18

Ipak su išli prugom. Za svaki slučaj. Put je tekao negde u blizini, sleva, mogli su da čuju vozila. Ali, putem se svako mota. I može da stane i postavlja pitanja. Nezgodna. Zato udariše prugom. Čim je voz iz Bge odkloparao.

Jutro je svanulo sivo. Vetar goni oblake u lice. Pokupili su šargarepe i 2 neobrana paradajza i to doručkovali. Paradajz su morali da peru vodom za piće. Bio je prljav od jučerašnje kiše.

Najednom, put se približi i krene uporedo sa prugom. Čučnu iza žbunja. Napred se pruga i put penju na nasip nasut kroz neku dolinu. S leva je Alibunar, vidi se kroz izmaglicu.

Šta sad? Da se spuste pa opet popnu? Teško. A mesto je dušu dalo za kontrolu. Sneško viri i češka se. "Jebem li ga. Da zaždimo pa šta bude." Spreme se. Put prazan, pruga isto. "Sad!" Đipe i jurnu. Niko da vikne. Samo vrane, uplašene, uzlete.

Protrče pa u žbunje. Ništa. Nadalje se put odvaja, ide svojim putem. Oduvaju se pa dalje.

Kako su napredovali tako je sve manje zemlje obrađeno. Konačno nestade i bašti i kukuruzišta. Svuda oko njih korov. Ničija zemlja. Seljacima u selu iza njih nije trebalo više zemlje. Radi se samo zemlja najbliža kući. Ostalo nek stoji. Neće da pobegne ako ustreba. Isto je i sa onima iz sledećeg sela. Rade samo koliko im treba.

Oko 11 im dosadi šetnja. Nisu navikli. Stignu do bagremara kraj pruge i uđu. Drvo je bolesno, otpada mu kora i svo je, nekako, zakržljalo. Mladice šibaju i bockaju ali oni nađu malu čistinu i posedaju. Okrenu leđa vetru. Ovde manje duva. Dancu su se obrazi, i pored trodnevne brade, smrzli. Bride na dodir. Zapališe. Sneško otvori tašnu i doda flašu. Nije još puno vode ostalo.

"Kolko do Karlovca?" "Ne bi trebalo puno. Pola smo prešli." "Nisam naviko ovoliko da idem. Crko sam." "I ja sam baldiso." "Rame me malo štreca. Žuljaju me bakandže... Jesi vido kolko je ovo široko. De god pogledaš ravno. Nisam naviko. Kod nas su sve zgrade, samo malo čistine... Ma, važno da nam put dobro ide." "Zaveži. Nemoj da urekneš".

Krenuli su oko 2, kad prođe šinobus. Nikako im se nije išlo. Prvo su malo ručali. Hleb je bio tako tvrd da su mogli samo da ga glođu. Ko miševi. A i nije ga puno ostalo. Onda su opet zapalili i malo dremali. Ipak, moralo se dalje.

Korov zameni kukuruz. Vetar ojača i zasvira na stabljike. Oblaci su bili sve tamniji.

Predveče se put opet dovuče do pruge. Stanu. Zeznuta stvar. Ubilo se za kontrolu i jednog i drugog. Al nema vrdanja. Samo napred. Pređu na put i krenu sredinom. Kad je bal nek je bal. Jedni farovi ih zabljesnu a kamion protutnji. Vetar zviždi na sve strane.

I opet pređoše a put ostane blizu pruge pa nastave pored njega. Već se dobro smrklo. Napred se upale svetla. Karlovac. Skoro su stigli. Danc se zagleda. Vetar ga ošine i oči zasuze. I nije bilo tako strašno. Još da nađu MCi. Malo kasne al zna ona da po kiši nisu mogli. Kad već nisu stigli pravog dana znači da su morali peške. Pametna je ona glavica.

