izabrane priče

Kolevka

Svetlo sledi put hrane, teče po spoljnoj veni do ruke i, prelivajući se niz podlakticu put raširenih prstiju, ispira kožu, briše dlačice i pore i ostavlja glatku, sivu masu voska da bi, na kraju puta, kapalo sa vrhova noktiju u sterilno belo.

U šaci leži mrak.

Utroba lako zadrhti na prvi dodir snage koja je stigla. Kontrolisani post koji je prešao u potpuno gladovanje je završen. Ali, sa prvim grčem vrati se slabost, vid se zamagli u tačkasti mrak izrastao iz rama maske. Ravnoteža zapleše.

Kapci se sami zatvore.

Morao je da ih natera da se otvore. Drhtali su.

U bljesku koji ga posle obli on otkriva svoje gole, blede noge, ispupčena kolena, butine, ud obavijen plastikom kroz koju će se prazniti sledećih 6 meseci, stomak, mlohavu kesu sa rupom pupka u sredini, sveće ruku. Spoljne vene ulaze u njih. Nova organska plastika koja propušta makromolekule životinjskih belančevina i ne izaziva cepanje i umor unutrašnjih vena na mestu uticanja.

U grudi su urasli pipci elektronskih brojača.

Gleda u sve to. Razgleda. Bez osećaja da mu viđeno pripada. Jedino stvarno je želja da zaspi. I on zatvara oči. Izdah krene iz nozdrva u masku koja pokriva obrijanu glavu i lice, i nestaje. Onda dođe novi drhtaj. Glava se zanjiše u sebi. I ne vraća se na polazište. Ostaje visoko, negde, i nastavlja da se penje. Narkotik je sišao u njega i širi se. Uskoro će zaspati.

Lako golicanje oko nožnih prstiju liže uz stopalo, petu, ris, do članaka. Milovanje i toplota ulja. Potapa butine i donji stomak. Tone u glatku ploču osećajući gustinu koja nosi težinu. Čini se da već pluta u svojoj okrugloj kolevci.

S one strane plastike tehničari, tek trupovi u belim mantilima i čupave glave, slede nejasnu koreografiju puteva i sudara oko uspravnih valjaka sa uljem na pozadini od namigujućih čioda. Ubrzo su potopljeni svi koji sede za monitorima ili su nagnuti nad brojeve.

Ulje se sklapa oko grudi, lizne pazuhe i oči se otvore, ruke trgnu, u grlu zapne glas u refleksnoj reakciji davljenika. Ali mir koji je uticao u njega i čini drob toplim, zadovoljnim, prevlada i kapci kliznu dole, ostavljajući tanak prorez između prepletenih trepavica, da vidi rast mutnog ogledala sa odrazom maske-glave iz koje izlaze zmije, uvijaju se i penju u svetla.

Za trenutak, drugo lice, nagnuto, s one strane pregrade, uđe u vidno polje i on vidi beonjače, pokušava da im namigne pre nego ih proguta odraz, uspet do vrata i grkljana koji je, u grču gutanja, propet a onda klizi kroz ploču unutra.

Tehničara nesta i samo kolevke kolega, valjci ulja u kojima belasaju tela u onoj drugoj stvarnosti, kojoj se i on zaputi, stoje pod neonom.

Pod nogama više ne oseća podlogu. I tela je nestalo. Jedino grudva toplote, negde unutra, lebdi, neosetljiva na dodire. Svesna događaja, nezainteresovana.

On pluta.

Ulje talasa i klizi niz telo, masira mišiće.

Kroz spoljnu venu utiču hrana i droga.

Krv kruži.

Zbog droge metabolizam ubrzava, mentalna aktivnost raste, temperatura raste.

Misli su brze.

Nema spoljnih utisaka koji ometaju. Nikakvih dodira.

Totalna koncentracija.

Konstruisanje paučine.

Tkanje značenja.

Krv ga hrani, čisti, izbacuje mokraću.

Seksualni nagon je jači u telu čija je temperatura 37,9 stepeni.

Polucije su fantastične.

San je pun snova. Snovi blistavi.

Prepleteni. Reči izrastaju i urastaju u njih.

Homeostaza je iznova definisana. Potpuno nova.

On je grudva svesti koja juri brzinu svetlosti.

I prestiže je.

I pamti.

Šest meseci kasnije vratiće ga u normalu. Još toliko biće bolestan. Neprilagođen. Telo će biti istrošeno kao da je radio u kamenolomu tri godine bez odmora. Posledice su trajne. Problemi sa varenjem, orijentacijom u vremenu, prostoru i prema ličnostima. Čim mu bude bolje, sešće i setiti se reči koje je gradio. Napisaće novu knjigu poezije. Nešto što se nije moglo smisliti pod Suncem i plimama.

Najmanje 5 godina će se oporavljati. Onda, kako sve bude u redu, može ponovo u kolevku. Niko nije odsanjao više od 5 knjiga unutra. Telo ne može da izdrži više.

Sa svojih 30 godina on je fizički star 46.

I ima 12 meseci unutra. U brzini.

120, 1200 godina sjaja.

Ogledalo dorasta do očiju.

Tanka linija.

Ovo je njegova soba obložena plutom.

Sklapa oči.

(1992)

Jesen skupljača

I

Ja sam Bacač.

Bacam decu. Na Kraju Sveta. Velikoj vodi.

Klizim niz vetar, zategnute opne, sa torbom na grudima. Vazduh je pun sjaja leta u krilima Malih letača. Slećem na granu i za malo gubim oslonac. Kaiš na torbi se olabavio i teret je kliznuo u stranu. Grabim drugim rukama koru a gornjim jednu puzavicu i izvlačim se u ravnotežu. Popravljam veze. Dete unutra spava, opijeno je ranim Trajom i umireno toplotom. Privilo se na grudi. Kao da sam mu majka.

Spreman sam i skačem. Širim ruke.

Daleko je do Kraja Sveta. Mnogo krugova ima do tamo. Ipak, za dobrog Bacača, to je Dan puta.

Skačem. Hvatam vetrove i klizim kroz krugove, iznad magli.

I, u sumrak, stižem.
II

Sećam se Velike vode.

Kroz tišinu dolazi pred oči. Nedogledani mir uvlači se u telo i čini me malim, praznim.

Srećan sam.
I

Ispred nema ničega. Samo Velika voda. Providna izmaglica lebdi nad njom, glatkom.

I tako do kraja pogleda.

Nema krugova drveća. Svi su ostali iza mene sa svojim nevidljivim Malim vodama punim nemani.

Skidam torbu i, dobro ukopan u koru drugim rukama, vitlam njome u krug i puštam je. Otrgla se, kao živa, kao da se dete probudilo, i odletela, prvo u visinu a onda sve niže i niže, praćena rečima Obreda darovanja koje pevam, do Velike vode. Ne čuje se nikakav zvuk, pljusak. Samo se voda namreškala i ponovo izravnala, rupa u magli zatvorila.

Ponavljam, još jednom, "Šaljem Ti, Velika vodo, dar, za pobedu Tvoju i našu", okrećem se i vraćam, umoran i gladan. Sada, kad je gotovo, mogu da jedem ali hoću da malo odmaknem od Kraja. Uvek tako radim jer, iako bi me ismejali zbog toga, bojim se. Možda i Velika voda krije svoje nemani koje će izroniti u smiraj. A magla je tako tanka, providna!

Ne mogu to da vidim, ja, uljez.

Za dete je drugačije. Ono je darovano. Njihovo. Ono ih sigurno drugačije vidi. Svojim trećim okom.
II

I tako sam otišao na Drugu stranu.

Nije bilo teško.

Uvek sam mislio: Kako to?

Sada znam. Probudiš se i kažeš: Vreme je. Sam sebi. I pođeš. Ostali, okolo, idu svojim putevima, za svojim dužnostima i planovima. A ti ih nemaš. I nisi ih imao već ko zna koliko dugo. Predao si poslove drugima, mlađim, zato što su teški i zato jer je vreme da počnu. Čitava tvoja Sezona tako radi. Nema je na Proletnjim noćima, nema među grupama Skupljača. Svi su, nekako, oko Skloništa, u blizini. Srećete se na otvorenim granama da prihvatite sakupljene plodove, pričate o svemu ali, sve češće, o onim "našim" danima, ili samo stojite u svojim mislima. Poneki odlaze da čuvaju decu. To je lepo ali, znaju, samo odlaže prelazak. Oni drugi su već tamo.

Na kraju su svi na Drugoj strani.

Nikome ništa nisam rekao. Prošao sam kroz Sklonište dodirujući se sa svima. Skupljači su odlazili. Sjajna, čvrsta tela glatkih opni. U punoj su snazi. Moje salo od Sna se ne topi. Težak sam i hodaću do Druge strane.

Prošlo je moje vreme letenja.

Dečica su jurcala na sve strane. Onu najmanju, ograđenu, čuvaju poslednji iz moje Sezone. Klimnuh im. Rešili su da ostanu još malo, da pomognu.

Mlade majke doje novorođenčad.

Nije da ne volim decu. I sam sam ih izrodio sedam, gajio i pazio. Ali...

Ne znam. Stvari teku svojim tokom a ja sam otišao negde sa strane i posmatram. Sve je isto. Isti poslovi, isti život. Ničeg nepoznatog, nikakve radosti. Tek poneko novo, zanimljivo lice. Ali i njih je sve manje. Ili ja ne obraćam pažnju.

Najviše osluškujem sebe. Svoje misli i telo, nemoć u njima.

Loše spavam i puno sanjam. Ruke su mi slabe, slabije nego pre Sna, nokti bolno iscepani, večito krvavi. Jedva da mogu da se zadržim na grani njima. Ponekad me tišti u grudima, sevaju zglobovi, drhti utroba. Zubi se rasklimaše, jedem samo srce Koleka. I mladi Trajom da me odmori. Od njega nestaju bolovi i hladnoće u kostima, donosi mir, laku pospanost, toplotu. A to mi treba.
I

Jutarnja toplota golica me, mili po raširenoj, orošenoj opni.

Spavao sam u vrhu krošnje nepoznatog kruga. Noć me je zatekla na putu. Cupkao sam, nezadovoljan, ali nije se moglo dalje. Zato se popeh što sam mogao više. Magla, dole u krugu, nad Malom vodom, svetlucala je. A gore su žmirkali Mali dani.

U neko doba trgne me pljuskanje. Nešto je šibalo po vodi u bazenu. Škljocnuše čeljusti, zagrebaše kandže. Pred oči iskoče svetlaci. Svašta sam video u njima. Magla je belasala, rasla i širila se. Sa zahvalnošću dočekah zoru i uspinjanje Dana.

Upijam snagu. Do Skloništa je ostalo još malo. Ustajem, proteglim se i skačem.

U vetar.
II

Naš krug je širok koliko je dug osrednji let odraslog Skupljača. Gotovo je potpuno pravilan. Stabla su široka i čvrsta a grane prepletene. Lako je hodom stići do Druge strane, zato ne žurim.

Magla nad Malom vodom je mirna. Nema jakih Donjih vetrova danas. A kad dođu podižu maglu čak do prvih grana. Čitav bazen se uskovitla pa svi pobegnu do vrha krošnji. Govori se da je onda magla otrovna, da mami u sebe i nemani koje krije. Pričač samo odmahne. Njegova priča kaže da to Velika voda hoće da oduva maglu sa Male. Onda će svetlo Dana obasjati nemani i pretvoriti ih u dim. I Velika će voda opet moći da se češlja kroz krugove kako je oduvek i bilo dok se, iz obesti, Mala voda, poželevši da zadrži blagost dodira samo za sebe, ne zapati, skrivena u magli, nemani.

Priče.

I tako, polako, stigoh na Drugu stranu.
I

Letim. Vetar je dobar.

Skačem, raširenih ruku, ponirem i uzdižem se. Dobijam u visini. Na sve više grane slećem.

Činim ludosti. Skačem sa rukama uz telo, propadam, kroz cijuk vazduha, sve do Donjeg vetra. Onda raširim ruke i opna se napuni, zategne leđa pa kružim i vrištim. Topla struja me nosi do nove grane. I opet skačem.

I opet.

Tako pijan stižem do Skloništa.
II

Pozdraviše me mnogi. Sedeli su i grejali se. Hladnoća dolazi sa godinama. Razgovor se nastavlja. Nisu me pitali o strani sa koje stižem a ja ne znam o čemu je ovde reč. Shvatam da je ovde neki drugačiji svet. Svet staraca. Sada i moj.

Posle nam donesoše Koleka, one tamne, slatke, i one blede, jedva malo ukusne. Pune naramke donesoše. Odasvud dobauljaše starci, neke dovedoše. Drhtavi udovi, obešene opne. Bezuba usta sisaju srca tamnih Koleka.

Uzmem da grickam bledu koru. Da im ostane više. Ali nije bilo mesta sažaljenju. I ja sam jedan od njih. Koliko dugo nisam sakupljao hranu? Shvatih, i više nisam bio gladan.

Svet staraca.

Moj.
I

U Skloništu je mirno. Sa svih strana, ispred i iza, iznad i ispod, trepere senke, svetlost se sliva s one strane krošnje, šapuće lišće.

Cika dece prođe, došavši iz dubine, pomešana sa lepetom krila Malih letača.

Kao da sam ušao u jedan drugi svet, omeđen lišćem, u mesto izdvojeno od ostalih krugova i neba, Dana, nešto posebno i važno.

Koračam po grani, drugim rukama osećam glatku koru, pozdravljam prolaznike zabavljene svojim poslom. Kroz senke i osvetljena mesta.

Dođem do gnezda i legnem. Lišće i grane me, svijeni u krug, prihvataju. Nekoliko novih listova blista i širi svoj miris. Mir u meni se preliva. Prošli Dan, put, noć, magla i škljocanje zuba su tako daleko, ne mogu da ih se setim dok se utrnuli kapci sklapaju.
II

Posle jela svi se vraćaju u gnezda. Razgovor zamire u tišini.

Tražim mesto za sebe, tumaram po granama. Toliko je praznih gnezda da nema smisla da svijam novo za sebe. A nemam ni Dana. Gnezdo se svija nekoliko Sezona. Nemam toliko mnogo. Zato biram jedno blizu stablu. Malo dalje neko već leži. Pitam ga da li je ovde slobodno. Jeste.

Ležem. Ne želim da mislim ko se ovde grejao pre mene i šta je bilo s njim. Na kraju, ni meni neće trebati predugo.

Lišće ispred očiju treperi. Sjajne, obasjane strane i one u senci igraju ispod čistog, visokog neba. Kao da je sve poklopio neki veliki mir.

Sećam se Velike vode.

Bio sam mlad kad sam je prvi put video. Beskrajnu i glatku, spokojnu ispod magle.
I

Budi me milovanje. Čkiljnem i vidim dečije donje ručice na grudima. Podignem pogled. Ona drži dete i smeje se. Dojke ispod krzna podrhtavaju. Malac šeta po mom stomaku. Prihvatam ga i polažem kraj sebe pa povučem njegovu mamu sebi.
II

Kiša me, načas, budi. Sve je utonulo u senke sumraka. Hladno mi je i osećam se umorno i bolesno. Pokrivam se granom i vraćam u toplotu.
I

Kiša je lila čitavu noć, tukla po krošnji ali se nije probila kroz naš oklop od ostalog sveta i bilo je lepo ležati uz tela dragih.

Jutro je svanulo čisto. Bistro, novo svetlo.

Izađosmo pod Dan. Penjući se ka otvorenim granama ugledam bazen Male vode našeg kruga. Mračan. Uskovitlana magla se cedi niz stabla. Kao da tamo sija neka druga, tuđa svetlost.

Skrenem pogled a sećanje na priču kako će se nemani popeti uz naša stabla jer Velikoj vodi darujemo decu za boj protiv njih, strašnu priču kojom su nas, decu, plašili, sevne pred očima.
II

Probudio sam se kasno i bunovno izmileo pod Dan. Ne sećam se kad sam tako dugo spavao. Čak i juče, na onoj strani, bio sam budan kad su Skupljači odlazili. To je nešto kao obaveza da se pozdravi njihov odlazak i poželi dobra berba.

Sada mi je svejedno.

Na otvorenim granama je ostalo još hrane. Starci su čučali i jeli i ja im se pridružih. Kora Koleka je glatka i sjajna. Još jutros su ubrani. Skupljači su ustali pre Dana i dočekali ga raširenih opni. Pošli su čim je on istopio vlagu sa njih.

I ja sam nekada donosio hranu starcima. I nisam voleo ovo mesto.
I

Nebo je visoko i prozirno. Kao izmaglica Velike vode.

Sedimo u toploj svetlosti. Grana pod nama je još vlažna. U krilu držim naše dete. Guče kao Mali letač i maše rukama. Kad ih ispruži svetlo prođe kroz njegovu opnu. Tako je mala i tanka, skoro providna. Putevi krvi jasno se vide.

Lagano, jako lagano je dodirujem. Dlačice na njoj su meke, na toj toploj koži razapetoj između zglobova gornjih ruku i bedara. Izgleda da bi je jači dodir pocepao.

Zadržavam dah. Dete. Moje

Na leđima osećam dodire druge drage osobe. Ona traži jaja insekata u mojoj opni. Noću, dok spavamo, oni izmile iz gnezda i usade ih u nas. Ako se ne istrebe na vreme razbolimo se teško. Poneki i umru.

