Pirevina - Agropyron repens



Pirevina je trajna zeljasta biljka, visoka 60—120 cm. Stabljika je uspravna i na njoj su tanki, uski, pljosnati, dugački i pod prstima grubi listovi. Cvetovi su udruženi (7—8) u uspravne, tanke, guste klasove dugačke oko 10 cm. Cveta celog leta. Rizom (Graminis rhizoma) se kopa u jesen, odmah opere hladnom vodom, očisti od sitnih žilica i suši. Rizom pirevine je vrlo dugačak, vitak i savitljiv, 2—3 mm debeo, sjajan, kao slama žućkasto-beličast i uzdužno prugast. Rastojanje između kolenaca je šuplje i iznosi oko 2—5 sm. Ukusa je sladunjavo-otužnog. Pirevina je dosadan i žilav korov po njivama i vlažnim poljima. Rizom je vrlo razvijen; biljka se uglavnom rizomom razmnožava i tako zakorovljuje polja i nanosi štete našoj poljoprivredi. Sastav: U drogi ima oko 8% triticina. To je polisaharid (levulozan) koji hidrolizom daje fruktozu (levulozu). Triticin, slično inulinu, nalazi se rastvoren u ćelijskom soku. Izgleda da ga ima i u nekim drugim gramineama. U rizomu pirevine ima još i malo saponina slabe hemolitičke moći, sluzi, gume, levuloze, inozitola, dva heterozida (gliko zida) koji hidrolizom daju vanilin, vrlo malo etarskog ulja, soli, među kojima silikata i malata kalijuma i kalcijuma. Ćelije epiderme su inkrustirane kremenom kiselinom. Nema skroba. Upotreba: Pirevina je slab diuretik. Od nje se izrađuje Extractum Graminis. Pretpostavlja se da kalijumove soli i saponini izazivaju diurezu. Spremaju se sledeći čajevi: 1. Čaj protiv artritisa: po 30 gr rizoma pirevine, korena peršuna, rastavića, lista koprive, hajdučke trave i mahune pasulja. Četiri supene kašike čajne mešavine sipati u 3/4 litra ključale vode i malo prokuvati. Ostaviti da odstoji 1 sat. Čaj piti u gutljajima češće u toku dana. 2. Protiv zakrečavanja krvnih sudova: po 20 gr korena lincure, biljke hajdučke trave, list žalfije, list bele imele, koren maslačka, koren odoljena i koren pirevine. Dve supene kašike čajne mešavine preliti sa pola litra hladne vode. Ne ka vri 2 minuta. Čaj piti češće u toku dana. Narodna imena: pirika, pirovina, bored, vornica, galac, glistnik, zubaca, kalac, perjovica, pir, pirak, piree, puzava pirika, tkalac.

Sladić - Glycyrrhiza glabra



Sladić je dugovečna, vrlo otporna zeljasta biljka sa izvanredno snažnim, razvijenim i žilavim, drvenastim korenovim sistemom. Iz rizoma, koji je ispod same površine zemlje, svakog proleća izbija po nekoliko stabljika 1 -2 m. Divlja, a osobito gajena biljka, u gustom sklopu obrazuje zbijen i teško prohodan čestar, koji na prvi pogled liči na mladu bagremovu šumicu. Lišće je slično bagremovom, ali je sitnije. Lišće je pod prstima grubo i vrlo lepljivo. Cvetovi su sitni, ljubičaste boje. Plod je mala mahuna mrke boje, pljosnata, vrlo čvrsta i gruba pod prstima. Cveta u julu i avgustu. Sladić raste na peskovitim obalama Dunava i Tise, a gaji se kao medicinska biljka u mnogim zemljama Evrope i sveta. Slast i lekovitost korena potiču od glicirizina. Istorija upotrebe slatkog korena vrlo je zanimljiva. To je jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo evropskih već i induske i kineske medicine već više hiljada godina, i to bez prestanka. Sastav: U svežem korenu ima mineralnih i masnih materija, skroba, malo manitola, asparagina, gorkih materija, saharoze, jedan flavonski heterozid (likviritozid) koja hidrolizom daje glikozu, ramnozu i dihidroksi-flavanon. Slast i lekovitost korena potiču pre svega od triterpenstoih saponozida, osobito glicirizina. Glicirizin se u sladiću nalazi u obliku kalcijumove i amonijumove soli. Upotreba: Slatki koren ulazi u sastav plućnih čajeva. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u trbuhu. Ulazi u sastav raznih lekova za organe za varenje i disanje. Slatkim korenom slade pivo, razne penušave limunade i druga pića. Utvrđeno je, da i ona topla žuta boja slatkog korena nije samo boja, nego i lek i da potiče od tzv. flavonskih jedinjenja koja deluju protiv upala sluzokože i doprinose lečenju čira u želucu. Sladić se koristi za razne mešane čajeve od kvalitetnih lekovitih biljaka za lečenje raznih bolesti. Narodna imena: slatki koren, slatko drvce, slatko bilje, gospino bilje, glicirica.

Valerijana - Valeriana officinalis



Odoljen je lepa, dugovečna, zeljasta, prava, pri vrhu razgranala biljka s neparno perastim listovima. Visoka je od 0,5 do 2 m. Na vrhu stabljike i ogranaka nalaze se bele ili ružičaste krupne cvasti slične štitu, sastavljene od velikog broja sitnih cvetića. Cveta krajem proleća i preko celog leta. Prizemni listovi imaju dršku, a gornji su sedeći. Plod je velik do 5 mm i na vrhu ima perjanice tako da biljku rasejavaju vetar i voda. Odoljen je vrlo polimorfna biljka. Ima mnogo varijeteta. Jedni razvijaju dugačke podzemne organe, stolone, pomoću kojih se brzo razmnožavaju a drugi ih nemaju. Valeriana sambucifolia, V. mihanii, V. latifolia. Odoljen raste svuda, a najviše po vlažnim mestima, pored reka i potoka, po livadama, ređe po brdskim i planinskim retkim Šumama. Na vlažnom i močvarnom zemljištu biljka daje veći prinos, a na suvom i peščanom manji, ali droga ima više etarskog ulja. Kod nas se najbolji prinos i kvalitet dobijaju na plodnim, peskovito-humoznim svežim nanosima pored Tise, Dunava i Save. Droga je koren (Valerianae rhizoma cum radicibus - osušen rizom s korenjem). Na vrhu ima ostatke stabljike i listova. Iz njega često izbijaju ogranci. Spolja je nejasno prstenast, tamne sivo-mrke boje. Potpuno je obrastao, osobito pridnu, mnogobrojnim, čupavim, dugačkim, svega 2—3 mm debelim, oblim, uzduž ispruganim, lomljivim korenjem mrko-sive boje, tako da se od njih rizom i ne vidi. Mirisa je svojstvenog, vrlo jakog i neprijatnog (na izovalerijansku kiselinu i njene estre). Sveže korenje je gotovo bez mirisa, a stabilizovana droga ima vrlo slab miris. Ukusa je najpre sladunjavog, a zatim nagorkog i aromatičnog. Sastav: Odoljen sadrži etarskog ulja, skroba, sluzi, gume, kafetaninske kiseline, glikoze, soli, dva alkaloida (hatinin i valerin), heterozida i smole. U drogi, osobito u staroj i rđavo čuvanoj, uvek se nađe manje ili više proizvoda razlaganja etarskog ulja: mravlje, sirćetne, propionske, buterne, valerijanske i izovalerijanske kiseline i borneola. Etarskog ulja ima više u debelom nego u tankom korenju i rizomima. Najviše izovalerijanske kiseline ima u debelim starim rizomima. Glavni lekoviti sastojak etarskog ulja je bornilizovalerijanat (oko 10%). Pored toga, ima i bornilnog formijata, acetata, butirata i propionata, zatim raznih alkohola, terpena i seskviterpena. U svežoj drogi ima više ulja nego u staroj. Upotreba: Odoljen je vrlo staro, neotrovno, neškodljivo i mnogo upotrebljavano sredstvo za umirivanje nervnog sistema. Daje se u raznim farmaceutskim oblicima. Dobro deluje i na srce. Daje se i kao karminativ. Lekovitost droge se osniva uglavnom na antispazmodičnom i antikonvulzivnom dejstvu bornilizovalerijanata; proizvodi hidrolize su bez dejstva. Spravljaju se čajevi protiv nervoze, neurastenije i histerije, protiv nesanice, za nervozu srca, pektoralnu angina, napone, bolove u predelu bešike, neurednu menstruaciju. Narodna imena: odolen, macina trava, valerijana, odolenak, dolin, doljen.