Išli su čas po kanalu pored puta čas po bedemu a kad se potpuno smrklo i po asvaltu. Voz za Vršac prođe sleva. Stigoše do table. Banatski Karlovac, velika bela slova. I nikoga okolo. Kerovi laju u selu, poneki glas doleti na vetru. Stanu na sred puta. Ona, može biti, nije sigurna da su ta 2 čoveka u mraku oni. Pritajila se i čeka, ko zna ko se sve muva. Sneško kresne dvaput upaljač. Ništa. "Sranje".

Muvaju se gore-dole, džabe. Onda siđu s puta. U selo im se, sad, po mraku, ne ide. A i ne znaju gde je kuća te tetke. Biće najbolje da se sačeka jutro. Uvuku se u neku napola srušenu šupu i poležu na zemlju. Nije bilo ničeg da se pokriju.

Šta ne valja? Gde je? Možda ih nije videla zbog mraka pa se vratila kod tetke. Da je nisu uhapsili? Zašto bi? Dozvola joj važi do sutra u podne, al šta ga znaš... A taman je sve krenulo kako valja, bez gužve. Ne bi ga ona cinkala. Al, ništa oni ne pitaju, samo, kad te skembaju i pritegnu svašta priznaš. Nije valjda. Dobro je Sneško reko: Nemo da urekneš... Nije valjda... Sigurno... Ko...

Danc je loše sanjao. Bivalo je sve hladnije i on se pred zoru probudi, cvokoćući. Napolju opet tutnji voz.

19

"Šta ćemo sad?"

Čuče u kukuruzima uz put. Poneko vozilo promakne. Vetar nosi oblake. Zahladnelo je. Noćas se inje nahvatalo. Oko table ni žive duše. Ko je moro još jutros je otišo u njive. Brektanje traktora ih je trglo pa se vratiše ovamo. Cvokotali su i kašljali. Zato Sneško otvori čuturu. Obična brlja al prija po ovoj zimi. Malo su žvaknuli, nije ni bilo za više. Hleb se skamenio.

Čuče i čekaju. Put prazan.

"Znaš šta, bate? Idem ja u selo. Da kupim nešto za jelo." "Ti nisi čist. Sve vreme se skrivamo a ti sad oćeš mečki na rupu. Sereš." "Ma kakvi. Šta će oni da vide? Jedan bezvezni Mandov. Takvi ima ko govana okolo. Samo malo da se udesim." "Pazi samo da oni ne udese tebe". "Jebem li ga ako me pored ove puce ćape. Ako čuješ da se puca da znaš da sam ja."

Nije morao puno da se udešava. Bili su i onako blatnjavi. "Nema brineš. Kupim klopu i vrćem se. Možda nešto čujem." Okrene se i izađe na put, zguri se i počne da ćopa. Da ga ne zna Danc bi sigurno pomislio: Još jedan Mandov skitnica. Vuče se, prosi i krade. Kako ga još nisu ukebali.

Sneško uđe u selo i Danc ostane sam. Kukuruz oko njega šušti i on poče da se trza na svaki glasniji zvuk. Utronjo se. Sam je na nepoznatom. Nikoga nema. Nema MCi. Nisu mislili da ovako nešto može da se desi. On zna da ta njega tetka živi tu al nikad se nije interesovo. Jednom mu je rekla, kao: tetka mi je pisala da dođem, nešto je bolesna, samo on nije obratio pažnju. Tja, tamo neki babac u vukojebini. Nikad tako daleko od Bge nije bio. I komplikovano je to. Moli šefa da te pusti, traži dozvolu. Pa još oni nisu venčani pa možda njemu ne bi ni dali. Gnjavaža. A ni MCi nije mnogo navaljivala. I de će sad tamo? A sad to ispalo važno. I sad?

Vreme se tegli. Danc nema sat. Ko zna koliko je sati? De je dosad? Vetar svira.

20

Stigao je kroz 100 godina. Uprtio džinovsku torbu i kaska putem. Danc ustane i zvizne i ovaj utrči u zaklon. "De si bre dosad?". "Evo ga. Vidi šta sam kupio," izvlači kobasice, "Polomili se kad su videli lovu". "Ništa te nisu pitali?" "C. Pravio sam se malo br-br." "Onda se i nisi puno pravio. A jel te neko prati?" "Jebem ti!? Nisam siguran. Džada!"