Zategla mi je opnu i grebe je. Čujem kako pod noktima lomi jedno jaje. Treba velikog strpljenja da se pregledamo svakog dana. Zato to rade članovi porodice jedni drugima.

Kad se pregled završi češljamo meku dlaku opne i to je lepo.

Kasnije, kad ostarimo i opna se smežura a krv uspori, insekti nas neće hteti i biće vreme da pređemo na Drugu stranu.

Prigrlim dete.
II

Starci se nisu razilazili. Ostali su na granama i razgovaraju. Nekoliko poznanika mi klimne.

Žmirkao sam i upijao toplotu, mrdao donjim prstima. Sve su slabiji, manje pokretni, manje osetljivi. Nokti na njima su tanki i krti, bolni i na najmanji udar.

Žamor se utiša i ja se obazrem. Nova prilika je bila među nama. Telo čvrsto, sjajna dlaka. Pričač. On pođe ka meni a za njim i nekoliko staraca. Pozdravljaju me. Otpozdravljam im.

Pričač odlazi napred do velike, potpuno obasjane grane. Stane tamo u potpunoj tišini koju tek sad čujem.
I

Potražio sam Pričača ali nije ga bilo. Otišao je na Drugu stranu na Pamćenje. Moraću da sačekam. Sa ostalim Zaduženim nije mi se razgovaralo.
II

"Novi Skupljač je sa nama. Recite mi o njemu."

Pričač spusti ruke i čučne.

Javi se neko iz pozadine. Osvrnem se. Poznajem ga već dugo, stariji je koju Sezonu od mene. Bio je vođa grupi sa kojom sam sakupljao hranu. Upravo o tome i govori.

Za njim se javi još jedan starac. Potpuno se okrećem govornicima. Čuče, razbacani, po granama, oni najviši obasjani, oni niži u senci. Starac se seća neke priče koju sam mu pričao.

Da, voleo sam da izmišljam priče a ne samo da ih prepričavam. Ali, sve je to bilo davno i ne sećam se.

Sada govori neka starica. Ne sećam je se, a izgleda da smo jednom bili zajedno za Proletnjih noći, ali bez poroda. Decu sam izrodio sa jednom drugom staricom koje odavno nema.

Priče su tekle, komadi mog života, znani i zaboravljeni.

Slušam zbunjen i radostan i postiđen.

Pričač je pleo puzavice da ne zaboravi događaje. Posle, kad ih zapamti, ništa ih neće moći da izbriše. Moj život biće pridružen životima svih pre mene i, prenošen sa Pričača na Pričača, ostati za svagda sa Skupljačima.

Starci su govorili.

Kad bi kraj, Pričač ustade i reče: "To je dobar život. Ovo je dobar Čovek sa nama."
I

Nekoliko Skupljača se vratilo. Stariji prihvatiše plodove skupljene u torbama od puzavica, a ja im priđoh. Išli su daleko u pravcu Završetka Dana. Sad i tamo ima dosta hrane. Kolek, onaj bledi, prvo zri u pravcu Rađanja Dana i Skupljači, kad se oporave od Sna, idu tamo. Kasnije, hrana, sve tamnija, sazreva u svim pravcima. Onda se bere u najudaljenijim krugovima. Oni bliži, i naš, ostavljaju se za pripreme za San, kad ponovo dobijamo salo pa je teško ići daleko. Sada, u najjače leto, skuplja se najdalje.

Razgovaramo i u njihovom glasu čujem onu malu zadršku, pauzu, laku promuklost zbog koje se kašljuca. Navikao sam na to mada mi, ponekad, zasmeta nagla ozbiljnost, birane šale i pokreti, gotovo izbegavanje dodira. Dešavalo mi se da zbog toga vičem na sagovornika, guram ga od sebe, ali reakcije bi ostajale iste. Izgleda da niko neće da shvati da biti Bacač nije ništa strašno, da ja nemam više veze sa Velikom vodom od drugih, da više volim da sakupljam Kolek sa njima, igram se i letim. Ali, desilo se da sam snažniji i spretniji od drugih jer je moj otac, i otac moga oca, bio takav, bio Bacač. Ali nisam, i oni nisu bili, drugačiji. To ne.

Samo to niko nije hteo, i neće, da vidi.
II

Vratio sam se u gnezdo i ne izlazim iz njega. Ležim sklupčan a zvuci, priče, slike, probuđeni Pamćenjem pritiskaju me, zbrkani, iskrsavaju i mešaju se sa rečima koje niko ne zna, onima koje sam želeo da neko izrekne i onim čega sam se plašio da će biti pomenuto.

Čitav dan lebdim u svojoj prošlosti i drhtim.
I

Pričač se vratio i saslušao moju priču. Stojimo ispred Iza, on je zaćutao i zatvorio oči. Čujem nekakvo struganje i vidim ga kako donjim prstima grebe koru. Ne mičem se.

Odjednom, otvara oči i odlazi ne pogledavši me.

Otići će do svog gnezda i na nekoj od puzavica zavezati čvor. Možda čak ode Iza i tamo ostane nekoliko Dana da ponavlja pređašnje živote i doda im nove. Za sada nema novaka, njegova deca su još mala a on u snazi. Ali, za koju Sezonu, odabraće dete koje će biti novi Pričač.

Vraćam se u gnezdo. Mogao bih odleteti i pridružiti se nekoj grupi Skupljača ali ne čini mi se to. Nemam obavezu da odmah po povratku nastavim sa redovnim poslovima. Ostavljeno mi je na volju da sam odlučim o tome. Mogu da se isključim na nekoliko Dana, i nekad sam to i radio. Ostajao sam u gnezdu ili odlazio van našeg kruga, izbegavao susrete, roditelje.

Bio sam mlad tada, tek nekoliko puta nosio decu. Treba vremena da se prihvate i najjednostavnije stvari. Ne vredi ti saznanje da su sva ta deca sa tri oka, bez opne ili sa nepokretnim donjim rukama, tako različita od nas, običnih, odabrana od Velike vode da poplaše nemani Malih voda i isteraju ih, kad magla bude oduvana, na svetlo od koga će postati dim koji će pasti na Veliki mir vode, jer nešto, unutra, pita: Zašto se toliko takve dece rađa svake Sezone? Zašto samo lako mreškanje površine?

Težak je taj zavežljaj kad se, ponekad, otkinuvši se, u padu, začuje plač.

I, ono najstrašnije, strašnije od huljenja u pitanju: Da li je Velika voda zaista čista ili i ona krije svoje nemani?, još strašnije pitanje: Ako toliko dece, svake Sezone sve više, odlazi a magla se ne diže, koliko je to skrivenih nemani pod nama?

Pitanja. Pitanja.

Otac nije odgovarao na njih. A pitao sam ga. Tako puno ga pitao. Samo je ćutao i odlazio van kruga. Da li je znao?

Posle sam i ja odlazio, izbegavao poglede.

Ponekad mi nije ništa, prihvatam sve mirno, radostan što mogu da se vratim u gnezdo, u zagrljaje. Samo, ima i drugih dana, onih koji grizu iznutra, ubodu i piju snagu, baš kao insekti, i posle njih sam tako umorno prazan.

A negde iznad deca uče letenje. Raširila bi ruke i skočila. Opna se puni i vazduh ih prihvata. Usmeravaju let i doskaču na sledeću granu. Prvo kratki skokovi, pa sve duži, da se klizi, leti. Zaduženi, ispod, vrebaju grešku. Ako zatreba pokušaće da spasu padača. Ako uspeju.

Za treptaj oka kao da sam čuo vrisak propadanja, niže, niže, do magle, još niže, do škljocanja čeljusti.

A hteo sam da pitam Pričača da li su Zaduženi odlučili, ima li još dece za Veliku vodu?
II

Danima sam bolestan. Na slabost duha nastavila se lomnost mesa. Struje jeze teku niz kosti.

Budim se i padam u san i opet budim, izgubljen, nesiguran šta je pravo a šta sanjano svetlo, koja su dozivanja stvarna.

Ne mogu da ustanem ni uz nečiju pomoć. Donose mi Trajom i od njega mi je, zakratko, lakše. Rekoše, ili sam to sanjao, te starce oko sebe, da će poslati po malo Soka Stabla iz Iza bude li mi i dalje slabo. Znam da sam zadrhtao na to. Uzeti Sok znači oslabiti Stablo Skloništa.

Da li je jedan starac toliko vredan?
I

Vraćamo se iz sakupljanja. Još malo je ostalo do Skloništa. Grupa s kojom sam pošao leti ivicama krugova. Napredujemo dobro, vetar je dobar, krugovi gusti na ovoj strani. Tek ponegde ima većih praznina koje obilazimo.

Ovaj put smo išli vrlo daleko i Kolek je sočan, skoro crn. Daćemo ga deci. Torba na grudima je puna. Prvih Dana mog sakupljanja njena težina je podsećala na teret koji sam pre nje nosio. Sad već nije tako. Mislim na decu, kako će se obradovati.

Ponekad je sve tako jednostavno.

Stižemo. Ne dajem svoju torbu na otvorenoj grani već je sam nosim. Izdaleka vidim ograđenu dečurliju. Nekoliko staraca ih čuva, jedan drži dete u naručju. Prilazeći vidim i da to nije starac već Zaduženi. Pregleda dete da vidi je li za Veliku vodu. Hladnoća me takne.

Onda se mališan okrene i pogleda me. Moje dete.
II

Puzim na svim rukama do otvorene grane. Dan je u zenitu, svetlost topla lije po meni. Ležem na grudi. Osećam kako se opna opušta i širi, krv brže putuje kroz nju. Dobro je, dobro je.
I

On to treba da uradi, ponavljam u sebi i sedim mirno dok njegove ruke prebiru po telu mog deteta. Moje je to dete, moje i njeno, ali i naše, svih u Skloništu.

I Velike vode, ako je odabrano. Neka su ružna, trooka, dvoglava, kljasta, da bi poplašila i pobedila nemani.

Jednom kad doraste za Let i Proletnje noći, pune Malih dana, neće više biti naš. Ostaćemo iza njega, u svojoj Sezoni, a on će otići u svoju, da osnuje porodicu, izrodi decu. Sretaćemo se na skupljanjima, pričama, gurkati se, pričati, milovati. Dok ne odemo na Drugu stranu, kako i treba.

Ipak drhtim. Slike sevaju. Dugi put naniže, u Veliku vodu.
II

I dalje ispružen odmaram. Puštam gornju ruku da visi sa grane. Iz opne krv ide dole i već osećam kako kucka u prstima, ispod nokata.

Tišina je puna lepeta Malih letača, insekata i lišća.

Ispod mene, ne osvetljenom kraju grane, dvoje starih se češljaju. On prebira po njenoj uveloj opni, pregleda je, češka, lizne ponegde. Ko zna kad su poslednji put leteli ili ih je ujeo insekt. Krv je ostarela, spora i gusta kaplje kroz njih i nikome nije potrebna. Ali šta mari? Oni su zajedno.

Prisećam se one kojoj sam čistio opnu. Davno je to bilo.

Zažmurim. Prošlo je. Taj dobar život.
I

Niko ništa ne govori. Sakupljam Kolek i dalje i čekam, nikome ni glasa, čak ni njoj. Igramo se sa detetom, mazimo. Ali, unutra, drhtim. Čekam da me pozovu. Mnogo sanjam.

Leto je pri kraju. Nema još mnogo vremena.
II

Mali dani su sve blistaviji. Da bi bili takvi moraju da uzmu toplotu od nas. Zato su noći, kad nam se pokazuju, sve hladnije.

Dobro mi je. Počeo sam da se gojim. Još malo.
I

Pronašli su prvi zaspali list. Svi smo ga videli, krutog i lomnog, spremnog da prespava zimu. Još malo je preostalo do Sna. Do tada, prvi na redu je Let Stasalih preko našeg bunara Male vode.

Zaduženi su odabrali najbolje. Trljaju im leđa i hrabre ih. Odrasli čuče na granama s ove strane, starci s druge. Pričač pozdravlja i blagosilja. Nekoliko odraslih već je preletelo bazen, vratilo se i opisuje struje vetra. Magla je, dole, mirna, pritisnuta svetlošću zenita.

Prvi Stasali je na grani. Na strani okrenutoj bazenu drveće kruga pušta samo retke, čvrste grane koje će odoleti magli.

Nije lako preleteti preko. Vetar često hoće da zavede i spusti se pa letač gubi visinu i, ako se uplaši, može da promaši sletište.

Ali, svako ko jednom preleti bazen pošao je putem odraslih. Leteće na drugu stranu, kao i svi mi, i odatle se vratiti pešice jer put je jednosmeran, starac ne postaje dete. Posle Sna čekaju ga Proletnje noći sa drugima iz njegove Sezone koji su preleteli. Ako bude sreće izrodiće, u leto, decu koja će imati snage da prežive San. Ako ne preleti i potone u maglu znaćemo da nije bio spreman, da nije slušao Zadužene već žurio. A put je naš dug i težak.

Stasali raširi ruke i skoči. Vetar ga prihvati. Ispratismo ga povicima.

Lebdeo je, možda malo nesiguran, ali na dobrom putu, sleteo sigurno, dočekan radošću staraca, i tako postao još jedan odrasli na ovom svetu. Još jedan koji će, možda, postati Čovek.
II

Srce mi je drhtalo dok je leteo. Svetlost se rasu po opni kad stiže do sredine bazena i učini je gotovo providnom. Bilo je kao u pričama o Dolasku.

I stiže do nas, taj novi odrasli, koji je odande pošao kao dete, Stasali tek. Starci ga zagrliše. Zagrlismo ga.

Drhtave ruke dodiruju čvrste grudi, snagu, pozdravljaju. On, zbunjen, zadovoljan, traži put za nazad, otresa pažnju, ne želi da, sada, vidi sve to meso koje visi, smežurane opne. Konačno uspeva da se probije i, skačući po granama, odlazi, beži, a novi Stasali je spreman.

Ni ja nisam bio bolji, ni drugi. Nismo želeli da, dok smo na vrhu, vidimo kraj.
I

Gnezdo se ljulja, čitavo stablo sa njim, možda i čitav Svet, i Mali dani. Prejeo sam se mladog Trajoma i ne osećam da ležim, da me ona grli. Moje telo lebdi, leti. Lak sam i nedostižan u visokom nebu. Srećan i uzbuđen i miran. Da hoću da ustanem ne bih mogao. Ruke su mi negde gore i ne mogu ih dozvati. Pevam tiho.
II

Nisam hteo da uzmem mladog Trajoma. Vratio sam komadić na gomilu i otišao da legnem. Sasvim mi je dobro i ne želim da odem u visine, čak i ako je to običaj zbog uspešnog Leta Stasalih. Sada mi je dovoljno to što me ništa ne tišti. Telo radi bezbolno.

Oko mene je tišina. Svi, opijeni, sanjaju.

Ovo je prvi put da nisam poštovao običaj i ne smeta mi. Znam da više neću leteti i san o tome nije mi potreban. To je za mlade. A nemam ni partnerku za nežnost, pa mi san ne treba da se smirim. I to je za mlade, za one koji ne mogu da se uzdrže.

Decu ne treba začinjati posle proleća. Samo će letnja deca, začeta odmah posle Sna, preživeti San. Ona rođena u jesen ili kasnije neće dočekati novu Sezonu, kao ni njihove majke. San će ih ispiti, nedovoljno snažne. Zato se koristi mladi Trajom. Da spreči propast naše krvi. Jedine takve na ovom Svetu.

Ležim. Odvojio sam se.
I

Svi usporavaju. Let je bio znak.

Teško je to primetiti ali ja vidim, osećam tu mrzovolju koja se uvlači, varljiva, laka, neizbežna.

Skupljači lete sve bliže, vraćaju se brzo i ostaju u Skloništu, zauzeti sitnim pomoćima ili samozabavljeni razgovorima na otvorenim granama. Poneki od nas vole da pletu priče, menjaju ih i dopunjuju. A slušalaca uvek ima. Zaduženi još podučavaju decu, najviše onu koja će sledeće Sezone stasati, ali, sve češće, dečurlija jurca, oslobođena svih obaveza.

Vidim kako im raste salo, prekriva mišiće i usporava pokrete. Oni se ne protive i neki se već gegaju, pogureni, opuštenih lica, sanjivi. Predaju se dugotrajnim, tromim čišćenjima od poslednjih jaja koja su insekti položili pre zime.

Sve više ih je takvih.

A u meni treperi. Očekujem. Pratim dete, pokušavam da otkrijem neki znak. Ono puzi, maše rukama, tako su male, ne sisa više, gricka srce Koleka, raste mu stomačić. Spava u naručju majke. I ona se goji ne primećujući, nezainteresovana.

Ja letim što više mogu. Teram sav taj mir od sebe. Moram da ostanem čvrst.

Ako zaista zatreba da svoje dete odnesem, želim da to bude kako dolikuje. Neću da ga, jer više niko ne može da leti, ostave napolju, u zimu, kad svi odemo u San, da sklizne u maglu i čeljusti se sklope. Ili da sa nama ode u Iza i ne probudi se.

Ali salo raste.
II

Jedan starac je pao. Okliznuo se, onako debeo, klecav, star, i nestao. Čuo sam uzdah i pogledao a grana je već bila prazna. Okrenuh glavu a starac do mene zagrli me i sakri svoje oči na mom ramenu. Učinih isto.

