Znaju se imena oko 20 000 ubijene dece
Alexandar Lambros
 
O pogromu Jevreja zna ceo svet, o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša. Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic.
 
 
Od avgusta 1941. do aprila 1945. godine, stotine hiljade Srba, Jevreja i Roma, kao i antifašista drugih nacionalnosti, ubijeno je u logoru smrti poznatom kao Jasenovac. Procenjuje se da se ukupan broj muškaraca, žena i dece ubijenih kreće od 300 000 do 700 000. A ipak, uprkos razmerama ovog zločina, većina sveta nikada nije ni čula za Jasenovac.

Nakon nacističke invazije i rasparčavanja Jugoslavije u aprilu 1941. godine, "Nezavisna država Hrvatska" uspostavljena je kao pronacistička vlada. Zasnivala se na klerofašističkoj ideologiji na koju su uticali kako nacizam tako i ekstremni katolički fanatizam. Došavši na vlast ustaše su ubrzo započele politiku sistematskog istrebljivanja svih Srba, Jevreja i Roma koji su živeli u granicama te nacističke državne tvorevine.
 
Jasenovac je zapravo kompleks od pet velikih i tri manja, "posebna" logora, koji se rasprostirao na površini od 240 kvadratnih kilometara u južnim i centralnim delovima Hrvatske. Zajedno sa stotinama hiljada Srba, u ovim logorima ubijeno je i oko 25 000 Jevreja i najmanje 30 000 Roma. Imena od oko 20 000 ubijene dece sve tri nacionalnosti koje su do sada prikupili istoričari, pružaju samo slabašan uvid u razmere zločina koje su prema deci tamo počinjeni. Jasenovac je takođe poznat i kao jedan od najokrutnijih i najvarvarskijih logora smrti Holokausta, zbog ekstremne okrutnosti u mučenju i ubijanju žrtava. Jasenovac je bio ne samo najveći logor smrti u Jugoslaviji okupiranoj od fašista i nacista, već i logor u kome je većina od oko milion žrtava genocida u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, mučki ubijena.

Ali, njegov značaj leži u načinu na koji su zločini sakriveni. Istoričari Jasenovac zovu "tamnom tajnom Holokausta" i "zakopanim poglavljem istorije Holokausta". Obelodanjivanje tragedije prikrivano je delimično ili potpuno od strane vlada ili institucija iz mnogih razloga. Danas se Jasenovac nalazi u novoformiranoj državi Hrvatskoj, čija je vlada vandalizovala ovu lokaciju i odbila da prizna užase koji su se ovde odigrali. Neuspeh vodećih zapadnih akademika i humanitarnih institucija da u potpunosti priznaju istorijske dimenzije Jasenovca, sraman je propust koji će zauvek bacati senku na njihovu reputaciju.
 
Ali razmere zločina počinjene u Jasenovcu, činjenica da je ogromna većina žrtava bila Srbi koji su ubijeni jednostavno zbog toga što su Srbi, kao i činjenica da je među počiniocima zločina i katolička crkva, načinila je od Jasenovca eksplozivno pitanje koju poricatelji Holokausta i istorijski revizionisti neće moći uspešno da manipulišu dugo ukoliko usredsredimo našu energiju na bacanje svetla na istinu. Čineći to, takođe ćemo razmrsiti čitavo klupko laži izrečenih na račun istorije Jugoslavije.

Na svetski dan ljudskih prava, 11. decembra 1991. godine, u vreme kada su Jasenovac oskrnavili hrvatske oružane snage, u Njujorku je otvorena izložba pod nazivom "Aušvic: zločin protiv čovečnosti". U katalogu izložbe stajalo je da je Aušvic poslednji od velikih logora smrti koji je evakuisan - punim kapacitetom radio je do kraja novembra 1944. godine. Poslednje žrtve koje su bile u stanju da se kreću, više od 50 000 njih, izvedeno je iz Aušvica u januaru 1945. Ustaški logor smrti, Jasenovac, punim kapacitetom radio je do kraja aprila 1945. godine.
 
Beograd je oslobođen 20. oktobra 1944. Tela jasenovačkih žrtava koja su Savom doplutala do beogradskih obala, nisu ekshumirana.
 
Nekadašnji predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, svojevremeno je predložio da se Jasenovac pretvori u spomen kompleks svim hrvatskim žrtvama iz Drugog svetskog rata.
 
Zamislite zajednički spomen kompleks ubijenim Jevrejima i nemačkim nacistima.

tekst profesora Beri Litučija s koledža Kingsboro u Njujorku

Пренето са...