Zažde niz kukuruz. Pa u drugu njivu, nalevo. Trči. Trči. Trči.

Kad su crkli pruće se na zemlju. Dahću. "Pametan si ti Danc. Nema šta. Samo kad oćeš." "Je si čuo nešto?" Zna se na šta misli. "Ništa i svašta. Prvo, izgleda da niko nije ućorkiran zadnjih dana. Da jeste već bi se neko izlajao. Makar ono: Nemo se muvaš okolo da ne prođeš ko taj i taj. Selje vole da budu opasni. I pametni. I da ti to nabijaju na nos. Drugo, bus za Begu ima u pola 2 a voz oko podne. Ako joj dozvola ističe danas u podne mora da bude na stanici. Zato ćemo da zvirnemo ko čeka voz. Putom i onako ne možemo dalje. Mož da uđemo u selo, al dal će da izađemo nije sigurno. Šta znaš?"

I opet udare kroz kukuruze. Pa preko puta u kukuruze. Do pruge. Samo ovaj put malo malo pa stanu i slušaju. Ne dišu. Skoro da njuškaju vazduh. Put su šacovali bar 5 minuta. I prugu. Na kraju su pretrčali i jedno i drugo. Pruga ide ivicom sela. Mnoge kuće oko nje su prazne. Stanica štrči sama, pored nje je neki spomenik.

Sakriveni iza zidova prazne štale, baš nasuprot stanice, izviruju. Železničar šeta i maše nekakvim čekićem, uniforma mu masna s flekama skorelog blata. Selje sede na klupi i žvaću. Tišina. Samo vetar vitla sasušeni korov oko koloseka i zviždi kroz rupe na krovu.

Onda stiže MCi. Ide polako, sve se osvrće. Namrštena je. Ko zna šta joj se mota po glavi? Da su je ostavili. Da su ih uhvatili. Staje na peron i spušta kufer. Železničar je primeti, zastane, pa joj priđe od nazad i blene. Ona ga ne konstatuje.

"Potrefio si ga. Kako dalje?" "Ništa. Ustani i izađi. Nameštaj pantalone. Da misle da si bio da kenjaš. Odšetaj do nje i magla. Piči pravo. Ja ću vas stignem."

Nema druge. Danc ustane i izađe. Niko ga ne konstatuje. Njemu je ko da je go. Ide i namešta pantalone. Pređe prvi kolosek. Još se namešta, otkopčava i zakopčava šlic. Železničar ga vidi i nastavi da kibi MCi. Ona sve nešto gleda okolo, nikako da ga vidi. Selje žive za sebe.

Danc se popne na peron. I ona ga pogleda. Oči samo što joj ne iskoče.

Sirena zapišti, železničar pogleda niz šine, Danc podiže kufer. Šinobus stiže. Svi ga gledaju. Danc kreće unazad, MCi za njim. Stižu do ugla zgrade stanice. Šinobus staje, putnici izlaze, železničar mahne čekićem i motor kreće.

Njih više nema tamo.

21

Odmah izvan Karlovca, s desne strane pruge, su 3 jezera. Nešto se tu kopalo ranije pa se rupe napunile kišnicom i zarasle u trsku i korov. Sad je voda puna đubreta, smrdi.

MCi i Danc to ne osećaju. Grle se. Iz sve snage. "Mislila sam..." Zaplaka se. "Dobro, dobro." Ljubi je. "Dobro je."

Trka se lomi i evo Sneška. "Di si, bre, snajka? Sve smo živo preturili. Ovaj zapo: Ona pa ona."

Malo se smeje na njih. "Ajde sad. Ajde", i produži, "Nema odmora dok traje obnova".

Gaze brzo. Kroz čistu ravnicu. Nigde zaklona. Vetar brija, ganja oblake. Uvukao se u kosti. Put opet teče pored, sad zdesna. Vozila prolaze, neki praistorijski kamioni i autobusi i traktori. Nikakvi pajkosi na vidiku. Za sada. Valjda im je to neka sreća. I onako nemaju gde da se sakriju. Samo goli vetrodrom do kraja pogleda.