Nije bilo krika i čusmo samo strašno pljuskanje i škrgut. I zadugo je nešto šibalo Malu vodu.

Odavno već nisam čuo takve zvuke. Jednom, pre mnogo Sezona, video sam, ne sećam se čiji, pad; čitav pad od gubljenja ravnoteže, očajnog traženja vetra, do nestajanja, prvo drugih ruku, pa tela, glave, gornjih ruku, u maglu, njeno vitlanje i – o, svi naslućeni pokreti pod njom. I krik! Često mi se vraćao, budio me.

Sada je drugačije. Je li to starost ili tromost pred San, tek, jedino što mislim je: Šteta za telo, za njegovo mesto Iza.
I

Strašno sanjam.

Znam da više ne mogu da stignem do Velike vode. Ugojio sam se. I dete. Ne bih mogao da letim s njim do tamo. A šta ako moram?

Strašno sanjam.
II

Opet puzim na sve četiri. Samo da ne padnem. Još malo je ostalo i moje mesto me čeka. Samo još to.
I

Dete plače na Drugoj strani. Budim se, a svi oko mene spavaju. Tela su im hladna i teška. Ja sam u sredini i hoću napolje. Guram se, provlačim, a oni padaju na mene i ne daju da prođem. Udaram jedno telo i lomim mu glavu. Pukla je kao kad se zdrobi jaje iz opne.

Konačno sam napolju ali svetlosti nema. Svuda je magla.

I opet čujem plač i, za tren, vidim odakle dolazi. Skačem, raširim ruke ali samo propadam. Magla se širi a Mala voda vri od tela u njoj. Onda me vetar podiže i slećem. Trčim do deteta. Čujem kako, tamo, dole, grebu zubi i nokti po Stablu. Kao da se neko penje.

Dete je pokrilo glavu. Stižem i ono sklanja ruke i gleda me dvostrukim očima. Smeje se a iz usta rastu mu zubi i ja uzmičem, uzmičem i nema više ničega poda mnom. Vrištim.
II

Dani se vuku. Nikad kraja.

Ponekad se ne oglasim ni na otvorenim granama, za vreme jela. Uzmem Kolek, gurnem ponekog za pozdrav ili da se skloni, neko gurne mene, mahnem i odmahnem. Sve nemo.

A svetlost traje.
I

Dani lete, sve brži. Jedva da uspemo da se vratimo, nas nekoliko preostalih sa sakupljanja a već su tu Mali dani, gutaju nam toplotu. A uopšte ne idemo daleko.

Ponekad je potrebno da se Dan popne u zenit pa da se ogrejemo. Lišće je krto i mora se biti pažljiv da se ne polomi. Svaki list ima svoj život. Do sada sam video tek nekoliko listova koji su umrli. Njihovo mesto na grani dugo je prazno. Ako ne bismo pazili brzo bi nestalo lišća i drvo, naš dom, Sklonište, umrlo. Ne smemo mu nanositi više bola, dovoljno je i ono Iza.
II

Da li neko još i napušta Sklonište? Jedva da nam donesu koji Kolek, a poneki starac izmili da ga pokupi. Ostali, svi, uvaljani u svoja sala, ne izlaze iz gnezda osim da siđu do grana za obavljanje nužde.

Osluškujem.

Insekti su nestali, i Malih letača je sve manje. Ponekad cika dece stigne s one strane. Lišće je zaspalo, magle ćute. Tek vetar se zaplete u grane i ništa više.

Pamtim tišinu.
I

Zaduženi odmahne. "Ne znam. Gledam. Možda jeste, možda nije. Ali, ne brini. Slušaj priče." Odlazi.

Morao sam da pitam i sad... Ništa. Dete ostaje sa nama. Možda je odabrano, možda nije. Svi oni snovi.

Vraćam se u gnezdo. Dete i ona leže. Dve gomilice sala, okrugle, kao Kolek. Samo žmirkaju očima, dremaju. Ušuškavam se, grlim ih, dremam. Šta mogu? Možda jeste, možda nije.

Čekam priče.
II

Glas se izvija, drhti kroz sumrka.

Ležim i slušam. Svi u krugu leže i slušaju. Jedinu priču jedinih ljudi.

Pričač se popeo na vrh krošnje i peva o nama:

Nema znanja većeg od Znanja Vremena. Ono što jeste bilo je. Ko to ne zna biće izgubljen. Zato se sećamo.

Dan je sve. Toplota je sve. Od nje se živi. Deca se rađaju u leto, kad je život lak, sećamo se tih reči. Onda ima Koleka i Trajoma u izobilju.

Ali, toplote je malo. Nju trebaju i drugi Dani. I njih je mnogo. Zato postoji Red toplote. Svako pije svoj deo. Dok naš Dan pije mi živimo. Onda drugi Dan nas ispija i raste a mi odlazimo u San. Kad ponovo na nas dođe red, budimo se. Sve što se uzima vraća se da bi se ponovo uzelo.

Ovo je priča. Početak.

Sad spavajte, Ljudi.
I

Novi strašni snovi.

Vetrovi me šibaju. Plač stiže odasvud. Nekako sam ispružio ruke. Osećam kako me nešto golica na leđima. Okrećem glavu.

Opna se, napeta, cepa, od bedara naviše, linijom tela. Poneka kapljica krvi, otrgnuta, nestaje u magli koja, sad, raste za mnom. Pocepani deo opne leprša i, na kraju, opna je odvojena od tela, visi samo duž ruku, kao krila Malih letača, a ja propadam. Voda vri poda mnom.

U jutro ulazim budan, nem.

Više ne idemo po Kolek, ko hoće bere ga na okolnim granama. Sa sakupljanjem je gotovo. Za mene je ostao još jedan let.

Ostajem u gnezdu čitav Dan. Napolju sipi kišica.
II

Glas se pretočio u sveprisutni šum, pratio me kroz san do buđenja. Otvorenih očiju prepoznah kišu. Dobro je biti u toplom.

Niko ne ustaje čitav Dan. Čak ni da jede. Kiša, negde gore, i dalje pada. Ne bih sada išao u sakupljanje makar drhtao od gladi.

A pre sam išao, uvek kad je trebalo. Jednom smo čitav Dan ostali u krošnji nekog kruga, tamo prema Završetku Dana, u jesen. Lilo je i nije se moglo leteti. Kapi su šibale opnu da je bolelo. Čučali smo, zagrlivši stablo, mokri, promrzli. Jedan Skupljač zamalo pade. Zadremao je i opustio se.

U Sklonište smo se vratili bez Koleka, tako umorni da ni svoje salo nismo mogli da nosimo. Tako je bilo.

Sad ležim i čekam novu priču.
I

Priča.

Nema imena za ono što više ne doživljavamo. Zaboravljena su, nepotrebna nam, i priča ne govori kao oni o kojima je. Mi ne znamo njihova imena za njihov život.

Postoji pravac ka Malim danima i bilo je onih koji su leteli između njih. I mi smo stigli odatle. Niko za nama nije došao. Možda su nas zaboravili ili su nemani tamo pobedile Velike vode.

Ne znamo.

Ne znamo kako da ih dozovemo. Ne znamo njihove priče. Ostalo nam je samo Mesto i Ono, bezimeno, gde raste San-lek, i za to im zahvaljujemo pominjući ih sa poštovanjem.

Pomenimo ih. I spavajmo Ljudi.

Ne želim da spavam, da sanjam. Pokušavam da se otrgnem iz klupka naših tela ali nemam volje. Oči se same sklapaju. Doba je Sna i mi trebamo da spavamo. To je Red stvari.

Sanjao sam kako me neka snaga, u letu, pritiska na dole. Želeo sam da žmurim ali videh svoje dete kako pada, na dohvat ruke ispod mene, u oživelu Malu vodu i poželeh da se nemani pogoste njime i zaborave mene.
II

Kolek je uvenuo i ne ostavlja onu slast i svežinu u stomaku. Grickam ga, sam, okružen tišinom. Niko se ne glasa. Ni starci iza mene, ni drugi s one strane. San se ugnezdio u nama i samo čekamo poziv.

Žvaćem i milujem svoje salo. Ima ga dovoljno za toplotu drugima. Malo mi je hladno.

Vraćam se u gnezdo puzeći. Voleo sam da se kačim obema rukama na grane i visim. Dan je u zenitu i, odnekud, doleprša Mali letač. Zastade na grani ispred, skrsti krila i, nagnuvši glavu, pogleda me. Napregoh se da otvorim usta i setim se reči: "Š. Beži. Nađi zaklon. Sad će San." Vilice škljocnuše glasno kad ih zatvorih. Letač ispravi glavu i odleti.

Uđem u gnezdo i legnem. Kao da mi je malo. Da li je to moje mesto ili...? Ne znam i nije važno.

Već mi je toplije. Gledam lišće oko sebe, usnulo, spremno da preživi zimu, i nebo iza. Misli se vuku lenjo, suvišne. Možda sve vidim poslednji put.

Lepo je visiti. Sve vidiš naopako.

Leteo sam bolje od svakog, prvi put preko naše Male vode.

Mali letač.

Šta lišće sanja zimi?

San.

O čemu?

Lepo je visiti.
I

Kroz san stiže priča, ravan, umoran pev.

Znamo svoje ime. Čovek. To smo mi. Skupljači, Majke, Starci, Zaduženi, One, Deca, Pričač.

Život ima jedan smer. Jedan način. Postoji jedan i svi. To su jedine reči. Vreme je sada. Svi su sada. Jedan ima bilo i biće. Zajedno, svi, su sada. Život roditelja je sada dece.

Postoji San. Postoji Buđenje. Oni koji su nas grejali.

Setite se.

Dolazak.

Došli smo sa Malih dana.

Otac koji je Oci su videli da je ovo dobar Svet i odabraše najbolje za njega. Dadoše im nove, druge ruke i opnu za let. Dugo je trebalo da u krv to upiše se. I kad bi gotovo prvi Ljudi doleteše.

Sleteli su, sklopili krila i videli da ovo dobar svet je, samo Mala voda da zla je i to ih seti na nemani, i zube njihove, kojima jednom već probiše čeljusti pravdom.

I podeliše poslove među sobom, ko će šta raditi, i ko će biti Zadužen i ko će decu Velikoj vodi nositi i ko će sve pamtiti.

I življahu dobro.

Posle legoše i izrodiše decu.

A zvali su se Jadam i Jeva, a deca njihova Jkajim i Javelj i Jnoje i Jsit i Jada i Jsela i Jesha i Jsara.

A kad dođe vreme za San, jer se Red toplote promeni, izmoliše od Skloništa Iza i uđoše.

Zima bi ledna i duga i njihova tela izdržala je ne bi.

I mudrost od Oca dobita dobra je bila.

A u proleće se probudiše i život se nastavi dobar, svakodnevni.

I izrodiše decu Jenosa i Jkajinina.

A posle je Jkajin Stasali bio i Bacač postao i izrodio sa Jedom Jenoha koji je oca nasledio i za života svog jedno dete podario Velikoj vodi.

A posle je Jnoja Stasali bio i Zaduženi postao i izrodio sa Jselom Jsima i Jhama i Jafema.

A posle je Jsit Stasali bio i Pričač postao i izrodio sa Jeshom Jlemahu i Jmatusalu.

A posle je Javelj Stasali bio i Skupljač postao i izrodio sa Jsarom Jisava i Jeusa i Jegloma.

I živela su dalje deca njihova i izrodila decu, i imena i života njihovog setimo se.

Imena i životi svih potekoše.

Na kraju, kad čuh imena roditelja svojih i šta doživeše i ime svoje kao deteta njihovog, zaspah. Bez snova.
II

Spavao sam bez snova.

Ili ih zaboravljam?
I

Ustao sam pre Dana. Bilo je teško otkinuti se od toplote dodira, ali, čeka me put.

Hladno je. Vazduh na otvorenoj grani je pun kapi, sićušnih, na dodir mlakih, ali za treptaj oka sam mokar, a onda nekakva jeza šibne kroz telo kao grč i stresem se i drhtim.

Širim ruke.

Opna je vlažna i zgrčena. Trebala bi biti suva, opuštena. Ali, ovo je moja poslednja dužnost u Sezoni a ja sam Bacač jer sam jak.

Skačem.

Propadnem u miran vazduh bez vetra. Naš krug i onaj preda mnom rastu, krošnje im se gotovo dodiruju, a ja još padam. Opna je prazna. Grudi su prazne, utroba otežala. Magla, ispod, vri. Je li to san?

Ulećem u vetar i on me nosi i polako diže. Slećem.

Izgubio sam visinu i moram da se popnem. Pazim na lišće iako je ovo ničiji krug. Svi krugovi, sem našeg i kruga Onog, ničiji su.

Na vrhu ponovo raširim ruke. Osećam umor u sebi i moraću da se odmorim u sledećem krugu.

Nema vetra. Izgubiću visinu opet. Za ovaj put bi mi u leto trebao Dan, do zenita tamo, do noći nazad. Ali, sada ću putovati duže. Dan do tamo.

San i miran vazduh me drže ali ja, ipak, letim.
II

Priče teku ispočetka. Ponavljam reči iako mi ne trebaju.

Ja sam jedno bilo u zajedničkom sada. I nije mi važno.
I

Tik iznad krošnji jedan Mali dan treperi. Kao i moje telo. Ruke mi se tresu, a opna je hladna. Ne mogu da napunim grudi vazduhom, nemam snage. Da li se to bližim starcima? Biće. Sećam se da mi je bilo lakše ranije.

Ležim u gnezdu koje su svili Bacači pre mene a preda mnom, u sredini kruga, Mestu, blista Ono. To nije pravi krug, sva stabla u njemu su slomljena na istoj visini iznad Male vode, a nadvisuje ih Ono, uronjeno jednim krajem u vode. Sjaj dolazi iz njega, ne blistav ali zaslepio je Male dane u jesen kad su oni snažni, i tek po koji se pokaže na nebu.

Mi ne znamo kakvo ime Ono ima, od čega je, i zašto je tu, ali samo na obodu njegovog kruga raste San-lek.

Napunio sam torbu tim malim, slatko-gorkim lopticama, zahvalio onima koje pominjemo sa poštovanjem, i sada sedim i gledam.

Postoji jedna priča koju šapuću oni koji će uskoro otići starcima. Kažu da su Ono ostavili Oci koji su prešli na Drugu stranu. San-lek treba da nam da snage da preletimo krug, onaj veliki, da se, kao Stasali, uputimo i postanemo odrasli.

Neki drugi odmahuju i kažu da ćemo svi otići na Drugu stranu kao starci, progutaćemo San-lek, ući Iza, u San, a kad se probudimo zajedničko sada biće bilo.

Pričač odmahuje na sve to. "Mi ne znamo njihova imena za njihov život", kaže. "Starci su starci."

Snaga mi se polako vraća, a san naleže na misli.
II

Idem da obavim nuždu. Već se ne sećam kad sam to radio, i sigurno da do Sna neću više imati potrebu.

Spuštam se niže, oprezno koliko ovako debeo i dremljiv mogu, do grane za nuždu. Kako ću samo da se uspnem?

Možda je trebalo da ostanem u gnezdu i to tamo obavim. Ne, ipak ne. Sve dok mogu da se držim rukama treba brinuti. Neću da neko mora da čisti za mnom.

Ali, grana se, i pored dobre volje, istanjila, ljulja se. Kako ću da držim ravnotežu, čučeći, makar se držao svim rukama? Kako je sve postalo teško. A kao deca smo jurcali dole, nasmejano osluškivali da li će naš oslobođeni teret načiniti neki zvuk tamo dole ili se, zabrinuto, osvrtali jer priča, za malu decu, kaže kako se magla diže i nemani grabe nevaljalu decu.

Priče za decu. Da se razvesele, uplaše, nauče redu.

Za starce nema priče. Za njih je dovoljno što su još živi i imaju nuždu. Sasvim dovoljno.

Ipak, dok čučim, okrećem se, zabrinut.
I

Noć postaje Dan u bljesku. Drveće drhti, grči se. Hoću da pobegnem i skačem, ali ne mogu da se odvojim od grane, ponovo i ponovo padam na nju. Odnekud dopire plač, trčim prema njemu, izbijam na otvorenu granu i vidim kako Ono udara u stabla, lomi ih i ona padaju, nestaju u vodi koja vri, na njih se penje nešto. Sklanjam pogled, ali ipak vidim svu našu decu, darovanu, mašu rukama sa prekobrojnim prstima, gledaju trećim okom, viču iz dvostrukih usta: Mi smo tvoji. Ne ostavljaj nas. Nas.

Bežim, a Ono ruši stablo za mnom i na kraju više nema ni jednog, Kraj Sveta je, a iz Velike vode vire ruke, traže me, i ja im skačem u naručje.

Dodir kiše me budi, stresam se i bežim, utrobe ledene i drhtave. Znam da se sjaj iza mene nije promenio.

Skačem, letim, gubim visinu, telo radi svoje i bez mene. Skačem, letim.

U sumrak sam u Skloništu i nalazim Pričača, predajem mu San-lek. On odlazi da dovrši priču. Ostajem oslonjen na Stablo. Dobro je. Nikad nije bilo ovako, ali, dobro je. Uskoro će San.