Zečiji trn - Ononis spinoza



Zečiji trn je višegodišnji žbun. Glavni je koren dugačak, ne razvija stolone, niti biljka pušta adventivne korenove. Stablo jako razgranate, grane poluuspravne ili uspravne, visoke do 70 cm, pokrivene običnim i žlezdastim dlakama. Bočni izdanci se završavaju čvrstim, ponekad razgranatim trnom. Donji listovi su trodelni, gornji celi. Listići dugački do 25 mm, široki do 10 mm, izduženo eliptični. Po su obodu testerasto nazubljeni, pokriveni žlezdastim dlakama. Cvetovi pojedinačni, ređe po 2 zajedno, u pazuhu listova, do 25 mm dugački. Krunica ružičasta, prožeta tamnije obojenim žilicama, zigomorfna, više-manje pokrivena žlezdastim dlakama. Plod mahuna do 7 mm dugačka, sa 1, rede sa 2 semenke. Cveta od juna do oktobra. Raste na zapuštenim staništima, suvim ili umerenovlažnim livadama, pored puteva, sve do subalpijskog regiona. Koristi se koren biljke (Ononidis radix), koga propisuje naša farmakopeja. Vadi se u jesen ili u rano proleće samo od starijih biljaka, očisti od zemlje, uzduž raseče, sasitni i suši direktno na suncu, ili u sušnici. Sastav: U drogi ima triterpenskog saponozida zbog koga koren deluje diuretično. Ima nekoliko izoflavonskih heterozida. Sadrži alkohola onokola, tanina, šećera, etarskog ulja i jednu slatku materiju sličnu glicirizinu ononid, koji ima slaba hemolitička svojstva saponozida. Upotreba: Koren zečjeg trna je diuretik. U narodnoj medicini droga se koristi kod reumatskih oboljenja i gihta, a tinktura kod crevnih oboljenja (krvarenja, hemoroidi i si.). Grmotrn je sastavni deo mešavina koje se koriste kod bolesti mokraćnih puteva (Species diuretica i Sp. urologica). Narodna imena: gladiš, gladušac, agler, bijeli trn, bodež, vodotirka, volča, vuči-trn, vučji trn, gladiž, gladiševina, gladišina, gladiška, grebenika, grmotrn, iglica, kokorovo zelje, kraljevska salata, milotrn, rupni trnić.

Ima li dje da se kupi CRVOTOCINA, da neko zna?

Plod - Fructus

Anis - Pimpinella Anisum



Anis je jednogodišnja zeljasta biljka, visoka 20-60 cm. Anis raste divlje oko istočnog dela Sredozemnog mora. Droga potiče samo od gajene biljke.Anis je vrlo prijatnog, jakog aromatičnog mirisa na anetol, a ukusa slatkog, aromatičnog, toplog i naljutog, sličnog moraču. Anis se razlikuje od plodova ostalih štitarica po tome što je obrastao malim jednoćelijskim, bradavičastim dlakama debelih zidova i ima mnogositnih masnica. Sastav: Anis sadrži 1,5-4 % etarskog ulja, oko10 % masnog ulja, 20 % belančevine i šećera.Anisi aetheroleum dobija se destilacijom pomoću vodene pare iz zrelih svežih plodova Upotreba anisa i njegovog ulja je česta i raznovrsna, naročito u narodnoj medicini i dečjoj praksi. Razne pastile i bombone, likeri i druga sredstva za uživanje, preparati za zube i usta i dr. takođe sadrže anisovog ulja. Plod dodaju hlebu i kolačima kao kim. Upotreba i dejstvo slični su zvezdastom anisu i moraču: ekspektorans, karminativ, stomahik (spazmolitik), galaktagog i korigens mirisa i ukusa mnogih neprijatnih lekova. Stimuliše sekreciju žuči i pljuvačke. Dejstvo uja na neuro-muskularni sistem objašnjava njegovo uspešno dejstvo protiv kašlja, gastralgije i kolika.

Divlja jabuka - Malus sylvestris



Divlja jabuka je listopadno drvo visine do 10 m, široke, nepravilne i dosta guste krošnje, ili žbun visine do 4 m. grančice su dlakave, grane ne mladom drveću, i kada raste u obliku žbuna, više ili manje su pokrivene trnjem, koje dobro štiti lišće od životinja koje pasu. listovi su eliptični do srcasti, zašiljeni, nazubljeni. Mladi listovi su vunasto dlakavi i po obliku mogu biti dosta različiti. Cvetovi su ružičasti ili beli, pojedinačni ili po 2-3 zajedno. Cveta od aprila do maja. Raste u šumama i šikarama, po međama, od nižeg do brdskog regiona. Razmnožava se semenom i izdancima. U voćarstvu se divlja jabuka koristi kao podloga za kalemljenje plemenitih sorti jabuka. Od plodova divlje jabuke spravlja se popularno jabukovo sirće. Ovo sirće pomešano sa medom i vodom predstavlja izuzetno korisno i okrepljujuće sredstvo za ljudski organizam. divlja jabuka je lekovita biljka i ulazi u sastav raznih šumskih i voćnih čajeva.

Divlja kruška - Pyrus piraster



Divlja kruška je listopadno drvo, visoko do 20 m, sa širokom gustom krošnjom i kratkim, dosta pravim masivnim stablom. Listovi su jajasto okruglasti, zašiljeni, na licu tamnozeleni i sjajni, na naličju svetliji, po obodu talasasto naborani i sitno testerasti. cvetovi su beli sa crvenim prašnim kesicama, pojedinačni ili u gronjastim cvastima. Cveta od aprila do maja, istovremeno sa listanjem. Cvetanje jednog stabla traje 10-14 dana. Daje obilno nektara i cvetnog praha. Zastupljena je u brojnim šumskim zajednicama, pojedinačna stabla se mogu naći na južnim padinama planina i do 1500 mnv. Razmnožava se semenom. Divlja kruška se koristi kao lekovita biljka i u voćarstvu kao podloga za kalemljenje plemenitih sorti krušaka. Koristi se plod koji ulazi u sastav raznih voćnih i šumskih čajeva.

Dren - Cornus mas



Dren je listopadni grm ili nisko drvo, do 8 m visine, sa zaobljenom gustom krošnjom. Mlade grančice su zelenkastosmeđe i većinom fino dlakave. Listovi su naspramni, jajasti, sa dugačko izvučenim vrhovima. Cvetovi su žuti. Javljaju se rano, pre listanja, sakupljeni u štitaste cvasti, pravilni su i četvoročlani. Cveta u februaru i martu. Žutim cvetom okićene krošnje drena ukrase prirodu u to vreme. Raste svuda, a najviše po suvim, sunčanim, kamenitim stranama svetlih listopadnih šuma zajedno s drugim grmljem i šibljem. Uzgaja se i u vrtovima i parkovima zbog lepih žutih cvetova i jestivih plodova, korisno je gajiti ga u blizini pčelinjaka. Najbolje uspeva na krečnjačkim toplim i suvim staništima. Zadovoljava se i plitkim zemljištem. Sastav: U plodovima ima tanina, organskih kiselina, pektina, šećera, sluzi i glioksalne kiseline, a u kori ima i smole. od droge se koriste sveži i osušeni plodovi, ređe kora. Upotreba: Opore (tanini) i poliuronske (pektini) materije povoljno deluju na sluznicu creva, zbog čega se sok, pekmez, čaj i drugi proizvodi spravljeni od zrelih drenjina daju kao vrlo prijatan lek za lečenje proliva i drugih oboljenja organa za varenje. Sličnog je dejstva i kora. Slatko, kompot, džem i pogotovo sok od zrelih drenjina su jedna od najprijatnijih poslastica a istovremeno su i lek koji svako rado uzima. Šteta je što se kod nas drenjine malo koriste. Narodna imena: bila svibovina, drenak, drenić, drenka, drenovina, drenj, drijen, drijenak, drinika, drin, drinovina, drnjulić, žuti drenak, kuroslipnik, rumeni dren, tvrdi drijen, crveni drijenak. Plod drena narod naziva: drenka, drenjina, drenjka, drenjula.

