Ikarus IK-2 :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Почетком тридесетих година југословенски конструктори, који су дотле остварили већ низ успешних типова школских, тренажних и извиђачких авиона, почели су да се баве мишљу да пројектују и израде савремени ловачки авион, што је одувек означавало врхунац конструкторског знања и технолошке зрелости ваздухопловне индустрије. Замисао је настала у главама два млада инжењера, Љубомира Илића и Косте Сивчева, који су се 1931. вратили из Француске где је Илић са великим успехом завршио студије на познатој високој школи за аеронаутику, а Сивчев је стекао велико искуство на усавршавању у конструкционим бироима и производним халама фабрика Бреге и Хиспано. Обојица су имали, дакле, прилику да се упознају са савременим развојем авионских конструкција, у Француској и у свету, а по повратку у домовину запослили су се у Техничком одељењу Команде ваздухопловства. Ту су онда схватили које су потребе војног ваздухопловства па и могућности домаће ваздухопловне индустрије. Оба пријатеља убрзо су одлучила да крену у остварење храбре замисли и да пројектују метални једнокрилни ловац сасвим нове конструкције који је требало да замени у то време већ веома застареле француске девоатине Д-1 и чехословачке авије БХ-33 којима су тада биле наоружане ловачке ескадриле југословенског ваздухопловства.

О својим плановима су обавестили одговорне особе тек онда када су у аеродинамичном тунелу Ајфеловог института у Паризу већ испробали макету новог авиона и израдили већину планова и техничких цртежа за израду прототипа. Њихов конструкциони биро налазио се у самом стану инжењера Илића, а радили су у своје слободно време, често ноћу и недељом.

Када су, почетком 1933, свој пројекат показали шефу Техничког одељења Команда ваздухопловства пуковнику инжењеру Србобрану Станојевићу он је био пријатно изненађен самим концептом као и дорађеношћу прорачуна и цртежа. Након скоро годину дана расправа са домаћим скептицима, Станојевић је коначно средином фебруара 1934. успео да издејствује одобрење Министарског савета за израду прототипа. Нови ловац, који је по почетним словима имена конструктора добио назив ИК-1, представљао је тип подупртог висококрилца са неувлачећим стајним трапом, металне структуре која је делом била пресвучена платном. У авион је уграђен најсавременији редни мотор хлађен гликолом хиспано суиза 12 Y црс од 860 КС, који је тада једини од комерцијалних мотора имао могућност уградње топа чија је цев пролазила кроз осовину. У комбинацији са два митраљеза који су гађали кроз поље елисе, овај топ калибра 20мм представљао је један од раних примера такозваног централног наоружања код ловаца, које је имало велику ефикасност гађања и често је примењиван код ловаца у другом светском рату.

Прототип је израђен у фабрици Икарус у Земуну а први пробни лет извршен је 22. априла 1934. Медутим, у трећем лету, када је пилот отпочео да ван програма изводи акробације, дошлоје до удеса и лома авиона. Комисија је утврдила да је попустила још недовољно затегнута пресвлака на једном делу крила, што се сматрало грешком производње, а не конструкције. Зато је одобрена израда новог прототипа код кога је крио уместо платном пресвучено дуралним лимом, а извршена су и нека друга мања дотеривања у конструкцији. Нови ИК-2 завршен је јуна 1936. и одмах се показало да је испунио очекивања. Имао је максималну брзину од 435км на час, за 15км већу од прорачунске. У већем броју симулираних ваздушних борби са енглеским двокрилним ловцем хокер фјуријем, који је у доста великом броју по лиценци израђиван у домаћим фабрикама Икарус и Змај, ИК-2 се показао надмоћнијим нарочито по максималној брзини, брзини пењања и покретљивости. Закључак комисије која је са интересовањем пратила испитивања био је да ИК-2 по својим летачким и борбеним способностима одговара условима за модерни ловачки авион, па га је препоручила за увођење у наоружањејугословенског ваздухопловства. Серија од 12 авиона, која је такође израђена у фабрици Икарус, испоручена је од октобра 1938. до априла 1939. Ловци су прво додељени ескадрилама 6. ловачког пука у Земуну, а октобра 1939. године предати су 4. ловачком пуку у Загребу, где су у саставу 107. ескадриле дочекали и рат априла 1941. Деветог априла, у ваздушној борби са немачким месершмитима Ме-109 која је вођена изнад летелишта Ровине у близини Босанског Александровца, у ватреном крштењу нашло се и седам ИК-2 чији су се пилоти успешно супротставили много бржим месершмитима користећи своју велику покреиљивост. У тој борби оборени су један ИК-2 и два југословенска харикена, али и два месершмита. Део ИК-2 на крају априлског рата спалиле су саме посаде, а три је заробио непријатељ и укључио их у састав ваздухопловства НДХ.

Izvor: www.svetskirat.net