Spavati.
II

Priča je završena. Vreme je.

Ustajem i krećem. Stajem u red. Vraćam se na onu stranu. Kolona staraca odlazi da da ono što joj je preostalo.
I

Svi smo ovde. Spremni, ispražnjenih utroba, željni.

Ispred Iza je torba sa San-lekom. Pričač nas pozdravlja. "Vreme je. Uđimo u San."

Prva su na redu deca, ona najmlađa.

Starac, onaj Poslednji, najstariji, stavlja zrno San-leka najmlađem detetu, rođenom u jesen ove Sezone, u usta. Oni su isti sada pred licem dolazeće zime. Ko će se probuditi iz Sna?

Dete guta zrno teško, još naviknuto na dojenje, i, vođeno najstarijim, uzima zrno iz torbe i predaje detetu iza sebe. Zatim, povedeno od jednog Zaduženog, kome je Poslednji takođe dao San-lek a ovaj zrno dao sledećem Zaduženom iza sebe, oni ulaze u Iza.

Kolona se pomera, uskoro je i šapat predaje čujan. Posle najmlađih i njihovih Zaduženih u Iza ulaze veća deca, pa oni koji će posle Sna stasati, pa oni ove Sezone odrasli.

Mir ulazi u mene dok se bližim svom redu. Osvrćem se na one iza sebe, starije, na grane, lišće, kišu koja sve jače pada, na narasle, blistave Male dane koji srču našu poslednju toplotu.

Ona ispred mene se okreće i dodaje zrno. Čujem je kako kaže: "Neka ti je blag San." Gledam to lice prekriveno svetlom dlakom, sjajne oči, mali nos, i gutam zrno iz pruženog dlana. Ona se saginje i ulazi u Iza a ja uzimam San-lek iz torbe i dodajem ga Skupljaču iza sebe.

"Neka ti je blag San."

Ulazim.

Iza je telo Stabla, njegovo srce koje nam je otvorilo. Unutra je mrak, ali hodam mirno. Oko mene je, odasvud, Stablo. Ovo je najčudnije mesto našeg Sveta. I najlepše. Mesto ljubavi stabla za nas.

Mesto Sna.

Stižem do svog Reda i sedam. Dotičem onoga u Redu ispred sebe, samo laki dodir pripadanja.

Svi će posedati, jedan po jedan, Sezona za Sezonom, u srce.

Tamo gde je najtoplije su deca. Zaduženi su sa njima za slučaj da zima bude najstrašnija. Svaki Red je hladniji. Na ulazu u Iza će biti najhladnije. Tamo će sedeti starci. Oni su prvi Red toplote. Mnogi se neće probuditi.

Osećam kako mi donje ruke i utroba trnu. San-lek se topi.
II

Odrasli su ušli. Red je na starce. Gutam svoj San-lek. Saginjem se da uzmem zrno i slabost me povuče nadole. Otrgnem se i okrećem. "Neka ti je blag San."

Starcu iza drhte ruke. Gleda me. Stavljam mu zrno u usta, a onom iza njega dodajem novo zrno. Niko neće zameriti zbog izmene obreda. Mi smo samo tela. Ako zima bude dovoljno hladna niko od nas neće se probuditi.

Ulazim i sedam. Jedna ruka dolazi sa strane. Hvatam je, a svoju pružam starcu do sebe, donjom rukom dotičem onoga ispred.

Naš Red je mali. Ne želim da se osvrnem i vidim koliko nas, Redova, ima do ulaza. Koliko će Redova biti dovoljno za ovu zimu?

Tišina. I Poslednji, najstariji, ušao je.
I

Toplota teče oko nas. Znojim se. Sporije mislim zatvorenih očiju. Poneka kap Soka Stabla klizne mi niz lice i ja je liznem.

Spavati.

Kad se probudim trebaće ispuzati napolje, izvući sa ulaza one koji se nisu probudili, gurnuti ih, uz reči poštovanja, u Malu vodu.

Trebaće tražiti prve Koleke.

Uživati u blagoj toploti Dana.

Proletnje noći.

I deca. Da, deca.

Leteti.

Kraj Sveta. Velika voda.

Ja.

Ja sam Bacač.
II

Iznad glave mi curi vazduh. Toplota teče iz srca, dece. Ističe napolje. Tuda će ulaziti i zima, a mi joj se isprečiti. Tuda će izaći prvi probuđeni, preko naših glava, neprobuđenih, napolje. Posle će izvući zaostale u Snu.

Da, osećam kako toplota teče, dodiruje dlaku mog lica.

Tako mirna. Glatka.

Kao onda kad sam video Veliku vodu.

Sećam se Velike vode.

(1991)

Košava

Tamo ispred, iz sumraka, izroniše brda i ona uključi vodiča.

Vizir za tren posivi i onda se na njemu iscrtaju i poklope sa vidikom konture karte. Da, to jeste Kula. Ona zatraži nove podatke i preko karte poteku struje vazduha, tople i hladne, prepletene pred njom u veliku Ružu vetrova. Gledala je zadivljeno u to stalno i promenljivo klupko snage vazduha kojim je lebdela i u koje stremi. Trake svetlosti su se mešale u pupku, uticale i isticale. Zaista greše Letači koji odbijaju da priključe sve te nove spravice verujući da je za let dovoljan samo zmaj i milovanje vetra po obrazu. Oni ne vide, za njih je samo dodir, ne znaju kako izgleda svetli uzgon toplog vetra kroz linije tamnih struja. Isključi vodiča i vetrokasca.

Blistava od poslednjih vatri Sunca koje se gasilo u močvarama ona opiše krug nad Kulom, malim naseljem u podnožju i njivama koje su tonule u vode i trsku. Za čas je dostigne miris precvetalog korova, zaorane zemlje, ustajalih bara, sasušene trave, dima. Neka polja su gorela. Vatra je puzala zemljom.

Ponovo se vrati nad brda, uključi pomagače. Tražila je mesto za sletanje. Vazduh je vrio nad Kulom, šibao kamenje zidova, uvlačio se u praznu utrobu. Poče da ponire. Čitači brzina bočnih i nosnih vetrova polude. Karta se, prema položaju zmaja u odnosu na tlo, menjala i uskoro ugleda zavetrinu, zeleno obojenu, kako izranja iza jedne stene. Sekući snopove vetra, čvrstih krila, ona dotakne tlo. Na zemlji je bio mrak.

Sklopila je zmaja, sklonila ga, za svaki slučaj, u jedan žbun, pa pošla uzbrdo. Na vrhu ugazi u fijuk zubom cepane sile. Ravnice je potopila magla. Ona dođe do velike stene uzidane u temelj Kule, otvori je i uđe. Stepenice su vodile dole, do poda i vrata. Otvori ih.

U prostoriji, kraj vatre u kaminu, sede 3 čoveka, na sredini je sto, a zidove oblažu ormani. Nekoliko vrata vodi dalje.

"Dobro veče Letaču. Pozdravljamo te". Ona vrati pogled i skine kacigu. "Pozdravljam vas". Priđe vatri. "Ja sam Asok, arheolog", reče belokoso lice uokvireno bradom. "A ovo su moji prijatelji Matu i Šoš." "Ja sam Noksa. Osim vas ovde nema nikoga?"

"Ne. Ali tamo je poruka za vas."

Ona ode do ekrana i uključi ga. U sadržaju vidi svoje ime, otkuca ličnu šifru i pojavi se poznato lice. "Zdravo. Stigao sam ranije. Dobar vetar. Rešio da idem malo dole. Ovo je ludo mesto. Arheolozi će objasniti. Ako želiš sačekaj me. Ne znam kad ću se vratiti Hoću da vidim. Zdravo. Rasum." Pogledala je poruku još jednom, slika i ton bili su daleko, pa se vratila do vatre i sela.

"Ima hrane tamo", reče neko, a ona odmahne zagledana u dim. "Šta je to dole?" Tišina. Na kraju Asok pročisti grlo i počne:

"Čujte, možda smo preterali malo. U stvari, zatekli smo momka ovde. Vratili smo se sa posla, on je stigao i tako, malo smo pričali. Tek kasnije nam je rekao za vaš zajednički plan. Počelo je od orlova..." "Da", umeša se Matu, "Rekao sam kako su žitelji sigurno pomislili da to ptica kruži. On je leteo iznad sumraka, obasjan. Onako, odozdo, iz mraka, to je sigurno izgledalo... Velika ptica kruži oko Kule. Ovde se mnogo ptica gnezdi, u močvarama i na brdu, pa se svakakve priče čuju. Naročito o velikim grabljivicama. Znate, oštre kandže, snaga, krv, pretnja. Tajna. O tome uvek ima priča a posebno ovde. Ovo mesto ima neku... recimo, atmosferu. Svuda to imate ali ovde osećate. Možda zbog vetra, zovu ga košava, ili... O tome smo pričali, Šoš se uključio i..." "On je stručnjak", doda Asok, "Matu i ja tražimo po prostoru. Matu juri ptice a ja, skriven, otkopavam lobanje. A Šoš zaviruje unutra. On kopa u vremenu. Uznemirava duše i duhove. Pomalo je mistik".

Razgovor zape. Šoš je, čekan, ćutao; sklanja kosu sa očiju. Odozgo, neometan, dođe prigušen huk. "I?" ote joj se. "Ne znam" Šoš slegne ramenima. "Ima u svemu istine. Ovo je posebno mesto. Tu je ta čudna mikro-klima: usred ravnice brdo o koje se razbijaju vetrovi. Košava ovde nikad stvarno ne prestaje. Vi sigurno bolje znate o Ruži nego ja. Pa močvare. Ovde je i pirinač gajen. Zemlja je masna. Samo se ne zna kad će koja njiva roditi. Vode nadođu i odu za noć. Godinama ih nema, ljudi rade, a onda sve preplave. Ili se povuku. Leti košava, seli zemlju. Možete videti kako oblaci zemlje cure ravnicom. Tamo gde je bila njiva ostane samo utabana jalovica. Ponekad je pritisak toliki da dim neće iz dimnjaka. Ponekad kovitlac odvuče čoveka. Snežni nanosi su neprelazni.

I Kula. Bezvremena. Ko ju je sagradio ne zna se. Priča kaže da su za nju privezivane lađe što su plovile morem koje je nekada prekrivalo ravnicu. More je postojalo, to Asok može da potvrdi, fosila riba i ostalog ima na gomile. Ali, ono je nestalo pre... Ne znam, recimo, milion godina. Ili manje. U stvari nije bitno. Priča postoji. Kao i ona o divovima koji su Kulu sagradili. Ko ju je započeo? Neki mornar, sin graditelja, koji je brčkao noge i slagao reči? Nema grobova na brdu, ni zapisa. Možda su mrtve darivali vodi. Šaka ljudi na ostrvu - postoji. Otkud oni?" O tome ni reči. Do horizonta i nazad smo voda i vetar. So grize ispucale usne. Beli kosti.

Onda se more povuklo. Generacije se spuštaju, sve niže preko skorelog mulja, gledaju ribe kako odlaze. Na kraju su mogli da siđu na dno. U blato i bare i vetar. Odsečeni u bespuću novog, negativnog potopa. Mrtvi korali i školjke. Prazna riblja usta. Kosturi lađa, pocepana jedra. Nema mornara nad njihovim glavama da zapeva. Lešine se raspadaju na suncu. Nema više bogova plime. Samo Kula. Kamen se kruni.

I tako, ako se ašov dobro zabode, svuda okolo iskaču kosti i lobanje. Sve vrste lobanja. Istina, nema divova, ali zato su generacije naslagane jedna na drugu. Nisu morali da ih sahranjuju, samo ih potope u blato. Vremenom, kako je kora blata postajala deblja, stizali su karavani na putu ambera, pljačkaši, težaci. Odasvud. Ko ne ode na vreme uraste u blato, vetar mu izduva jezik. Guta nove reči, tajne jezike. Ovde svako, sve, ima više imena. Priče lutaju zbunjene, paralelne, fragmenti mucavo izrasli iz taloga svekolikog.

Govore i o ovom mestu. Čitavom brdu prokopanom. Neki hodnici vode u krug, drugi do sala sa u stenama isklesanim stolicama i stolovima. Postoji nekoliko izlaza u naselje dole. Neki su i danas otvoreni. Zaboravljeni. Momak je otišao tuda, da se neprimećen iskrade. Ljudi su nepoverljivi. Zaboravni. Vreme je mutno i posredno za njih. Nema bekstva.

Reći ću vam ono što sam rekao i njemu pre 2 dana. Dugo već dolazim ovamo, osmatram odavde. Nema ovde velikih misterija, nekakve očigledne anomalije. Onda bi sve bilo lako. Moglo bi se izmeriti. Druga je vrsta misterije u pitanju. Ona rasporeda, predodređenosti. Svega onoga što se, olako, naziva ludilo, samoubistva, propasti, briljantni umovi, gramzivost, zlo, zavist, svakodnevnost svakog od njih. Aura. To osećam. Nema nauke koja to objašnjava. Logiku aure. Konačnu sliku slagalice duge milion godina sa milion života-kockica. Logika slike. Možda toga i nema. Ali ja osećam, negde u dnu lobanje, u grlu, krik onih u klopci koja se zatvara i sudi im dugo mučenje. Ne mučenje čupanjem, razaranjem, nego onom nikad formulisanom ali slućenom mišlju da sve je određeno i sve besmisleno. Kažem vam, verovao neko ili ne, osećam to davljenje u moru vazduha u koje su sve glave zaronjene".

Šoš zaćuti a tutnjava odozgo se vrati, tiho bubnjanje u ušima. Razgovor je bio završen. Ona zausti da upita o klopkama za lovce na klopke ali prećuti, nije htela da čuje, ustane i u jednom ormanu nađe vreću za spavanje. Smesti se u ugao, daleko od vatre. "Zatvori oči umoru." Nije znala hoće li sutra uleteti u nebo i vetar na planirani put ka jugu, do mora. Samo preleteti preko, sledeći snage? Laki prolaznik.

Tamo gore, u Kuli, košava je vrištala.

(1992)

Dole,u zoni

Dva puta plava, iza zelena, pa brojiš do deset i jedna crvena iskra. Odgovoriš obrnutim redosledom i crno brdo broda porodi ploveće ostrvo koje pristaje uz obalu. Četvorica iskaču, jedan ostaje, ostali prilaze. Nakašljem se kad su zastali.

Svetlo se pali iza mojih leđa i oni ne mogu da mi vide facu. Dvojica zastaju, ruke im se trzaju prema pojasu ali Kobs ih umiruje. Okreće se prema meni. Njuška mu je opet glatka.

Posedamo. Njegovi stoje, moji stoje. Klimnem. – Nervozni su ti ovi novaci. – Kobs slegne. – Novi su, šta ćeš. – Ne moram da pitam gde su oni silosi od prošlog puta. – Šta imaš za mene? – grakne Kobs.

Ispružim ruku i Tilos dovlači sanduk između nas i vrati se u mrak. Otvaram ga trzajem, Kobs vadi pušku, razgleda je i vraća. Klima. Skida nišan sa bacača i pretura ga po rukama. Odlaže spravu pored sebe i nagne se da vidi čega još ima unutra. Pokazuje na limene boce: – Otrovi? – Klimnem.

Zatvorio je sanduk i gleda me. Ja gledam njegove ruke. Desnica nestaje pod kaputom, moji glasno udahnu, metal kucne o kamen.

Lagano, jako lagano, Kobs vadi ruku. Među prstima drži kesicu. Moji udahnu. Ja gledam kako Kobs uživa. Čitam ga.

Prihvatam pruženu nagradu, merim je na dlanu pa ispružim ruku. Uglom oka vidim Tilosa kako briše ruke o pantalone i uzima prašak.

– U redu? – hoće da zna Kobs, mora da potvrdi svoj trijumf. Svetlo mu bljeska u očima dok se kezi. Klimnem. Hoću da ustanem ali Kobs nastavlja: – Nije bilo problema? – Zastajem u pola pokreta – ovo nije uobičajeno. Čujem kako moji zadržavaju dah. Spremni su. Kobsova dvojica su mirna. Znači znali su. Sedam.

– Ništa posebno. Plavci ni ne sanjaju. –

– Dobro, dobro, – klima Kobs pa zaćuti, mulja reči po ustima. – Sećaš se koliko već sarađujemo? – Zatečen sam. On nastavlja: – Ja ću ti reći. Skoro 4 godine. I isto toliko sa tvojim prethodnikom. Uvek ista roba. Ali sad mi treba nešto novo. Imam za tebe i tvoje veliki posao. I dobro plaćen. –

Udahnem da odgovorim ali on odmahne. – Znam da to ne praktikujete, ali isplatilo bi se. Čak i ako ne uspete biće nečega za trud. Razmisli: i ako ne upali još jedna kesica. –

Znam šta taj govnar misli. Da smo gomila narkosa koji bi i dupe prodali za fiks. I znam da je u pravu.

– Pričaj. – kažem.

– Trebam nekoga... –

Nisam odgovorio na njegovu pauzu pa je nastavio.

