta.
Bora je rođen u Obrenovcu (ima brata blizanca Vojislava) gde je živeo sa roditeljima i tek posle mature i upisa na studije, počeo je da razmišlja da ostavi svoj matični klub Radnički i prede u neki beogradski prvoligaški, a tada ih je bilo četiri. Pored "večitih" tu su bili i "romantičari" - sa Karaburme i Dunava (Radnički).
O braći Kostić, koji šutevima strovaljuju golmane kao mačem, čulo se nadaleko. Ali patrijahalno vaspitani, nisu želeli da ostave majku, udovicu, i teška srca se Bora odlučio da prede u Crvenu zvezdu.

- Moj dolazak u veliki klub pobudio je radoznalost i kod onih poklonika fudbala koji nisu bili naklonjeni crveno-beloj boji - priseća se Kostić tih davnih dana. - A tada je Zvezda imala istinsko sazvežđe zvezda: Mrka, Stane, Đaja, Rajko, Palfi, Takač, Jezerkić, Tomaš, Spajić... kasnije je došao Beara. Sve velika imena. Ja sam se medu njima osećao kao čun među krstaricama. I pored svih strahova i kompleksa, nisamse predavao. Teško sam se probijao. Događalo se da bih na nekoj prijateljskoj utakmici davao po nekoliko efektnih golova i očekivao da ću u nedelju biti sigurno u timu, a našao bih
se na tribinama. Patio sam. To su bili teški trenuci za mene, veliku provincijsku zvezdu, od koga je najčešće sve zavisilo.

Odjednom sam se našao u nepoznatoj situaciji - nisam bio neophodan! Ćutao sam i zaricao da ću raspršiti sve sumnje i postati standardni prvotimac. Trener Borčić je oscilirao: u trenucima oduševljenja me je dizao u nebesa, da bi potom bacao u podnožje. Izdržao sam, i pobedio.
Karijera Bore Kostića jc veoma poučna za mlade igrače. Lekcija se sastoji u tome da se mora verovati u sebe: "Neka bude što biti ne može..."

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Dobrosav Krstić

Rođen   05/02/1934
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   30
Golova za reprezentaciju   1
Debitovao   29/05/1955
Igrao u klubovima   FK Vojvodina(Novi Sad)


Dobrosav Krstić ( 5. II 1932. u Novom Sadu) je igrao za Vojvodinu od 1950. do 1962. godine. Za Vojvodinu je odigrao 440 utakmica (ubedljivi rekorder) i postigao 89 golova. Na kraju karijere igrao je za francuski Sošo i bio je proglašen za igrača godine u Francuskoj.
Evo priče o njemu iz 1964. godine:

Dobrosav Krstić je treći musketir čuvenog Vojvodininog fudbalskog kvarteta. Ako je Boškov oličenje upornosti i temeljitog rada, Veselinović izraziti talenat, vrlo bujan i nepresušiv, Dobrosav Krstić je primer skromnosti. On je, kažu stručnjaci, dobar kao devojka. To je momak bez želja, koji nikad nije postavljao uslove, na izgled ravnodušan, miran, povučen, gotovo se ne čuje i ne primećuje u ekipi. O njemu se takoreći i nije vodilo računa, jer on je brinuo i starao se o samom sebi u svakom pogledu.

Njegova fudbalska karijera isto tako je obična, svakidašnja i skromna. To je priča o hiljadama dečaka. Pva lopta - krpenjača, pocepane cipele, batine po prašnjavom turu. Onda- prva lopta, fudbalski dres i pravo borilište. Prvi njegov fudbalski dom je bila Slavija, klub koji je igrao u novosadskom podsavezu. I pošto se isticao na utakmicama brzo je zapažen i pozvan je da dođe u Vojvodinu. To je bilo 1950. godine, baš u dane kada je postao punoletan.

I sve ostalo je obično i prirodno: novi prvotimac osvojio je simpatije stručnjaka i publike i više nikom nije palo na um da bi novajlija mogao da se nađe na klupi za rezervne igrače. Čim je postao prvotimac, stekao je ugled standardnog igrača. Jedino se ponekad postavljalo pitanje koju mu ulogu dodeliti. Ako je mesto halfa bilo upražnjeno, tu je Krstić, ako je Rajkov bio sprečen da igra Krstić bi oblačio dres sa brojem 7. Njemu je sve jedno bilo da li će igrati spojku, cenarthalfa ili u vođu navale. On je bio devojka za sve. Nije se čak ni ljutio kada bi tek u svlačionici saznao za novi zadatak. Bez reči bi uzimao dres i u novoj ulozi se snalazio najbolje. Takve fudbalere englezi nazivaju "all round sportiste" jer mogu da igraju na svim mestima u timu.