S one strane puta je poluzatrpani bazen. Nekad su se tu kupali. Sad se legu žabe. Propast, svuda propast.

Seli su da se odmore kad su videli selo. Nikolinci. Čoveku lakne kad vidi da je blizu nekog cilja. Našli su rupu i uvukli se. Pesak su kopali ovde, šta li. Vetar zavija iznad. "Načisto sam se smrzo." "Će da jedemo?" "Imam ja neke kolače. Tetka mi spremila." "Daj." "Šta ti je rekla kad si došla?" "Ju, dete, što si porasla. Udavila me. Živi sama a sve pedantno: Ovo stoji ovde, pazi da ne pomeraš." "Dobri kolači." "Ipak joj bilo žao kad sam pošla. Već je mislila da sam našla nekog kad stalno uveče izlazim." "Pa si našla?" "Marš. Sve same sirovine."

Ćute i žvaću.

"Duva ko blesav. Nema nikakav zaklon." "Kako to da s ove strane niko ne seje?" "Neće. Kaže tetka da ovi Kakatulji mnogo kradu. Zato se seje samo prema Alibunaru. I to je dosta. A Kakatulji iz Nikolinca ne seju jer kažu da im Srbi kradu. Oni seju samo prema Uljmi, tamo su isto Kakatulji. A organizovali su i stražu protiv lopova. Moramo da pazimo. U Nikolince već i nema puno ljudi. Bila je neka gužva tamo pa su mnogi otišli u Uljmu." "Bez veze." "Al je tako. Kad se svi mrze i ovi vidli pa... A za one na kanalu kažu samo: Nesretnici."

Sumrak se hvata. Vetar ne posustaje. Oni gaze kroz sve to. Put se nekako izgubio. Vratiće se već. S leve strane pruge je neka siva zemlja. Nema ni korova. Samo niska, suva trava. Slatina. Puno je rupa sa vodom. Sneško ugazi u jednu kad su se sklanjali od šinobusa. Psuje. Noga mu je skoro do kolena mokra. "Jebem ti." Šljapka kad gazi.

Srećom, selo je blizu. Mnoge kuće su razrušene a zidovi crni od vatre. Ko zna šta je bilo tu? Ipak, nađu jednu kuću sa pola krova. Unutra bazdi na vlagu. Zidovi su od zemljanih cigli, tek po neki red je od pečene cigle.

Morali su da upale malu vatru da se Sneško osuši. Hladno je. Para izlazi iz usta. Smrzo bi se do ujutru. U selu jedva da gori poneko svetlo. I kerovi retko laju. Valda neće da ih vide. Nisu valjda tako kurate sreće.

Skupili su se. Danc zagrli MCi. Sva drhti. Sneško greje Dancu leđa.

Zaspaše.

22

Vatra se ugasila. Bili su budni još pre nego što je prošao jutarnji šinobus. Neka se magla uvukla. Ćutali su i žmurili al džabe. Cvokotanje ne popušta. Na kraju Danc skoči: "Sranje". Polomio je neke letve i zapalio ih. Dim ih obavija. Kašlju. "Jebem ti vatru." Ali, ipak je uhvatila i oni se privuku. Ko tifusari, cupkaju i cvokoću.

Onda su našli neke žice, izgoreli ih u plamenu, nabili kobasice i ispekli ih. Čoveče, kako to prija. Greje pluća.

Obavili su nužde i kreću. Danas bi trebalo da zapnu i stignu do Uljme. A to je pola dana od kanala. Uljma-Vlajkovac 4-5 kilometara.

Napolju se sve beli. Stegao mraz. Barice zaleđene. Vetar pirka, ledeno. Nekakva tišina se spustila. Ukočenost. Samo vrane lete.

Nisu se ni sakrili kad je voz iz Bge prošao. Sišli su sa pruge i stali. Zamah od prolaska je bio topao.