Sat kasnije završio je. Trnci su mi igrali u leđima. Ustali smo i ja pružih ruku. Blenuo je u nju. – Zar nije običaj da se ljudi rukuju? Ne boj se, ne ujedamo mi. –

Pogleda me. – Ako ti tako kažeš, Sibi. –

– Nije Sibi, nego Simi. – Povukao sam ruku. Spustio mi, opet. Ceri se. – Vidimo se za mesec dana. –

Morao sam da mu vratim. – Ako budemo imali nešto za tebe. –

Nije mu se dopalo. Ta stvar mu je važna. – Ali ja znam da vi to možete. Pa vi ste Dodekanezi. Videli bi rodni kraj a mogli i da izađete malo. Na kraju tu je i prašak. To vi volite. – Ceri se oko glave.

Dobio me je opet. Mogao sam ga raspaliti ali svrbela me je Vena. Ostalo mi je da mu, dok su momci već grejali kašiku, dobacim: – Lepo su ti ispeglali njušku, samo se šavovi vide. – Vetar mi vratio krkljanje. Neko se zagrcnuo.

Urokali smo se kao slonovi. Ruke su nam se tresle.

– Trebam nekoga da ode do jednog zaliva, zaroni i pronađe olupinu broda i odatle izvadi jednu stvar i donese mi je. –

– Nemamo opremu za rad pod vodom. Ti daješ? –

– Sve što trebate nalazi se u Južnoj centrali na četvrtom doku, magacin 159. Jedva da ga i čuvaju, samo ušetate i ... sve je vaše. –

Da dođemo do daha gušterisali smo ceo dan. Nebo je bilo čisto i sjajno. Do podne svako je sanjao svoje slike o Zapadu i svemu što tamo čeka. Krčanje creva nas ujedini. Razgovor je tekao između zalogaja.

– Odavno nisam ronio. – žvakao je Kobs.

– Mislio sam, treba pokušati. I ovako i onako smo na dobitku. – misli Astro.

Tilos je za.

Da, rekao sam.

Predveče, dok smo leškarili, uz obalu prista patrolni brod. Oficira interesuje šta radimo. Ustali smo, svi gologuzi, povadili isprave iz odeće i pokazali mu ih. Mislio je da smo pederi. Uostalom, šta četiri tipa mogu da rade na goloj steni u moru? Primeti da su nam lekovi pri kraju, da za 2 meseca moramo na pregled, i otplovio. Ono veliko UN blistalo je na boku broda.

Tako su nam pokvarili veče. Niko nema ništa protiv njih, na kraju, oni rade svoj posao: čuvaju nas ili, bolje, čuvaju druge od nas, ali ponekad su stvarno ljigavci. Toliko sline da je zaista teško uzdržati se. Pa onda kad ga i tresneš nije to nešto lično nego tako – zgodno se namestio.

Potrpali smo stvari u brod i zaplovili. Na pučini sam uključio automatskog pilota i polegasmo. Ako nas nešto i strefi biće čista šteta jedino za prašak. Zato smo odmah smanjili mogućnost gubitka.

Južna centrala je bunker u moru. Samo beton, puškarnice i rukavice. Prvo je bio baza za podmornice a sada je tu centar za snabdevanje i bolnica. Ponešto naroda živi ovde, uglavnom stariji. Misle da im blizina lekara može sačuvati koji dan. Mi smo dolazili samo kad moramo, jednom mesečno.

Pristali smo, prijavili se i rasturili po dogovoru. Kobs je otišao do bolnice da obiđe nekog momka koga smo poznavali. Astro pokupi naše kartice i ode da uzme sledovanje za sledeći mesec. Tilos i ja smo se promuvali po četvrtom doku. Nigde nikoga. U povratku smo videli plavca kako u senci čita neke novine. Nije nas registrovao.

U stvari, nije ni njima lako. Čučati ovde na Granici, odvojen od normalnog sveta i bačen među kužne. Mora da to liči na kaznu. Zato i ne vole da nas gledaju, podsećamo ih na to gde su. Iz istog razloga ni mi njima ne proučavamo fizionomije. Svako gleda svoja posla i čuva svoj mir. Ako i moramo da se srećemo to je uvek uzmi-i-beži sistem, što manje reči, na brzaka. A ipak ne možeš da ne vidiš. Rukavice. Svi nose rukavice. To uvek secne, ma koliko bio hladan.

Sakupili smo se i jeli na brodu. Niko nije hteo da ode u menzu. Možda je to mladalački bes ili tako nešto ali bilo nam je dosta. Ako te upisuju, pregledaju, traže u spisku i dodaju ti pakete, pokazuju put, ne moraju i klopu da ti serviraju u rukavicama. Bar ne nama.

Gutali smo ćutke, lica okrenutog pučini.

Plan smo izradili u dimu cigareta. Jednostavno: doplovimo, uđemo, pokupimo sve i tutanj.

Tako je i bilo. Za pola sata počistili smo magacin. Samo smo iznosili, bez provere. Znao sam da je Kobs proverio stvar i da nas ne radi. Ovaj put mu jako trebamo. Posao je kao Sunce za njega. Znači neko mu ga je naručio, neko jak.

Na pučini, dok smo se odmarali Kobs se setio da je onaj momak umro. Ni neki novi lek koji su probali na njemu nije pomogao. Kremirali su ga prošle nedelje. U peć su ga sigurno bacali kesicu po kesicu, onako kako su ga rastranširali i ispandlovali. Pa i doce moraju negde da se uče, a kud ćeš boljeg mesa od našeg.

More je bilo tiho i Mesec nas je pratio.

– I dalje? –

– Plovite južno. Zaliv ima oznaku C14. Ko zna kako mu je ime. Dobićete koordinate za pilota. U svakom slučaju to je iza vaših rodnih krajeva ako ih i dalje tako zovete. –

– Ali tamo niko ne ide. To je već Zona. Treba samo malo jače da pljuneš i unutra si. Tamo je još aktivno. Nema šanse. Ti si lud. –

– Ali dobro plaćam. A ako te neko bude pitao tamo ništa više nije u crvenom. Hladi se i čeka. Samo Sever ne čeka. –

Do Južnih Sporada trebaće nam bar 3 dana.

Prvo smo pregledali opremu. Sve je bilo tu: ronilačka odela, boce sa kiseonikom, kompresori, montažna platforma za uranjanje, usisna pumpa, cevi, koplja, osvetljenje. Taman ono što nam treba. Pa i više od toga, a, kažu, od viška glava ne boli, osim ako nisu rendgenčići ili kakav otrov.

Sve u svemu, sve solidna, pouzdana vojnička roba. Nisam više imao ni dlaku sumnje u gazdu. Taj je opak. Nije ovo Kobsov stil. On je za sitne poslove: oružje, eksploziv, hemija, to može. Napolju uvek ima bezveznjaka kojima to treba da bi isterali neku svoju pravdu, i to preko nečijih leđa. A na Granici Zone toga kao blata. Samo zagrabiš i trampiš za malo sreće. Sitna trgovina, nikome ne bode oči a svi zadovoljni.

A čak i da puknemo i provale nas ili neko od podmićenih plavaca propeva šta nam mogu? Ne mogu da nas ubace u ladovinu jer cela Granica i Zona su baš to – debela, mrtva hladovina. Tu si rođen i tu ostaješ. Nema druge.

Ako, pak, uletimo u vatru – koga briga. Njima svejedno, nama bi došlo koju godinu pre. Više od četiri banke teško da iko domaši ovde.

I ako sve sabereš rizik se isplati. Ne ulažeš puno a možeš da se ogrebeš.

Pred zoru trećeg dana gajger se pomerio ka crvenom. Zelena zona bila je daleko iza nas. Nikad nisam video skazaljku na zelenom. Živeli smo u žutom od rođenja. Naše majke su nas rodile u žutom. Pre 30 godina, dok su se cevi još hladile.

U svakom slučaju, nismo se puno grčili. Udarismo po fiks. Još malo sličica. Predveče smo gutnuli po pilulicu. Taman da obradujemo docu na pregledu.

Tišina nas prekri i, razbacani, po palubi, blaženo dremasmo. Pilot nas je vodio.

U neko doba razbudi me drmusanje. Odškrinem okce. Kobs nešto treba. Pridignem se. Ne govorim ništa, gotovo mi je žao da rascepam ovaj mir. Čekam da kaže šta bi. Ali ni on ne govori. Pokazuje mi na pučinu.

Zagledam se u pravcu njegovog prsta. Za tren ne kopčam. More ko more. Onda vidim. Crna grba raste ispred nas. Ostrvo.

Uskoro svi stojimo uz ogradu. Mrak i kamen dolaze nam u susret. Nećemo puno videti kad budemo prolazili. Odlazim u kabinu i isključujem pilota. Ovo nije trebalo da se desi ali, šta je – tu je. Momci bacaju sidro.

Vraćamo se na palubu ali znam, čujem, niko ne spava. Žare se cigarete. More je ogledalo neba.

Tamo u mraku kao da nas neko čeka, neko važan. Možda se baš na njemu neko od nas rodio. I sada će ga videti prvi put.

Nekakva magla se vukla nad nama. Nikako da svane.

Kad se razdanilo krenusmo. More je blistalo ali ostrvo nije promenilo boju. Spaljeni, ugljenisani kamen. Ni ptice nisu letele nad njim. Zgarište. Napalm kremacija.

Ispratili smo ga u tišini...

Tog dana grbe su bile na horizontu, srećom ni jedna blizu. Znali smo šta su i da nikoga nema tamo. Sva su ostrva spaljena. Bilo je to groblje zemlje i mora. Naše rodno mesto.

U svitanje petog dana pilot nas uvede u zaliv. Obala pred nama početak je Zone.

– I koliko plaćaš za svo to ludiranje u Zoni? –

– Mnogo. Ako donesete ono što trebam – godinu dana na Severu. Godinu dana Raja. Život, provod, sve. Od vas bi zavisilo da li bi ostali i dalje. Kako se nagodimo. Ako ne upali donesete mi dokaz da ste bili tamo, trudili se i da kako vi niste mogli tako ni drugi neće moći i – kesica je vaša. –

– Sve si proračunao? –

– To mi je posao. –

Sever i Zona imaju jednu veliku sličnost. Sve znaju sve o njima i niko nije bio tamo.

Na Sever se ne može jer plavci ne daju. Ako bi se neko i probio daleko neće jer svako u Zoni mora da proguta dnevno šaku pilula bez kojih ne može, a takvih nema napolju. Tako mu posle mesec dana, ako u Centru podigne maksimalno sledovanje klope i lekova i istog dana klisne, ostaje da bira: ili će se javiti policiji a to znači – pravac Granica ili će se zavući u neku rupu i nahraniti pacove sobom. Ljudi pričaju da se ranije dosta bežalo ali da su se svi vratili, živi ili u olovnim sanducima. Naravski, uvek ćeš čuti da je taj i taj našao bosa za koga je radio a ovaj mu je plaćao u pilulama. Možda i ima istine u tome, kaže se gde ima dima ima i napalma, ali ko će ga znati.

Sa Zonom je druga stvar. Niko ne brani da ideš ali kome je do toga? Šta tamo ima da se vidi? Pustinje, spečena zemlja, ruševine. Za te stvari dovoljne su i priče. Čak i previše.

Ipak, nismo odoleli i buljili kroz dvoglede u obalu. Kamen, kamen i kamen. I jara. Svi su nekako nezadovoljni. Hteli smo da vidimo nešto. Uzrok sve ove bede trebao bi biti ogroman, kao planina, da može da se vidi iz daljine i da svakome ko ga vidi bude jasno da je zbog toga njegov život obično govno. Ali ništa se nije videlo. Samo obala spečenog kamena.

Odustali smo od daljnjeg naprezanja da bi se namirili. Odjednom sve svrbi vena.

Mir koji je ušao u mene kroz iglu zatvori mi oči ali ja sam, opet, video sve. Brod leškari na vodi koja ga mazi, lako titranje obale, bistri vazduh pun soli i oblaka koji se vuku, pocepani i prozirni, preko neba. Sunce nije imalo oblik. Razlilo se iznad nas. Mogao sam da ispružim ruke i umočim prste u njega. Mogao sam biti sve i u svemu. Onda me okružiše sićušna svetla. Vrtela su se i žmirkala mi. Smejao sam se. Ona su i dalje igrala i znao sam da je to Zapad, Raj i ja u njemu. Čoveče, koja sreća.

– Vaše je da zaronite oko 2 kilometra od desne obale i pronađete olupinu. –

– Dubina? –

– Po kartama plitko, 20-30 metara. Mirno, bez jakih struja. –

I bi prvi dan.

Zaliv je bara. Gomile algi, razbacane po vodi, tek poneki talasić. Bezvezno mesto.

Batalili smo nežnost, koja nas tu i tamo spopadne, i prešli na posao. Sklopili opremu i niz bok broda spustili platformu za uranjanje. Smislili okvirni plan. Prvo treba da nađemo olupinu. Da malo izviđamo okolo. Ronićemo po dvojica. Prvi ja i Tilos. Vođa i njegov zamenik moraju prvi da se pokažu. Pravila duge vladavine.

Naprtili smo boce, za pojas privezali lampe a za list desne noge nož. Šljapkali smo perajima po platformi i seli na njenu ivicu. Kobs i Astro su se smeškali, kiselo. Nekako mi se nije gledalo u Tilosa. Osećao sam nekakvu hladnoću u crevima.

Namestio sam pokvašenu masku, klimnuo u uprte poglede i izvrnuo se.

Otvorio sam oči i nisam znao gde sam. Svuda oko mene – mehurovi. Šibali su na sve strane. Nisam znao gde je gore a gde dole. Prevrtao sam se.

Polako vidik se raščistio. Tamno ispod mene bilo je dno. Pogledah gore u blistavu površinu kad tamo nešto eksplodira. Trgnem se. Iz grudve mehurova ispade Tilos. Trebalo mu je vremena da me uoči. Pokazah mu nadole i zaplivasmo.

Voda je bila mlaka ali ja sam i dalje bio naježen. Grizao sam gumenu disaljku.

Zađosmo u senku. Strele svetlosti sekle su vodu. Bacih pogled na gore. Bili smo ispod jedne od gomila plutajući algi.

Na 20 metara dubine stigosmo do dna, peščanog i ravnog. Nikakve izbočine. Lagano smo plivali nad njim. Sve je bilo plavo-zeleno. Vidljivost sasvim dobra.

U trenutku pogledah nadesno gde je trebalo da je Tilos. Nije ga bilo! Mehurovi naglog izdisanja obaviše mi glavu. Zastao sam i okretao se oko sebe. Nema ga. Led, koji i nije nestao, zgrabi mi utrobu.

Jedva se naterah da potražim mehurove. Dolazili su ispod i iza mene. Zadržao sam dah i napregao vid. Konačno bljesnu jedna kopča i mrlja u koju sam gledao pretvori se u Tilosa. Njegova oprema stopila se sa okolinom. Na to treba paziti.

Udahnuo sam polako, ali nije vredelo. Pogledah na sat. Skoro 40 minuta smo pod vodom. Dosta za prvi put. Tilos je lagano prilazio. Mahao je ka površini. Klimnuh, zadovoljan što je izlazak tražio on i pođoh za njim. Zastali smo 5 minuta blizu površine, zbog dekompresije. Sve po pravilima.

Napolju nas dočeka Sunce i ruke. Skinuše nam boce. Trebalo je vremena da dođemo do daha. Pluća nikako da se nagutaju vazduha.

Objasnio sam Kobsu i Astru da rone na suprotnoj strani od naše. Natovarili smo im boce i poželeli sreću a onda se prućili i upijali toplotu, šištavo dišući.

Izronili su posle pola sata. Ništa.

Odredio sam odmor za klopu i dremku. Svima je trebala.

Popodne Tilos i ja ponovo zaronismo, na našoj strani. Dno je bilo isto, nikakvih znakova po kojima bi se orijentisali. Možda smo ronili na istom mestu kao i prvi put. Izašli smo klecavih kolena.

Dok se druga dvojka spremala videh da Kobs uzima i koplje.

– Šta će ti? – upitah.

Slegao je ramenima: – Za svaki slučaj. –

Zaustih da upitam zašto ali on se već bućnuo.

Koplje je aluminijumska šipka duga 2 metra. Na jednom kraju je rukohvat, na drugom 10 centimetara dug šiljak sa eksplozivnim punjenjem u sebi. Prvobitna svrha te spravice bila je da ubija previše radoznale ajkule koje su se motale oko ronilaca. Čuvar bi bocnuo ribu koja je preterala, zabijeni šiljak bi se izvukao iz koplja i aktivirao eksploziv. Ajkula bi odlepršala u oblaku svoje krvi. U usta svojih sestara.

Iz istih razloga je koplje koristila i vojska, jer za borbe ronilaca je preglomazno. Mada, ako bolje razmislim, ko će ga znati.

Izronili su potpuno modri. Izvukli smo ih na platformu. Drhtali su i cvokotali.

Za danas je bilo dosta. I previše. Kad su se malo povratili izvukosmo ih na palubu. Boca je klizila iz ruke u ruku. Astro ju je držao obema rukama i jedva pogodio usta. Izgledalo je da će porazbijati zube grlićem.