Glog - Crataegus oxyacanta



Glog je trnovit, vrlo razgranat i otporan grm ili nisko drvo, 3-4 m visoko. Listovi su podeljeni u 3-5 režnjeva i po obodu testerasti. Cvetovi su beli, ređe malo ružičasti, pravilno građena, sakupljeni u mirisne cvasti slične štitu. Ističe se mnoštvom prašnika crvene boje. Plod je okruglasto-duguljasta crvena, malo mesnata koštunica sa l—3 semenke. Cveta u maju. Raste svuda, osobito po ogoljenim, kamenitim i suvim mestima. Gaji se u nekim zemljama kao živa ograda. Raste svuda, osobito po ogoljenim, kamenitim i suvim mestima. Plodovi su jestivi, jajasto okruglasti, tamno ili svetlo crveni. Razmnožava se semenom ili izdancima. Cvetovi se beru kad je u cvasti polovina cvetova otvorena, a druga polovina još u pupoljku. Beru se cele cvasti po suvom i sunčanom vremenu, pažljivo u korpama prenose i u što tanjem sloju na promaji u hladu suše bez prevrtanja, da se ne izlome. Prijatan miris svežih cvetova sušenjem se izgubi. Plodovi se beru kad sazru. Bere se mlad list i suši kao i cvet.Osušen cvet se mora čuvati dobro zapakovan. Kao droga se koristi cvast, list, cvasti s lišćem i zreo plod (Crataegi flos, folium et fructus). Sastav: U cvetu i listu ima flavonskih i antocijanskih heterozida, saponozida, guanina, adenina i drugih purinskih derivata, sitosterola, Holina, acetilholina, izoamilamina, trimetilamina i drugih alkilamina, aromatskih aminokiselina, triterpenoida, tanina i drugih sastojaka. U gloginjama ima masnog ulja, šećera, limunske, vinske i drugih kiselina, a u kori alkaloida bliskih berberinu. Upotreba: Glogov cvet i list se od pre pola veka na Zapadu koriste kao blag lek za umirivanje, protv nesanice, raznih uzbuđenja, gušenja, kao srčani sedativ, za snižavanje krvnog pritiska (širi krvne sudove). Smanjuje tonus i pokrete materice i creva. Kod nas tek u novije vreme sve više upotrebljavaju lekove od gloga, osobito srčani i nervni bolesnici, osobe u klimakterijumu i drugi. Dužom svakodnevnom upotrebom glog može izazvati ne podnošljivost i trovanje. Zbog toga se posle 5-7 dana moraju činiti pauze od 2-3 dana. Razumljivo je da bolesnik mora biti pod stalnom kontrolom lekara. Narodna imena: beli glog, bijela drača, bijeli trn, glah, glogić, glogovka, gloščić, medveclova hrušica, oštri trn, pasji trn, trnka, čobančica.

Kim - Carum carvi



Kim raste po poljima kao samonikla biljka štitarica. Kim je dvogodišnja biljka, visoka 50—90 cm. Stabljika je razgranala. Listovi su nekoliko puta perasto izdeljeni. Kim procveta već u aprila, prvi među štitonošama. Raste kao korov svuda po livadama, najviše po planinskim, ali droga potiče samo od gajene biljke, jer je ona čista, selekcionisana i boljeg kvaliteta. Cela biljka je mirisna. Seje se u martu i aprilu ili u junu, Kim traži humoznu ilovaču zaklonjenu od vetra. Mi imamo sve uslove za proizvodnju najboljeg kima. S obzirom na bolju zemlju i veći broj sunčanih dana, naš kim, morač, anason i druge mirisne biljke boljeg su kvaliteta od onih iz hladnih, tmurnih, maglovitih, vlažnih i kišovitih zemalja. Sastav: Glavni sastojak kima je etarsko ulje. Ima još i masnog ulja, belančevine, tanina, smole, voska, sluzi, celuloze, šećera, boje i kalcijum-oksalata. Etarsko ulje se dobija destilacijom pomoću vodene pare iz sveže požnjevenih i zdrobljenih plodova.Etarsko ulje od kima je bistra, bezbojna ili slabo žućkasta tečnost izrazitog mirisa na karvon i aromatičnog ukusa. Glavni sastojci ulja su keton karvon i terpen limonen, zatim ima malo dihidrokarvona, karveola i dihidrokarveola. Upotreba: Kao i ostali plodovi štitarica, i kim je karminativ. Daje se i kao eupeptik, digestiv, diuretik i galaktagog u obliku čaja, Aqua carminativae, Spiritus Carvi i dr. Kim je uglavnom domaći i narodni lek, a naročito začin, koji se svakodnevno troši u znatnim količinama u svim jelima, kobasičarskim proizvodima, hlebu i pićima. Za likere i sapune upotrebljavaju se karvon i ulje iz koga je odstranjen karvon. Najviše ulja potroši industrija likera. Uzima se oko 1 gram samlevenih plodova kima dva puta dnevno posle jela protiv gasova i nadimanja. Često se daje zajedno sa drugim drogama koje đeluju kao stomahika i karminativa, pre svega sa anisom, moračom, kamilicom, nanom, mirodijom i drugim drogama mahom prijatnog mirisa i ukusa. Kim su poznavali i upotrebljavali arapski lekari, odakle je verovatno u XIII veku uveden u Evropu. Narodna imena: bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj, kimijen, kimin, kmin, komin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski kim (Orfelin).

Kleka - Juniperus communis



Kleka je zimzelen, vrlo otporan, gusto i nepravilno razgranat dvodoman grm. Zeleni plodovi su joj jajastog oblika, a zreli su okrugli i tamnocrno-ljubičasti imaju smolast i aromatičan miris i gorkosladak ukus. Cela biljka odiše prijatnim mirisom. U našoj zemlji je dosta rasprostranjena, a najviše je ima po brdima i planinama, pašnjacima, proređenim šumama i neobrađenom zemljištu. Čitava biljka je lekovita. Najviše se skupljaju plodovi. Beru se u jesen i zimu. Mirisa je svojstvenog, prijatno balsamičnog, a ukusa najpre slatkog, zatim aromatičnog. Sveza droga je meka i mesnata, u bobici ima tri mrke semenke. One su kao kost tvrde, jajasto -duguljaste, tupo piramidalne; pri dnu su srasle za mezokarp. Na ispupčenoj strani svaka semenka ima sa obeju strana leđnog rebra po nekoliko ne jednakih ulegnuća u kojim su velike, mrke cevaste šupljine s oleo-rezinoznim sekretom. Sastav: Najviše klekinja se potroši za destilaciju etarskog ulja. Najbolja droga dolazi sa Deliblatskog peska, iz Srbije i Bosne, jer sadrži dosta invertnog Šećera. Ima još i smole, zatim jednog gorkog tanoglikozida juniperozida, tanina, voska, gume, organskih kiselina i njihovih soli i flavonskih heterozida. Upotreba: Kleka se mnogo više upotrebljava u narodnoj nego u školskoj medicini. Inače, klekinje su kod nas i u drugim balkanskim zemljama jedan od najpoznatijih i najviše upotrebijavanih narodnih i domaćih lekova, isto tako važan i omiljen kao što su hajdučka trava, kantarion, pelen i kičica, lekovite biljke bez kojih se naše kuće ne mogu zamisliti. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromatična rakija. Upotrebljavaju je i kao domaći lek i dezinfekciono sredstvo. U malim dozama etarsko ulje kleke, pored ostalog, olakšava iskašljavanje. Klekinje ulaze u diuretične čajeve (Species diureticae). Od klekinja se izrađuje sok, Succus Juniperi inspissatus (Roob Juniperi). Klekinje, a još češće etarsko ulje služi za kađenje, inhalaciju prilikom oboljenja organa za disanje i kao sredstvo za draženje kože. Narodna imena: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obična borovica, smrek, smreka, smrekovina, smreč, smrika, smriča, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva. Narod naziva plodove kleke ovim imenima: venja, borovice, klekinje, smrekinje, smrekovina, smrijekinja, smrička.