Ma nije mi jasno odakle ta usadjena mržnja, otkud toliki bes .... kako su to uspeli sami sebi da urade rvati? Čim se rodi, mrzi Srbe, iako ga švaba jebe ...

Čekaj, ko će koga da tuži?
Alexandar Lambros


Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.
Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ....

„Nadbiskup genocida", iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki" - „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga"

klikni na slikuPrve logore za istrebljenje u Hrvatskoj ustaše pripremaju već od aprila i maja 1941. „Ozakonjeni" su 23. novembra 1941, pod nazivom „Logori za interniranje i rad", jednim posebnim dekretom-zakonom koji su potpisali poglavnik i ministar untrašnjih poslova Andrija Artuković. Poznati kao logori rasuti su po cijeloj teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Internaciju u logore nisu određivali sudovi nego Ustaška nadzorna služba, čije odluke su bile konačne: to utvrđuje zakon koji ih osniva. U stvarnosti, svako odjeljenje poglavnikovog oružništva ima ovlašćenje da uhapsi i internira bilo koga u logor. Na teritoriji hrvatske države aktivna su 22 logora, ali najveći dio njih ostaće aktivan kratko vrijeme - onoliko koliko je potrebno da se izvrši etničko-vjerski genocid. Samo dva logora - u Jasenovcu i u Staroj Gradišci - ostaće u funkciji do 1945. Biće nemoguće utvrditi tačan broj žrtava koje su ubijene ili stradale od mučenja ili bolesti u logorima: sve spiskove i dokumentarni materijal (u nekim logorima nije čak ni vođena nikakva dokumentacija o internircima) uništiće ustaški dželati u bekstvu.

U početku je zapovjednik svih logora Mijo Babić, ali njegova vladavina traje vrlo kratko: juna 1941. Babića ubijaju srpski partizani. Naslijedio ga je Vjeroslav Luburić, koji će se 9. oktobra 1942, za vrijeme jedne svečanosti, hvaliti da je „smakao (u logoru Jasenovac) više lica nego otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja" (1). Njegova sestra, Nada Luburić, ističe se efikasnošću koju pokazuje prema logorašicama u Staroj Gradišci (2). Čuvanje logora istrebljenja povjereno je specijalnom korpusu pod nazivom Ustaška nadzorna služba.
Čuće se mnoga svedočenja o grozotama koje su vršene u ovim logorima koji su blago nazivani logorima za internaciju i rad: a u poglavnikovim logorima smrt je zagarantovana, a zadaje se na najokrutniji način.
Način hapšenja, priprema za put i internacija u logore opisani su u izvještaju koji Jevrejska zajednica iz Mostara podnosi komandantu italijanske divizije „Cacciatori delle Alpi" (Alpski lovci).

Pavelić i blaženi Stepinac„Noću su ustaše i policijski organi ulazili pod oružjem u jevrejske stanove, naređujući svima da se obuku i da odmah pođu s njima, noseći sa sobom samo najnužniji pribor. Tako su internirane cijele porodice, starci i starice, bolesnici, invalidi, dojenčad i hendikepirani. Trajalo bi to od ponoći do zore, od ulice do ulice, sve dok broj tih nesrećnika ne bi bio dovoljan za formiranje jednog transporta ili dok dnevna svjetlost ne bi prekinula ovo sramotno djelo. Dovedeni na periferiju grada u blizinu željezničke stanice, ostajali su satima na otvorenom, po kiši i hladnoći, gladni i žedni, da bi kasnije bili utovareni u teretne vagone, 60-70 na svaki vagon, u kojima bi bili zatvoreni bez grijanja , bez svjetla i bez klozeta. Tokom čitavog puta ovaj svijet nije dobijao ni hrane ni vode, iako su putovali nekoliko dana. Prvi takav transport za takozvani koncentracioni logor bio je uvod u stalni i sistematski progon Jevreja. Sastojao se od oko 1.000 osoba oba pola koje su sprovedene u koncentracioni logor Krušica kod Travnika.