Nastavili su, napred Sneško, pa MCi i Danc. Nešto ga žiga ono rame. A bilo se primirilo a ni on nije forsirao. Nosio je kufer u levoj. Njegova tašna je i onako prazna. Ali, od jutros, ko da se mraz uvuko unutra i sevne s vremena na vreme.

Stali su da ručaju kad je prošao podnevni šinobus iz Vršca. Tek da prevare glad. MCi se osvrće. "Ko da nas neko prati". I oni se okreću. "Ništa nisam vido". "Ni ja." "To ti se čini od vetra." "Ipak..." Ipak se i dalje osvrću. Jebi ga, nikad se ne zna. Svašta možeš da čuješ. Samo ako ti se oće. Krenu dalje.

Posle pola sata se okrenu i imaju šta da vide. Tamo gde su jeli gomila džukela. Ostavili su neke kožurice i korice i ovi se sad tuku oko toga. "Kako li su nanjušili?" Pruže korak. Na mah bi se čulo režanje. Stignu do jednog drveta. Ako ustreba lako će da zagrebu gore.

Nije trebalo. Čopor ode svojim putem. Oni svojim.

23

Do Uljme su se jedva dovukli. Da nije bilo tako hladno spavali bi napolju. Nekako, nikome taj dan nije valjao.

Vuku se, ko prebijeni. Ono malo frke sa džukelama brzo je prošlo i vratila se tupost. Danca, opet, žulja bakandža. Sneško se nije zezo. MCi se naburila i posrtala. Vetar bio sve hladniji. Šugav dan.

Kad ih je prestigao voz i Bge, oko pola 5, selo još nije bilo na vidiku. Debelo se smrklo kad su se približili. Svetla kamiona jurila su putem.

Levo od pruge su neke zgradurine. Sve uraslo u korov i bagremar. Prazne hale i magacini. Kao da je tu bila ciglana. Malo dalje Danc, tražeći mesto za nuždu, otkri ogromnu rupčagu. Crni se u mraku. Odatle su kopali zemlju za cigle. Ušli su u neku manju halu. Unutra razbacane mašine. I svuda slomljene cigle.

Sneško je zapalio vatru. I polomljenih dasaka ima svuda unaokolo. "Ne bi trabalo..." "Jebem li ga. Noćas ima da stegne gadno. Nebo je skroz čisto. Ja se smrzo, ko pička." "Može neko da nas vidi. Ako se neka straža muva okolo napolju onda je to skoro sigurno." "Dobro. Samo da se zagrejemo. I dupe mi se skočanjilo." Sneško ga okrene vatri da ga malo povrati.

Ispržene kobasice su prijale. Podeliše i preostalu brlju iz čuture. Čuvali su je za kraj puta. A ovo mu je to. Skoro kraj.

Raspoloženje se popravi a postane i toplije u njihovom ćošku. Kao da se i vetar primirio. Naprave ležaj od dasaka i polegaju. Vatra je pucketala i igrala se senkama.

Poslednji voz iz Bge im protutnji kroz san. Još je bilo toplo.

24

Jutarnji šinobus iz Vršca prođe. Dancu bi hladno na leđima. Otvori oči i okrene se.

Mrak. Žar bljesne. Sneško duva u pepeo, kroz dim lizne plamen, pa ode po daske, lomi ih. MCi se pridigne.

S punim rukama drveta Sneško se vraća. Vidi da ih je probudio. "Zima je..." Danc ustaje i navlači bakandže. Ništa od spavanja. MCi sedeći oblači kaput i obuva cipele. Sneško stoji nad vatrom i kezi im se.

"Ne mrdaj!", dernja se glas. Dolazi odasvud. I nigde. Preseko ih. Sneško se i dalje kezi. Sijaju zlatnjaci. 3 tipa izlaze iz mraka. Ružni. I oni se keze. I cevi Uzija. "Ruke u vis", komanduje onaj u sredini i daske ispadaju iz naručja. Na žar. Iskre suknu u vis. Dim. Grune pucanj. I odgovor. Govornik pada.