Sasvim tiho i bez pompe Krstić je postao član jugoslovenske reprezentacije i gotovo neprimećen odigrao 32 utakmice braneći boje našeg fudbala u periodu od pet godina (1955-60). On je uvek bio u tuđoj senci - Beara, Veselinović, Šekularac, Bobek ili Milutinović. Zvezde su uvek bile u prvom planu, čak i onda kada bi ih nadmašio, a to se događalo gotovo redovno, jer su retke utakmice reprezentacije u kojima on nije unosio svoj pun udeo i dobijao najveće ocene.

Kao i Boškova stručnjaci su veoma cenili Dobrosava Krstića jer njihovom oku nisu mogli da izmaknu podvizi ovog fudbalera. On je tako dobro pazio Puškakaša na utakmici na Nep stadionu 1956. godine da slavni mađarski bombarder tog dana uopšte nije došao do izražaja. Krstić je uvek bio kraj njega, uvek je bio brži, uvek mu je odnosio loptu i činio je to na tako fer način, bez guranja, takoreći bez dodira, kao da se izvinjavao čuvenom strelcu, što je eto primoran da mu zagorčava život 90 minuta.

On je tako iz igre izbacio i Bonipertija, Fric Valtera, Tihog, Anđelila, Sivorija i mnoge druge. Uvek prožet viteškim duhom Krstić je uspevao na čudesan način da izbaci iz borbe majstore fudbalske igre! Krstić je gotovo uvek bio u formi jer je sve stvari uvek radio temeljito. Njegov dres je uvek bio natopljen znojem kada je odlazio pod tuš posle treninga. Pridržavao se asketskog načina života. Oženio se u 20 godini i posvetio se svojoj porodici. Uspeo je da stekne diplomu više pedagoške škole. Sve je u njegovom životu teklo nekako tiho, kao po programu, bez bučnog publiciteta. Čak ga ni sudije na terenu nisu kažnjavale, jer njegovo ime nije bilo zapisano ni jednom u sudijskoj beležnici.

I kada je odslužio svoj fudbalski vek u Vojvodini i otišao u Francusku da za koju godinu produži svoj fudbalski staž, Dobrosav Krstić oprostio se skromno od svog kluba i mnogobrojnih prijatelja. Za njim je ostalo upražnjeno mesto jednog asa, koje skoro neće biti popunjeno, jer takvi asovi kao Dobrosav Krstić ne rađaju se često na fudbalskim borilištima. Njihovo prisustvo primeti se tek kad nisu tu, kad ih nema. Takvi asovi su istinski majstori fudbala a Dobrosav Krstić je baš jedan od tih neumornih radnika, koji svuda stižu na terenu, da pomognu odbrani, da podupru napad. To je ona nevidljiva poluga utimu, koja reguliše igru, menja ritam, pojačava tempo.

Svima nama Dobrosav Krstić je ostao u sećanju kao fudbaler najviše međunarodne klase, uz to kao i blizak, dobrodušan prijatelj, čiji je blag osmeh na pitomom licu uspostavljao neposredan prisan odnos čak i pri prvom susretu.

Ime i prezime - Gustav Lehner

Rođen   17/02/1913 † 05/02/1987
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   44
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   02/08/1931
Igrao u klubovima   NK Slavija(Osijek), FK BSK(Beograd),
HŠK Građanski(Zagreb),
NK Proleter(Osijek)

Rođen 17. februara 1913. u Osijeku, umro 05. februara 1987. u Zagrebu.

Jedan od najboljih krilnih halfova u jugoslovenkom fudbalu, primeran po disciplini i požrtvovanju u igri, odličan tehničar i vrlo izdržljiv i neumoran igrač, sjajan u igri glavom. Pre rata je odigrao 44 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije!

Počeo je da igra 1930. u podmlatku osječke Slavije i brzo postao standardni prvotimac, a krajem 1934. preselio se u Beograd i obukao dres Beogradskog sportkluba (BSK) u kome je do leta 1941. odigrao 216 utakmica i osvojio tri titule prvaka Jugoslavije 1935, 1936. i 1939. godine.
Najčešće je igrao levog halfa, povremeno desnog halfa i centarhalfa. Prilikom gostovanja u ekipi zagrebačkog Građanskog teže je povredio kolena 1936. u Švajcarskoj i zbog ove povrede pauzirao skoro pola godine.

Tokom igranja za BSK diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Deset puta je nosio dres reprezentacije Beograda.
Od leta 1941, zajedno sa klupskim drugom bekom Dupcem, prešao je u zagreački HŠK Građanski za koji je igrao tokom rata, a od 1945. do 1949. bio je igrač i trener Proletera iz Osijeka. Kad je prestao s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu i vodio ekipe Metalca (Osijek), Dinama (Pančevo), novosadske Vojvodine (1954-1957), zagrebačkog Dinama, mostarskog Veleža, Slavonije i NK Zagreb, a na kraju zagrebačkog Metalca.