U Krušici su smješteni u stare drvene barake s rupama na krovu i zidovima, koje nisu imale ni podova ni peći ni prostorija za higijenu. U tim barakama su bdjeli i spavali danonoćno na vlažnoj zemlji, kako starci tako i majke s dječicom, tako da su se poslije samo nedjelju dana javile zarazne bolesti od kojih je nekolicina umrla i više stotina oboljelo.
Poslije ovog prvog transporta uslijedili su novi u razmaku od jedne ili dvije nedjelje, praćeni istim neljudskim postupcima i istim nemoralnim aktima u hrvatskim koncentracionim logorima. Ponavljalo se to svakodnevno i trajalo do kraja prošle godine (1941.). Tako se dogodilo da je grad Sarajevo - da se ne pominju drugi gradovi u Bosni - koji je prije ovih progona imao oko 8.500 jevrejskog stanovništva, bio gotovo sasvim „očišćen" od Jevreja.
Kada su doprli prvi krici ovih nesrećnika u koncentracionim logorima, kompletno jevrejsko stanovništvo u Sarajevu zahvatila je panika. Takva panika uzrokovana je monstruoznošću nasilja, mučenja i terora koji su se odvijali u koncentracionim logorima, a koje su ustaški stražari vršili nezamislivom pedantnošću i okrutnošću. Biti deportovan u neki hrvatski koncentracioni logor značilo je, i još uvijek znači, biti osuđen na smrt, ali na smrt dugu i postepenu zbog ogromnih bolova i patnji; smrt koja se očekuje danima i besanim noćima kao oslobođenje i kao milost Božija."

preostale pokatoličiti Prvi logor istrebljenja ustaše su smjestile u Danicu kod Koprivnice, a otvoren je posljednjih dana aprila 1941, kada su zatvori u hrvatskoj državi gotovo prepuni. Prvi konvoj od oko 300 interniraca stiže u ovaj logor 29. aprila; polovinom maja u Danici ima već 3.000 logoraša. Dovoze ih zatvorene u teretnim vagonima na kojima piše „pokvareno voće". Ovaj logor služi bilo kao centar za razvrstavanje za druge logore bilo kao mjesto za likvidaciju. U julu mjesecu broj logoraša u Danici dostiže 9.000; dobijaju pola kilograma hljeba po grupi od 14 logoraša. Krajem tog istog jula logor je zatvoren: mnogi logoraši su prebačeni u druge logore, a ostali su likvidirani.

Logor Jadovno, smješten na padinama planine Velebit, prvi je ustaški logor koji je isključivo formiran za istrebljenje. Aktivan je od 22. maja 1941. kada su došli prvi logoraši koji su učestvovali u njegovom podizanju: to je otvoren prostor ograđen ogradom od bodljikave žice u visini od četiri metra. Dvije barake, jedna za zapovjedništvo a druga za stražu, smještene su van ograđenog prostora. Unutra nema ničega: logoraši spavaju na goloj zemlji. Krajem juna u Jadovno stižu u talasima drugi hapšenici koji bivaju odmah likvidirani: u ritmu od 3 do 4 hiljade dnevno internirce, uglavnom Srbe i Jevreje, odvode u jednu urvinu udaljenu pet kilometara od logora, Šaranovu jamu; tu ih kolju ili ubijaju maljem, a zatim bacaju u ponor. Krajem jula Šaranova jama je zajednička grobnica za preko 10.000 leševa. Tokom avgusta broj onih koji svakodnevno pristižu u Jadovno varira u hiljadama. Na taj način se povećava i ritam smaknuća koja se sada obavljaju i kod jame Grgin brijeg. Krajem mjeseca logor je srušen; posljednjih 1.500 logoraša streljano je na rubu ove dvije jame. Međutim, ostalo ih je još 150 koji su dobili zadatak da dovrše rušenje logora i da unište sve tragove; kada su završili taj posao i oni su pobijeni na dnu provalije. Prema izvorima procjenjuje se da broj poklanih i poubijanih u Jadnovu varira između 35 i 75 hiljada.


ustaša ponosan na svoje deloGodine 1941, 18. maja u jednom dvorcu 25km od Zgreba završava se logor Kerestinec u koji se interniraju intelektualci i lica uhapšena u glavnom gradu Hrvatske. Streljanja počinju 8. jula, ali u noći između 13. i 14. jedna grupa jugoslovenskih partizana prodire u logor i pokušava da oslobodi zarobljenike. Ova akcija propada: samo 14 interniraca uspijeva da se spasi, svi drugi su pobijeni. Logor je raspušten 16. jula.
Drugi logor kratkog trajanja je onaj u Slanom na ostrvu Pagu. Prva grupa zarobljenika tu stiže 25. juna 1941. Za manje od dva mjeseca broj poklanih penje se na oko 10.000. Kada italijanske trupe zauzimaju ovo ostrvo 20. avgusta, nalaze čitave gomile leševa naslagane u jednoj dubokoj jami u predjelu Fornace. Dana 22. septembra 1941. komandir I sanitetskog voda V korpusa italijanske vojske, Santo Straci (koji je poslan u Slano s jednim vodom vojnika da izvrši kremaciju leševa da ne bi došlo do epidemije) podnosi šefu Saniteta pri komandi Korpusa, sljedeći izveštaj:


ustaše sa žrtvom„Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svjetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave ... Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najprije iskopali jame i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem. Jame su zakopane na brzinu dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa. Na nekim mjestima, leševi, nabacani bez reda jedan na drugi, formirali su pet ili šest slojeva.