Korijandar - Coriandrum sativum



Korijandar je jednogodišnja zeljasta biljka, visoka 50—80 cm. Stabljika je gola i na vrhu razgranata. Donji listovi su krupni, okruglasti, na dugim drškama i vrlo izrezani, a gornji su sitniji, perasto deljeni i duguljasti. Cvasti su bele, sastavljene od sitnih cvetova. Plod je okruglast (sastavljen od dva simetrična ploda, dva merikarpa čvrsto spojena). Cveta početkom leta. Kod nas se gaji u Banatu i Bačkoj. Gaji se kao i kim i ostale štitare. Seje se u martu ili aprilu. Kosi se u leto pre izlaska sunca, dok ima rose. Korijandar ne bira zemlju, ali bolje uspeva na krečnoj, sitnoj, propustljivoj, toploj i dobroj zemlji i na sunčanoj strani. Sastav: Sadrži etarskog ulja, masnog ulja i belančevine. Naš selekcionisani sitnozrni korijandar ima oko 1% etarskog ulja. Korijandrovo ulje je glavni izvor iz koga se vadi linalol. U ulju ima još i pinena, borneola, limonena, geraniola i dr. Ulje dobijeno destilacijom iz nezrelih plodova neprijatnog je mirisa na stenice. Upotreba: Ulazi u sastav Aqua carminativa i Spiritus aromaticus. Etarsko ulje deluje slično moračevom, ali malo slabije; izaziva jednu vrstu pijanstva i dubok san. Najviše korijandra troši industrija likera, peciva, slatkiša i piva, a mnogo se troši i kao zamena za biber. Linalol se upotrebljava za proizvodnju linalil-acetata. Ulje služi i kao zamena za lavandulino i bergamotovo ulje. Daje se naročito protiv tromosti organa za varenje i za isterivanje gasova. Dobra je kombinacija: kim sa korijanderom u jednakim delovima. Mešavina kao sredstvo za izazivanje apetita i isterivanje gasova pravi se od četri ploda u podjednakim količinama: plod anasona, mirodije, kima i korijandra. Upotrebljava se kao čaj posle jela: po jedna kašičica na solju ključale vode. Korijandar se spominje u Eberovim Papirusima (1550. god. pre naše ere). Spominje se i u Bibliji (upoređivanje mane sa zrnom korijandra). Grci i Rimljani ga upotrebljavaju kao začin i lek, a i gajili su ga. I korijandar je jedna od onih biljaka koja se gajila po naređenju Karla Velikog. Narodna imena: živica, kišnec, korijander, koriandol, korijandr, koriandula, korion, kornikovec, paprić, paprica, čimavica.

Lan - Linum usitatissinum



Lan je gajena jednogodišnja biljka. Stabljika je tanka, na gornjem delu malo razgranala, a na vrhovima ogranaka ima po jedan sitan, vrlo lep i nežan cvet divne plave boje kao nebo. Ima više vrsta lana, ali su najvažnije dve: dugački lan, koji se gaji zbog vlakna i niski lan, koji je vrlo razgranat i daje mnogo semena. Seme lana je sjajno, mrko, glatko, jajasto, spljošteno, po obodu tanje, Ima malo udubljenje (pupak). Ljuska je tanka, krta i prevučena pokožicom u kojoj ima sluzi. S vodom mućkano seme daje bezbojnu sluz. Seme je blagog, uljastog i sluzastog ukusa. Laneno seme je čitav arsenal veoma korisnih, važnih i raznovrsnih hemijskih materija. Sluz je glavni nosilac lekovitih svojstava lana. Sastav: U zrelom lanenom semenu masnog ulja, vitamina F, tj. linolne i linoleinske kiseline, proteina, belančevina zbog čega je ovo seme veoma hranljivo. Upotreba: Lanena sluz je vrlo gusta i žilava, pa se zbog te velike viskoznosti tako mnogo ceni. Na oboleloj sluznici ova sluz stvara neprekinut film i na taj na čin je potpuno pokriva, oblaže i štiti ublažujući razne upale, zbog čega se od najdavnijih vremena laneno seme upotrebljava u medicini. Tako se može i objasniti blagotvorno dejstvo lanene sluzi pri lečenju upala sluznice usta, želuca i creva, protiv raznih katara organa za varenje itd. Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva postaje sluzavija, sliska. Zbog toga se lan srne davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama. Oblozi izrađeni od lanenog brašna umiruju bol na telu (čirevi,upale,apsces, urasli nokat, zagnojenu ranu,) ili kašalj. Laneno ulje se od svih prirodnih ulja i masti najviše ceni za lečenje opekotina, jednaki delovi lanenog ulja i krećne vode mućkaju se dok ne pobele, ta laneno-uljevna krečna emulzija je jedan od najstarijih i najboljih lekova protiv opekotina. Narodna imena: keten, len, preslej, ćeten.

Majoran - Origanum majorana



Majoran je dvogodišnja ili višegodišnja biljka, grmić visok do 1 m. Stabljika je četvorouglasta, razgranata, siva, maljava. Listovi su više dlakavi, do 3 cm dugi, imaju kratku dršku, po rubu su celi. Lupom se mogu videti žute tačkice (žlezde) na listu, stabljici i cvetu. Na vrhovima lisnatih grančica nalaze se cvasti sastavljene od sitnih, beličastih ili ružičastih cvetića koji su na osnovi skoro četvorouglasti. Mirisa je posebnog i prijatnog, a ukusa aromatičnog, toplog i nagorkog. Majoran je poreklom iz zemalja oko zapadnog Mediterana. Majoran je narodni lek, koji se upotrebljava iznutra, slično nani, ali i kao začin. Droga se sastoji od osušenih i iseckanih nadzemnih delova gajenog majorana u cvetu, Majorana hortensis. Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, tanina i gorkih materija. Ulje je žuto ili žuto-zelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži terpena (naročito terpinena) i desnog terpineola. Upotreba: Majoran je narodni lek, koji se upotrebljava iznutra, slično nani. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana (tanin i baktericidno dejstvo etarskog ulja). Inače, glavni deo droge kod nas i u drugim zemljama Evrope se koristi kao aromatičan začin. Narodna imena: babina duša, mažurana, majeran, majuran, mačurana, mezurana, mirišijavak, sanseg.

Mirođija - Anethum graveolens



Mirodija je svima dobro poznata začinska mirisna biljka koja se gaji, a i sama se razmnožava po vrtovima. Domaćice stavljaju lišće mirodije u krastavce za zimu (u vodi), sosove i drugo, a plod se, na žalost, vrlo malo koristi, iako je plod lekovitiji od lišća. Cela biljka i plod imaju svojstven prijatan začinski aromatičan miris i začinski ukus. Droga je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu (Anethi fructus et summitas). Sastav: U zrelim plodovima ima 3-4% etarskog ulja, masnog ulja, oko 18% azotnih jedinjenja i oko 6% pektina. Glavni lekoviti sastojak je etarsko ulje (Anethi aetheroleum), koje se kod nas proizvodi destilacijom s vodenom parom samlevenih zrelih plodova. Sveže ulje je skoro bezbojna, lako pokretljiva tečnost prijatnog i jakog mirisa na mirođiju. Glavni sastojak ulja je limonen (do 70%), a zatim karvon (najmanje 30%). Upotreba: Mirodija je, pre svega, dobar, neškodljiv, jevtin i zbog toga svakom pristupačan začin. To je istovremeno i lek koji se vekovima us pešno koristi protiv gasova, nadimanja, teškoća u organima za varenje. Pripremaju se sledeći čajevi: čaj za bolje varenje i protiv nadimanja: po 20 g plodova od mirodije, anisa, morača, angelike i kima, pomeša se, pa se od toga uzme 1 kašika, popari sa 200 g ključale vode, odmah poklopi, drži pola sata na štednjaku, ali da ne vri, odlije i popije posle jela. Etarsko ulje: 10 kapi stavi se na kocku šećera, pojede i zalije čašom vode. Otklanja gasove i neprijatan zadah iz usta. Čaj za spavanje: po 25 g mirodije, matičnjaka, hmelja i odoljena pomešati i spremiti čaj kao pod 1. Piti uveče pre spavanja. Za lečenje hemoroida (šuljeva): 10 g mirođije popariti sa 200 g ključale vode i posle 2 sata u dvaput popiti pre spavanja. Istovremeno spraviti jak čaj: 25 g mirodije popariti sa 250 g ključale vode i posle 2 sata odliti, pa tim čajem se svako veče zapitati. I jedno i drugo vršiti u toku 6 uzastopnih dana. Narodna imena: anita, dil, kopar (Vuk), koper, kopra, kopr, koprić, mi rodija, mirodija (Volni), mirudija, sladki janež, smrdilj.