Uz jedan susret za "B" ekipu (1934), odigrao je za devet godina 44 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 2. avgusta 1931. u susretu protiv Čehoslovačke (2:1) u Beogradu sa svega 18 godina, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. novembra 1940 protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu.

Ostao je u uspomenama kao igrač i čovek primernog ponašanja.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Enver Marić

Rođen   23/04/1948
Mesto u timu   Golman
Utakmica za reprezentaciju   32
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   30/04/1972
Igrao u klubovima   FK Velež(Mostar), Schalke 04(Ger)

Rođen 23. aprila 1948. u Mostaru.

Sa 423 prvenstvene utakmice (zaključno sa jesenjom sezonom 1984/85) nosi titulu jugoslovenskog prvoligaškog rekordera u broju odigranih utakmica.
Prvi put je stao izmedu stativa 1959. u pionirskom timu mostarskog Veleža, a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio u sezoni 1967/1968. na utakmici protiv Crvene zvezde (0:4) u Beogradu. Od proleća 1979, zaključno sa sezonom 1983/84. godine, branio je u neprekidnom nizu 131 put, a bio je kapiten tima koji je 1981. osvojio prvi i dosad jedini Fudbalski kup Jugoslavije za Velež.
Od 1976. do 1978. branio je s uspehom gol nemačke ekipe Schalke 04 iz Gelzenkirhena na 47 utakmica Bundeslige, a kad se vratio u Mostar, ponovo je stao na gol Veleža i kao kapiten tima i danas brani sa zapaženim uspehom. Dosad je ukupno odigrao 692 utakmice za Velež.
Uz sedam susreta za mladu reprezentaciju (1968-1971), odigrao je i 32 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 30. aprila 1972. u susretu sa ekipom SSSR-a (0:0) u Beogradu i posle ovoga na narednih 30 utakmica reprezentacije branio je gol 29 puta. Učestvovao je u Kupu nezavisnosti 1972. u Brazilu i na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 22. maja 1976. u susretu protiv Velsa (1:1) u Kardifu.

Branio je 1972. za selekciju Evrope protiv Južne Amerike, a pre toga i u jednoj evropskoj selekciji lista "Sport" iz Beograda protiv Crvene zvezde.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Jozo Matošić

Rođen   27/01/1913 - † 01.03.1999
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   24
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   01/04/1934
Igrao u klubovima   NK Hajduk(Split)


Rođen 27. januara 1913. u Splitu, umro 01.03.1999. u Dubrovniku u 86. godini života.

Jedan od naših najboljih bekova između dva svetska rata, istaknuti reprezentativac i trener, stariji brat nezaboravnog Frana Matošića.
Karijeru je počeo 1931. kao rezervni golman splitskog Hajduka, a onda ga je legendarni trener Luka Kaliterna prebacio na mestu beka, na kome je dostigao visoku klasu i postao reprezentativac.

Atletski građen, vrlo srčan i neustrašiv, uvek maksimalno borben, za NK Hajduk - Split odigrao je 471 zvaničnu utakmicu i postigao 53 gola. Kad se Hajduk 23. aprila 1944. prebacio na oslobođeni Vis, nalazio se među 13 igrača koji su, na čelu s ondašnjim predsednikom Jankom Rodinom, sačinjavali prvu ekipu tima NOVJ, čiji je Jozo bio kapiten.

Za reprezentaciju je odigrao 24 utakmice (1934-1940), kao i jednu za"B"-tim(1934). Debitovao je 1. aprila 1934. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (2:3) u Beogradu, kada je uža odbrana prvi put zaigrala u sastavu: Glazer -Higl - Matošić, da bi posle toga na još 22 međudržavne utakmice igrala u istom sastavu. Od nacionalnog tima oprostio se 22. septembra 1940. protiv Rumunije (1:2) u Beogradu, za Dunavski kup.

Bio je i trener NK Hajduk -Split (1951 -1954)11952. osvojio nacionalno prvenstvo. Kad se 1954. preselio u Dubrovnik, bio je trener NK Dubrovnik i GOŠK - Dubrovnik. Povukavši se iz fudbala, na Lapadu je otvorio gostionicu "Dalmatinska konoba".