Gotovo svi muški leševi imali su vezane i noge i ruke. U blizini jama nađene su mitraljeske čaure, ali kod većine leševa bilo je moguće konstatovati smrtne rane zadate nožem u grudi, leđa ili vrat. Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dvije jame našli smo samo leševe žena i djece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i djeca. Uspeli smo da izvadimo i kremiramo 791 leš: 407 muškaraca, 293 žene i 91 dijete između 5 i 15 godina, te jedno novorođenče od pet mjeseci. Osoba koja nam je bila vodič rekla mi je da su u velikoj većini deportovani bacani u more tako što su bili vezani za veliko kamenje, a da su mnogi izvršili samoubistvo tako što su se sami bacali u more."


u Vatikanu ništa novo - Nazinger Oko 1.000 srpskih i jevrejskih žena i djece, koji su evakuisani sa Paga prije dolaska italijanske vojske, deportovani su u logor Krušica u Bosni, koji je upravo pripremljen. Barake nemaju krov, unutra nema ležaja tako da zarobljenici spavaju u blatu. Osim starica, sve druge žene, uključujući i djevojčice, seksualno napastvuju ustaški tamničari. Krajem septembra broj logoraša penje se na 3.000; zatim bivaju premješteni u logore Loborgrad i Jasenovac, a Krušica biva raspuštena.
U logoru Loborgrad koji je pripremljen u jednom starom dvorcu, zatvoreno je 1.500 žena i stotinjak dece, svi u žalosnom stanju posle mučnog boravka u Krušici. Internirane žene strpane su u velike prostorije tvrđave koje su bile u jezivom higijenskom stanju; epidemija tifusa kosi mnoge žrtve. Logor je zatvoren oktobra 1942, a preživjele logorašice prebačene su u nacistički logor Aušvic, iz kojeg se nijedna neće vratiti.

Logor Đalovo završen je u decembru 1941, a zapovjednik mu je Jozo Matijević. U početku je tu zatočeno 1.830 jevrejskih žena i djece, te pedesetak srpskih devojčica. Dana 24. februara 1942. jedan željeznički konvoj dovozi u ovaj logor još 1.200 žena i nekoliko stotina djece. U prostorijama bivšeg mlina, koji se nalazi u sredini logora, nema mjesta za sve, tako da mnoge trpaju u jedno skladište bez prozora i vrata u kojem zimska temperatura stiže do 25 stepeni ispod nule. Epidemija pjegavca odnosi svakodnevno 5-6 žrtava; svakoj od žrtava vade se zlatni zubi prije pokopa. Obroci su minimalni; mnoge žene bivaju ubijane i mlaćene, druge bivaju obeščašćene. Svjedok Antun Miler, koji je tada imao 10 godina, ispričaće o jednom svom vršnjaku koji je bio zatočen u skladište i kojega je raskomadao pas nahuškan od strane ustaških stražara. Jedan drugi preživjeli, Juraj Kezić, pričaće o mučenju kojem je podvrgnuta jedna žena koja nije htjela da iščupa zlatne zube svoje stare tetke koja je umrla od gladi. U julu 1942. logor Đalovo je raspušten a oko 2.400 žena i djece prebačeno je u logor Jasenovac.


Stara Gradiška je stara tvrđava smještena na obali Save. Logor istrebljenja - uglavnom namenjen ženama i djeci - pripremljen je u jesen 1941. To je naročit logor: raspolaže grupom tamničarki, časnih sestara, koje pomažu ustaškim mučiteljima (3). Dana 25. aprila 1945. trupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije stići će u ovaj logor koji je raspušten samo nekoliko sati ranije: osim leševa žrtava naćiće samo šest preživjelih koji su bili skriveni u bunaru, tri muškarca i tri žene: Antu Beničkog, Branka Jeličića, Zijada Midžića, Emicu Vagner, Ljubicu Džajić i Rajku Pivčević. Biće procenjeno da je u Staroj Gradišci za četiri godine poklano oko 75.000 lica.
Drugi logori aktivni su u Lepoglavi, Virovitici, Vinkovcima, Kostajnici, Hrvatskoj Dubici, Donjem Miholjcu, Procidama, Zemunu, Gornjoj Rijeci, Jastrebarskom, Slavonskoj Požegi, Sisku. Sve su to logori u kojima se odvijaju najsvirepija ustaška nasilja. Ali nijedan od njih ne može da se mjeri s Jasenovcem, balkanskim Aušvicem.