Morač - Foeniculum vulgare



Morač je vrlo važna lekovita, aromatična, začinska, medonosna, hranIjiva i industrijska biljka. Morač je dvogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka. Raste divlje i poludivlje svuda oko Sredozemnog mora. Morač ima mesnat koren. Stabljika je valjkasta, razgranata, visoka l-2 m. Listovi su igličasto-končasto deljeni kao u mirodije. Uopšte, morač liči na mirodiju, ali je krupniji, razgranatiji, snažniji i veći. Cvasti su udružene u guste i velike štitove na vrhu stabla i ogranaka. Cvetovi su žuti. Cela biljka je jakog i prijatnog mirisa, što se bolje oseti kad se među prstima rastrlja. Ukusa je slatkog i vrlo aromatičnog. Zato morač mestimično kod nas na zivaju »slatka mirodija«. Lošije vrste poznaju se po ljutom i gorkom ukusu i manje prijatnom mirisu, njih treba odbaciti. Malo je toplih zemalja koje ne gaje morač. Kod nas se najviše gaji u Vojvodini. Seje se u martu na rastojanju 40x40 cm. Morač traži duboku, dobru zemlju i mnogo toplote. Treba birati sunčan položaj zaštićen od hladnih vetrova. Gaji se kao trogodišnji usev. Bere se zreo plod, koji je zreo kad se na njemu pojave sive pruge Ukusa je vrlo prijatnog, slatkog i aromatičnog, a mirisa je ta kođe prijatnog, svojstvenog i aromatičnog. Sastav: Morač je vrlo složenog hemijskog sastava. Nosilac lekovitosti je mirisno etarsko ulje. Osim etarskog ulja, u plodu morača ima belančevina, masnog ulja i šećera, zbog čega je morač vrlo hranijiv. U slatkom, rimskom moraču ima vrlo malo ili uopšte i nema fenhona. Sva ulja s malo fenhona imaju mnogo anetola i zbog toga su vrlo blagog i slatkog ukusa. Glavni sastojak svih delova morača je etarsko ulje, a u tom ulju nosilac prijatnog svojstvenog mirisa, slatkog ukusa i znatne antiseptičke moći je anetol. Anetol daje ulju sladak ukus i prijatan blag miris na anis. Upotreba: upotreba morača i njegovog mirisnog etarskog ulja vrlo je česta i raznovrsna. Daje se sam plod morača ili u mešavini s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, pre svega za lečenje organa za varenje i disanje, za jačanje apetita. Svojim veoma prijatnim mirisom i slatkim ukusom rnorač, pre svega, služi za popravljanje neprijatnog mirisa i ukusa lekova koji se nerado uzimaju. Gotovo svi čajevi i slični lekovi koji se upotrebljavaju protiv nadimanja i drugih tegoba, nastalih od nagomilanih gasova u organima za varenje, sadrže kao glavni i obavezni sastojak morač. Isto tako, i lekovi koji treba da olakšaju iskašljavanje, uvek sadrže manje ili više morača. Morač ima i važnu profilaktičnu moć. Upotreba morača kod nas je neophodna, jer mi još uvek jedemo mnogo pasulja, kupusa i drugu kabastu hranu s mnogo celuloze koja se teško vari i zato izaziva ne male tegobe u organima za varenje. Najviše morača troše destilerije etarskog ulja, jer iz godine u godinu raste potrošnja ovog ulja za proizvodnju likera, bombona i drugih poslastica i sredstava za uživanje. Narodna imena: anason, divlja mirođija, komorač, kopar, koromač, mi rodija krupna, morač, morača, pitomi morač, razijan, sladki aniš, sladki ja než, sladki januš, slatki kopar, slatki morač itd. Mastika ili rakija anasonlija (u Grčkoj »uzo«) pravi se od slatkog morača koji se u Makedoniji naziva anason. Dodaje se i malo smole mastiksa, tako da rakija dobije svojstven miris i ukus. Kad se ova rakija stavi u vodu, voda pobeli kao mleko i razvija se svojstven miris. Mastiku cene i svakodnevno troše razni narodi u toplim krajevima, osobito oko Sredozemnog mora, a najviše muslimani od Gibraltara do Indonezije. Dobro spravljena mastika je vrlo prijatan i koristan napitak pod uslovom da se umereno troši, jer ima sva blagotvorna svojstva morača.

Šipak - Cynosbati fructus, Rosa canina



Šipurak, divlja ili pasja ruža je vrlo trnovit grm, visok oko 2 m. Raste svuda, a najviše po obodima šuma i kao živa ograda pored puteva i po međama u celoj Evropi, severnoj Africi i severnoj i zapadnoj Aziji. Treba brati još tvrd, nedozreo plod sjajne crveno-narandžaste boje. U zelenom šipku, a isto tako i u prezrelom (mekanom, tamne, mutne boje), ima manje vitamina nego u poluzrelom. Šipak se bere početkom jeseni ili krajem leta, što zavisi od kraja, nadmorske visine i godine. Šipak treba brati po lepom i suvom vremenu i odmah preraditi ili sušiti. Svež Sipak je čvrst, sočan, gladak i sjajne crvene boje, a osušen je tvrd, crveno-mrk i malo naboran. Ukusa je prijatno nakiselo-slatkog i pomalo oporog. Plod divlje ruže je jajast, a od drugih je više okruglast. Šipak je nepravi, sočan, jagodast plod; cvetna loža se pretvorila u mesnat sočan, ovalan oklop u kome se nalaze mnogobrojne čekinjaste dlake i uspravno, pravilno poređani, vrlo tvrdi i sjajasto čekinjavi plodovi, koje svi pogrešno nazivamo semenkama (Cygosbati semen). Šipak je dugačak oko 2 cm. Plodovi su kao kost tvrdi, sivkasto-žućkasti, oko 5 mm dugački i 2—3 mm de beli, glatki, jajasti, ćoškasti, bez mirisa. Sastav: Nađena je velika količina vitamina C, mnogo vitamina P, karotena (provitamina A), vitamina B2 PP i oko 40 bioloških jedinica u gramu vitamina K. Šipci imaju još i flavonoida, tanina, limunove i jabučne kiseline, pektina, šećera (invertnog i saharoze), malo masnog ulja i vrlo malo etarskog ulja (sa aldehidima), od koga potiče prijatan miris čaja, koncentrata i raznih galenskih preparata od šipuraka. U lišću ima oko 0,4% vitamina C. Upotreba: Svezi i osušeni šipci upotrebljavaju se kao blag adstringens pri oboljenju creva, naročito protiv dosadnih letnjih dečjih proliva. Cynosbati semen se upotrebljava i kao diuretik. Zbog velike količine mnogih vitamina, a posebno vitamina C šipurak je naročito neophodan kao čaj u zimskom periodu, po kućama u gradu i selu, školama i u vojsci. Od šipurka pravi se i odlična marmelada, kao odlična hrana i poslastica. Narodna imena za Rosa canina: šipurak, šipurika, pasja ruža, bela ruža, divlji šipak, divlja ruža visoka, pasja drača, pasja roža, plotna ružica, rosa od plota, šepurika, šepu-rina, šibek, šip, šipek, šipke, šipkovima, šipurina, šipčanica, ščipak.