Toplota nas je, konačno, prožela i izvalismo se gde se ko nalazio. Zaspali smo kao zaklani. Niko nije ni pomenuo fiks.
Drugi dan

Nije da smo mi tamo neki slinavci ali stvarno smo baldisali. Godinama nismo ronili. Prošli smo kliničku fazu, oprobali snage i u tome i bacili se na druge stvari. Lakše i unosnije. Razvijali smo pokretljivost prstiju. Zato smo se sad i vukli po palubi, škiljeći u nebo. Bio sam u nedoumici. Ako danas ne zaronimo propada nam vreme a krizu samo odlažemo i tako i posao postaje nesiguran. Objasnio sam to Tilosu. Klimnuo je i navukao opremu. Imali smo još 8 punih boca. Kad ih ispraznimo moraćemo ih puniti.

Plivali smo sa glavama u vodi. Počeo sam već da raspoznajem dno. Juče smo stigli do one velike rupe.

Zaronili smo ispred jedne gomile algi, u senku. Dno se postepeno spuštalo i vidljivost se smanjivala. Disao sam sve teže i srce mi je zalupalo. Otišli smo preduboko. Okrenuh se ka Tilosu. Bio je iza mene. Ležao je na leđima raširenih ruku. Mehurovi su šikljali iz disaljke.

Doplivah do njega. Nije me opazio. Oči su mu bile sklopljene. Smeškao se i samo zubima držao disaljku.

Prodrmao sam ga ali nije reagovao. Idiot se otkačio. To zovu ronilačko pijanstvo ili ludilo. Trebalo bi da nastupi na većim dubinama ali – bilo je tu. Još samo malo pa će ispljunuti disaljku. Sad sigurno misli da je riba.

Prišao sam mu sa leđa i strgao masku a zatim zatvorio ventil na boci. Za trenutak se nije micao a onda poče da se bacaka. Pošteno me je odalamio nekoliko puta. Jedva sam mu otvorio ventil i gurnuo crevo u usta. Iskolačio je oči na mene. Zgrabih ga za ruku i povukoh na gore. Nije se opirao. Zadržali smo se malo duže na dekompresiji.

Kada smo izašli kašljao je i psovao. Ona dvojica zaroniše smejući se. Nisam im rekao šta se desilo. Popeo sam se na brod po vodu. Dok sam se izvlačio iz kabine opazih nebo nad Zonom. Crnelo se. Izgleda da će nas ošinut oluja. More se već vidljivo talasalo.

Siđoh na platformu. Kobs i Astro još su bili dole.

Oblaci nas prekriše i vetar ojača. Kreste talasa penušale su se. Gledali smo čas u nebo čas u more. Prva da nas stiže kiša. Ledena.

Konačno, dve glave izbiše na površinu. Zgrabismo ih i izvukosmo. Strgli su opremu i popesmo se u kabinu.

Pokriveni ćebadima ćutali smo i slušali. Kiša je šibala a vetar vrištao. Stresoh se. Jeza pojuri niz kičmu. Osećao sam kako me sve boli. Usne i zubi, koji kao da su se klimali, bolno su pulsirali. Prejako sam grizao disaljku ovih dana.

Kiša se konačno umorila i prestala. Vetar umuknu. Mrak je cepala poneka udaljena, nema munja.

– Onaj krelac reče da je zaliv tih. – oglasi se Kobs.

Smejuljili smo se.

– Moram da se popišam. – reče Tilos i podiže se. Pridruži mu se još neki. Vrata se otvore, na nas navališe hladnoća i zvezde, i zatvore.

– Jeste li našli nešto? – upitah mrak.

– Ništa. Samo pesak. – Odvrati Kobs. Astro je znači izašao.

– A za šta ti je trebalo koplje? –

Čuo sam kako se Kobs meškolji. Ćutao je. Konačno mu izlete:

– Kad zaronim kao da me hiljadu očiju vreba. A tamo nema ni jedna riba. Samo prazna voda. I senke. Ništa. Ništa ne vidim. Astro nestaje i vraća se... Ne znam... To je tako... hladno. – Disao je duboko, ćutao, a onda čuh jedno "ne znam" izgovoreno šapatom.

Znam svoje drugove čitav život. Sreli smo se gore u Centralnom logoru. Roditelji su nam poumirali a ni mi nismo bili daleko. Ležali smo jedan do drugog jer smo svi bili sa Dodekaneskih ostrva. Umesto imenom zvali su nas po imenima ostrva na kojima smo rođeni. Nekako smo preživeli. Zajedno odslušali ono malo škole što su nam dali, tek da znamo da čitamo i pišemo i imamo pojma o životu. Kad su nas otpustili iz logora normalno da smo ostali zajedno. Naučili smo tako. Grupa je jedini način da se preživi u žicama. Čak i kad ima svega dovoljno da ne treba otimati, nekoga se mora tući i gaziti. Neko mora biti najgori. Ako si u grupi onda taj neko nisi ti.

Zaluđeni slobodom lunjali smo okolo. Pridružili se jednoj bandi. Krali oružje plavcima, tukli se sa drugim bandama. Opijali se i probali fiks. Sve vreme pred nama bilo je naše.

Ali, kažu, sve dobro je kratko, da je duže bilo bi dosadno. U jednoj akciji digli smo nešto sa teritorije druge bande. Sačekali su nas i naplatili nam to. Nas četvorica pobegosmo. Ugrabili smo brod i ostavili bivše drugove na obali. Ubili su ih. Pravila opstanka. Bori se ili umri. Ili beži.

Spustili smo se do Južne Centrale i tu počeli za svoj groš.

Preturili smo puno toga preko glave i znamo se. Kobs ne paniči. Ima mozga. Astro je fizički najjači ali ne voli da se ističe. Ćuti, takav je oduvek. Tilos zuji, svuda ga ima, ume da se zaleti. Ja sam od svega po malo. Vođa sam jer sam najstariji i u logoru sam bio najjači, bar u početku. Posle su me drugi prestigli ali moje je ostalo jer sam naučio da izgledam hladan i siguran a to ljude plaši. Boje se faca, a ja sam taj.

Zato, kad Kobs kaže da se plaši znači da tu ima nečega. On ne drami. A, sad, kad bolje razmislim, tu se stvarno nešto klima.

Mozgao sam o tome i kad su se ona dvojica vratila i legla. Nikome nije bilo ni do čega osim dremke i uskoro oni zahrkaše i ja im se pridružih.
Treći dan

Magla se vukla po vodi. Zaudaralo je na spaljeno meso a paluba je bila prekrivena nekakvom sivom krljušti koja se na dodir raspadala. Ko zna gde u Zoni je vetar to pokupio. Smučilo nam se pa smo žestoko izribali palubu.

Sunce je tek pred podne ogrejalo. Trebalo je nastaviti posao. Ali kako? Dvojica su već uzdrmana. Ako danas ne siđemo – gotovo je. Jučerašnja frka samo je krizica prema današnjoj.

Sišli smo na platformu. Gledaju me i čekaju. – Dobro. – rekoh. – Da probamo da promenimo strane. Astro i Kobs neka zarone gde smo Tilos i ja ronili. Imamo još 4 boce. Ako ništa ne nađemo popodne ćemo uključiti kompresor i napuniti boce. Ili ćemo drugačije, dogovorićemo se. Polazite. –

Kobs je malo nervozan ali navlači opremu. Uzeo je i koplje. Klimnem mu.

Tilos i ja gušterišemo. Zadah se pod suncem izgubio. More je ulje.

U stvari, u pravu je. Zaista nema riba. Nijednu nisam video. I voda je tako mlaka. Skoro sluzava. Ni pri dnu nije hladnija. A ono nestajanje, to je bez veze. Oprema je plavo-zelena i na dubinama se utapa u okolinu. Maskiranje. Vojna roba. To su živci. Nismo navikli na takve stvari. Biće da smo mislili da će posao biti lakši. Glavni problem bio nam je mesto, a kako ćemo nije nas puno mučilo. Ali ispade drugačije.

Jedna glava izlete na površinu. Skočismo. Neko je stradao, prolete mi krv pred očima. Onaj skida masku. Kobs. Ispljunuo je disaljku i razderao se: – Našli smo. Tu je. –

Navukli smo, navrat-nanos, opremu i zaronili za njim. Voda je bila gusta. Svuda je lebdela ona krljušt.

Dno nije ličilo na ono od juče. Oluja ga je pretumbala. Tamo gde su bile rupe sad su debeljuškasta brdašca.

Ugledasmo Astra. Ispod njega ležao je brod, delom uronjen u pesak. Bok i deo palube bili su slobodni a ostatak, pa i komandni most, zatrpani. Razgledali smo malo olupinu a onda pokazah na gore.

Uzdizali smo se polako. Neko bi presekao strele svetlosti i bljesnuo. Površina se činila kao rastopljeno srebro.

– Dobro, kakav je to brod? –

– Vojni. Lako patrolni čamac. Plastikaner. –

– Šta je onda tako važno na njemu? –

– Izgled vara. Prevario je i one koji su ga potopili. Bilo im je važno da unište sve pa i brodić sklonjen u zaliv od bure. Nije bilo preživelih. –

– Kako onda sve to znaš? –

– Kažem ti: to mi je posao. –

Niko ne zna šta se zaista dešavalo za vreme rata. Na Granici nema novina, TV i radio prijemnika. Izolovani smo. Krijumčari sa kojima radimo ne mare za istoriju. Plavci odmahuju glavom, nije njihova dužnost da o tome znaju i misle, a kamo li da nama zamenjuju učitelja. U školi nema predmeta Istorija vaše propasti. U klasičnim delima XIX i XX veka, koje možeš, ako hoćeš, dobiti na čitanje tog rata nema. "Fani Hil" nema veze sa ubijanjem. "Emanuela" i "Duboko grlo" nisu baš o tome. Druge literature nema. A ova nam i ne treba. Većina od nas se i ne diže nikad. Deca se rađaju retko. Nijedno ne preživi. Mi smo poslednja generacija.

Ipak, priče postoje. Kad se sve sakupe neke stvari su očite. Ako ti, pre nego što ih sve čuješ, ne postane svejedno.

Sve počinje malim ratom. Niko ne zna zbog čega je vođen. Svako je u njemu imao svoje interese i ljudi se ubijaju i ubijaju. To traje decenijama. Primirja se sklapaju da bi stasale nove generacije vojnika. U jedno takvo uleću plavci, kao tampon između zavađenih i kao nekakav zalog budućem miru. Međutim, umesto da sahranjuju poginule neki od dojučerašnjih neprijatelja sklapaju savezništvo, naoružavaju se. Konačno, provaljuju liniju plavaca i satiru sve one koji nisu sa njima. Plavci brane goli život i povlače se. Sever preti, zabranjuje dalju prodaju oružja, ali ni jedna zabrana nikoga nije zadržala. Rat izbija na obale mora. Ostrva Sporada gore. Narod beži. Više nema čekanja i Sever odgovara. Odmazda svom snagom, svim sredstvima. Vatra, otrovi, radijacija i ko zna šta još. Bez milosti. Za godinu dana rat je gotov. Spaljeno je i satrto sve što se našlo na putu. Mir se vratio. Na mrtve.

Ali svaka batina ima dva kraja. Ponešto od "upotrebljenih sredstava", kako se to kaže, "zagadilo je" i one u ime čije bezbednosti je odmazda poslata. Najviše je stradao narod priobalnih zemalja. I od jedne i od druge strane. Zgodno im se namestio.

Ono što je sledilo bila je nužda. Stvorena je Granica: teritorija koja okružuje bivša ratišta – Zonu. Svi unutra stavljeni su pod vojnu vlast neograničenog trajanja. Hrana i lekovi i sve potrebno za život deli se besplatno. Od nas se očekuje da ostanemo tamo gde smo, da ćutimo i ne smetamo, da bismo bili lakše zaboravljeni. I da umremo, po mogućstvu, što pre.

– I šta je naša roba? –

– Mala olovna kutija na komandnom mestu. Hermetički zatvorena. Samo direktan pogodak je može uništiti. Daću vam skicu mosta i kutije. Donesite je celu ili neki njen deo i ostalo je moja briga. –

– Lepo, A šta je unutra? –

– Znanje. Kockica protipa biokompjutera sa svim znanjem koje čoveku treba. –

– Moraćemo kopati. Srećom imamo sisaljku. Njome ćemo osloboditi most i dići robu. Nema više ronjenja sa bocama. Ostajaćemo dole duže i zato prelazimo na crevo. Znači kompresor, sisaljku i crevo na platformu. Radimo opet po dvojica. Još malo i putujemo u toplije krajeve. –

Svima nam je laknulo. Navikli smo na brže poslove. I lakše. Za čas smo sredili opremu. Sve je potrpano na platformu. Lica se smijulje. Svima su se vratile one lepe slike.

Onda sam sve, i sebe, naterao da stavimo nešto u usta. Klopa je bila bez ukusa ali se moralo.

Konačno smo uključili kompresor i spustili sisaljku u vodu a za njom bućnusmo Tilos, Astro i ja. Creva su se kao zmije protezala iznad nas dok smo, opterećeni pojasevima sa tegovima, lako tonuli. Srce je bubnjalo u meni i ništa se tu nije moglo. Slike su mi bljeskale pred očima. To se ne može oterati. A i zašto bi kad se sve zbog njih radi? Svako na Granici sanja Sever, i nema toga što ne bi dao da za trenutak bude tamo.

Znao sam princip rada sisaljke ali nisam nikada radio njome. Isto tako nikad nisam ronio sa crevom. Matori su to zvali "desko oprema". Ko zna koliko je staro to ime. Žuto crevo je vodilo od kompresora do maske u kojoj je lice bilo slobodno i nije bilo dajaljke. Vidik je bio bolji i lakše se disalo. Vazduha je bilo dok je kompresor radio. Na "desko opremu" lako je navići se. Jedina smetnja je lako zatezanje iznad glave – to je od creva.

Sa sisaljkom je bilo problema. Naravno, kao dobar vođa, prvi sam radio njome. Trebalo mi je vremena da uđem u štos. U sisaljki se stvara nekakav vakuum, izazvan radom motora tamo gore na platformi, i ona na jednom kraju usisava a na drugom to izbaci. Zato su to zvali i "vazdušni lift". Problem je u rastojanju između sisaljke i dna. Ako je kraj preblizu sisaljka se zalepi za dno, ako je, pak, kraj predaleko ništa se ne usisava.

Cimao sam i balansirao sva dok nisam našao ravnotežu. Posle je bilo lako. Pesak je nastajao i izletao 3 metra dalje, u oblaku nalik pečurki.

Sat kasnije rupa je bila povelika a moje ruke utrnule. Predao sam sisaljku Tilosu i odmarao se. Astro je još ranije, kad mu je princip rada postao jasan, izronio. Čučao sam na dnu. Uzvitlani pesak je zamutio vodu. Tu i tamo je nešto svetlucalo.

Rili smo tako svako po još jednu smenu a onda, prozebli, izronili. Kobs i Astro cupkali su željni posla.

To veče udarili smo po fiks. Da održimo moral i nabacimo malo boje na slike. Posao je bio u završnoj fazi i mislio sam da malo možemo pustiti sebi na volju, odavno to nismo pritisnuti nevoljama.
Četvrti dan

Ujutro smo zaronili prerano i smrzli se. Posao je, kao za inat, išao glatko i jedna ivica mosta bila je skoro čista. Usisavao sam drhteći. Zubi su mi cvokotali. Da imam disaljku da je zagrizem. Pogledavao sam na sat sve čekajući da moje vreme istekne i zameni me Tilos.

I onda, nešto se zabele u pesku pod sisaljkom. Pesak je vitlao, mutio vodu. Nagnuh se da bolje vidim i, uto, to belo, otkopano, zavrtelo se u uletelo u vakuum, udarajući unutra. Trzaj me je gotovo oborio. Tilos mi priđe i uze sisaljku.

Skloni sam se, mahinalno, obuzet slikom koju sam video. To belo bila je lopta, glatka, sa crnim prorezima. Za trenutak se zakotrljala.

Bila je to ljudska lobanja.

Znam, svaki brod ima posadu koja, kad potone, uglavnom posluži ribicama za ručak. Nema ništa čudno u lobanji na dnu mora. Ponavljao sam to sebi ali nije pomagalo. Jeste da sam se malo smirio ali hladnoća iznutra i dalje me je drmala. Kao da se odjednom sve skupilo. Kobsovo keženje, spaljeni Sporadi, sa našim, Dodekaneskim, ostrvima koja su me setila na sve što bih rado zaboravio, ova mrtva voda, Tilosovo pijanstvo i nestajanje, Kobs. Sve me je to zgrabilo i šetalo niz kičmu. Drhtao sam u oblaku peska.

Voda pri površini bila je mlaka. Napolju je peklo. Izronili smo. Modrim prstima trgao sam opremu. Kobs i Astro su pričvrstili creva na svoje maske i pošli ka ivici platforme. Pre no će navući masku Kobs reče: – Ribe su se vratile! – Mora da ga je to jako radovalo jer se kliberio do ušiju. Navukao je masku i dalje se smejući, zvučalo je to kao roktanje svinje.

U "desko masci" čovek može da se zabavlja pričajući sebi na glas jer disaljke nema i usta su slobodna.

I šta taj krelac hoće da kaže? Ležao sam i grejao se. Uopšte nisam video ribe. Ništa osim peska nije me interesovalo. Ako su se vratile – dobro. Zašto mu je to tako važno? Možda je još bio u slikama? Ne bi trebalo. Svi smo ostali suvi. A one njegove ideje?

Legao sam na stomak a pustio da me so golica po leđima. Mogao bih da dremnem ali glava se zahuktala i gura li gura.