(1) Luburićem se bavi jedan izvještaj koji je potpisao policijski namjesnik njemačke ambasade u Zagrebu: „Luburić je ustaški pukovnik iz Zagreba. Od 1928. do 1941. je u izgnanstvu. Osnivač je i prvi komandant koncentracionih logora u Hrvatskoj. Po njegovoj naredbi je do sada likvidirano 80.000 u Staroj Gradiški, 120.000 u Jasenovcu i 20.000 u drugim logorima. Luburić je lično učestvovao u pokoljima: veliki je sadista, nervni bolesnik, patološki tip. Veoma je poslušan poglavniku i njegovo pouzdano oružje, spreman na sve. Politički je aktivan, motorna snaga za krvavo svođenje računa u Hrvatskoj".
Poslije rata, sklonivši se u frankističku Španiju, Luburić se starao o objavljivanju ustaškog časopisa „Drina".

(2) „U Staroj Gradiški bio je svakodnevni prizor vidjeti gomile zaklanog i unakaženog svijeta. Među najkrvoločnijim koljačima sjećam se Nade Luburić. Noću se zabavljala bodući nožem zatočenice ili ih daveći vlastitim rukama. Danonoćno su birali nove žrtve. Dolazili su satnik Stjepan Bošak, ustaškinje Nada Luburić, Maja Bužon i Božica Obradović, vršili su izbor i one koje su odabrali klali su u jednoj ćeliji". (Iz svjedočenja Pauline Vajs i Rožike Šinko, koje su preživele internaciju u logoru.)

(3) O tome svjedoči, na primjer, Paulina Vajs, engleska Jevrejka koja je živjela u Hrvatskoj i bila internirana u Staroj Gradiški od 22. decembra 1942. do 15. jula 1943.

- nastavlja se -

Пренето са...

Владислав Б. Сотировић
ПРЕБИЛОВЦИ, ПРЕБИЈАЊЕ ХРВАТСКО-СРПСКИХ ПОВЕСНИХ РАЧУНА И ЕУ
 
Док се на хрватској страни већ две деценије води отворена јавна кампања против Срба као општег колективног повесног зла за хрватски национ (сплитски градоначелник је само једна кап у Јадранском мору) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе Њине од Срба у 20-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније данас етнички најхомогенија европска држава), дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог засиједања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници. Зашто се Србија, иначе једина међународно призната држава српског народа, још увек није ослободила авнојевског духа „братства и јединства"? Управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца, заједно са својим бенефицираним потомцима.

У намери да се конструктивно допринесе пребијању хрватско-српских повесних рачуна доносимо један документ који може да помогне у склапању слагалице хрватско-српских повесних односа. Ради се о италијанском документу, то јест писму италијанског генерала Александра Лузана као очевица дучеу Италије Бениту Мусолинију, а које је штампано у преводу на српски језик у књизи: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006, странице 140–141:

„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

Етнички чисто српско село Пребиловци, са популацијом од 1000 житеља по последњем попису становника Краљевине Југославије пред Други светски рат, иначе се налази у близини Чапљине у Херцеговини а горе споменути масакр догодио се у ноћи 4. августа 1941. Према неким изворима, покољ је преживело не 300 већ само 174 мештана из самог села Пребиловаца. О масакру, поред наведеног писма италијанског генерала, сведоче и 44 преживела Пребиловчана, који су након рушења Голубинске јаме у коју су живи бачени успели да из ње изађу.

Сматрамо да је дошло крајње време да држава Србија званично покрене и судски спор пред неким међународним судом правде против државе Хрватске (као јединог легитимног представника хрватског национа) за злочине етноцидног карактера почињене над српским становништвом у НДХ од стране Хрвата и њиховог „цвијећа". Без сравњивања повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске уније, а како званична Хрватска тако и званична Србија желе њено чланство (о расписивању општенационалног референдума за чланство у ЕУ пре подношења званичне кандидатуре неком другом приликом), неопходно је да се пре учлањивања у такозвани ‘‘Еуро-клуб’‘ подвуче црта на хрватско-српске повесне односе – да се случајно и Европска унија не би распала по узору на Титову Југославију.

Пренето са...