Kora - Cortex

Hrast - Quercus cortex



Hrast je listopadno drvo, visoko i do 50 m, prečnika stabla do 2,5 m, sa širokom granastom krošnjom. Može da doživi starost od nekoliko stotina godina. Listovi su uglavnom grupisani na vrhu grančica, na kratkim debelim peteljkama, perasto deljeni. Liske duguljaste, na vrhu tupe ili okruglaste nesimetrične. Muški cvetovi su u resama, vise, ženski su pojedinačni ili u grupama do 5pet zajedno, na dugačkoj tankoj peteljci. Rasprostranjen je u nizijama i dolinama reka ili na blago brežuljastim terenima, pojedinačno, u čistim lužnjakovim šumama ili u zajednici sa drugim drvećem. Cveta od aprila do maja, razmnožava se semenom i vegetativno. U rano proleće, pre olistavanja ili u jesen kad opadne list, oljušti se i osuši još potpuno glatka kora sa mladih stabljika, letorasta i grana hrasta lužnjaka, ljutika ili kitnjaka. Droga se sastoji od cevastih ili žlebastih komada debelih l-3 mm. Spolja su glatki, sjajni, srebrnastosivo-zelenkasti do sivkasto -mrki. Na površini imaju beličastih lenticela, a katkad i lišajeva. Iznutra je kora mrko-crvena i uzduž nepravilno prugasta. Prelom kore je grub i vlaknast. Lupom se vidi na poprečnom preseku taman prsten koji deli koru na zelenkaist spoljni i mrk, žilav, končast unutrašnji deo (lika) išaran koncen tričnim slojevima i kvadratnim poljima. Hrastova kora je vrlo oporog i nagorkog ukusa. Sastav: Hrastova kora sadrži hrastovog tanina, acidum quercitannicum. Zatim ima slobodne elagne i galne kiseline, floro-glucinola, taninskog crvenila (flobafena), gume, masti, smole, pektinskih, slatkih (šećer, kvercit) i gorkih (kvercin) materija. Tanin iz hrastove kore je mešovit. Sastoji se pretežno od katehinskog (floroglucinolskog) tanina, a ima i elagnog. Hrastov tanin je amorfan, crven kast prašak; nepotpuno se rastvara u vodi. čuvanjem, vremenom ta rastvorIjivost opada usled stvaranja flobafena ili taninskog crvenila. Hidrolizom pomoću razblažene sumporne kiseline ne dobija se galna kiselina kao od tanina iz šišarke (galotanin), nego hrastovo crvenilo, crveno-mrk flobafen, jedna smolasta masa nerastvorljiva u vodi, etanolu i etru. Hidrolizom se dobija i malo elagne kiseline. Upotreba: Hrastova kora je adstringens kao i druge izrazito taninske droge. Droga služi i kao antiseptik, a po potrebi i kao antidot pri trovanju alkaloidima i teškim metalima. Mnogo veću važnost ima hrastova kora za industriju tanina i za štavljenje koža. Pržen hrastov žir, Quercus semen tostum. — Oljušten žir se suši i prži na vatri, kao kafa, dok ne dobije mrku boju i dok se ne uzmogne lako zdrobiti i mleti. Prženjem se škrob delimično pretvara u dekstrin i smanjuje količina tanina. Kad se ohladi, smrvi se u krupan prašak. Ukusa je oporog, ali znatno manje od neprženog žira.Žir sadrži oko 30% Skroba, 6-8% tanina, kvercita, šećera, masti, limunove kiseline, dosta fosfora i dr. Svojim taninom deluje kao sve adstringentne droge, a aktivnim ugljem kao adsorbens. Narodna imena: beljig, beljik, gorun, go run-maznik, grm, dab, dub, dubica, dubovina, kočur, lužni hrast, lužnjak, rani hrast, ranj, rast, steževo, hrast lužnjak, a za Quercus sessiliflora: bel, beli bla gun, belohrast, belj, beljig, beljik, bjelorastić, bjelošum, bjeljić, kitnjak, Iju tik, maznika, rast, srč, strž, teljig, hrast-brdnjak, crni dab, crni hrast, crnika, crnok, črepinjak.

Krušina - Rhamnus frangula



Krušina je drvolik šib, visok 3-6 m. Kod nas je dosta ima po vlažnim šumama, po lugovima, pored reka i potoka. Mestimično se javlja u znatnoj količini pored Dunava i drugih naših reka u nizijskim šumama, najviše po rečnim ostrvima. Cvetovi su sitni, neugledni i belo-zelenkasti. Cveta u maju i junu. Plodovi su okrugli, oko 7 mm u prečniku, najpre zeleni, pa crveni i najzad crni. Kora je glatka i sjajna, crnkasta ili sivo-mrka i karakteristično ukrašena mnogobrojnim vodoravnim, svetlim, beličastim lenticelama. Krušina se vrlo lako gaji, najbrže i najjednostavnije vegetativnim putem: mladicama, mladim grančicama, slično zovi, vrbi i jablanu. Zemlja uvek treba da bude vlažna. Naša rečna ostrva su najbolja mesta za razmnožavanje i gajenje krušine. Kora se skida s mlađih stabala i debljih grana krajem zime i početkom proleća pre nego što krušina olista i odmah se suši. Iseku se u vrpce dugačke oko 30 cm i Ijušte. Sastav: U kori ima slobodnih i vezanih antrahinonskih derivata. Glavni antraglikozid je jedan vrlo purgativan, svetlo-narandžast, amortan ramno-glikozid, glikofrangulin koji se za vreme sušenja i dugotrajnog čuvanja kore postepeno razlaže na glikozu i frangulin, koji je odavno poznat kao sastojak droge. U drogi ima još i tanina, gorke materije, šećera i masti, slobodnih emodina, izoemodina, hrizofanske kiseline i drugih antrahinonskih derivata. Gorčina droge može se odstraniti tretiranjem kore magnezijum-oksidom. Upotreba: Frangula se daje u obliku tečnog ili suvog ekstrakta ili dekokta (5 do 25 g na pola litra vode) kao pouzdan laksans, naročito protiv hroničnog zatvora. Njen ukus je manje nperijatan od puršijane, zbog čega je bolesnici rađe uzimaju. Sprmaju se čajevi za bol u predelu srca usled nagomilavanja vazduha u želucu ili crevima, kolike u žučnoj kesici, Izostale menstruacije i protiv hroničnog zatvora. Narodna imena za krušinu: gašljika, krkavina, pasdrenovina, pasja lijeska, pasjakovina, pasje grožđe, psikovina, truslikovina, tršlika.

Vrba - Salix alba



Listopadno drvo visoko do 30 m, prečnika i do 1 m, sa sivom i ispucalom korom. Grane dugačke i savitljive. Listovi lancetasti, na lisnim drškama, zašiljeni na oba kraja, na licu tamnozeleni, na naličju beličasti. Dvodoma biljka: muški cvetovi sakupljeni u resama (mace), ženski u obliku bledodlakavih resa. Plod čaura sa mnogobrojnim semenkama koje se lako rasejavaju. Cveta marta i aprila, plodovi sazrevaju aprila i maja, istovremeno sa listanjem. Raste na plavnim terenima, u rečnim dolinama. Koristi se kora (Salicis cortex). Prikuplja se rano u proleće, kada počnu sokovi, sa grana starih 2-3 godine, skidanjem traka. Suši se direktno na suncu ili u sušnici. Odnos sveže i suve droge je 2,3:1. Nema svojstven miris, ukusa je stežućeg i slabo gorkog. U narodu se najviše cene nabrekli, još neotvoreni lisni pupoljci, brani rano u proleće. Sastav: U kori se nalazi do 11 % (nekada i više) fenilglikozida, koji su sastavljeni od salicilata (salicin, salikortin, tremulacin i dr.), zatim aromatični aldehidi, kiseline, salicilni alkohol saligenin, flavonoidi i 8 - 20% tanina Kvalitet droge uslovljen je sadržajem salicina. Upotreba: Kora bele vrbe je antiinflamator, antireumatik, antipiretik, antihidrotik, antiseptik i adstrigens. Koristi se kod akutnog i hroničnog mišićnog i artroidnog reumatizma i upala, kostobolje (artritisa), krutosti zglobova (ankilozni spondilitis), ali i kod influence i plućnog katara. Zbog značajnog sadržaja salicilne kiseline droga se koristi kao antipiretik. Pripremanje čaja: 2 kašičice osušene i sasitnjene kore vrbe preliti sa 150 ml hladne vode, polako zagrevati do ključanja, nakon 5 minuta procediti. Kod reumatskih oboljenja i gripoznih stanja u toku dana uzeti 3-5 šolja toplog čaja. Zbog sadržaja salicilata i tanina drogu ne treba predozirati niti koristiti duže od 3-4 sedmice!