A ko mi kaže da su svi u redu? Nismo pošteno razgovarali od... ko će ga znati. Noću umorni hrčemo a danju smo pod vodom. Kad jedni izađu drugi ulaze. Jedva da se pozdravljamo. Na platformi se grčimo da se povratimo i nije nam do priče. Potpuno smo se izdvojili. Sa Tilosom nisam ni reč progovorio o onome što mu se desilo. A ni sa Kobsom. Bio je u pravu, ali da smo o tome pričali ne bi bio tako uzbuđen i ne bi ga bube držale do sada. I sve se nekako zapetljalo i oteže se, tegli, stalno zapinje. Ipak, oni će danas otkopati most a onda treba izvući sanduk. Još dan, možda dva. Ako sve bude kako treba. Ako.

Ustao sam. Kompresor je lako brundao. Tilos je spavao. Ne vredi ga buditi, baš smo se smrzli dole. Večeras ćemo sesti i razgovarati. Za grupu je to važno. Da čujemo ko šta misli o svemu. Šta mu smeta. Uvek smo tako radili. Pre i posle posla bi svako kazao svoje. Večeras ćemo tako. A sad, da vidimo te ribe.

Mehurovi su ostali iznad.

Gledao sam oko sebe kao novajlija. Do sada nisam mnogo mario za okolinu. Ronili smo zbog posla. Okolina se podrazumevala. Da Kobs nije potegao ne bih se ni setio riba. Svi poznajemo more, rasli smo uz njega i ulazimo u vodu kao u nešto poznato. Samo ako se plašiš vidiš sve što je oko tebe. I više. Inače se ne obazireš i ne drhtiš.

Da li se to Kobs plaši? Ili je ribe video slučajno?

Ono sa kopljem i onu priču njegovu, sad mi je bilo jasno, ipak nisam uzimao za ozbiljno jer, šta ja znam, Kobs ne drami, to je istina, a i toliko smo preturili preko glave i nikad nije bio više heroj ili kukavica nego bilo ko drugi od nas i uvek smo jedan drugom držali strah pa je sve na kraju ispadalo dobro. One priče o nečijoj trti bile su samo lako zezanje posle uspešnog posla. Kad je trebalo svi smo grizli. A krize ima svako. Do sada su prolazile, mislio sam da će tako biti i sa Kobsovom, ali ova se nešto odužila. Ili sam ja sve to malo naduvao? Možda se Kobs cerio jer ga je prošlo. Da, biće da je tako. Da mu nešto fali ne bi se kezio. Možda sam ja malo preforsirao stvari. Biće. Bio sam uveren.

Tonuo sam polako, bez tegova. Vidljivost dobra, mada manja nego pre. Mnogo prljavštine lebdi okolo.

Ispod mene voda je potpuno mutna. Pesak, ispljunut iz sisaljke, polako se sleže. Mogu da vidim samo jednog ronioca koji drži sisaljku. Iza njega šiba vihor koji postepeno slabi i širi se sve dokle pogled dopire. Drugog ronioca nema. Njegovo crevo se gubi u oblaku.

Osvrćem se i tražim. Zapažam ljeskanje u oblaku i na rubovima vidokruga. Mogu to biti i riblji trbusi jer riba beži od ronilaca i ostaje na sigurnoj udaljenosti nastavljajući da živi po svome. Zato ih nismo lako ni mogli zapaziti u svoj ovoj gužvi. S druge strane, dno je ovde mrtvo, samo pesak. Možda zato ima samo ribe koja lunja okolo. I kad smo digli prašinu one su osetile promenu i doplivale. U oblaku ih ima puno. Tu se mogu osećati sigurnima.

Eto kako sve može da se sredi ako o tome malo promućkaš. Biće da je Kobs bio u pravu ali nije razmrsio razloge pa se zato i grčio.

Bio sam na pola puta do dna, nameran da izronim. Udahnuo sam i nije bilo vazduha. Cev je bila prazna. Zacrnelo mi se pred očima. Trnuo sam nogama i pošao naviše ispruženih ruku.

Šupljina u grudima je rasla. Nikao da probijem tu blistavu ploču.

Ruke izbiše na površinu. Zgrabile su vazduh. Glava je izronila i strgao sam masku. Ne mogu da se nadišem.

Preturih se na platformu. Stao sam, povodeći se. Pogledam kompresor. Dovod vazduha u moju cev je prekinut. Tilos sedi.

Razderem se: – Šta si to uradio, govnaru? –

Gledao me je besno. – A šta si išao dole a nisi mi rekao? Mogao si da mi kažeš? –

– Spavao si. Nisam hteo da te budim. –

– Ma nemoj. Da sam ja hteo dole morao bi da se javim. A tebe boli za mene. Radiš šta hoćeš. –

Zinuo sam. Koji mu je? Nadigao dreku za ništa. Kažem mu: – Svašta. Bez veze. –

– Nemoj to više da mi radiš. – odvrati on.

Ćutao je sve dok se ronioci nisu vratili. Pitao sam se šta se tako napalio ali ništa mi nije padalo na pamet. Zatekao sam sebe kako sabiram sve stvari koje su se desile na ovom putu a o kojima pojma nemam i lista je bila poduža. Kao da i nije bilo toga za šta sam mogao da ustvrdim da mi je potpuno čisto.

Otkopali su i ulaz je bio slobodan. Ležali su na platformi i cerili se. Pridružili smo im se.

Osećao sam kako puno muke spada sa mene, sa svih. Još sutra i gotovo. Bežimo odavde. U toplije krajeve. Bolele su me vilice. Zacenili smo se. Balice su nam curile iz usta. Za tren ugledah Kobsova usta. Onako bezuba ličila su na riblja.

Večerali smo dok je crvena kugla tonula. Smišljen je plan za sutra. Svi idemo dole sa alatom. Papir sa skicom kružio je. Posle smo popušili po travu. Po staroj proceduri po redu je bio fiks. Momci su se češkali. Čekali su da dam znak. Otezao sam ali na kraju je moralo da se kaže: – Mislim da danas nema putovanja. Trebaće nam sutra sva snaga. Zato ćemo noćas sanjati suve slike. –

Ne! Ti ćeš da nam braniš! – očekivao sam da čujem. Računao sam na to još dok sam smišljao, tamo gore, na početku putovanja, da se što manje fiksamo. Tako nešto bih razumeo. I mene je svrbela vena.

Ali, odgovorila mi je tišina. Bez prekida. Samo su me gledali. Posle je Tilos doneo ćebad i polegasmo. Bilo je toplo ali pokrov nam je trebao. Nijedan ljudski šum nije se čuo. Kao da niko nije disao.

Žmurio sam, sklupčan, pokriven preko glave. Grizao sam rukav da mi zubi ne bi cvokotali. Bojao sam se.
Peti dan

Oblak se nije slegao. Voda je bila mutna. U tom sumraku otkopana se olupina belasala. Preko noći nahvatala se po njoj tanka peščana skrama.

Popeli smo se na palubu i zastali pred vratima. Astro, najsnažniji, priđe. Dohvatio je bravu i trgnuo. Bez uspeha. Od nečega što leži više od 30 godina pod vodom i ne može se puno očekivati. Čak ni kompozitna plastika, od koje je napravljena ova krntija, nije savršena. Treba razvaliti. Klimnuo sam glavom, može. Najbolje je kad svi znaju šta treba da se uradi pa šef samo to odobri. Onda njegova zapovest ne bode oči, a to je za šefa jako zdravo.

Astro i Tilos petljali su sa šipkama. Voda se napuni novim zvukom udaraca. Kobs otpliva do pramčanih prozora. Nisu se mogli razbiti ali se možda moglo pogledati unutra. Obema rukama je trljao stakla. Naravno, bila je to plastika, kao i sve drugo. Izgledalo je kao da se na njih nahvatala ilovača. Nekakva sluz je bila na prozoru i na nju se zalepio pesak. Oni juče nisu ništa dirali. Otkopali su svoje poslednjom snagom i željni toplote izronili.

Ipak, nije se moglo videti unutra. I iznutra je neka skrama prekrivala stakla. Odgurnuo sam se do pramčane topovske kule. Delimično je još bila zatrpana. Obe cevi prekrila je i izobličila rđa.

Vrata su popuštala. Brava je pukla i udruženi odškrinusmo ih dovoljno da se čovek može uvući. Lagano me gurnuše. To je posao vođe: da upada prvi.

Bilo je mračno unutra i uključih baterijsku lampu. Uvukoh se. Sve je prekrivao fini mulj. Htedoh da kročim ali mi glava zape. Crevo se zaglavilo u dovratku. Neko ga oslobodi.

– Idemo. – rekoh sebi. Koraci u perajima nisu baš sigurni ali stigao sam do kormila. Naspram njega, u pultu pod prozorom trebala bi biti kutija. Uputih se tamo. Da, biće da je to to. Nagnuh se da obrišem mulj kad mi odnekud nad glavom zalupa. Sledio sam se. Zvuk kao da je plivao okolo nalećući na mene.

Koraknuh unazad, osvrćući se, i noga mi zape. Padao sam mlatarajući rukama. Voda je usporila kretanje ali, ipak, desnicom zakačih kormilo i bol jurnu uz nju.

Preturio sam se i ispružio na podu. Ležao sam na nečemu. Uperih lampu koja mi je ostala u levici. Mulj se razmazao i u snopu svetla blještao je žuti pojas za spasavanje privezan za nešto što je jednom bio grudni koš čoveka.

Skočio sam. mehurovi udariše o masku. U njoj, bljuvao sam kletve.

Lupanje se ponovi i jurnu niz kičmu. Ispružih ruku i obrisah mulj sa prozora. S one strane blenuo je Kobs. Pokazah mu kruti srednjak. Kreten. Mahnuh glavom da uđe. Lica nestade.

Tilos i Kobs se uvukoše unutra uz topot i priđoše. Astro je ostao kod vrata, posmatrao nas čekajući da ga pozovemo ako zatreba. I oni su videli pojas i odvratili pogled. Sad nema vraćanja.

Sa tri svetiljke zalepljene za plafon malim vakuumskim žabicama bilo je dovoljno svetla ispred nas. Kleknuli smo i brisali mulj sa pulta i ispod njega. Otkrivene boje su blještale. Slučajno, u zamahu, dodirnuh Kobsovu ruku. Bila je vrela. Crvenela se. On nije obratio pažnju ni kad sam ga pogledao. Kao u groznici očima je šarao po pultu. U širokom mlazu mehurovi su mu izletali iz maske i udarali u plafon lepeći se o njega.

Pult je bio očišćen. Voda se potpuno zamutila. Svetlost lampi sekla je put kroz nju. Prisećao sam se skice. Metalna ploča pulta sa prekidačima potpuno je zarđala. Plastične trake sa natpisima na njoj bile su deformisane, izdignute rđom koja se zavukla ispod njih. Samo su brojčanici, zaštićeni staklom, blistali fluorescentno.

Kleknuo sam. Ovde negde je trebalo da bude ta kutija sa svemoćnom želatinoznom kockom. Prebirao sam po sklopovima. Da, ovde je živac normalnog kompjutera. Neko mi zakloni svetlo. Pogledah. Kobs. Mahnem da se odmakne. Šta mu je? Samo se muva.

Dok spuštam glavu ugledam u prozoru ribe. Celo jato, svuda okolo. Krupne, sjajne krljušti, zlobna izgleda. Nepomičnih očiju. Nikad nisam video takve. S punim ustima zuba.

Vratim se traganju. Ispod kompjutera nalaze se vratašca. Iza njih bi trebalo da bude Ono. Tilos dodaje šipku. Brava se nije odupirala dugo.

Otvor je u mraku i dižem se da skinem lampu. Dohvatam je. Spuštam se na kolena. S boka dolazi zvuk. Kobs petlja po jednom ormariću na zidu. Izbacuje kojekakve stvari i one, lako lebdeći, padaju. Mogao bih da viknem ali ne bi me čuo.

Nastavljam sa Tilosom. On osvetljava a ja otkidam neke cevi što ulaze u našu kutiju. Onda potežem ručku kutije. Ni makac. Trgnem. Ništa. Okrećem se i pozivam Astra. Prilazi i zavlači ruku, vuče. Odmaknem se a i Tilos. Iza nas stane Kobs. Drži nešto u ruci. Neku konzervu. Potpuno je otkačio.

Astro izvuče ruku i – eto je. Mala kutija naših snova. Stežem Astrovu mišicu. Prihvatam Tilosovu ruku. Uspeli smo. Kobs pokušava da nas sve zagrli. Još drži onu konzervu, maše njom. Uzimam mu je. Boja za signalizaciju. Ako treba nešto obeležiti aktivira se i voda se oboji. Iz vazduha se ta mrlja lako uočava. Spretniji su je koristili u slučaju potapanja broda. Preživeli bi plivali u obojenoj vodi nadajući se. Ovi očito to nisu uradili.

Vratio sam Kobsu igračku. Ako mu se sviđa... Još ima posla. Mogli bi da ponesemo još nešto. Tako bi digli cenu. Prvo bi Kobsu pokazali to i tako dobili vremena za cenkanje. Da izvučemo još ponešto od tog seronje.

Tražio sam po kabini. One ribetine još su bile tamo. Buljile su u nas.

Setio sam se. Dignućemo i onaj obični kompjuter. Sagnuo sam se i povukao. Ovo je išlo lakše. Držeći i tu kutiju imamo sve što nam treba.

Hteo sam da naredim polazak kad nas preplavi boja. Čulo se kako se konzerva šišteći prazni. Za čas smo bili u žutom. Onaj mentolac je otvorio boju. Kako mu je to uspelo nije važno, ali uradio je to. Potpuno je pošandrcao. Razderao sam se. To je zvučalo kao grozno groktanje.

Ništa se nije videlo. Kao da sam u kofi žute boje.

Onda je u jednom kraju žuto počelo da bledi. Boja je izlazila napolje. Pošao sam tamo i naleteo na nekoga. Ruke su mu bile prazne. Tilos. Gurali smo napred držeći se. Stigosmo do vrata. Tilos se izvuče i ja mu dodah kutiju pa izađoh i sam.

Žuto je izbledelo i, bez svetla iz lampi, samo u onom koje je dolazilo odozgo, postalo svetlo zeleno, ali, i dalje se slabo videlo. Bili smo u sredini oblaka. Za tren sam izgubio orijentaciju.

Digao sam ruku iznad glave. Idem gore. I drugi će.

Nešto me udari u stomak i izbi dah. Odmah zatim osetim ujed. Nešto mi je grizlo list. Cimnem nogom. Jedan ujed zaseče mi ruku.

Vrisnuo sam. Zamlatarao rukom. Jedna riba kraj moga lica. Ribe?! Šta one... Izletale su iz boje razjapljenih čeljusti, igličastih zuba. Strašno mnogo zuba.

Ujedi su sekli ruke i noge. Desetine, stotine, svuda po meni. Tanke trake krvi, crne kao noć, lelujale su oko mene.

Bacakao sam se a one su udarale, mahnite.

Izbih iznad boje. Sada sam ih jasno video. Naletale su oštro, šibajući telom, brze strele bola. Ništa, baš ništa ih nije moglo odvratiti. Potpuno lude.

Udarao sam jednu šakom. Zavrtela se, ošamućena. Ali drugi zubi našli su moje meso. Nikakvu odbranu nisam imao. Samo da izronim, samo to mogu.

Ugledah ispod sebe Astra opkoljenog ribama. I on je mlatio oko sebe. Još je držao kutiju.

Izdržao sam još jedan napad. Jedna je zagrizla u moju podlakticu i gotovo mi otkinula komad mesa. Trzala je glavom kidajući dok je nisam udario. Pogled njenog nepomičnog oka prolazio je kroz mene.

Pogledao sam naviše. Još malo. Krv je bila crvena.

Onda nestade napadača. Plutao sam ogledajući. Otišle su.

Poda mnom, dve su se prilike, opkoljene, bacakale. Obe sa kutijama. Ocenio sam da je vreme za dekompresiju isteklo.

Izvukao sam se na platformu, strgao masku, ležeći u lokvi.

Dve glave izbiše na površinu. Prihvatio sam kutije. Tilos i Astro padoše kraj mene.

– Kobs? – upitah. Odmahnuli su glavama.

Rane počeše da peku. Čitavo telo bilo je puno ujeda. Sukrvica se cedila iz njih. Ni drugi nisu prošli bolje. Tilos je imao gadnu ranu na desnoj šaci. Trebalo je to previti ali nije to najvažnije. Gledali smo u vodu. More je počelo da žuti oko nas.

– Da siđem i vidim šta je? – Astro je ustao.

– Ne. Niko više ne ide dole. Izvući će se on. –

Ugrizao sam se za jezik. Hteo sam da kažem: kad nas je već uvalio u ovo. Budala. Mogao je da kaže: Da znamo. Ali, da li bi ludak rekao da je lud? Kome i zašto? I kako on da zna šta mu je?

Posle dva sata rešio sam. Pažljivo smo povukli njegovo crevo. Zapelo je. Negde se zakačilo. Vazduh je i dalje tekao dole ali da li ga neko udiše. Otišli smo da se iskrpimo.

Do večeri nije izronio. Čekali smo.