Хрватска јесте геноцидна творевина.
Свима који сумњају у то препоручујем страну:
www.jerusalim.org/cd/jasenovac/index_l.html
У овим документима стоје имена и презимена ни више нити мање него:646.177 жртава
Хрватског тисућљетног сна.
Смјерница:
У горњем дијелу странице имате ставку жртве након тога идите на
дно странице гдје ће те видјети број жртава и отварањем исте податке о жртвама по
абецедном реду.

nadam se da mi moderatori nece ovo obrisati,jer nikoga ne vrijedam ni ne omalovazavam ali ipak je ovo Srpski nacionalisticki forum,a kako forum i postoji da se razglaba ali bez vrijeđanja i diranja u tuđe zivote pa bi ja poceo da ne duzim:ako smo mi hrvati genocidni kako vi to kazete susjedi onda ste i vi genocidni ako ne i gori jer i jeste vrijeme ce to pokazati,,sijecate se snimke muslimanskih zrtva iz Srebrenice kako ste vi kao narod reagirali(nismo to mi to je falsifikat,mi ne to su drugi)ja mislim i toplo se nadam da je to bilo kod nas(takva snimka)da bi cijeli narod to osudio,ja bi se odrekao svoje djece da su to nekome napravili(ali sta ja znam ja sam iz genocidne tvorevine)pratim ovaj forum vec duze i citam,imao sam i par komentara ali su izbrisani ako se ne varam kao sto ce i ovaj ali morao sam napisati ovo
na ovom forumu imate postavljene dok.filmove o ratu na ovim prostorima,neke ste i gledali.o vukovaru mislim da ga je napravio b92,jedinica sva 3 dijela,pad krajne i da ne nabrajam dalje,imate jos i hrvatske komsija 3 dijela i armagedon isto ima 3 ili 4 dijela(to su srpske snimke koje su u oluji zapljenjene,nije fotomontaza)pogledajte ih pa sami zakljucite ko je koga ubijao prvi i tako dalje pametnom ce biti to dosta,a onim zatupljenim ima ih i kod mene u narodu tome ne pomaze ni bog a kamoli istina,jer kada 100 puta kazes laz,ti u nju i sam vjerujes
vi srbi(ne mrzim vas jer nemam razloga,cak i poslujem sa vasima i stvarno sam odusevljen sa tim ljudima njihovom opustenoscu sarmom nekako seljackim ali postenim)uvjek pocinjete teme o Jasenovcu,pa znate li da su vasi kada su usli u taj jasenovac 90 ili 91 srusili pola logora,ima snimka dokaz,sto su mogli opljackati opljaskali su tamo,dalje
koliko zrtava je bilo u Jasenovcu(da se nikada ne ponovi,ali nikada nikome)700 000 ili 1 000 000 000,mislim to su nebuloze,u AUSVICU JE UBIJENO 1 500 000 000,a tamo su koristili plin i ko zna kolko put je to veci logor bio,radio je duze nego Jasenovac a i prije je poceo sa radom,pa zar vam to nije dosta,ubijeno je oko 70 000 nevinih ljudi,mozda i nesto vise ali nije sigurno milijun,pa dajte razmislite malo,TO JE NAJVECA LJAGA MOGA NARODA I SA TIME SE MORAMO NOSITI,ali to je proslo vrime dragi susjedi,doslo je vrijeme da si moramo pomoci a ne odmoci
da ne pricamo samo o politici evo zasto kazem da si trebamo pomoci,nasa industrija i vasa moraju suradivati one i suraduju asli to treba odrzavati vi kod nas na m,ore mi kod vas na zimovanje za novu godinu,novac mora kolati jer kada se dobro zivi sve se zaboravlja vrime ide,ne zelite valjda vasu dicu ili nasu trovati sa nekim starim zavadama,pa nismo u stoljecu 7,ja u trgovi prije kupim vase proizvode nego bilo cije druge,jaffa keks kupim prije nego neke njemacke ili neznam cije.e tako se treba gledati,jer od ovih politickih gluposti se ne zivi,nece te one nahraniti ili obuci tebe i tvoju dicu
ima jedna stara poslovica,kada susjedu gori stala i tebi gori kuca,ne veseli se susjedovom zlu,eto tako treba biti.....
ali cudan je ovaj balkan,ovdje koda je neko posadio neku zlu krv,,,
ne branim ja svoje,jer ja znam ko je ko,ali mi hrvati vam nismo neprijatelji,proslo je to vrime,mi smo vam susjedi ili komsije kako ocete
poz i nadam se da nisam nikoga uvridia jer mi to nije bila namjera,i nadam se das mi nece admini ovo obrisati dugo sam ovo pisao,a ne pisem bas tako puno