Razno - Diversa

Kukuruzna svila - Maydis stigma



Kukuruz je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Gaji se kod nas i u drugim umerenim i toplim delovima sveta u velikom broju podvrsta, varijeteta u sorti. Upotrebljava se za ishranu ljudi i domaćih životinja i za industrijsku proizvodnju skroba koji se koristi u razne svrhe. Kukuruz se međutim primenjuje i u medicini i farmaciji. Proizvodi se farmaceutski skrob (Maydis amylum), od klica izvađenih iz zrelog kukuruza spravlja se vrlo hranIjivo i lekovito ulje (Maydis oleum) veoma bogato gliceridima , a obilno se koristi i lekovita kukuruzna svila (Maydis stigma). U kukuruznim klicama ima masnog ulja, lecitina, inozito fosforne kiseline, belančevina, gvanidina, glutamina, šećera i drugih biološki vrlo važnih materija, zbog čega se klice cene kao veoma jaka, koncentrovana hrana važna za slabunjave, decu, porodilje, za one koji se oporavljaju od preležane bolesti, za sportiste i druge. Od kukuruznog brašna i skroba s vodom se kuvaju razne kašice koje se stavljaju kao oblog za lečenje opekotina i katara pluća. Kukuruzna svila (žigovi ženskih cvetova) skida se sa ženskih cvetova (sa klipa) i brzo osuši na jakoj promaji u što tanjem sloju. Treba brati samo mladu, sočnu a nikako zrelu, suvu, tamnu svilu. Sastav: Sadrži koagulacioni ili antihemoragični vitamin K3, saponozide, tanin, šećer, masno ulje, etarsko ulje, gumu, smolu, alkaloide, salicilnu kiselinu, sitosterol i druge fitosterole, kalijumove i druge soli. Prisustvo raznih enzima objašnjava zašto droga brzo gubi lekovitost i zbog čega je treba vrlo pažljivo čuvati na hladnom i suvom mestu. Upotreba: Zahvaljujući vrlo složenom hemijskom sastavu, kukuruzna svila se upotrebljava kao lek za lečenje raznih bolesti. Prisustvo kalijumovih soli i drugih sastojaka deluje kao blag diuretik i sredstvo za umirivanje i otklanjanje napona i smetnji u bešici, protiv peska u bešici, hroničnog cistita, nefrita i sličnih bolesti. Zahvaljujući salicilnoj kiselini, droga ublažava reumatične bolove. Narodna imena: golokud, debelača, kolomboć, koruza, kukuruza, kurelj, kuruz, kuruza, moruza, mumuruz, mumuruska, premantur, pčenka, rumetin, trakinja, turska pšenica, urmetin, furmentin, carevića, carevka, čenka.

Artičoka - Cynara scolomus



Artišoka je višegodišnja biljka koja vodi poreklo iz mediteranskog basena. Ima velike cvetne glavice sa mesnatim sočnim cvetištem i isto tako mesnate ovojne listove sa sočnom bazom. Na jakoj i pravoj stabljici nosi izdvojene i vrlo razvijene listove koji se upotrebljavaju u fitoterapiji. Ukorenjuje se duboko i ispod zemlje ima izdanke ili zaperke. Gaji se kao povrće u Zapadnoj Evropi i drugde. Artišoka zahteva duboko, sveže zemljište koje čuva vlagu i često se navodnjava, međutim stalna vlažnost može dovesti do truljenja korena. Rast je najoptimalniji na temperaturi od oko 18 stepeni a zimi je potrebna zaštita jer voli blage i kratke zime. Kod nas je upotreba artišoke sve popularnija. Ti sočni delovi se koriste kao omiljeno povrće. Bere se kada mesnati cvetovi počnu da se odvajaju od glavice, prvo se bere glavna cvetna glavica na stabljici a osam dana kasnije i one lateralne manje razvijene glavice. Sadrži gorke i druge sastojke koji vraćaju apetit, pomažu varenju, deluju kao blag diuretik, holeretik i holagog: povoljno utiču na jetru, smanjuju ureu u krvi povećavajući izbacivanje uree mokraćom, pomažu varenju masti i dr. Upotrebljava se protiv žutice, kongestija jetre, bolova u bešici, i dr. Može se uspešno gajiti i kod nas. Recept: Artišoka sa sosom vinegret (vinaigrette) Operite artišoku pod mlazom hladne vode, odsecite stabljiku i kuvajte u vodi sa malo sirćeta i soli dok listovi ne omekšaju (pola sata/sat). Spremite vinegret sos tako što ćete dobro izmešati 2,3 kašićice jakog senfa, dl sirćeta, 3,4 dl ulja soli i malo šećera. Otkidajte redom listiće odozdo prema gore. Svakim listićem zahvatite malo sosa i zubima ostružite unutrašnji, mekani jestivi deo. Tvrdi deo lista odložite. Malo pomalo doći ćete i do "srca" (donji okrugli deo, koji se jedino i konzervira) artišoke, uklonite niti, prelijte sosom i pojedite.Artišoke se mogu naći i na beogradskim pijacama (Novi Begrad blokovi itd.) Narodna Imena: ardečovka, artićovka, gardun, dragušica, pitoma boca, italijanski osat, ratičok.

Bagrem - Robinia pseudoacacia



Bagrem je poreklom iz Kanade. Kod nas se mnogo gaji. Drvo je visoko oko 20 m. Cveta u maju. U narodu se upotrebljava cvet, ređe list (Robiniae pseudacaciae flos et folium). Cvet treba brati neposredno pre otvaranja, a list još dok je mlad. U cvetu ima flavonskih heterozida, asparagina, sluzi, voska, etarskog ulja i fitosterola. Cvet se upotrebljava u obliku čaja (5 na 100) za lakše iskašljavanje i protiv nazeba. List (5 na 100) izaziva jače lučenje žuči. Bagremova kora je otrovna, zbog čega je ne treba koristiti kao lek. Otrovnost potiče od toksalbumina robina. Zabeleženi su slučajevi trovanja dece ovom korom. Narodna imena: akacija, akač, akacija, bagra, bagrema, bagren, bela bagrena, beli bagrem, belo drvo, belo cveće, bijela bagrena, bijela drača, bijela kapinika, gospodinov trn, egiptonska tmina, kralj, kraljevo drvo, kra-tjegač, krunčica, morska drača, nerod, robinija, signojka, stambolska dra­ča, hacija.

Bor - Pinus sylvestris



Borovi se sade svuda gde čovek živi i radi, jer isparljivi sastojci (etarsko ulje) ne samo da prijatno mirišu, osvežavaju i povoljno deluju na čovekovu psihu, već ti sastojci imaju i antimikrobna, antiseptična svojstva.U rano proleće uzabrani i osušena mladi pupoljci bora (Pini turio), dugački su 3—5 cm, a debeli oko 4 mm, valjkasti lepljivi i žuto-mrki. Stabljika je pokrivena sitnim listićima koji su smolom slepljeni u pupoljak. Droga je smolastog, aromatičnog i balsamičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i smolastog ukusa. Stabljika je pokrivena sitnim listićima koji su smolom slepljeni u pupoljak. Droga je smolastog, aromatičnog i balsamičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i smolastog ukusa. Sastav: Svi delovi bora sadrže etarskog ulja (terpentinsko ulje) i smole, pa se zbog toga upotrebljavaju za inhalaciju, dezodorizaciju i ozonizaciju. Ovo je važno, pre svega, za mesta gde se sakupljaju i kreću velike mase ljudi. U kori borova ima 20—50% tanina, gorkih materija i flavonskih jedinjenja, zbog čega se upotrebljava kao tonik. Seme primorskog bora (Pinus pinaster) je vrlo hranljivo, jer ima masnog ulja i belančevina. U Lišću raznih borova ima (zimi) 100—170 mg% vitamina C, karotena, etarskog ulja i drugih korisnih sastojaka. Sadrži smole, gorke materije, šećera tzv. pinitola (izomer manitola) i etarskog ulja, koje se sastoji iz alfa-pinena, dipentena, silvestrena i kadinena. Upotrebljava se u obliku infuza, sirupa itd. U obliku ulja ili ekstrakta dodaje se vodi za kupanje kao sredstvo za draženje kože. Pije se sirup protiv hroničnog bronhita 3,4 dnevno. Dodatak vodi za kupanje: 150 g pupoljaka prokuvati 10 minuta u l litru vode i dodati vodi za kupanje obolelih od reumatizma. U nedostatku belog, mogu se koristiti i pupoljci drugih borova. Katran dobijen suvom destilacijom raznih vrsta bora upotrebljava se za lečenje kožnih bolesti. Narodna imena: avtica, autca, belobor, bijeli bor, bjelobor, bor, borika, divlji bor, obični bor, smrok, hvoja, čam, šumski bor.