Danc grabi kufer i MCi. Drugi tip priskače i on ga zalepi kuferom, iz zamaha. Tip pada. Danc ga ritne špicom u glavu. Bakandža ima čeličnu kapicu za zaštitu prstiju. Pretrče ga.

Na drugoj strani treći zastaje i Sneško se baca, na njemu je, pljušte udarci drške revolvera po glavi i ovaj se skljoka. Sneško grabi automat i oni jure prema izlazu. Niko ne vrišti za njima.

Napolju su i uleću u žbunje i maglu. Protrčavaju kroz jednu halu. I još jednu. Bagrem šiba i guli kožu. U ušima šušti i lupa. Ali, niko ne vrišti.

Izbijaju na čistinu. Sranje. Iz neba se cedi svetlo, kilavo. Ugaze u kanal bez vode i polegaju.

Tišina i tišina i tišina.

I vetar je stao.

Hvataju dah kroz zube.

"Jebem ti." "Nisu imali uniforme. Banda." "Straža?" "Digli bi već uzbunu. Ne bi išli samo trojica." "Jebem ti život." "De ćemo?" "Samo pravo. Na kanal." "Pičku materinu." "Ajde". "Uzmi mašinku. Znaš da kokaš s ovim?" "Ne seri."

Vuku se, pogureni. Desno se jedno svetlo penje. Iza njih žmirka selo. Stižu do kukuruza. Više nisu goli na golom. Sad samo pravo. Pravo.

Negde zalaju psi i oni se smrznu u pola koraka. Upiru cevi.

Tišina. Napred. Listovi seku kožu.

Razdanjuje se. Neko bolesno svetlo.

"Ne mogu više." Sneško pada. "Šta?" Danc ga hvata za jaknu a ovaj stenje. Ima rupu na ramenu. Skidaju mu jaknu, džemper, košulju, dukser. Sve je natopljeno.

Koža je siva. Iz rane izbija para. MCi dodaje maramicu. Sranje. Danc ne zna ništa o ranama. Rakiju su sinoć iscedili. Škrguću zubi. Krv se lepi. Nema rupe s druge strane. Metak nije izleteo. Jebi ga. Obriše krv a MCi vadi neke gaće iz kufera i njima pokriva ranu. Sneško gleda. Teo bi da se iskezi ali to ne liči ni na šta. Oblače ga. "Odmori malo. Imamo fore." Kako ga samo zakači. Jebi ga. A dobro je krenulo. Al šlag je ostao za kraj.

25

Razdanilo se. Šinobus koji prolazi iz Bge oko 7 prođe. 9 sati. Tišina. Kako mrdneš tako kukuruz šušne. Ko za inat.

Sneško drema. Zastenje po neki put. Nekoliko stabljika kukuruza su mu krevet. U drugoj vrsti MCi sedi na kuferu. Skrstila je ruke i bulji u zemlju. Kaput joj nakrivo zakopčan još od noćas. Danc je dotakne. "Idem malo da prošnjufam." Podigla je glavu. Lice joj umazano, kosa raščupana. "Nemoj dugo. Bojim se." "Neću. Oćeš ti dam pištolj od Sneška?" Odmahne. "Samo dođi brzo."

Danc uzme Uzi i pođe. Usput je stao da se istrese. Dobio je proliv. Na kraju kukuruzišta zalegne. Iza njega, podalje, put i pruga se ukrštaju. Oni su sad između. Put ide preko mosta iznad pruge i ulazi u selo. Niko ne prolazi. Nebo je sivo, prljavo. Inje na sve strane.

Ono sigurno nije bila straža. Da jeste sad bi već po putu jurcala kola. Sigurno bi krenuli u hajku. Ali, straža je 100 posto čula pucnjavu i mora da su otišli da vide šta je. Mogli su da zgrabe onu dvojicu. Onda bi ti sigurno propevali. I sad bi straža jurila njih. Samo što on ne vidi nikog. Sve prazno. Da nisu ona dvojica kidnula? Na drugu stranu, pa ih sad tamo ganjaju? Ko će ga znati? Sranje.