Ime i prezime - Blagoje Marjanović - "Moša"

Rođen   03/09/1907 - † 01/10/1984
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   57
Golova za reprezentaciju   36
Debitovao   28/06/1926
Igrao u klubovima   BSK(Beograd)

Nekad je bilo dovoljno reći: Moša, i znalo se o kome je reč. Bio je inkarnacija fudbalskog majstorstva u vremenu između dva rata. Sjajan igrač, nenadmašan golgeter. Više od decenije bio je sinonim BSK-a, našeg najboljeg i najuspešnijeg fudbalskog kluba. Nezamenljivi državni reprezentativac, njegov rekord - 37 golova za "plave", premašen je tek posle Drugog svetskog rata.

Blagoje - Moša Marjanović rođen je 1907. u Beogradu, ali je počeo da igra još kao dečak, u trećem timu podmlatka "Jugoslavije", da bi ga Radenko Milrović, najveći lovac na talente, odveo u BSK. Mošina karijera bila je skokovita. Brzo je postao prvotimac i reprezentativac. Gotovo da je bilo nezamislivo da prođe utakmica, a da Moša ne postigne gol.

Duže od jedne decenije bio je nezamjenljivi reprezcntativac. Igrao je na mestu centarfora, desne polutke i desnog krila. Bio je veoma autoritativan igrač. Njegova reč slušala se bez pogovora. U BSK-u i državnoj reprezentaciji. Sa Tirnanićem, sačinjavao je čuvenu desnu stranu beogradskih "plavih". Njihovo majstorstvo opijalo je gledaoce.
Moša je za vreme rata bio u zarobljeništvu. Po povratku, posvetio se trenerskom pozivu, radio je u našoj zemlji i u Italiji. Razboleo se u trenutku kada se spremao da ode u Kairo. Jedno vreme primao je invalidsku penziju, kasnije je dobio nacionalnu penziju, kao zaslužni majstor sporta...

Sa suprugom Planinkom, kćerkom i sinom, Blagoje Marjanović je stanovao na Terazijama, u Igumanovoj palati. Jedna vitrina je pravi mali muzej Mošinih trofeja, odlikovanja, priznanja, suvenira, zastavica... Nekoliko kožnih albuma puni su starih požutelih fotografija. Tu je i knjiga pokojnog Ljubiše Vukadinovića - "Hiljadu golova Moše Marjanovića".
Jedna blistava igračka i veoma uspešna trenerska karijera je u tom kutku nad kojim dominira Mošina slika. Najdraža uspomena: na rukama ga nose sa terena Sava Antić, golman Cvetković, Juričko... Osvojen je pehar maršala Tita, BSK je na stadionu JNA u finalu savladao tim "Hajduka" rezultatom 2:0.

- Nebrojeno puta sam iznošcn sa terena na rukama navijača - kaže Moša, naglašavajući samoglasnike. - Ali, ovo jenešto drugo (Širi ruke, krivi glavu na jednu stranu), bio samtrener, tada se radost pojačano doživljava. U tom poslu mnogo je patnji, a malo radosti, zato su trenuci trijumfa, dragi,nezaboravni...

Mošina soba je i danas sva u plavom. Objašnjenje daje njegova supruga: "On je ludo voleo predratni BSK, klub u kome je postigao sve, I zato je posle rata s toliko žara i ljubavi trenirao današnji BSK, ovaj s Karaburme".
Na kućnom kaputu zapažam klupsku značku BSK-a. Primetio je da sam na njoj zadržao pogled.

- U mome detinjstvu koje sam proveo u Beogradu, u opštini Palilula, gde sam i rođen, u prvo vreme znali smo za klikere i klis. To su bile naše igre. I u tim igrama bio sam najbolji. Neko nas je jednom odveo da vidimo kako u porti kod Svetosavske crkve deca jure za nekom naduvanom kožom. Ta igračka se zove lopta. Uzbuđeni i radoznali, moj brat Nikola, nekoliko dečaka iz kraja i ja pošli smo da vidimo to čudo. I lopta nas je opčinila. Živa, neukrotiva, čudno je odskakala, letela kroz vazduh... To nam se dopalo. Odmah smo odlučili da skupimo pare i kupimo loptu. Lutali smo gradom i u Balkanskoj ulici našli radnju koja je u to vreme prodavala kožne lopte. Nisam ni slutio da će baš ta lopta odrediti moju sudbinu. Tačnije, fudbal je moj život! Od tih dečačkih dana do danas on je za mene sedište svega.
Za naš predratni fudbal Prvo svetsko prvenstvo bilo je događaj koji je učinio da fudbal pređe okvire sporta i postane deo društva. Senzacionalne pobede naše reprezentacije u dalekom Urugvaju 1930. godine imale su veliki odjek. To više nije bila igra "dokonih mladića". Oni su tamo reprezentovali zemlju.