Strana  19
Cvet - Flos
Bagrem - Robinia pseudoacacia
Celer - Apium graveolens
Crni slez - Malva sylvestris
Hajdučka Trava - Achillea millefolium
Hibiskus – Hibiscus
Hmelj - Humulus lupulus
Kamilica - Matricaria chamomilla
Kantarion - Hypericum perforatum
Lavanda - Lavandula officinalis
Lipa bela i crna - Tilia cordata & platyphyllos
Neven - Caledula officinalis
Smilje - Helichrysum arenarium
Zova - Sambucus nigra
List – Folium
Artičoka - Cynara scolomus
Beli Slez - Althaea officinalis
Bokvica - Plantago major
Borovnica - Vaccinium myrtillus
Breza - Betula alba
Bršljan - Hedera helix
Crni slez - Malva sylvestris
Dud crni - Morus nigra
Čaj crni - Thea sinensis
Čaj zeleni - Thea sinesis
Glog - Crataegus oxyacanta
Gujina trava - Silybum marianum
Imela - viscum album
Jagoda šumska - Fragaria vesca
Kopriva - Urtica dioica
Kupina - Rubus fructiosus
Lovor - Laurus nobilis
Maslačak - Taraxacum officinale
Maslina - Olea europeae
Matičnjak - Melissa officinalis
Nana pitoma - Mentha x piperita
Orah - Juglans regia

Strana 20
Peršun - Petroselinum sativum
Plučnjak - Pulmonaria officinalis
Podbel - Tussilago
Ruzmarin - Rosmarinus officinalis farfara
Selen - Levisticum officinale
Sena - Senna alexand
Uva - Arctostaphylos uva ursi rina, Cassia senna
Žalfija - salvia officinalis
Biljka – Herba
Andjelika - Angelica archangelica
Bosiljak - Ocimum basilicum
Dan i Noć - Viola tricolor
Dobričica - Glechoma hederacea
Čestoslavica - Veronica officinalis
Iva trava - Teucrium montanum
Kantarion - Hypericum perforatum
Kičica - Erythrae centaurium
Kokotac - Melilotus officinalis
Kopriva - Urtica dioica
Lišajevica - Hieracium pilosella
Majkina dušica - Thymus serpyllum
Oću-neću - Capsella bursa pastoris
Pasuljevina - Phaseoli legument
Pelen - Artemisia absinthum
Petrovac - Agrimonia eupatoria
Podubica - Teucrium chamaedrys
Rastavić - Equisetum arvense
Sitnica - Herniaria glabra
Timijan - Thymus vulgaris
Troskot - Polygonum aviculare
Vidova trava - Euphrasia officinalis
Vranilovka , Origano - Origanum vulgare
Zdravac - Geranium macrorrhizum
Koren – Radix
Beli Slez - Althaea officinalis
Cikorija - Cichorium intybus
Čičak - Arctium lappa
Gavez - Symphytum officinale
Iđirot - Acorus colamus
Lincura - Gentiana lutea
Maslačak - Taraxacum officinale
Oman - Inula helenium

Strana 21
Pirevina - Agropyron repens
Sladić - Glycyrrhiza glabra
Valerijana - Valeriana officinalis
Zečiji trn - Ononis spinoza
Plod – Fructus
Anis - Pimpinella Anisum
Divlja jabuka - Malus sylvestris
Divlja kruška - Pyrus piraster
Dren - Cornus mas
Glog - Crataegus oxyacanta
Kim - Carum carvi
Kleka - Juniperus commu
Korijandar - Coriandrum sativum
Lan - Linum usitatissinum
Majoran - Origanum majorana
Mirođija - Anethum graveolens
Morač - Foeniculum vulgare
Šipak - Cynosbati fructus, Rosa canina
Kora – Cortex
Hrast - Quercus cortex
Krušina - Rhamnus frangula
Vrba - Salix alba
Razno – Diversa
Kukuruzna svila - Maydis stigma
Artičoka - Cynara scolomus
Bagrem - Robinia pseudoacacia
Bor - Pinus sylvestris

85 grama potocarke dnevno smanjuje rizik od bilo koje vrste raka



Svakodnevno konzumiranje listova potocarke ili dragušca (Nasturtium officinale), trajne vodene biljke koja raste na izvorima, cistim potocima, rekama i u jarcima s cistom vodom moglo bi znatno smanjiti izglede za razvoj raka, smatraju naucnici sa Sveucilišta Ulster. Oni su objasnili kako ta biljka koja se koristi kao lekovito sredstvo što su ga propisivali još staroegipatski lekari te kao hrana, smanjuje oštecenje DNA belih krvnih celija - što se smatra "okidacem" za razvoj bilo koje vrste raka. Potocarka u krvi podiže nivo korisnih spojeva i smanjuje nivo onih štetnih. Studiju su sproveli naucnici sa Sveucilišta Ulster, a rezultate istraživanja objavili su u strucnom casopisu American Journal of Clinical Nutrition. Rezultate istraživanja u tome casopisu pre objavljivanja uvek proveri još jedna grupa naucnika Profesor Ian Rowland sa Sveucilišta Ulster koji je s kolegama sproveo studiju na 60 zdravih dobrovoljaca, medu kojima je bilo i 30 pušaca, tvrdi da je svakodnevno konzumiranje 85 grama svežih listova potocarke tokom osam nedelja povezano s manjim rizikom od razvoja raka u bilo kojem delu ljudskog organizma.
Nivo antioksidanata u krvi, poput beta karotena i luteina povecala se, a nivo potencijalno štetnih triglicerida u krvi smanjila za prosecno 10 posto. Rezultati su bili bolji medu pušacima kod kojih je nivo antioksidanata u krvi na pocetku studije bio znatno niži nego kod ostatka dobrovoljaca.
Naucnici su preporucili konzumiranje svežih listova potocarke - kao salatu ili konzumiranje sveže iscedenog soka te biljke.

Izvor: Herbateka

Mirodjija

Ova jednogodišnja biljka naraste do oko metar. Listovi su višestruko perasti, cvetici mali i žuti, dok su plodovi jajoliki. I stabljika i plodovi mirišu ugodno, a imaju tipican ukus. Potice iz Južne Evrope, voli suncana mesta, sadi se u nekoliko navrata cele godine. Najjacu aromu ima pre nego što procveta. Seckano sveže lišce mirodije poboljšava ukus zelenoj salati, zatim salati od krastavaca i paradajza, a prikladna je i za salatu od krompira. Služi kao dodatak maslacu i majonezu. Sos od mirodije idealan je prilog za svežu jegulju, rakove i sva ostala jela od morskih i slatkovodnih riba. Može se upotrebljavati uz varivo od pasulja, krastavaca i krompira, zatim ovcetinu, dinstano povrce, uz svinjska rebarca i kotlete. Za kiseljenje krastavaca ne upotrebljavaju se samo nežni listici vec i citava stabljika. U narodnoj medicini mirodija je poznata kao sredstvo za bolji apetit i probavu, kod nadimanja, povracanja i nesanice. U prodaji se mogu naci sušeni listici mirodije, a možete ih osušiti i sami, u svežnjevima okacenim nadole, ili zamrznuti.