Nisam više imao gde i misli su potekle. Sve je gotovo. To je jasno. Dobili smo sve što nam je trebalo. Kockicu za srećicu. Neko će iz nje već izvući šta mu treba. To mu sigurno vredi više nego što možemo da smislimo. Nas će malo provozati, napiti. Vodiće nas kao kučiće okolo. Kao onu decu koja ni u klozet ne mogu sama. Pričaće: vidite ih. Oni su sa Granice. Zabavljaćemo ih. Mi ne znamo ništa o njima. To je njihov svet. To je bio njihov rat. Njihova radijacija i otrovi. I ko zna šta sve ne. Možda i ribe koje polude od žute boje brodolomaca.

Mi smo škart rata. Posledica. Cena njihovog bogatstva.

Mi plaćamo.

Pre ili kasnije.

Kobs je platio. Znao sam to još kad sam, tamo dole, dodirujući prazne ruke u žutom paklu, odmah bio siguran da je to Tilos. A i Kobs je imao prazne ruke. Sigurno je bacio konzervu. Ruke su mu bile prazne. Ali on više nije bio ovde. I ja sam to znao. On je platio.

Znao sam i šta ću. Ujutro ćemo otkačiti crevo. Uzećemo kocku zaštićenu od svega iz ovog sveta slojevima olova i plastike i bućnuti je kad stignemo do Sporada. Samo od nas nema zaštite. Mi nismo odavde. Mi smo uračunati rizik koji još mrda. Smeta. Postoji još uvek iako ga nema. Ostali će se složiti.

Kobs će dobiti dokaz da se ne može uspeti. Dobićemo svoju kesicu. Kobs neće zameriti. Jer, šta je sat sreće prema svoj sreći nestanka?

(1989)

Begunci, krv

1

Dim si mogo da sečeš na kriške. Kulja, kroz otvorena vrata, napolje ko lavina. Danc zastane. Oči mu zasuziše. Nije mogao da odredi šta ima pred sobom. Šta god da je bilo nije se dalo videti. U nos su se uvlačili mirisi. Duvan, znoj, prašina, lukac, klozet, nagorelo meso, vino, prljave noge, kupus, pokvareni zubi, buđ. I svuda taj šugavi polumrak.

Sneško ga povuče. Probijali su se između stolova, čiviluka, ispruženih nogu. Danc se saplitao, ali sve ređe jer mu se vid bistri. Konačno nađu prazan sto u ćošku, odmah pored pišodroma. "Jebi ga, nećemo dugo", uteši ga Sneško i ode da iskoristi blisku prostoriju. Nogom je gurnuo vrata unutra u hodnik sa žutim pločicama i uputio se u dubinu a vrata se odbiše od zida i, zgrabivši mirise tog mesta, zalupe. Kanalizacija je zapušena, i to obilno, namirisa Danc. Zadržao je dah, mada prekasno, dok je novi vazduh, za kratko, rasterao okolni dim pa se, posle, izgubio u njemu, dodajući samo novu aromu svemu.

Običan ćumez, eto šta je bilo oko Danca. Niska šupa, zidova crnih od dima, sa okačenim porno posterima na kojima su docrtani nedostajući delovi, sa masnim prozorima, stolovima razbacanim bez reda, sa šankom i niskom binom za muzikante pored, i ispljuvanim, ispovraćanim podom. Radnički birt, šljokara. Sranje, reče Danc sebi. Spopadne ga kašalj. Znoj ovlaži čelo.

Sneško se vrati. "Šta si se smrko?" upita. "Izem ti mesto za sastanke." "Daj, ne sviraj. Ko da sam ja biro. Tip oće ovde da se nađemo. Tu ordinira." "Jebem mu ordinaciju". "E, sad ga pretera." Sneško se iskezi. Digao je ruku i zviznuo u pravcu šanka: "Dete, daj kilo belo i kupus salatu".

Muzikanti izađoše na scenu. Uštimavali su se malo, cičala je mikrofonija, pa se čulo: "jen-dva, jen-dva-i-pola-tri", i poče umbanje. Iza šanka izleti razdrljena sisata pevaljka, plavuša masne kilaže u miniću, i podvrisne.

I raja eksplodira.

Posle je sve teklo svojim tokom. Sat za satom. Praštale su flaše, pevalo se i igralo, pevaljka je njihala sifone i podizala noge pa su svi lako videli da je lažna plavuša, zajapurene glave mutnih očiju su se bratimile i balavile, govorile su se velike istine, izbila jedna tuča. Mučnina. Tip nije došao na sastanak. Obojica su se napila. Svako iz svog razloga. Kroz prozor se nije videlo da li sviće.

2

Sat nije zvonio i Danc otvori oči u pola 12. U majčinu. Ripi iz kreveta. S-r-a-nj-e. Zakasnio je na posao. Nema šanse da do 2 stigne. Kako nije čuo sat? Ili ga nije ni navio da zvoni? Ali, zašto ga onda MCi nije...

Uleteo je u kupatilo i odvrnuo slavinu. Tanki mlaz potpuno bele vode izmili. Skupljao ga je u dlanu i pio. Zakašlja se. Glava se ne bistri. U ustima kao da ima suvu dlakavu krpu. Gadno su zaginuli sinoć. U stvari, bila je zora kad su izbauljali. Unutra se veselje nastavljalo. Pristizali su radnici treće smene. Tip nije došao na sastanak a oni se uvoštiše. Košava ih malo povratila. Brijala je opasno, na suvo, kroz kosti. Mirisalo je na sneg. Na bus stanici Sneško ode ka svom brlogu. On uskočio u trolu. Džonjao do svoje stanice.

Sad kasni. Navukao je bakandže, jednu pertlu nije mogao da zaveže pa je batalio, zgrabio jaknu i preostali, sasušeni, okrajak hleba sa stola, trebalo je da kupi hleb i mleko, i ispao iz stana. Šugava brava nije htela da se zaključa pa ritnu vrata i jezičak upade u ležište. Kašljao je na stepenicama.

Na ulici ga dočeka zvonjava. Podne. Ode 15% od plate.

Gradski bus je, začudo, stigao brzo i utrpa se u sedište do prozora. On ima povlasticu samo za radnička vozila ali valjda nije te sreće da naleti kontrola. Čupa hleb krijući ga u ruci mada niko nije mario za tipa koji žvaće. Ljudi su ulazili, gurali se, izlazili, svako za sebe, sa svojim mislima i kesama, tek poneki tihi razgovor, uglavnom mlađarije.

Počne da štuca zbog suve kore. Zadrži dah kako mu je ćale govorio ali nije pomoglo. Oči se napunile suzama. Bi mu nezgodno, ipak, pa se zabulji u fasade koje su promicale. Sive, krnje, zapuštene. Žali Bog imena kad ništa nije belo. Skupljao je pljuvačku po još uvek dlakavim ustima i polako je gutao. Pomoglo je. Strašno mu se pušilo.

Konačno stigne. Košava vitla papire i plastiku oko dimnjaka. Pocepane gužve pare među točkovima kamiona teškaša. Petorica brehera cupkala je oko vatre.

Danc pretrča put i uđe u portirnicu. Obrazi bride od zime. 2 i 10. Zakasnio je. Sigurno nije navio sat a MCi nije znala da li će da dođe. Jebi ga. Sneško je zasro stvar. Sigurno nije dobro ugovorio sastanak, pogrešio dan ili... ko će ga znati. Namršteni čuvar, ruku prekrštenih na grudima, merka ga ispod šapke. Samo da ne počne opelo: Polako momak, zakasnio si i mi primili za zamenu brehera. Oni grizu, nema labavo. Ti idi kući i ispavaj se. Nisi za ovde. Ovde se radi. Nema zabušavanja. A sutra se javi u biro. Proceduru znaš, ko izgubi posao svojom krivicom nema socijalno.

Danc otkuca karticu u tišini i uđe u fabriku. Sa 15% manjom platom.

3

Zavijanje sirene isprati gomilu do kapije. Napolju ih dočeka ledena kiša nošena vetrom. Šamarala je lica, bunovna i neobrijana. Vukli su se prebijeno. Trebalo je isterati normu. Do zadnjeg šrafa. Svetla iza njih se pogasiše. Samo su portirnica, bus stanica i bircuz pored nje osvetljeni. Svuda okolo mrak. Zgrade 2 fabrike u blizini su prazne. Firme propale, sve rasprodato. U praznim halama, kao i u ruševnim zgradama okolo, leti se skrivaju beskućnici. Mogao se videti odsjaj vatre kroz polupane prozore ponekad. Ali sada, pred zimu, svi oni beže bliže centru i traže skloništa u napuštenim podrumima ili katakombama nedovršenog metroa. Istina da se tako lakše može biti uhapšen i, zbog skitnje, osuđen na prinudni rad, ali, nužda zakon menja. Kad zagudi košava bolje je biti bliže kantama za đubre i kazanima sa besplatnim čorbuljakom nego da te uproleće, kad se odlediš, namirišu džukci i počaste se tobom.

Dancu se strašno pušilo. Po stoti put preturi džepove ali uzalud. Ruke su se tresle. Šugavi duvan, treba to ostaviti. Vukao je noge, umoran, gladan. Sit svega. Zakašlja se, zagrcnu, gotovo povrati. Košava prolazi kroz njega kao da nema jaknu. Mraz se uvlači u kosti.

Nekoliko poznanika ga pozove na piće ali on samo odmahne. Ima neke bonove za ishranu koje u bircuzu primaju ali ne da mu se da ih sad sfućka. Osvrtao se. Možda će se Sneško pojaviti.

Nije došao pa se pridružio grupici koja čeka bus. Uglavnom uzorni očevi ili oni koji su jurili na dopunsku šljaku. Ostatak se zagreva kuvanom rakijom, i odatle se ori pesma. Ako i propusti ovaj prevoz doći će drugi, pa treći ili peti. Treba ogrejati dušu, pre svega.

Bandera se ljuljala, Danc drhturio sa ostalima i, konačno, bus stiže.

4

U gradu kao da je toplije. Sve one zgradurine ugušiše vetar. Papiri su, ipak, jurcali ulicom, koraci odjekivali, sijalice škiljile. Na hramu odbi ponoć.

Hodnik bazdi na kupus. Mačka jurnu kroz mrak i Danc zastane. Svetlo nisu popravili. Oprezno se peo ali ipak udari u nekoga ispruženog na odmorištu. Ovaj se nije bunio a Danc ustrča uz ostatak stepenica. Možda je pijan, drogiran. Mrtav. Svašta je moguće. Neko ga klepio, opelješio i dovukao ovamo u mrak.

Brava je opet zapinjala ali popusti. Unutra ga dočeka toplota. Uvukao se u kujnu i upalio svetlo. Traži večeru a, jebi ga, zaboravio je da kupi hleb. A prodavnica mu ispred nosa, u krugu fabrike. U njoj može, za bonove toplog obroka, da kupi sve za klopu i kuću. Mada, cene su veće nego u gradu ali deo plate je u bonovima i ne može ih nigde utrošiti sem u toj prodavnici. Jeste da ih kradu ali gde je bolje?

Progutao je malo skočanjenog krompira, svukao se i legao kraj MCi. Topla i poželjna ali samo je promrmljala nešto i okrenula se na drugu stranu. Ništa od seksa.

5

Sneško se pojavio 3 dana posle. Toliko je lupao da bi i mrtve probudio. Danc mu otvori, "S ti normalan? Šta lupaš ko sumanut?", zaključa i vrati se u krevet.

Sneško se javi iz kujne: "Ima nešto da se jede?" "Nađi tamo i donesi." Klopali su golišavi pasulj. "De si bre dosad?" Sneško se zlatozubo iskezi: "Radi se, radi,", proguta, maši ispod jakne, "Pa se nešto i zaradi.", i izvuče načetu bocu šampanjca. "Francuski".

Sipaju ga u plastične šolje za mleko. Nije baš da ide uz pasulj ali... "Jel to od one, kako se zvaše?" "C. Ova je nova. Služavka je kod nekog Arića. On je neki šraf kod "Cimer i Cimerman". Znaš, oni što drže stanove na Karaburmi." Dancu se ote jedno Matar mu, zbog svoje i svačije stanarine. "Mala je nova. A gazde su imale neki banket pa je nešto preostalo a nešto sklonjeno za tako zaslužne kao ja." "Ko ti. E, bre, Garagane jedan. Samo ti je prcanje u glavi. Ne znam kad ih sve stigneš". "E, pa, biti đubretar ima svoje prednosti. Svašta vidiš. Svuda prođeš. Kad si na Novom Dedinju moraš da prođeš kroz park i uđeš u kujnu. Lakeji neće da prljaju rukavice. I ne puštaju svakoga unutra da ne polomiš nešto ili mazneš. Samo odabrani imaju pristup. Ja ti dođem kao čovek od poverenja. A kad si već unutra posediš malo, namigneš, nasmeješ se, pomogneš ako treba, pa, ako je neka voljna, jebi ga, ne smeš da izneveriš nade. Mi, radnici i radnice, svi smo kumovi i kume. A kum-kumicu-ko-vo-junicu". I opet se iskezi. "A ti kao ne bi? One u fabrici kod tebe stalno stiskaju kolena. Nemoj mene da foliraš. Jedino ako ti ručka ne radi a onda..."

Smejali su se i ispijali. Kroz od prljave kiše istačkane prozore namigivalo im je bledunjavo sunce. Bilo je mirno i toplo i veselo. Danc se zakašlje. Kašljao je i kašljao. Suze mu pošle. Zacenio se. Napad jedva prođe.

"Brate, ti mnogo tešeš. Ne valja. Moro bi do lekara." "Nemam love za bacanje. Treba mi za papire a platu još nisam dobio. Znaš..." "Nema ništa od papira. Provalili tipa. Neki Mandovi su ga otkucali zbog love, ali javili mu ranije pa je ispario. Zato nije došo ono veče. Jebem li ga. Ali," i značajno zapreti prstom, "Sneško radi. I ima šanse. Načuo sam neke stvari".

"Daj Bože. Sad si mi usro dan."

6

Neki put, i ako nećeš, glava radi za sebe. Svašta se muti unutra. Ništa od papira. A bez njih nema putovanja, ostajemo ovde. U govnima do guše. Plate mizerija. Rintaš ko konj da isteraš normu. Nihts škart, nihts pausa. Ferboten ovo, ferboten ono. Ako ti se tako ne sviđa napolje. Ima ih koji oće. Koji grizu. Borba za život. Ja sam tvoj gazda. Sindikat baš briga. Prodali su dupe za koji euro. Ko i vlada. Koji smo kurac i išli na izbore kad su svi isti? "Šesti slobodni višestranački izbori". Izbori za najveće lopove. Ko će jeftinije da proda ono što je ostalo pa da klisne. A ti krvavi gaće. Plaćaj dugove. Ako nemaš, na prinudni rad. Za državu i glavonje. I one tamo gore.

A kad je trebalo ulaziti u Zajednicu glavonje su se svađale. Takvi nikom nisu trebali. Da smo bar dobili status priključenih, kao neki pametniji. Ali ne, oni su vukli svako na svoju stranu. Mahali barjacima i kamama dok je narod gladovao. Posle su i pucali, stradala silna deca i narod. Toliko su srali da su ovi morali da pošalju Mirovne snage da malo olade stvari. Na kraju su sve prodali da narodu zapuše usta i sebi napune dupeta.

Treba bežati. Nema života ovde. Svaki dan je gore. Dave te i kradu. Bolestan si, oćeš kod lekara - plati. Oćeš se ženiš - plati. Nećeš se ženiš - plati. Imaš dece - plati. Ne daj Bože da su pametna i oće u škole.

Treba bežati. Ali kako sad? Nema ko da nabavi propusnice. Tako bi bilo najlakše. Kao imaš rodbinu u tamo nekom selu blizu grane pa ideš u posetu. Ako su papiri dobro urađeni nema razlike od pravih. Važno je da prođeš one mirovnjake. Vojska je izgubljena. Posle se samo preskoči u Segedin a oni su već priključeni. Tamo šljakaš na crno dok ne kupiš dozvolu za boravak. Onda si svoj čovek. Možeš, ako ti se oće, i u Zajednicu da uđeš jer svako sa dozvolom je u kompjuteru, računaju na njega, ukalkulisan je. Važno je da zapneš, da dobro radiš, da oni vide da si dobar.

Samo, nema papira. Trebalo je da to Sneško još ranije sredi, ali su se nećkali. Te čekaj ovo, te čekaj ono, te sad nemamo love... A Sneško je to mogo da sredi. Jeste da on radi ali i dalje se muva, zna on sa svim tim Mandovima. On bi to za čas, ispod cene. Nije krv voda. Ali, jebi ga...

A sad će i zima. Grejanje, čizme, dug na dug. Prošla zima je bila blaga pa su se izvukli. Otplatio je dugove al jedva. Pozajmljivao je na crno i radio prekovremeno. Samo neće više moći tako. Stegli su ga. Ne gine mu prinudni rad ako upadne u dugove. Mrak će ga proguta. Kako god okrene.

Bus stiže i Danc, okružen braćom, polako, potajno se obazrevši na novoizlepljene plakate zabranjenih Slobodnih Sinova Svete Srbije sa velikim Svi crveno-plavo-bele boje, koje su čuvari temeljno cepali, i sa jednim nečujnim "Kasno je", pođe prema vrištećem mraku fabričke kapije koja ih proguta i zaćuti.