- Naš uspeh u Urugvaju - seća se Moša - bio je prekretnica za beogradski i jugoslovenski fudbal. Odjednom svi su počeli da nas gledaju s uvažavanjem, novine su pisale o nama, donosile naše slike, postali smo ljudi velikog publiciteta... Beograđani su tada pevušili pesmu: "Montevideo, Bog te video..." i bili ponosni na svoje ljubimce. Tirke i ja više nismo mogli da idemo ulicom a da nas ljudi ne pozdrave skidanjem šešira. U kafani, kelneri bi odmah donosili piće ili bi nas pitali šta želimo, to naručuje "gospodin za onim stolom". Najčešće, mi te ljude nismo znali. Koliko mi se puta dogodilo da me momak iz radnje pozove unutra, a gazda pokaže nov engleski šlof, parišku košulju ili kravatu iz Beča. Popričamo malo o fudbalu, spremam se da krenem, a momak mi daje paket. Trgovac samo klimne glavom: "To je za vas, Mošo, za onaj gol koji ćete dali u nedelju". Imao sam parfimeristu koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu, svog berberina Savu, koji je radio kod majstora Grujića u Prizrenskoj ulici, obućara koji mi je pravio cipele po mcri... Tako je onda bilo.

U daljem razgovoru doznajem da je posle svetskog prvenstva BSK prvi počeo da daje novac igračima. U početku,pare su primali samo Moša Marjanović i Tirnanić. Kasnije, kada su iz Osijeka dovedeni Gustav Lehner i Franja Glazer, potom Ernest Dubac, pa Bruno Knežević iz Zagreba, a pred rat Petar Manola iz Sarajeva i Srđan Mrkušić iz Splita, beogradski "plavi"' su već bili gotovo profesionalna ekipa.
Moša kaže da je on prvu platu primio u iznenađujućem iznosu za ono vreme - 1.800 dinara. Tirke je imao tri stotine manje, ostali igrači nisu primali ni premije.
Tek 1935. BSK je uveo plate (za igrače koji nisu radili) premije, koje su bile 500, 800 do 1.000 dinara, kada su bile u pitanju utakmice sa mesnim rivalom SK "Jugoslavijom" i zagrebačkim "Građanskim", koji je po snazi i igračkim kvalitetima stajao uz bok BSK-u, a povremeno bio i bolji.

Pijemo kafu, Moša pokazuje rukom na televizor i mršti se.

- Danas je teško igrati fudbal - iskren je stari as. - Trči se mnogo, startuje oštro, pokrivanje protivnika je striktno, čim igrač primi loptu, mora da očekuje da će biti ometen, često i bezobzirnim startom. Malo je mogućnosti da se danas pokaže majstorstvo. Bilo bi besmisleno da tvrdim kako smo mi bili talentovaniji od ove današnje generacije. Ne, sve je u progresu, pa i fudbal. Ali, danas se igra drugim ritmom. Mene često pitaju stari prijatelji zašto današnji igrači ne znaju da šutiraju volejem, kao nekada ja (to je bila jedna od Mošinih specijalnosti). Ne mogu da ih ubedim da znaju, možda i bolje nego ja, ali nema šansi, tek ponekad dogodi se da napadač ima slobodan prostor za volej.

Predočavam Moši da je bio najbolji golgeter svoga vremena, da takvo snalaženje pred golom, tu savršenu tehniku šuta i intuiciju drugi nisu imali.
On obara pogled, smeši se krajem usana, vrti glavom: -Možda sam bio lukaviji od drugih. Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Vodio sam računa o svemu; kako je postavljen golman, protivnik, saigrač, ko ima loptu... Znao sam i kako ko proigrava od mojih drugova. Ne samo Tirketa, kako to ljudi misle, znao sam i ostale: Vujadinovića, Valjarevića, Glišovića, Božovića... Uvek sam se trudio da reagujem munjevito, shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde,zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom... Nisam cepao mreže, nisam bio tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju.

Bio je dugo trener, čak i naše reprezentacije, i zanimalo me je zašto nije stvorio "novog Mošu".
- Sve što sam znao, prenosio sam igračima. Nesebično. Hteo sam da igraju brzo, racionalno, efikasno... Naročito sam voleo Savu Antića. Bio je čudesno talentovan, sjajan igrač. Nije postao legenda, jer je igrao u malom klubu. Da je bio igrač "Partizana" ili "Crvene zvezde", o njemu bi se i danas pričalo. Vcrovao sam da će Sava biti moj naslcdnik. Kasnije sam sve nade polagao u Skoblara. To je veličanstven igrač. Najkompletniji. Imao je sve. Čak jači temperament nego Antić. Trebalo je da Joška Skoblar igra centarfora i bio bi Moša svoga vremena. Znate, kao trener shvatio sam da se golgeter rada. l mene niko nije stvorio, ni ja druge nisam mogao da naučim da daju golove. To je tako: imaš dar za to ili ga nemaš.