poz susjedi zivili jaffa keksiiiii

Комшија дај се смири нисмо ми тако зли као што су теби рекли.То ћу ти доказати на више
примјера.Прво:да смо толико зли срушили би Хрватсу артиљеријом коју смо мораш
признати имали за тај чин,Друго:углавном нисмо нападали области у којима српско становништво
није било већина.Треће:неваља ти та прича за Јасеновац о броју жртава и пљачки
Јасеновца од стране срба.Један дио архивске грађе је однесен у Бања Луку,а други
послан у Вашингтон у меморијални центар холокауста.Број именом и презименом
можеш уколико желиш лако провјерити на официјелној страници Јасеновац гдје ти
именом и презименом стоји ако се не варам 614.000 побијених од чега је 20.000 дјеце
од 1 мјесеца до 15 година старости.Међутим ми се не позивамо само на Јасеновац.
Позивамо се у својим тврдњама за Козару гдје до 1965 године није било момка стасалог
за служење војног рока у ЈНА,надаље позивамо се за херцеговачке јаме гдје се још
не зна тачан број а до сада је нешта преко 10.000 костију нађено помоћу свједока
злочина.Позивамо се на нестанак 300.000 срба са простора данашње Хрватске који су
свој спас нашли у Србији након Олује.Немој помињати позив Туђмана да Хрватска
гарантира сигурност свима када знаш да постоји снимак разговора Туђмана са официрима
о протјеривању срба.Ми се даље позивамо и на 240.000 покрштених срба у католицизам
током НДХ бар како извјештаји из Хрватске цркве говоре у преписци са светом столицом.
Ја би теби могао овдје јо страшно много примјера навести и за сваки имам документе али
прије свега требао си видјети да нико није негирао злочине мога народа према твоме или
мене према теби јер смо вјероватно обојица били у рату.
Међутим,сматрам да је поређење о монструозности у убијању и количини протјераних
срба са једне и монструозност у убијању и количина протјераних хрвата са друге стране
крајње неумјесна са твоје стране.

komsija malo sam procitao tvoj odgovor ali slabo citam cirilicu pa ako imas volje napisi na latinici,ako ne ok
ali sve u svemu niko meni nije rekao da ste vi srbi zli,niste vi zli,u svakom narodu ima cudnih ljudi
volio bi da odgovoris na latinici,pa cemo viditi ko je sto i ko je kakav
ako sam upravu napisao si nesto u vezi oluje i odlaska srba iz tkz.srpske krajne,to je  dobra tema,
odgovori pa se cujemo

Ajde da ti ne brisem ni ovaj ni predhodni...posto kazes potrudio si se...
OK neka....da ne bude da ti nisam odgovorio, ali veruj mi opet bi se tema zasrala bezveznom raspravom...
A mi to naravno, ne zelimo!

Dalje...
Nauci cirilicu...nije sramota znati...
Ti dodjes i napises toliki text a da ne znas odgovoriti  na repliku...sramota...
A ocekujes respect neki...

Ovo je SNF i nemoj da ocekujes prevelik stepen demokratije...
Sve u svemu, na ovoj temi nikakva glupava rasprava nije dozvoljena!!!
Imate more tema na kojima ionako pricate istu pricu...tako da...

nemoj trovati ovde, jos trazis od ljudi da pisu latinicom... ma majke ti...

Nemojte replicirati na ove postove, brisacu!!! 
Neka stoji par dana da @mario43 vidi da nisam obrisao eto tek-onako...

ЈАСЕНОВАЦ ГОРИ ОД АУШВИЦА

О књизи чијом је промоцијом недавно обележен Међународни дан сећања на жртве холокауста

     Књига Јаше Алмулија ,,Јевреји и Срби у Јасеновцу”, коју је недавно објавио ,,Службени гласник”, промовисана је 27. јануара у Коларчевој задужбини, у оквиру програма обележавања Међународног дана сећања на жртве холокауста, у организацији Министарства рада и социјалне политике. Пошто аутор није могао да присуствовао промоцији, разговор смо приредили користећи електронску пошту на релацији Београд–Лондон.
У књизи сте објавили своје разговоре с девет Јевреја и шест Срба који су побегли или су се пробили из Јасеновца 22. априла 1945. године. Који сте главни закључак извукли из тих сведочења?

Закључио сам да је Јасеновац у усташкој Независној Држави Хрватској био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи „Живи и мртви” сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа не дознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети ток њиховог индустријског начина убијања. Хрватске усташе су отворено убијале на најдивљачкији начин сопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденим шипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новој књизи подробно говори покојни пуковник Златко Вајлер.

Лебовић је, зар не, као помоћник стаклоресца радио на демонтирању једног од крематоријума у Аушвицу пре доласка Црвене армије?