Vrati se u kukuruze, pođe napred, do drugog kraja njive. Zalegne. Ispred su neke njive, prazne. I bedem. Celom dužinom pogleda. Visok jedno 5-6 metara. Na vrhu raste drveće. Iza mora da je kanal. Tako nekako je i Sneško objašnjavao. Znači, tu smo. Još sat. Nek bude 2, zbog Sneška. Samo, kako će se on popeti? Mnogo je strmo. Pravi breg. A ima i da klizi zbog inja. Sranje. Ma, ako treba, ima da ga nosi u zubima. Samo da stignu već jedanput.

Ustane i krene nazad. Valjda tamo ima lekar. Il neko ko se razume u rane. Sigurno ima. Tamo žive svakakvi ljudi. Pa da. Ma, biće nekako. Kad su dovde dogurali.

Stane. Gde li su? Otprilike su ovde bili. Trebali da budu. Osvrće se. Jebem ti. Kukuruz je svuda isti. Ko zid. Šta je ovo?

Čučne. Osluškuje.

Ništa.

Samo listovi šupkaju.

Počne da zviždi. Tiho.

"Ej, tu smo." Trgne se. Glas dolazi iza njega. Srce mu zalupa. MCi viri kroz zid. Tako mu treba kad lupa glavu kad ne treba. Dođe do njih. Sneško je budan. "Dobro je. Blizu smo. A izgleda da nas niko je juri." Slušaju ga. "Mislim da sačekamo da prođe onaj voz oko podne pa da pođemo. Ajde da jedemo". Danc vidi kako im se vraća raspoloženje. I njemu, sad kad su zajedno. Nekako će da izguraju. Biće dobro.

26

Još kloparaju šine, negde ispred.

"Idemo".

MCi vodi. Nije htela da baci kufer makar je prazan. Ostalo im je parče kobasice i hleba. To je stavila u džep. Ali, kufer joj od mame. Ne da ga. Možda će moći da ga utrape tamo.

Danc šlepuje Sneška. Ovaj mu se uhvatio za opasač. Rana izgleda da ne krvari više. Sneško se kao smijulji. Al škrguće zubima.

Idu polako. Između kukuruza može da se ide samo jedan po jedan.

I stižu pred kraj kukuruzišta. Dalje je čistina. Poljski put pa još kojih 30-40 metara. I uspon. Sve bez zaklona. Sednu. Danc proviruje. Nikoga ni s jedne ni s druge strane. "Da sačekamo malo. Da smrkne. Ne vidim nikog al... Jebem li ga. Šta znam."

Gledaju kako se nebo tmuri. Vetar pirka.

27

Zemlja crni. Lica se jedva razaznaju. Samo se oči cakle. Ništa ne mrda. Ustanu i krenu.

Izađu napolje. Idu polako. Pipavo. Ko da su goli.

Ipak, za par koraka, brzo, stignu do bedema. MC pođe uzbrdo ali počne da klizi i spusti se dole. Negde na polovini uspona je nešto kao stepenica, ravno. Tako se do vrha penješ u 2 puta. MCi se malo zaleti i zapne. I nekako izvuče do ravnog. "Moramo i mi da zapnemo. Iz prve". Sneško klimne. Jače se prihvati opasača. Pođu unazad pa u trk. I gore.

Stigli su skoro do pola. Onda je nestalo zaleta, pa ni gore ni dole. Danc zamlatara rukama. "Ne daj!", i zgrabi travu. Sneško sve više vuče na dole. Padnu na kolena. Puze. Odupiru se o zemlju. Ona se kruni. Danc zabije prste u bokore trave. Čuje kako Sneško stenje. Nekako, ipak, mile na gore.

Onda neko zgrabi Danca za kragnu i vuče. MCi.

I stignu. Na ravnom. Dahću. "Zajebano." "Nije baš lako. Ni za koga ko je ceo a ne zna za mene ovako probušenog." "Ne seri."