Moša je poslednjih godina retko izlazio u šetnju gradom. Čitao je novine, gledao televiziju, strastveno kupovao lozove i popunjavao tikete Sportske prognoze. Na svet oko sebe gledao je sa visine svog trećeg sprala. Često je na prozoru, menja raspoloženja. Više je setan nego vedar. S njegovom sudbinom poslednjih godina, teško je i biti u dobrom raspoloženju.

Ipak, Moša je sve junačno podnosio. Čudne su snage pomirenja u njemu. On nije bio običan igrač, ni običan trener, nije čak ni čovek sa običnom sudbinom. Život najpopularnijeg jugoslovenskog fudbalera pre rata potvrda je da trajne sreće nema. Postoje samo trenuci sreće. Za ovog čoveka dani radosti davno su prošli. Sve manje je onih ljudi koji su uživali u Mošinim golovima, odlaze... Ali, legenda o Moši živi i traje, l danas je on inkarnacija golgeterske veštine.

Kao mlad, Moša je znao da pije iz čaše života. Već dvadeset godina njegovi dani puni su gorčine. Kada je doživeo moždani infarkt, njegova nemoć bila je tragična. Kao sportista koji je navikao da pobeđuje, nije se predao. Izvojevao je i tu najtežu pobedu: ponovo je naučio da govori i hoda. Umro je u Beogradu 1.10.1984.godine.

Na fudbalskom terenu bio je nepredvidljiv,lukav,inteligentan...gotovo nedodirljiv u svojoj superiornosti.
danas,kada više nije živ,ostale su uspomene, a za nas blagi dobri čovek srebrne kose i otvrdle rezignacije.Živi u sećanjima svojih obožavalaca,prijatelja i svih koji su ga znali. Ostao je i nadimak - Moša - sinonim golgeterskog umeća.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Vojislav Melić

Rođen   05/01/1940
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   27
Golova za reprezentaciju   2
Debitovao   02/06/1962
Igrao u klubovima   FK Mačva(Šabac), FK Crvena Zvezda,
FC Sochaux(Fra), AS Beziers(Fra)

Rođen 5. januara 1940. u Šapcu.

Kao svestran fudbaler sa brojnim vrlinama, igrao je na sedam mesta u reprezentaciji Jugoslavije (izuzev uže odbrane i centarhalfa), a debitovao je u dresu s državnim grbom na finalnom turniru Svetskog prvenstva 1962. u Čileu!

Karijeru je počeo u šabačkoj Mačvi, a od 19. avgusta 1960. do 2. jula 1967. s velikim uspehom je nosio dres beogradske Crvene zvezde, za koju je odigrao ukupno 312 utakmica (od toga 140 prvenstvenih) i postigao 54 gola. U sezoni 1963/64. osvojio je "duplu krunu" - i prvenstvo i Kup.

Od leta 1967, pretežno kao odličan vezni igrač, šest godina je igrao za francusku ekipu FC Sochaux Montbeliard, u čijem je dresu oktobra 1971. proglašen za najboljeg ligaškog fudbalera u Francuskoj. Od sezone 1973/74. igrao je četiri godine za drugoligašku ekupu AS Beziers, a zatim je dve godine bio njen trener. Tako je u Francuskoj ostao punih 12 godina!
Uz tri susreta za mladu reprezentaciju (1959-1961) odigrao je 27 utakmica i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije, u kojoj je najviše igrao desnu polutku i desnog halfa, a nekoliko puta i oba krila, levu polutku, levog halfa i vođu navale! Po svestranosti, svojevrstan rekorder u jugoslovenskoj reprezentaciji.

U dresu sa državnim grbom debitovao je 2. juna 1962. u susretu protiv Kolumbije (5:0) u Ariki (postigaoje jedan gol) na Svetskom prvenstvu u Čileu. Od dresa reprezentacije oprostio se pet godina kasnije, 14. maja 1967. na utakmici protiv Albanije (2:0) u Tirani.

Iz Francuske se vratio na poziv svoga matičnog kluba, šabačke Mačve, u kojoj je nastavio trenersku karijeru. U sezoni 1983/84. vodio je ekipu FK Crvenke, člana Vojvođanske lige, a od sezone 1984/85. nalazi se u stručnom štabu beogradske Crvene zvezde i radi sa omladinskim selekcijama.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Savo Milošević

Klub   CA Osasuna
Rođen   02/09/1973
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   101
Golova za reprezentaciju   35
Debitovao   23/12/1994
Igrao u klubovima   FK Partizan , FC Aston Villa, Real Zaragoza, Parma AC, RCD Espanyol, RC Celta de Vigo


Rođen 02.09.1973 u Bijeljini.