Захваљујући томе он је и видео просторију испред гасне коморе где су жртве скидале одећу и у којој су опомињане: „Запамтите број где сте оставили одећу да је после не бисте тражили”. Давали су им лажне сапуне а у душегупки су на плафону били лажни тушеви, да изгледа као купаоница. А усташе су у селу Градини, на босанској страни, преко пута Јасеновца, клали Србе, Јевреје и Роме, антифашисте Хрвате и друге противнике усташког режима, пред отвореним ракама.

 И долазак у ове логоре се разликовао?

Немци су без вике и суровости дочекивали сужње допремљене сточним вагонима и на станичној платформи одвајали способне за ропски рад, од старијих, слабијих и од жена с децом. Њих су упућивали у гасне коморе и у камионе позивали оне који мисле да не могу да пешаче. „Како су ти Немци љубазни”, рекао је један здрав човек тридесетих година и сео у камион који га је одвео у смрт. Усташе су уводиле сужње у Јасеновац уз батине, кундачење и вику, често су убијали оне који не могу брзо да ходају или да трче. У Аушвицу је сваком стражару било одређено шта треба и може да чини, а у Јасеновцу је сваки усташа могао да злоставља и убија по својој вољи. Пуковник Божо Шварц у мојој књизи сведочи да је Љубо Милош, једно време командант у Јасеновцу, испробао нову машинку пуцајући у логораше у пролазу. Архитекта Брацо Данон говорио ми је о усташком стражару Жући који је зауставио заточеника и питао одакле је и шта је био. Овај је одговорио да је адвокат из Загреба, а Жућа му је одвратио: „Знам ја вас” и постранце му зарио нож у врат. Престрављени човек је остао на ногама. Жућа је извадио дуванкесу, савио цигарету, запалио је и мирно пушио док је несретник стајао с ножем у врату. Када је цигарета догорела, Жућа га је брзим потезом заклао. Пред једном бараком Браца је видео пободену гвоздену шипку. Рекли су му да су усташе за њу везивале људе и зими их поливали водом, док се не претворе у комаде леда.

Какве закључке изводите из поређења начина убијања у Аушвицу и Јасеновцу?

Поређења не значе да Немци нису били свирепи ако тиме нису реметили индустријско убијање. Моја саговорница Жермен Коен из Солуна видела је како немачки стражар баца камен и наређује некој девојци да га узме. Онда је напујдао вучјака да је сустигне и силовао је. Изгризена и силована девојка је исте ноћи преминула.

 

Како тумачите свирепости Јасеновца?

Стражари су у Јасеновац довођени из најзаосталијих, сиромашних делова Херцеговине и Босне. Полугладни и примитивни брзо су постајали свирепе убице. Поједини официри су били патолошки типови, а сви су били индоктринирани. Васпитавала их је у верској мржњи Католичка црква, чијој сам улози посветио десетину књиге. Три команданта Јасеновца су раније били католички свештеници. Ватикан је Католичкој цркви у Хрватској одавно доделио улогу бастиона против православља, за које је загребачки надбискуп Степинац рекао да је шизма гора од протестантизма. Омраза је стварана и због незадовољства хрватских феудалних господара положајем Срба, који су као слободни сељаци ратници у Крајини бранили аустријску царевину. Завидели су им и зависни хрватски кметови. Отуда и одлука усташа да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина преведе на католичанство. Најмасовнија убијања вршена су у Јасеновцу.

На крају описујете и спор око нове поставке музеја у Јасеновцу која је доживела тешке критике. Да ли је у поставци ишта мењано?

Није ништа мада су критике упутили и Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал” у Јерусалиму, представник Срба у Хрватској Милорад Пуповац и Јулија Кош из Јеврејске општине у Загребу која је изрекла најоштрије критике – да би садашњом поставком и усташе биле задовољне. У књизи сам забележио речи једног кустоса музеја да је предлог измена сачињен, али ништа није измењено. Пре непуна два месеца о томе сам питао Наташу Јовичић, директорку Спомен-подручја Јасеновац. Она је игнорисала критике и рекла да су њима важни стручни рецензенти, као да су они политички бесполна бића. Према Јовичићки, измене нису планиране јер се с тим нису сложили аутори нове поставке. Из њених речи произлази да ће бити вршене само допуне музејске поставке а не измене и исправке.

Какве допуне?

Оне треба да се нађу у новом здању које се не гради због кризе и недостатка новаца. Тако и после три године и многих критика, музеј у Јасеновцу остаје онакав какав би се свиђао и усташама. Ваљда ће већ други пораз Туђмановог ХДЗ-а на председничким изборима прочистити атмосферу, а избор Иве Јосиповића из Социјалдемократске станке донети и тражене исправке музејске поставке о јасеновачком логору.

Слободан Кљакић

[објављено: 08/02/2010]
Пренето са...