Druga uzbrdica kao da je blaža, ali i uz ovu mora iz prve. Što pre. Još dok su zagrejani. Danc zabaci automat na leđa. Nema puno mesta za zalet. Mašu rukama ko da će da polete. Potrče. MCi prva, za njom Danc i Sneško. Vrh je tu. Blizi. Još malo. Do drveća, crnjeg od sumraka.

MCi staje. Šta sad? Spustila je ruke. Danc stane, diže pogled.

Neka senka se odvojila od stabala. Jasno se vidi naspram neba. "Kud ste navrli?", kaže im taj.

Oni stoje i polako klize. Sneško padne na kolena.

"Koji mu je?", pita onaj gore. "Bolestan je." "Jel da. Ma nemoj."

I dalje klize i stignu do stepenice. Usprave se.

"I, kud ste pošli?" Danc diže ruke. "Vidi im papire". I još jedna senka se izdvaja i sjuri dole.

"Daj!" MCi pretura i daje. "Ovo je neka...", tip se trudi da vidi slova. U uniformi je. Pajkos. "Bem ti mrak. Mari... ka. Ne, Marica. Hrnka. Krnka. Tako nekako."

Danc vadi ličnjak. Sneška mu dotura svoj. Još je na kolenima. Uzi je iza leđa, izgleda da ga niko ne vidi. Oni su dole, u mraku. Pruža papire pajkosu, skroz je ispružio ruku. Samo da ovaj ne priđe.

"A ovi su... Andreja. Neki Srdo. Kurac mi mrdo", grokće, "A ortak mu je Bandi Samlo. Valjda tako".

"Sve neki domaći narod. Odakle su?" "Karlovac, Beograd i ova je iz Begeša." "Opa". "To je moja žena", kaže Danc. "Pa, što nema tvoje prezime?" "Nismo se još registrovali". "Onda je kurva. Tako kaži." Govor mu je nekako mutan, nije čisti srpski. Makar što zna reči. "I, kud ste navrli po mraku?... Nešto mi smrdite vas troje. Da niste neki lopovi? Jel istina? Kradete okolo? Ili prodajete ovu drocu seljama? A?"

"Nije tako, gospon šefe." "Pa ovo je neki Mandov", javi se treći. "Jedna kurva, jedan Mandov i, koji je kurac ovaj treći? Ovo je neki putujući kupleraj. Šta da radimo s njima?"

Pajkos pored njih grakne. "Ova mala..."

"Ako su katolici može", četvrti glas. Isto gore.

"Ste čuli? Ako ste katolici može da idete. Mala ostaje. Treba da nam očisti pištolje. Posle će vas stigne. Ako može da ide. Ako je profesionalka iz Begeša neće joj bude ništa. Sačekajte je vi lepo s one strane mosta. Ona će da plati prelaz. Aj sad, jeste vi katolici?"

Danc gleda gore i već ga boli glava od krivljenja vrata. Stegao je pesnice.

S desna Sneško nešto mumlja: "Gospon šefe, jeste. Jeste", 2 pucnja,"Jebaću ti majku Kakatuljsku." Ustao je i puca gore. I onaj gore pada. I još jedan.

Danc trgne Uzi i seče pajkosa pored MCi a onda, stojećki, praši gore po drveću. Jedan odgovara. Seva olovo pored njega.

"Majku li vam usranu", krklja Sneško i pada na lice.

Danc juri gore. "Beži!", viče na MCi. "Beži". I nje nema. Nestala je u mraku.

Od gore sune vatra i ošine po njemu. Zanese ga unazad.

Ali on je u zamahu. Izbija na vrh brda i povlači oroz. Pajkos zija dok ga vatra kida.

Noge ga još nose. Pretrčava do druge strane. Tamo dole svetluca voda. Gore i dole. Kanal.

Pada na kolena. Vazduh krklja u grudima. Curi napolje.

Tamo dole, daleko, namiguju mu svetla. Čamci. Ljudi.

Stigli su. Sranje.

I pada na lice. Trava mu uđe u oči i usta.

Jebem ti. Pase travu.

(1991)