Rekorder po broju nastupa za reprezentaciju Srbije i Crne Gore.

Igrao u klubovima, FK Partizan (1992-95), Aston Villa (1995-98), Real Zaragoza (1998-2000 and 2002), Parma (2000-01), Espanyol (2002-03), Celta Vigo (2003-04) i CA Osasuna (2004-).

Nastupao za reprezentaciju Jugoslavije na Svetskim prvenstvima 1998.u Francuskoj i 2006. u Nemačkoj i na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, gde je bio najbolji strelac šampionata.

Ime i prezime - Miloš Milutinović

Rođen   05/02/1933
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   33
Golova za reprezentaciju   16
Debitovao   21/05/1953
Igrao u klubovima   FK Partizan(Beograd), Racing(Fra), Stad de France(Fra)


Miloš Milutinović (rođen 5. februara 1933. godine, u Bajinoj Bašti) igrao je na svim mestima u navali.
Za Partizan je odigrao 200 utakmica i postigao oko 200 golova.
Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 33 puta i postigao je 16 golova.
Izvesno vreme proveo je u inostranstvu, braneći boje pariškog Rasinga i Stad de Franse.

- Svetsko prvenstvo 1954. u Švajcarskoj ostalo mi je u sećanju posebno iz dva razloga. Prvo, strelci su se utrkivali u efikasnosti, pa je zabeležen rekordan broj pogodaka. Drugo, imao sam čast da postignem prvi gol na šampionatu.
U 13. minutu susreta sa Francuzima, tog 16. juna u Lozani, savladao sam Remetra. To je bio ujedno pobedonosni hitac, s obzirom da se meč završio 1:0 za nas. Primio sam loptu na 16 metara, oslobodio se jednog protivničkog igrača, mislim da je to bio Marset, u najmanjem prostoru morao sam da reagujem najbrže. Taj pogodak je više puta ponavljan na televiziji. Kasnije, kada sam fudbalsku karijeru nastavio u Francuskoj, često su mi "prebacivali" zbog tog efektnog poteza.
Prvenstvo u Švajcarskoj je, pored visoke efikasnosti, bilo i veoma uzbudljivo, dramatično. Pcsebno finale. Mađari su u toj deceniji bili nezadrživi. Rušili su sve pred sobom. Zato je senzacionalno odjeknuo trijumf SR Nemačke u završnoj predstavi.

Popularna "plava Čigra" seća se isto tako intenzivno i tadašnjih okršaja "plavih" sa Brazilcima i Nemcima:
- Utakmica sa Brazilom bila je proglašena za jednu od naj-iepšin na šampionatu. Neverovat-no je kako su nam se izvukli zapadni Nemoi, da bi, na kraju, osvojili Kup 2dla Rimea. čudo ih je spasio od poraza, čak od katastrofe. Lopta je pogađala njihovu prečku, vadili su je sa gol-crte, Turek je imao pune ruke posla i bio je srećan više nego što je težak.
Tada sam bio jedan od mlađih aktera. Divio sam se vrhunskim asovima. Učio od njih.
U Švedskoj, 1958. godine, krenuo sam kao afirmisan rcprezentativac i verovao da će to biti moj šampionat. Nisam znao da sam nezalečen, jer su me tretirali kao zdravog. Bolest me je sprečila da više pokažem.
Dok je u Švajcarskoj trijumfovao evropski fudbal, južnoamerički je došao do reči u Švedskoj.
Brazilci su preuzeli primat od SR Nemačke. Zanimljivo je da su strelci i te 1958. godine bili veoma raspoloženi, a dominirao je Francuz Fonten, čiji skor od 13 golova neće biti skoro prevaziđen.
Svako prvenstvo ima svoje junake. U Švajcarskoj me impresionirao Urugvajac Skijafino, a u Švedskoj Brazilac Didi. Nepravedno je izostaviti sazvežđa ostalih velemajstora lopte, kao što su bili Mađari predvođeni Puškašem, na primer. Ili, u Štokholmu, Švedski trio Gre-No-Li...
Šesti šampionat sveta ostaće zapamćen i po tome što se na fudbalskom nebu pojavila nova zvezda - Pele.

Na V svetskom prvenstvu je slavio timski koncept igre, a na VI je počast pripala individualnim vrednostama. Na obe smotre, međutim, afirmisan je takozvani Čisti fudbal - lepota, efikasnost, nadahnuće. Posle Švedske, ovaj sport je počeo da se komercijalizuje, da se pretvara u biznis i politiku, da ne bude samo igra. Promenjena su shvatanja i maniri, pridodati drugi, prateći, elementi. Fudbal je izgubio svoje čistunstvo. Sa ponosom i zadovoljstvom mogu reći da sam pripadao vremenu i naraštaju fudbalera koji su taj sport doživljavali celim bićem. I sada se obrađujem kada sretnem igrače koji u fudbalu vide igru.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)

Ime i prezime - Rajko Mitić

Rođen   19/11/1922
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   59
Golova za reprezentaciju   32
Debitovao   09/05/1946.
Igrao u klubovima   BSK, FK Crvena Zvezda(Beograd)

Rajko Mitić (rođen 19.novembra 1922. godine, u Dolu kod Bele Palanke) ostao je zabeležen kao najveći džentlmen jugoslovenskog fudbala.
Za Crvenu zvezdu odigrao je oko 580 utakmica. Dugogodišnji kapiten tog tima.Prethodno je bio član BSK-a.
U reprezentaciji nastupao 59 puta i dao 32 gola. Bio je polutka, centarfor, half ... Ipak, uloga 'desne spojke mu je najviše odgovarala.
U periodu od 1967-1970,bio je i savezni kapiten našeg državnog tima.

Mitić je branio boje "plavih" na IV i V svetskom prvenstvu.

- Na IV svetskom prvenstvu okosnicu naše reprezentacije sačinjavali su igrači koji su na XIV olimpijskim igrama u Londonu izborili srebrnu medalju. Već smo imali određeno međunarodno iskustvo. Pre nego smo krenuli u Brazil, svratili smo u Svajcarsku i odigrali sa tamošnjom selekcijom prijateljsku u-takmicu. Interesantno je ida su nam Svajcarci bili konkurenti u grupi. I oni i Meksikanci pokušali su da nam na tehniku pariraju snagom. "Nismo znali koliko su Brazilci jaki. Dobro smo igrali. Štampa je hvalila Jugoslovene kap otkrovenje za južnoameričke pojmove.
Protiv "karioka" smo bili hendikepirani izostankom Bate Ognjanova koga su povredili Švajcarci. Shvatili smo da je Brazil zemlja fudbala, a ne samo kafe. Rio de Žaneiro je toga dana bio nalik košnici. Otvoreni tramvaji prepuni tifoza. Tribine krcate. Poklici, pesma igra, trans ... Impresivna slika na najvećem stadionu na svetu.
Rano smo stigli na pozornicu. Zagrevali se. Ppsmatrali publiku zahvaćenu delirijumom. Čudili se. Malo smo se i plašili, mora se reći. Pred početak utakmice, namerno sam, po običaju, oklevao. Najradije sam poslednji izlazio na teren. Prolazeći kroz izlaz, uspravio sam se i glavom udario u ogradu tunela. Osetio sam da mi se krv sliva niz vrat. Okrenuo sam se i vratio u svlačionicu, gde me je dr Aca Obradović iznenađen dočekao. Ušili su mi ranu na glavi, stavili čalmu i povrh toga kapu sa crvenim krstom koju mi je posudio jedan brazilski bolničar.
Velšanin Grifits insistirao je da utakmica počne. Pretio je da će odsvirati kraj i da će diskvalifikovati naš tim. Čajkovski je zvao ostale igrače da istrče na teren. Utakmica je, tako, počela bez mene.
Za vreme odmora, čujem, objašnjavanje. Napadaju Mrkušića. Kažem im: "Šta je, ljudi, šta se svađate. Pa, nije isramota igrati 0:0, pred 200.000 domaćih navijača, i to protiv takvog protivnika!" A oni me gledaju u čudu. Misle: od udarca sam pobrkao stvari. A ja, naprosto, nisam video ni znao da su Brazilci već u 3. minuti poveli, dok sam bio u svlačionici.
Upamtio sam od Brazilaca najviše polutke Zaira i Zizinja, valjda zato što sam na tom mestu i ja igrao. Međutim, centarfor Ademir je isto tako bio fenomenalan. Pokretljiv, sjajan skakač,opasan napadač. Pa, half Bauer. Kasnije su se isticali Gilmar, dva Santosa, Didi, Garinča i, još kasnije, Pele. Pored veštine, Brazilci su mi se dopali i zbog korektnog igranja. Nisu primenjivali grubost.
Sto se tiče šampionata u Švajcarskoj, opet smo imali priliku da se približimo samom vrhu, ali smo izgubili, kao što znate, od Zapadnih Nemaca. No, tada su naši asovi bili u zenitu i već su nam polako tražili zamene.
Kada me pitaju u čemu je bila snaga te naše generacije reprezentativaca, smatram da je uigranost predstavljala ključnu odliku. Svi smo bili iz dva-tri kluba. Zajedno smo se pripremali i nastupali', pa je to moralo da urodi dobrim rezultatima.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)